Кијевска Русија била је моћна источнословенска држава, основана у 9. веку око града Кијева. Ова империја је цветала наредна три века и традиционално се сматра прапочетком Русије, као и претком данашње Белорусије и Украјине. Из тог доба потиче позната изрека: „Твој језик ће те одвести у Кијев“. Али шта заправо значи овај израз? Према легенди, у години 999, становник Кијева по имену Никита Шчекомјака изгубио се у далеким степама и пао у руке номадског војничког племена. Никита је, причајући о богатству и величанствености Кијева, толико импресионирао племенског вођу да је овај, у жељи да освоји тај град, Никити језик закачио за реп свога коња. На крају, војсковођа је повео своје ратнике у правцу Кијева, а Никита се, иако на несвакидашњи начин, вратио кући. Данас, ова изрека има много мање драматично значење – упућује на идеју да је увек могуће распитати се за правац и стићи тамо где желите. Кијевска Русија није само позната по својим легендама, већ и по важним историјским одлукама које су обликовале судбину региона. У једном тренутку, ова држава је могла постати муслиманска земља. Наиме, њен владар, принц Владимир, разматрао је замену паганских веровања неком новом религијом. Ислам га је привлачио, нарочито због могућности да мушкарци имају више жена. Ипак, кључна препрека била је забрана конзумирања вина. Владимир је сматрао да његови људи не би били срећни без ове важне животне радости. Тако је 988. године, уместо ислама, Кијевска Русија прихватила православно хришћанство, чиме је трајно обликовала свој културни и духовни идентитет. Кијевска Русија остаје симбол славне историје, преплета легенди, религијских избора и геополитичког значаја.
У 13. веку Кијевска Русија је доживела један од својих најтежих удараца – напад Татара. Њихова моћна држава, Царство Златна Хорда, доминирала је руским земљама готово три века. Међутим, 1380. године, московски принц Димитриј Донски извојевао је значајну победу над татарским снагама под командом Кана Мамаја на Куликовом пољу. Овај догађај је постао симбол руског отпора, а Димитриј је постао национални јунак. Израз „клање Мамаја“ је од тада ушао у народни језик као метафора за велики пораз или покољ. Слично томе, израз „Мамајева инвазија“ се данас у шали користи за описивање незгодних или непожељних гостију. У истом веку, Русија је била сведок још једне епске битке, која се одиграла под веома необичним околностима. Након татарске инвазије, искористивши слабљење руске државе, Теутонски витезови су 1242. године напали Новгород. Њихов поход кулминирао је чувеном Битком на залеђеном језеру Пеипус. У овом сукобу, руска војска, предвођена кнезом Александром Невским, однела је победу над немачким крсташима. Током повлачења, тешко оклопљени витезови упали су у лед, који се под њима поломио, и многи су се удавили у леденој води. Интересантно је да је руски израз „шетња са свињама“ повезан са овом битком, али не у вези са свињама као животињама. Наиме, „свиња“ је био назив за формацију немачке војске, која је имала клинаст облик. Ова тактика, популарна у Европи од 13. до 15. века, описана је у средњовековним руским хроникама као „напредовање свиња“. У контексту Битке на залеђеном језеру, овај термин се користи за марширање Теутонских витезова. Ове две велике победе – на Куликовом пољу и језеру Пеипус – постале су темељи националног поноса и снаге, остављајући дубок траг у руској историји и култури.
Са слабљењем Кијева, Москва је постепено преузела улогу новог духовног и политичког центра, претварајући се у Велику московску кнежевину. Године 1547. Иван IV, познат као Иван Грозни, крунисао се за првог руског цара, чиме је званично започела ера Руске империје. Иако није рођен као "Грозни", свој надимак је добио због сурових метода којима је учврстио апсолутну власт. Иван је систематски прогањао племство (бољаре), одузимао њихове земље и кажњавао изгнанством или чак смрћу оне који су показивали и најмањи знак непослушности. Ове мере значајно су ослабиле утицај племства и ојачале руску монархију до тада незабележеног нивоа. Упркос својој суровости, Иван IV је спровео низ важних реформи. Реформисао је војску, увео нови законик и ограничио утицај свештенства. Његова владавина означила је трансформацију Русије у мултиетничку и мултирелигијску државу. Кључни моменат у његовој владавини била је 1552. година, када је освојио и уништио татарско утврђење Казањ. Овај поход означио је почетак руске експанзије у Сибир и анексију територија са бројном муслиманском популацијом. Иван IV је оставио неизбрисив траг и у култури Москве. Једно од најпознатијих московских обележја, Црква Светог Василија Блаженог на Црвеном тргу, подигнута је по његовом наређењу као симбол освајања Казања. Овај јединствени архитектонски комплекс састоји се од девет црквица на заједничком темељу, од којих је централна, највећа, посвећена победи у казанској инвазији, док остале обележавају друге важне победе из тог похода. Легенда каже да су цркву пројектовали архитекти Постник и Барма (мада неки тврде да је реч о истој особи). Када је Иван видео цркву, толико га је одушевила да је, према легенди, наредио да се архитекти ослепе како не би могли да створе нешто слично било где другде. Ова прича, мада вероватно мит, наглашава значај који је Иван придавао стварању симбола моћи и јединства руске државе. Иванова владавина представља прекретницу у руској историји, обележену како суровим методама тако и значајним реформама које су обликовале Русију у моћну империју.
Након смрти Ивана Грозног, Русија је ушла у период великих криза и нестабилности, познат као Доба немира. Држава је ослабила услед сукоба за престо након што је Иванов син, без наследника, преминуо. Бројни претенденти борили су се за власт, док је Русија трпела унутрашње сукобе, глад и инвазије, укључујући и пољску интервенцију. Исцрпљени хаосом, руски бољари су 1613. године изабрали Михајла Романовог за цара. Као блиског рођака последњег законитог владара, он је утемељио династију Романових, која ће владати Русијом наредна три века, све до Руске револуције 1917. године. Из овог бурног периода потиче легенда о Ивану Сусанину, сељаку који је постао симбол руске пожртвованости. Када су пољске трупе покушале да убију новоизабраног цара Михајла, Сусанин је обећао да ће их одвести до његовог скровишта. Уместо тога, одвео их је у мочварну шуму, где је сам изгубио живот заједно са пољским војницима. Данас је Иван Сусанин легендарна фигура у руској култури, слављен у музици и литератури. Ипак, израз "Сусанин" добио је и иронично значење – означава особу која ће вас одвести на погрешно место. Док су прве генерације Романових покушавале да стабилизују Русију, Европа је доживљавала економски и политички процват. Русија је заостајала за западним државама, све док Петар Велики није окренуо нову страницу у историји земље. Петар је 1696. године постао стварни владар Русије, након сукоба за власт са својом старијом сестром Софијом. Фасциниран западноевропским достигнућима, Петар је био први руски цар који је путовао у иностранство. Провео је скоро две године у Западној Европи, прерушен, како би стекао знања и искуства. У Холандији је чак радио као бродски столар, учећи занат у оквиру своје визије модернизације руске флоте. Ово путовање постало је симбол његове посвећености реформама и настојању да Русију претвори у модерну европску силу. Петрова енергија и амбиција донели су Русији нову еру напретка, што је означило почетак њене трансформације у империју са значајним утицајем у европским и светским оквирима.
По повратку из Западне Европе, Петар Велики је започео амбициозан програм реформи с циљем да трансформише Русију у модерну европску државу. Један од првих симболичних корака био је напад на традиционални изглед његових дворјана – дуге браде су морале да буду обријане, а западњачка мода уведена као нови стандард. Овај потез није био само естетски, већ је имао за циљ да означи прекид са старим обичајима и окретање ка модернизацији. Петар је наставио са дубоким реформама, које су обухватале војну и административну структуру, увођење новог и поједностављеног алфабета, као и реформу календара у складу са западноевропским стандардима. Током његове владавине, Русија је победом над Шведском у Великом северном рату (1700–1721) коначно стекла дуго жељени излаз на Балтичко море. Овај успех означио је Русију као значајног играча на европској сцени. Један од најсмелијих Петрових подухвата био је оснивање нове престонице, Санкт Петербурга, 1703. године. На мочварним обалама Финског залива, уз огромне људске и финансијске жртве, изграђен је град који је назван „прозором у Европу“. У само девет година, Санкт Петербург је постао симбол нове, европске Русије, а Петар је инсистирао да се племство пресели у нову престоницу, додатно учвршћујући своју визију модернизације. Године 1721. Петар је преузео титулу императора, а Русија је званично постала Руска империја. Његова владавина оставила је дубок траг, али и поделила мишљења. Док једни славе Петра као визионара који је од Русије створио моћну европску силу, други га критикују због бруталности, високих трошкова и принудног карактера његових реформи. Израз „сећи прозор у Европу“ постао је синоним за Петрове реформе и симбол прогреса. Без обзира на контроверзе, Петар Велики остаје једна од најзначајнијих личности у историји Русије, чије реформе су поставиле темеље за њену модернизацију и империјални успон.
Четрдесет година након смрти Петра Великог, Русија је добила још једног амбициозног и снажног владара – Катарину II, познату као Катарина Велика. Немачка принцеза по рођењу, Катарина је удомила руски језик, православну веру и културу, постајући „већи Рус од Руса“. Дошла је на власт 1762. године након државног удара против свог мужа, Петра III, и убрзо се етаблирала као један од најмоћнијих европских монарха тог доба. Њена владавина обележена је великим политичким успесима и културним процватом. Као велики патрон уметности и књижевности, Катарина је наставила традицију Санкт Петербурга као културног центра, остављајући наслеђе у облику чувених обележја, укључујући „Бронзаног јахача“ – импозантну статуу Петра Великог на обали реке Неве. Њена личност је оставила трага и у популарној култури. Верује се да је руски сленг за новац – „бабики“ – настао од Катарининог портрета на новчаници од 100 рубаља у периоду пре револуције. Једна од најпознатијих анегдота из времена Катарине везана је за кнеза Григорија Потемкина, њеног саветника и војсковођу. Године 1787, након освајања Крима, Потемкин је организовао посету Катарине и њених иностраних гостију новоосвојеним територијама. Легенда каже да је, како би их импресионирао, дао изградити „Потемкинова села“ – вештачка насеља дуж реке Дњепар. Ова „села“ била су ништа више од фасада, уз стада оваца која су сваке ноћи премештана на следећу локацију. Док је Катарина пролазила, гледала је илузију процвата, док је стварна ситуација била далеко мање идилична. Иако историчари расправљају о истинитости ове приче, фраза „Потемкинова села“ постала је синоним за обману и улепшавање стварности. Слични сценарији су се поновили вековима касније, током совјетског периода, када су иностраним посетиоцима показиване идеализоване верзије живота у СССР-у. Ограничена кретања омогућила су приказивање само „потемкиновских“ примера, остављајући стварну слику совјетске свакодневице скривеном. Још један значајан лик из времена Катарине је Александар Суворов, један од највећих војсковођа у историји Русије. Његова изрека „Напорно вежбај, бори се лако“ постала је пословица која симболизује важност припреме и дисциплине. Суворов је 1799. године предводио први руски поход против Наполеонове војске у Италији, изводећи чувено повлачење преко Алпа, што му је донело чин генералисимуса. Он је био последњи носилац ове титуле у царској Русији, све до 20. века када је Јозеф Стаљин проглашен за генералисимуса Совјетског Савеза. Катарина Велика оставила је дубок траг у руској историји, трансформишући земљу у културну и политичку силу, али и инспиришући приче и легенде које и данас одјекују у руском језику и култури.
Фатални поход Наполеона на Русију, познат као Отаџбински рат 1812. године, започео је у јуну те године и представљао је једну од најзначајнијих прекретница у историји Европе. Русија, под командом генијалног стратега Михаила Кутузова, није могла директно да се супротстави Наполеоновој моћној војсци на бојном пољу. Уместо тога, Руси су применили тактику спаљене земље, повлачећи се и уништавајући све што би могло послужити као залихе француским снагама. Како су Французи напредовали ка Москви, цар Александар I је инсистирао на суочавању у одлучујућој бици. То се догодило 7. септембра 1812. године на Бородинском пољу, око 100 км од Москве. У најкрвавијој бици Наполеонових ратова, ниједна страна није однела јасну победу. Кутузов је повукао своју исцрпљену војску, док су становници Москве масовно напустили град. Када је Наполеон са својом војском стигао у Москву, затекао је празан град без залиха. Велики пожар, за који се верује да су га изазвали сами Руси како би спречили непријатеља да користи ресурсе града, уништио је већину Москве. Наполеон је остао у Москви очекујући понуду за преговоре од цара Александра, али је она изостала. Суочен са недостатком залиха и почетком руске зиме, Наполеон је одлучио да се повуче. Повлачење се претворило у катастрофу. Руска зима, која је те године стигла неуобичајено рано, узела је свој данак. Француска војска, исцрпљена, гладна и без склоништа, била је на милост и немилост руских напада. Само мала група француских војника успела је да се врати у своје земље, док је већина Наполеонове армије уништена. Овај драматични сукоб био је инспирација за Лава Толстоја и његово књижевно ремек-дело Рат и мир. Толстој је у овом епском роману маестрално приказао судбине појединаца и нација током овог великог историјског догађаја. Његово дело остаје један од најзначајнијих доприноса светској књижевности и сведочанство о храбрости, страдању и историјским прекретницама које су обликовале Русију и свет.
Након победе над Наполеоном, Русија је изашла из рата као једна од водећих сила Европе. Међутим, почетак 19. века донео је изазове изнутра. Децембра 1825. године, група младих војних официра, познатих као декабристи, покушала је да дигне устанак против аутократске власти. Иако је побуна пропала, декабристи су ушли у историју као први значајни борци за политичке и социјалне реформе у Русији. Након неуспеха, већина декабриста осуђена је на прогон у Сибир. У знак оданости, многе њихове супруге пратиле су их у сурову дивљину, чиме су постале симбол брачне лојалности и пожртвованости. Израз „жене декабриста“ и данас у руској култури означава херојску посвећеност и солидарност жена. У другој половини века, цар Александар II, познат као „ослободилац“, покушао је да изврши дубоке реформе у Русији. Ослањајући се на своје дипломатске и војне способности, спровео је трансформације у административном, војном и пореском систему. Али његов најзначајнији потез било је укидање кметства 1861. године, чиме је ослобођено око 20 милиона кметова. Овај догађај се сматра једним од најважнијих у руској историји 19. века, отварајући пут ка индустријализацији и друштвеним променама. Ипак, Александрове реформе нису успеле да задовоље све. Док су конзервативци сматрали да је ишао предалеко, радикални кругови веровали су да његове мере нису довољне. Ова подељеност створила је талас незадовољства и бројне завере. Александар II је постао мета неколико покушаја атентата, а након што је чудом преживео неколико напада, трагично је погинуо у бомбашком нападу 13. марта 1881. године у Санкт Петербургу. Смрт Александра II означила је крај једне ере реформаторске монархије. Његов трагичан крај, симбол дубоких подела у руском друштву, био је увертира у турбулентни период који ће обележити крај 19. и почетак 20. века. Ипак, његова дела, посебно укидање кметства, остала су као један од најсветлијих тренутака у историји царске Русије.
До ступања Николаја II на престо 1894. године, Русија је доживела значајан раст индустријализације, што је изазвало дубоке социјалне и политичке промене. Брза индустријализација и растуће незадовољство међу радницима и сељацима створили су плодно тле за развој револуционарног социјалистичког покрета. Руски радници почели су се организовати у локална политичка већа позната као совјети, која ће касније одиграти кључну улогу у револуцијама 20. века. У овом периоду формирано је неколико опозиционих партија, од којих је најзначајнија била Руска социјалдемократска радничка партија (РСДРП). Ова партија, посвећена социјалистичкој револуцији, поделила се 1903. године на два крила: радикалне бољшевике, које је предводио Владимир Лењин, и умерене меншевике. Називи ова два крила потичу од резултата гласања током партијског конгреса, где је бољшевици, упркос томе што су касније често били у мањини, добили надимак „већина“, а меншевици „мањина“. Главна тачка спора била је Лењинова одлука да чланство у партији ограничи на револуционарне професионалце, док су меншевици заступали укључивање ширег круга симпатизера. Руски политички немири добили су нови замах 1905. године, након серије пораза у Руско-јапанском рату. Неуспеси на Далеком Истоку додатно су умањили подршку већ непопуларној влади, што је кулминирало великим протестима. На „Крваву недељу“ у Санкт Петербургу, царске трупе су отвориле ватру на мирне радничке демонстрације, убивши и ранивши на хиљаде људи. Овај трагичан догађај подстакао је Руску револуцију 1905. године, серију устанака и штрајкова широм земље. Иако је револуција угушена, Николај II је био приморан да призна значајне реформе. Најважније међу њима биле су уставне промене и оснивање првог руског парламента – Думе. Међутим, ове реформе биле су углавном козметичке, јер је цар задржао велику власт, што ће само продубити незадовољство и припремити сцену за револуционарне догађаје 1917. године. Период Николајеве владавине био је време растућих социјалних тензија и политичких промена, али и почетак краја аутократске монархије у Русији.
Први светски рат, који је започео 1914. године, довео је Русију у дубоку кризу. Одмах на почетку, главни град је доживео симболичну трансформацију – име Санкт Петербург, које је звучало сувише немачки, промењено је у Петроград, како би се нагласио патриотски дух. Међутим, овај симболички потез није могао да реши дубоке проблеме. Војни порази, несташица хране и економски колапс довели су до масовног незадовољства. До фебруара 1917. године, незадовољство је кулминирало у Петрограду, где су избили немири и штрајкови. Радници, фрустрирани ратним тешкоћама и лошим условима живота, покренули су талас протеста који ће ући у историју као Фебруарска револуција. Под притиском, цар Николај II је абдицирао 2. марта 1917. године, чиме је окончана више од три века дуга владавина династије Романових. После абдикације, формирана је привремена влада, коалиција политичких партија која је преузела власт и поставила своје седиште у Зимском дворцу, некадашњој царској резиденцији. Међутим, ова влада је била слаба и неспособна да реши дубоке социјалне и економске проблеме. У исто време, бољшевици, на челу са Владимиром Лењином, добијали су све већу подршку совјета, радничких и војничких већа, која су постала паралелни центри моћи. Крајем октобра 1917. године, бољшевици су извели успешан државни удар, познат као Октобарска револуција. Нападом на Зимски дворац 25. октобра (по старом јулијанском календару), бољшевици су преузели власт. Овај догађај означио је крај привремене владе и почетак совјетске ере у Русији. Иронично, годишњица Октобарске револуције никада није слављена у октобру. Године 1918. Совјетска Русија усвојила је грегоријански календар, који је био у употреби у већини западног света. Разлика од 13 дана између јулијанског и грегоријанског календара значила је да је 25. октобар постао 7. новембар. Ипак, назив „Велика октобарска социјалистичка револуција“ остао је, док се сама прослава преместила на нови датум. Пад царске Русије и успон бољшевика поставили су темеље за настанак Совјетског Савеза и радикалне трансформације руског друштва, политике и економије у деценијама које су уследиле.
Године 1918, Владимир Лењин успео је да извуче Русију из Првог светског рата, потписујући неповољан Брест-литовски мир са Централним силама. Иако је овај потез омогућио бољшевицима да се фокусирају на унутрашње проблеме, избио је разорни грађански рат, који је трајао до 1922. године. Сукоб је захватио читаву земљу, поделивши друштво између различитих фракција. Главни играчи били су Црвена армија, коју су организовали бољшевици и која је бранила нови совјетски режим, и Бели покрет, који су чиниле политичке и војне снаге одане старом поретку, укључујући монархисте, либерале и друге антибољшевичке групе. Називи „Црвени“ и „Бели“ имали су симболичке конотације. „Црвени“ су се идентификовали са крвљу пролетерске борбе против капитализма, док је „Бели“ био израз контраста, повезан са традиционалним симболима чистоће и старог режима. Поред њих, појавиле су се и независне групе попут Зелених, који су углавном представљали сељачке снаге, и Црних, анархистичког покрета. Ове групе су се често бориле како против Црвених, тако и против Белих, додајући хаос већ разореном друштву. До 1922. године, након дугих и крвавих борби, Црвена армија је однела победу, чиме је успостављена бољшевичка контрола над већином територије некадашњег Руског царства. Грађански рат оставио је дубоке трагове у руској историји, економији и друштву, али је такође произвео и популарне легенде. Једна од најпознатијих фигура из овог периода је Василиј Чапајев, командант Црвене армије који је постао култна личност совјетске културе. Његов живот и дела овековечени су у роману Димитрија Фурманова и филму Чапајев из 1934. године, који је постао један од најомиљенијих совјетских филмова. Филм је допринео званичној пропаганди, представљајући Чапајева као хероја револуције. Ипак, легенда о Чапајеву прерасла је у нешто више од званичне пропаганде. Он је трансформисан у популарног стрип и хумористичког јунака, а његово име је ушло у низ шала и анегдота које су забављале генерације Совјета. У модерној руској култури, његов лик је попримио чак и научнофантастичне облике – у једној видео игрици, Чапајев спашава галаксију од ванземаљаца. Грађански рат, иако трагичан период руске историје, оставио је иза себе наслеђе које обухвата и дубоке историјске лекције и богату културну заоставштину.
Грађански рат у Русији био је без преседана у својој суровости, са зверствима која су почињена на обе стране конфликта. Један од најмрачнијих догађаја тог периода било је убиство царске породице, династије Романових, чиме је симболично и практично затворено поглавље царске Русије. Николај II, последњи руски цар, његова супруга Александра и њихово петоро деце – Олга, Татјана, Марија, Анастасија и Алексеј – убијени су рано ујутру 17. јула 1918. године у подруму куће породице Ипатијев у Екатеринбургу. Бољшевици су првобитно планирали да Николаја изведу пред суд, али су догађаји на терену драматично убрзали њихове одлуке. Према званичном објашњењу, локално револуционарно веће предложило је егзекуцију због страха да ће Белоармејци, чије су се снаге приближавале Екатеринбургу, ослободити царску породицу и искористити их као симбол отпора бољшевицима. Међутим, постоје и другачија сведочења. Лав Троцки је касније написао да је Лењин лично наредио егзекуцију, видећи царску породицу као опасан симбол који би могао ујединити антибољшевичке снаге. Егзекуција је извршена у мраку ноћи, у атмосфери ужаса и хаоса. Породица је брутално убијена, а тела су накнадно уклоњена и сакривена. Тек много деценија касније, након распада Совјетског Савеза, посмртни остаци царске породице пронађени су и идентификовани. Августа 2000. године, Руска православна црква је канонизовала Николаја II и његову породицу као страстотрпце – људе који су страдали са хришћанском смиреношћу. Овај чин симболизовао је помирење и признање трагедије која је обележила крај једне ере у руској историји. Убиство царске породице остаје дубоко контроверзна тема, симболишући како суровост револуције, тако и судбину Русије у превирањима која су довела до успона Совјетског Савеза.
Да би осигурали опстанак новостворене совјетске власти, бољшевици су 20. децембра 1917. године основали тајну полицију под називом Сверуска ванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже, познатију као Чека. Скраћено од „ЧК“, ова организација постала је основа за касније безбедносне структуре Совјетског Савеза, укључујући и КГБ. Чека је брзо стекла озлоглашену репутацију због своје суровости. Под вођством свог оснивача, Феликса Џержинског, познатог као Челични Феликс, Чека је спроводила масовна хапшења, тортуру и егзекуције над свима који су сматрани непријатељима револуције. Џержински, познат по својој немилосрдности и потпуној посвећености револуционарном циљу, постао је симбол револуционарног терора. Чланови Чеке, познати као чекисти, развили су својеврстан имиџ који је укључивао кожне јакне, чиме су успоставили модни тренд који су касније прихватили и западни комунисти. Иако је у време свог оснивања Чека била симбол страха, њена историјска улога и стил чекиста постали су део совјетске културе. Чак су и модерни руски дизајнери поново оживели тај стил, дајући му нови живот у савременој моди. У знак признања за историјску улогу совјетских безбедносних служби, председник Борис Јељцин је 1995. године прогласио 20. децембар за Дан служби безбедности. Тај дан, познат и као Дан чекиста, данас се обележава у Русији као празник савремених служби безбедности, укључујући ФСБ, наследника КГБ-а. Иако Чека остаје контроверзан симбол револуционарног терора, њен утицај на безбедносни апарат Совјетског Савеза и њену улогу у совјетској култури тешко је занемарити. Она представља један од најмрачнијих аспеката ране совјетске историје, али и подсетник на дубоке и трајне промене које су обележиле Русију током револуције и након ње.
Након разорног грађанског рата, Русија је остала опустошена биткама, масовним егзекуцијама и економским хаосом. Иако су бољшевици преузели контролу над привредом, земља се суочила с дубоком кризом. У таквим условима, Владимир Лењин је 1921. године представио Нову економску политику (НЕП), која је означила делимичан повратак тржишној економији како би се држава економски опоравила. НЕП је дозволио приватно предузетништво у мањем обиму, подстакао трговину и омогућио сељацима да продају своје вишкове. Ова политика донела је период релативног просперитета и омогућила становништву да ужива у обновљеним аспектима живота, укључујући џез, ноћне клубове и стране филмове. Исцрпљени ратом, многи су прихватили овај талас културне обнове са осећајем оптимизма. Поред економских реформи, први дани совјетске владавине донели су дубоке социјалне и културне промене. Бољшевици су увели бесплатну здравствену заштиту, општеобразовни систем и социјална примања, чиме су поставили темеље државног система социјалне заштите. Значајно су побољшана и права жена, укључујући равноправност у запошљавању и право на развод, што је означило револуцију у друштвеним односима. Истовремено, влада је предузела агресивне мере за слабљење моћи Руске православне цркве, промовишући атеизам као званичну државну идеологију. Члановима партије било је строго забрањено учешће у богослужењима. Децембра 1922. године, створен је Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР), нова федерална држава која је у почетку обухватала четири републике: Русију, Украјину, Белорусију и Транскавкаску Совјетску Републику. Током наредних деценија, број чланица се повећавао, достижући 15 република, које су чиниле територијалну и политичку структуру Совјетског Савеза. Поред формирања СССР-а, Москве је враћен статус главног града. Москва је постала центар политичке, економске и културне моћи нове државе, преузимајући улогу водеће метрополе социјалистичког света. Од самог почетка, совјетска држава је функционисала на принципу једнопартијске власти. Бољшевици, који су током револуције предводили промене, трансформисали су се у Комунистичку партију Совјетског Савеза, постављајући темеље ауторитарног режима који ће обликовати историју СССР-а током наредних седам деценија. Овај период обележен је контрастима: док су НЕП и социјалне реформе донеле одређено олакшање и оптимизам, а формирање СССР-а означило нову фазу у историји Русије, темељи ауторитарне власти су већ били постављени, припремајући сцену за изазове који ће уследити.
Владимир Иљич Уљанов, познатији као Лењин, био је фигура која је дубоко утицала на историју 20. века, али је за собом оставила контроверзно наслеђе. Рођен 22. априла 1870. године у граду Симбирску на Волги, Лењинов живот је рано обележила породична трагедија. Његов старији брат Александар обешен је 1887. године због учешћа у неуспелој завери против цара Александра III. Према совјетској интерпретацији, овај догађај је био прекретница за младог Владимира, који је одлучио да се посвети рушењу монархије, али другачијом стратегијом. Његова фраза „Следићемо другачији пут“ постала је широко позната, а данас се често користи са дозом ироније, означавајући жељу за иновацијама и другачијим приступом. Избачен са универзитета због радикалних ставова, Лењин је ипак успео да стекне диплому права као ванредни студент. Након тога, преселио се у Санкт Петербург, где је постао професионални револуционар. Године 1897. осуђен је на изгнанство у Сибир, где је, према неким теоријама, усвојио псеудоним Лењин, наводно инспирисан реком Леном. Други историчари тврде да је име можда било преузето са пасоша стварне особе. Од 1907. године Лењин је провео већи део времена у Западној Европи, где је постао значајна фигура међународног револуционарног покрета. Фебруарска револуција 1917. године га је затекла у Швајцарској, одакле је уз помоћ Немачке, која је желела да ослаби руске ратне напоре, организован његов повратак у Русију. Након повратка, Лењин је енергично радио на свргавању привремене владе и предвођењу бољшевика у Октобарску револуцију, што је довело до стварања Совјетске Русије. Лењин је преживео два покушаја атентата 1918. године, али је то озбиљно нарушило његово здравље. Четири године касније, доживео је срчани удар који га је оставио делимично парализованим. У последњим годинама живота, изразио је забринутост због Стаљинове све веће моћи, али није доживео да види последице. Лењин је преминуо 21. јануара 1924. године, у 53. години живота. Његово наслеђе остаје предмет дебате. Са једне стране, био је кључна фигура у стварању Совјетског Савеза, државе која је обликовала ток глобалне политике у 20. веку. Са друге стране, његове политике, укључујући насилно сузбијање опозиције и оснивање Чеке, претече КГБ-а, поставиле су основе за ауторитарни режим који ће Совјетски Савез учинити једном од најрепресивнијих држава у историји. Његово име и дело настављају да изазивају дубоке поделе: за неке он је визионарски геније, за друге симбол револуционарног терора. Али утицај Владимира Лењина на светску историју остаје непорецива чињеница.
Три дана након смрти Владимира Лењина 1924. године, Петроград, некадашњи Санкт Петербург, преименован је у Лењинград у знак почасти вођи револуције. Лењиново тело је балзамовано и постављено у маузолеј на Црвеном тргу у Москви, где и данас почива. Његово име постало је предмет готово религиозног поштовања у Совјетском Савезу, што је резултирало култом личности без преседана. До 1980-их година, сваки совјетски град је имао статуу Лењина на свом централном тргу. Његово име носиле су улице, школе, колективне фарме, фабрике, па чак и астероид. Његови радови били су строго цензурисани како би се осигурало да ниједан његов поступак или изјава не наруше идеализовану слику револуционарног вође. Овај култ личности ојачавао је идеолошки идентитет Совјетског Савеза, представљајући Лењина као беспрекорног лидера и симбол комунистичке идеологије. Међутим, пад Совјетског Савеза 1991. године означио је крај претераног хваљења Лењина. У многим земљама Источне Европе, као и у новонасталим независним државама, његове статуе су уклоњене или порушене. Ипак, у Русији и неким државама бивше совјетске Централне Азије, многе статуе су остале, као и бројни топоними који носе његово име. Године 1991, Лењинграду је враћено првобитно име Санкт Петербург, али административна област око града задржала је назив Лењинградска област. У исто време, град Уљановск, где је Лењин рођен као Владимир Уљанов, наставља да носи његово име, упркос покушајима да му се врати историјски назив Симбирск. Наслеђе Лењина остаје предмет расправа. За неке он остаје симбол револуције и модернизације, док је за друге персонификација тоталитаризма и репресије. Његово име, маузолеј и бројни споменици настављају да изазивају дебате о историјском значају и културном наслеђу совјетског периода.
Након смрти Владимира Лењина 1924. године, Комунистичка партија Совјетског Савеза суочила се са дубоким унутрашњим сукобима. Борба за власт између водећих фигура партије била је немилосрдна, а из ове политичке арене као победник изашао је Јосиф Стаљин. Током своје четвртвековне владавине, Стаљин је постао један од најмоћнијих и најубојитијих диктатора у историји. Рођен као Јосиф Џугашвили 18. децембра 1879. године у Грузији, тада делу Руске империје, Стаљин је у младости студирао богословију, али је студије напустио пре дипломирања. Уместо тога, укључио се у револуционарни покрет, што је резултирало његовим честим хапшењима и изгнанствима у Сибир. Име Стаљин, изведено од руске речи „стал“ (челик), усвојио је 1913. године, симболизујући снагу и непоколебљивост. Иако није био један од најистакнутијих актера Октобарске револуције, Стаљин је након ње вешто користио свој положај и политичке интриге како би елиминисао ривале и учврстио моћ. Његов највећи противник, Лав Троцки, који је био кључна фигура током револуције и први човек Црвене армије, избачен је из партије и протеран из Совјетског Савеза. Троцки је своје последње године провео у егзилу у Мексику, где га је 1940. године убио совјетски агент Рамон Меркадер, по наређењу Стаљина. Стаљинов успон до апсолутне власти био је обележен суровошћу и манипулацијама. Успео је да се представи као верни наследник Лењинових идеала, иако је његова владавина увелико одступала од оригиналне визије револуције. Успоставио је култ личности, при чему је његов лик постао симбол совјетске моћи, док су милиони страдали у чисткама, репресијама и катастрофама попут велике глади изазване колективизацијом. Иако су његове методе биле крајње бруталне, Стаљин је успео да трансформише Совјетски Савез у глобалну силу, што ће обележити историју 20. века. Његов наслеђе остаје дубоко подељено: једни га виде као генијалног државника, док га други сматрају једним од највећих злочинаца у историји.
По доласку на власт, Јосиф Стаљин је радикално изменио курс Совјетског Савеза, укидајући Нову економску политику (НЕП) и замењујући је амбициозним петогодишњим плановима. За Стаљина, НЕП је представљао компромис са капитализмом који је одступао од револуционарног духа. Израз „људи НЕП-а“, који је првобитно означавао предузетнике који су профитирали од овог система, постао је пежоративан и симбол за друштвену паразитију, укорењен у совјетску културу као тежак прекор. Један од најконтроверзнијих аспеката Стаљинове економске политике била је колективизација пољопривреде. Земљиште је национализовано, а сељаци су приморани да раде на великим државним фармама (колхозима). Ова политика наишла је на жесток отпор, посебно од имућнијих сељака који су власници земље. Многи су уништавали пољопривредне машине и убијали своје животиње у знак протеста. Стаљин је одговорио бруталном кампањом „декулакизације“. Термин „кулак“, који је првобитно означавао имућне сељаке, претворен је у пежоратив за сваког ко се противио колективизацији. Они који су идентификовани као кулаци били су протерани са својих земаља, депортовани у удаљене регионе или погубљени. Десетине хиљада људи је страдало, а стотине хиљада суочило се са егзилом у Сибир или друге негостољубиве делове Совјетског Савеза. Ова политика је довела до катастрофалне глади, посебно у Украјини, познате као Холодомор, која је однела милионе живота. Стаљин је истовремено форсирао индустријализацију невиђеном брзином, усмеравајући ресурсе са потрошачких добара на тешку индустрију. Овај процес трансформисао је Совјетски Савез у индустријску силу, али је изазвао огромне жртве у људском и материјалном смислу. Уметност и књижевност под Стаљином биле су строго контролисане. Културни живот био је обликован доктрином социјалистичког реализма, која је служила за промоцију идеала партије. Било какво одступање од званичне линије сматрано је политичким непријатељством. Религија је била насилно сузбијена: хиљаде цркава је затворено, уништено или претворено у музеје, складишта и друге световне намене. До краја 1930-их, Стаљин је извршио свеобухватну чистку унутар Комунистичке партије и друштва у целини. Ове чистке, познате као Велики терор, укључивале су суђења највишим партијским званичницима, официрима, интелектуалцима и обичним грађанима. Они који су осуђени као „непријатељи народа“ су затварани, депортовани у гулаге или погубљени. До краја 1930-их, живот у Совјетском Савезу био је строго регулисан. Држава је контролисала све аспекте друштва, од привреде и културе до личних уверења. Стаљиново наслеђе обележено је великим индустријским успесима, али и огромним људским патњама. Његова политика оставила је дубоке трагове на историји Совјетског Савеза и шире, остајући предмет интензивних дебата до данас.
Стаљинове репресије довеле су до стварања огромног система радних логора којима је управљала владина агенција позната под акронимом ГУЛАГ. Временом, термин „ГУЛАГ“ је у совјетској историји постао симбол за све затворе и логоре. Затвореничка радна снага, посебно у Сибиру, играла је кључну улогу у индустријализацији Совјетског Савеза. Процењује се да је око 18 милиона људи прошло кроз систем ГУЛАГ-а, који је детаљно описао писац и историчар Александар Солжењицин. Ипак, термин који је препознат широм света ретко се користио у самој Русији, где су логори и цео систем обично називани „логори“ или „зона“. Стаљинове политике брзо су трансформисале СССР из пољопривредне државе у водећу индустријску силу. У том контексту настао је израз „стахановисти“, који је потекао од имена рудара Алексеја Стаханова. Он је 1935. године ископао 102 тоне угља за мање од шест сати, што је било 14 пута више од прописане норме. Овај подвиг покренуо је стахановски покрет, који је служио као инспирација за раднике широм земље, подстичући их на повећање продуктивности. Фабрике и постројења такмичила су се у надмашивању учинака, док је Стаханов постао национални херој, па чак и освануо на насловној страници америчког часописа Time. Он и други „узорни радници“ били су слављени у новинама, књижевности и на филму, али је њихов успех на крају допринео повећању норми радника, што је додатно оптеретило радну снагу. До краја првог петогодишњег плана, Стаљин је оценио да је његовој исцрпљеној нацији потребан предах. Године 1934. уведена је доктрина социјалистичког реализма, која је деценијама доминирала совјетском културом. Ова доктрина промовисала је оптимизам, другарску посвећеност и образовање кроз забаву. Параде и јавне манифестације коришћене су за изградњу јединственог совјетског идентитета, заснованог на реду, патриотизму и хармонији. Један од најпознатијих слогана тог времена, Стаљинова изјава из 1935. године: „Живот је постао бољи. Живот је постао веселији“, касније је постала саркастична фраза којом се изражавало незадовољство условима живота.
Избијање Другог светског рата затекло је Совјетски Савез неспремног за конфликат који је следио. Политичке чистке су уклониле многе искусне војне вође из Црвене армије, док се индустријска производња споро прилагођавала захтевима ратног доба. Иако је СССР 1939. године потписао Пакт о ненападању са Немачком, инвазија коју је Хитлер покренуо у јуну 1941. године оставила је земљу затеченом. До краја те године, Немачка је заузела већи део западних територија Совјетског Савеза и опколила Лењинград. Опсада Лењинграда, једна од најсмртоноснијих у историји, трајала је 900 дана, од септембра 1941. до јануара 1944. године. Око три милиона становника града одбило је да се преда, упркос потпуној опкољености. До прве зиме под опсадом, град је остао без грејања, воде, струје и основних залиха хране. Уз стално ваздушно и артиљеријско бомбардовање, највећи изазови били су глад и сурова зима. Исцрпљени становници масовно су умирали од глади и хладноће, а улице су биле прекривене телима. Једина веза са спољним светом био је лед језера Ладога, познат као „Пут живота“. Упркос немилосрдним условима, Лењинград је успео да преживи. Његов херојски отпор оличен је у моту: „Пала је Троја, пао је Рим, Лењинград није пао.“ Опсада је однела најмање 670,000 живота, иако неке процене указују на чак 1,5 милиона жртава. Град је постао симбол совјетске истрајности и непобедивости. У знак сећања на овај трагичан, али и херојски период, дуж историјске линије фронта постављен је јединствени спомен-комплекс – Зелени појас славе. У данашњем Санкт Петербургу још увек постоје знакови упозорења који указују на то која страна улице је била сигурнија од немачке артиљерије. Лењинградски отпор остаје једна од најмоћнијих прича о издржљивости и жртви у историји Другог светског рата.
Почетком децембра 1941. године, немачке трупе стигле су до предграђа Москве, доводећи главни град Совјетског Савеза у непосредну опасност. У том критичном тренутку, хиљаде младих регрута припремало се за одбрану Москве, не слутећи да ће пре одласка на фронт марширати на Црвеном тргу пред Јосифом Стаљином и високим званичницима Комунистичке партије. Упркос саветима својих генерала и опасности која се надвијала над градом, Стаљин је 7. новембра 1941. године, на годишњицу бољшевичке револуције, организовао војну параду на Црвеном тргу. Парада је била припремљена у најстрожој тајности, а њена реализација представљала је огроман ризик. Тог дана, совјетско ваздухопловство успело је да одбрани небо изнад Москве, осигуравајући да ниједна немачка бомба не падне на град. Након параде, трупе које су марширале по Црвеном тргу одмах су кренуле директно на линију фронта. Овај догађај имао је дубок утицај на морал, не само у Москви, већ у целом Совјетском Савезу. Парада је симболизовала непоколебљивост и одлучност совјетског народа у одбрани своје земље. Битка за Москву означила је прекретницу у Другом светском рату. Главни град се никада није предао, а Немци су, по први пут, одбијени. Војна парада на Црвеном тргу остала је упамћена као чин изузетне храбрости и истрајности, који је инспирисао милионе да се боре за победу.
Индустријализација Совјетског Савеза током 1930-их, вођена огромним ресурсима и радном снагом, почела је да доноси резултате у ратним годинама. Овај замах је дошао до изражаја фебруара 1943. године, када су Немци претрпели катастрофалан пораз у битци за Стаљинград – једној од најбруталнијих сукоба у историји човечанства. Битка, која је трајала од лета 1942. до зиме 1943. године, означила је преломни тренутак у Другом светском рату. Стаљинград, стратешки важан индустријски центар на реци Волги, био је кључна мета. Контрола над градом омогућавала је пут ка нафтним пољима Кавказа, што је за Немце било од огромног значаја. Поред тога, сам назив града, „Стаљинов град“, изазвао је Хитлерову опсесију његовим освајањем. За Стаљина, губитак града би имао катастрофалан ефекат на совјетски морал. Наредба совјетским трупама била је јасна: „Нити један корак уназад.“ Хорор битке, која је трајала 199 дана, однео је око 1,5 милиона живота, чинећи Стаљинград машином за уништавање људских живота. Совјетски губици били су огромни – очекивани животни век новопристиглих војника на линији фронта био је мањи од једног дана. Борбе су се водиле за сваку улицу, кућу, па чак и степенице, у ономе што су Немци назвали „Rattenkrieg“ – „рат пацова.“ Град је постао место где су се појединачне зграде претварале у симболе отпора. Једна од најпознатијих прича о отпору везује се за „Павловљеву кућу“ – стамбену зграду коју је септембра 1942. године бранио совјетски вод под командом Јакова Павлова. Опкољени немачким снагама, 25 војника претворило је ову зграду у непробојну тврђаву, одбијајући напад за нападом током два месеца. Совјетске снаге коначно су ослободиле браниоце у контранападу. Друга легенда битке био је снајпериста Василиј Зајцев, који је током борби елиминисао више од 200 немачких војника. Његови подвизи постали су симбол совјетског херојства, о чему су новине интензивно извештавале. Према причама, Немци су послали свог најбољег снајперисту како би елиминисали Зајцева, што је резултирало легендарним дуелом, у ком је совјетски снајпериста однео победу. Иако ова прича није званично потврђена, она је инспирисала књигу Дејвида Л. Робинса „Рат пацова“ и холивудски филм „Непријатељ пред вратима“. Поразом Немаца у Стаљинграду, Совјетски Савез је не само одбранио један од својих најважнијих градова, већ је и преузео иницијативу у рату. Херојство бранилаца Стаљинграда остало је трајан симбол совјетске одлучности и жртве, који је променио ток Другог светског рата.
Совјетске снаге су у битци за Стаљинград показале невероватну издржљивост и храброст, успевши да се одупру надмоћној немачкој војсци. Немачке снаге су претрпеле катастрофалне губитке, док су совјетски ослободилачки корпуси у контраофанзиви опколили град и присилили окупаторе на предају. Овај пораз био је без премца у историји рата и означио је почетак совјетског пута ка коначној победи. До маја 1945. године, Совјетски Савез је тријумфално окончао свој ратни пут освајањем Берлина. Чувена фотографија совјетског војника који поставља црвену заставу на зграду Рајхстага постала је симбол победе у Другом светском рату. Ипак, остаје питање аутентичности те фотографије – наводно је снимљена неколико дана након заузимања зграде и накнадно ретуширана од стране совјетске пропагандне машинерије. Постоје тврдње да је заставу, која је у стварности можда била стољњак, донео фотограф. Без обзира на то, овај имиџ остао је неприкосновени симбол совјетског тријумфа. Цена победе, међутим, била је огромна. Првобитно, Стаљин је 1946. године објавио да је Совјетски Савез изгубио 7 милиона људи у рату. Међутим, савремене процене указују да је број жртава износио чак 26,6 милиона, што представља половину свих жртава Другог светског рата. Совјетски народ, који је поднео највећи терет рата, изградио је дубоко поштовање према сећању на ове жртве. Дан завршетка рата, 9. мај 1945. године, када је Немачка званично капитулирала, у Совјетском Савезу је проглашен за државни празник – Дан победе. Овај дан, који је и данас један од најважнијих празника у Русији, обележава се великом војном парадом на Црвеном тргу. Дан победе остаје симбол херојства, жртве и одлучности совјетског народа у борби против нацистичког режима.
Упркос невиђеном разарању током Другог светског рата, Совјетски Савез је изашао из сукоба као једна од признатих глобалних суперсила. До краја рата, совјетски лидер Јосиф Стаљин, познат у западним медијима као „Ујка Џо“, одржавао је продуктиван савез са Сједињеним Државама и Великом Британијом. Међутим, овај ратни савез није потрајао. Године 1946., британски премијер Винстон Черчил је у свом чувеном говору упозорио на „гвоздену завесу“, реферишући на совјетску доминацију у Источној и Централној Европи. Стаљин је након рата претворио ове земље у сателитске државе, постављајући комунистичке режиме који су били лојални Москви. Совјетска политика проширења изазвала је дубоку забринутост на Западу. Оснивање НАТО-а и почетак трке у наоружању додатно су заоштрили односе. Године 1949. основан је Северноатлантски пакт (НАТО), савез западних држава који је прогласио да ће оружани напад на једну од њих бити сматран нападом на све. Истe године, Совјетски Савез је извео прву успешну пробу атомске бомбе, чиме је окончао нуклеарни монопол Сједињених Држава и отворио ново поглавље у међународним односима – трку у наоружању. Совјетски одговор на НАТО, након што је СССР-у одбијен захтев за придруживање савезу 1954. године, био је оснивање Варшавског пакта 1955. године. Овај војни савез постао је источни еквивалент НАТО-у и званично утемељио блоковску подељеност која ће доминирати светском политиком током Хладног рата. Хладни рат је постао борба за глобалну доминацију између две идеолошки и политички супротстављене стране – капиталистичког Запада, предвођеног Сједињеним Државама, и комунистичког Истока, на челу са Совјетским Савезом. Иако је избегнут директан војни сукоб између великих сила, свет је ушао у период дубоке геополитичке нестабилности, обележен шпијунажом, нуклеарним претњама и идеолошким надметањем. Совјетски Савез, са својом новом позицијом суперсиле, заузео је централно место у овом сукобу који ће трајати више од четири деценије.
Док је Совјетски Савез након Другог светског рата постао глобална суперсила, живот унутар земље остао је обележен изазовима. Хладни рат је снажно оптеретио економију, политичке слободе су биле строго ограничене, а Стаљин је покренуо нови талас политичких чистки. Човек који је владао СССР-ом готово три деценије преминуо је 5. марта 1953. године. Званично, узрок смрти био је церебрално крварење, али касније су се појавиле претпоставке да је на Стаљина извршен атентат, иако то никада није доказано. Стаљинова смрт изазвала је масовну жалост широм Совјетског Савеза. За многе, он је био „велики вођа“ који је водио нацију до победе у Великом отаџбинском рату. Међутим, његово наслеђе било је оптерећено крвопролићем и репресијом. Чак и након смрти, Стаљин је наставио да одузима животе. Његова сахрана, одржана у Москви, завршила се трагично. Око четири милиона људи окупило се на Црвеном тргу и околним улицама, желећи да виде Стаљиново тело изложено на свечаном одру. Огромна маса, у хаосу и гужви, довела је до стотина смртних случајева – људи су се гушили или били прегажени. Број жртава ове трагедије никада није прецизно утврђен. Стаљиново наслеђе остаје дубоко контроверзно. Процене о броју људи који су страдали током његове владавине значајно варирају. Док неки извори указују на најмање три милиона жртава, други процењују да је тај број чак 60 милиона. Најновија истраживања сугеришу да је укупан број жртава око 20 милиона. Стаљинова ера оставила је дубоке ожиљке на совјетском друштву, али и светску историју, као период обележен масовним страдањима, строгом контролом и геополитичком трансформацијом која је обликовала 20. век.
Након смрти Јосифа Стаљина, његове политике и наслеђе нису надживели еру његове владавине. Његов наследник, Никита Хрушчов, започео је 1956. године амбициозну кампању „дестаљинизације“. На 20. конгресу Комунистичке партије, Хрушчов је у затвореном говору оштро критиковао Стаљинову диктаторску владавину, оптужујући га за репресије, култ личности и злоупотребу власти. Овај говор изазвао је политичку олују, како унутар Совјетског Савеза, тако и у његовим сателитским државама. „Хрушчовљево одмрзавање“ донело је значајне промене. Смањене су политичке контроле, цензура је постала мање оштра, а друштво је постало отвореније за културне и економске реформе. Ове промене довеле су до побољшања животног стандарда совјетских грађана, али Хрушчов није био спреман да толерише отпор или неслагање са совјетском политиком. Мађарски устанак 1956. године био је један од најзначајнијих догађаја током његове владавине. Устанак против наметнуте совјетске политике био је брутално угушен војном интервенцијом, што је показало да Совјетски Савез није спреман да попусти у својој контроли над Источном Европом. Оснивање КГБ-а обележило је Хрушчовљеву еру као период у ком је државна безбедност добила нову организациону форму. Комитет државне безбедности (КГБ) основан је 13. марта 1954. године, као директан наследник Стаљинових репресивних служби. Током Хладног рата, КГБ је постао најистакнутија совјетска обавештајна и контраобавештајна агенција, симбол државне моћи и међународно препознатљив „бренд“. Историја КГБ-а окончана је 3. априла 1995. године, када је председник Борис Јељцин распустио агенцију и заменио је Федералном службом безбедности (ФСБ), која и данас функционише као главна руска безбедносна агенција. Хрушчовљев период обележен је сложеном комбинацијом реформских покушаја и наставка репресије, али је означио важан преокрет у политици Совјетског Савеза, постављајући темеље за будуће трансформације.
Током владавине Никите Хрушчова, Совјетски Савез је доживео један од најдинамичнијих периода у својој историји. Научна и технолошка достигнућа, попут лансирања првог вештачког сателита Спутњика 1957. године, освајања свемира са Јуријем Гагарином 1961. године и прве жене у свемиру Валентине Терешкове, поставили су СССР у центар глобалне пажње. Ова достигнућа била су симбол совјетске снаге и технолошког напретка. Међутим, док је свет славио успехе у свемирској трци, унутрашњи изазови били су све већи. Хрушчов је поново покренуо прогон Руске православне цркве, обећавајући да ће ликвидацијом цркве довршити оно што је Стаљин започео. Његови економски експерименти, попут масовне садње кукуруза, често су били неуспешни и довели до критика, због чега је добио надимак „кукурузник“. У међувремену, међународне кризе доминирале су његовом спољном политиком. Од обарања америчког шпијунског авиона У-2 1960. године, до изградње Берлинског зида 1961. године и кулминације Кубанске кризе 1962. године, Хрушчов је био на челу неких од најопаснијих момената Хладног рата, доводећи свет на ивицу нуклеарног сукоба. Његова ексцентричност и непредвидиви изливи беса такође су обележили његову владавину. Најпознатији инцидент догодио се на седници Уједињених нација 1960. године, када је, одговарајући на критике, лупао ципелом по столу, чиме је изазвао шок и подсмех широм света. Његове претње Сједињеним Државама да ће им „показати Кузкину матер“ остале су упамћене као симбол совјетске ароганције и војне снаге, док је тај идиом заправо алудирао на совјетску хидрогенску бомбу – једну од најмоћнијих икада направљених. До 1964. године, Хрушчов је изгубио подршку совјетске елите, која је критиковала његове политичке грешке и понижавајуће испаде. Леонид Брежњев предводио је његово свргавање са власти. Умро је 1971. године, сахрањен без државних почасти на гробљу Новодевичи, што је био знак његовог пада у немилост. Иако је његова владавина оставила дубоке ожиљке, истовремено је обележена великим достигнућима. Хрушчов остаје контроверзна фигура која је представљала спој реформатора, диктатора и политичког шоумена, у времену када је Совјетски Савез био једна од најмоћнијих сила на свету.
Дуга владавина Леонида Брежњева, која је трајала од 1964. до његове смрти 1982. године, често се назива периодом „стагнације“. У том времену, Совјетски Савез је прошао кроз деценију економског застоја, док је политичка клима постала све песимистичнија и неефикаснија. Советска бирократија, која је била угрожена током Хрушчовљевих реформи, процветала је током Брежњевљеве владавине, уводећи стабилност, али и непокретност. Запостављање пољопривреде и индустрије довело је до честих несташица основних животних намирница и потрошачке робе. Совјетски грађани су проводили сате у редовима за хлеб, млеко и друге основне производе, док је животни стандард полако опадао. Економски систем, у потпуности централизован и лишен флексибилности, није успевао да одговори на потребе све већег становништва. На међународној сцени, Брежњев је наставио Хладни рат са Сједињеним Државама. Један од најзначајнијих догађаја био је улазак совјетских тенкова у Праг 1968. године, чиме је угушен кратак период политичке либерализације познат као „Прашко пролеће“. Брежњев је у говору оправдао ову акцију, прогласивши такозвану „Брежњевљеву доктрину“, која је тврдила да Совјетски Савез има право да интервенише у било којој социјалистичкој држави како би сачувао комунизам. Средином 1970-их година, односи између Совјетског Савеза и САД-а прошли су кроз краткотрајно отопљавање, познато као „détente“. Међутим, овај период је окончан 1979. године када је СССР започео инвазију на Авганистан, што је изазвало оштру осуду Запада. Наредне године, избор америчког председника Роналда Регана, жестоког антикомунисте, додатно је погоршао руско-америчке односе и појачао напетости у Хладном рату. Брежњев је такође био познат по култу личности који је достигао врхунац током последњих година његове владавине. Његова љубав према ласкању и самопромоцији често је изазивала подсмех. Познат је по томе што је уживао у бројним медаљама и орденима које је сам себи додељивао, као и по јавним манифестацијама својих „успеха“. Последње године његовог живота обележене су и велелепним приказима совјетског престижа, као што су Летње олимпијске игре у Москви 1980. године, које су, упркос бојкоту од стране многих западних земаља, представљале симбол совјетске моћи и екстраваганције. Ипак, ово раздобље било је обележено све већим раскораком између грандиозне пропаганде и реалности слабљења совјетске економије и друштва. Брежњев је умро 1982. године, остављајући иза себе Совјетски Савез у стању дубоке стагнације. Иако је његова ера донела стабилност након турбулентних времена, његова владавина је означила и почетак краја система који није могао да издржи притиске модерног света.
Леонид Брежњев остаће упамћен као вођа Совјетског Савеза који је донео стабилност, али и дубоку стагнацију. Његово све слабије здравље, иако табу тема у совјетској штампи, било је очигледно током његових јавних наступа. Слабост, мумлање и спорост у говорима постали су предмет многих совјетских анегдота, које су често сатирично дочаравале реалност једног све уморнијег система. Једна од популарних шала говорила је да Брежњевови говори трају сатима зато што је читао не само оригинални текст већ и копију. Још једна вицкаста сцена описује како је на једном партијском скупу почео своје обраћање речима: „Драги другови империјалисти.“ Збуњени чланови партије били су у шоку док му саветник није скренуо пажњу на текст, након чега је Брежњев исправио себе и наставио: „Драги другови, империјалисти су свуда...“ Иако је стагнација обележила његову владавину, многи Совјети и данас се са одређеном носталгијом присећају тог периода као времена моћи, престижа и унутрашње стабилности. Брежњев је био симбол Совјетског Савеза у његовој пуној снази, али и знамење система који није успео да се модернизује. Када је Брежњев умро 1982. године у 75. години живота, Совјетски Савез је био на прагу пропасти, која ће уследити мање од једне деценије касније. Његови наследници, прво шеф КГБ-а Јуриј Андропов, а затим Константин Черњенко, били су вође кратког века. Између 1982. и 1985. године било је толико државних сахрана да су Совјети смислили још један виц: када је један човек дошао на Црвени трг на једну од сахрана, зауставили су га и тражили пропусницу, на шта је одговорио: „Чуј, ја имам сезонску карту!“ Совјетски систем је, под тежином сопствене инерције, чекао лидера који ће донети промену. Убрзо ће тај вођа стићи – и његов долазак ће означити крај једне ере и почетак распада Совјетског Савеза.
Од скромних почетака у сеоској породици на југу Русије, Михаил Горбачов је успео да се попне до врха совјетске политичке сцене и постане последњи лидер Совјетског Савеза. Рођен 2. марта 1931. године, одрастао је у време глади, репресије и немачке окупације, што је дубоко обликовало његов поглед на свет. Иако је био сведок ужасних последица стаљинистичке политике, остао је посвећен идеалима социјализма. Његова интелигенција и амбиција истакле су га већ у младости; као звезда у школи и успешан студент права, дипломирао је 1955. године на Московском државном универзитету, након чега је започео своју политичку каријеру. До 1985. године, Горбачов је дошао до највише позиције у Комунистичкој партији, постајући генерални секретар. У наредних шест година, његова харизма, енергија и амбициозни планови ставили су га у центар глобалне пажње. Горбачов је у свет увео две кључне речи – „перестројка“ (реконструкција) и „гласност“ (отвореност), симболе његовог настојања да реформише Совјетски Савез и учини га модерним и ефикасним. Једна од његових првих кампања била је борба против конзумирања алкохола, што је био његов покушај да се супротстави широкој распрострањености алкохолизма, који је уништавао совјетско друштво. Ограничењима и повећањем цена алкохола, као и забранама јавног конзумирања, настојао је да промени навике становништва. Чак су из филмова уклањане сцене у којима се пије. Међутим, овај „рат против вотке“ био је неуспешан. Док је званична производња алкохола опадала, црно тржиште је процветало, што је не само ослабило Горбачовљев ауторитет, већ је и нанело значајну штету државном буџету, који је деценијама зависио од прихода од продаје алкохола. Горбачов је са овом кампањом наговестио карактер своје владавине: визионарски приступи који су често били ограничени или осујећени дубоко укорењеним проблемима совјетског система. Ипак, његова историјска улога тек је почињала, јер су „перестројка“ и „гласност“ најавиле крај једне епохе и почетак новог, неизвесног света.
Михаил Горбачов, последњи лидер Совјетског Савеза, остаће упамћен као реформатор који је покушао да преобрази застарели совјетски систем. Са визијом модернизације, његова „перестројка“ и „гласност“ означиле су нову еру у историји СССР-а. „Перестројка“ је увела елементе приватног бизниса у совјетску економију, док је „гласност“ охрабрила отворену дискусију о проблемима који су деценијама били заташкавани. Хиљаде политичких затвореника ослобођено је, а Горбачов је, иако атеиста, осудио 70 година верског угњетавања, што је било без преседана у совјетској историји. На међународној сцени, Горбачов је одлучио да Совјетски Савез више неће наметати своју вољу својим источноевропским сателитским државама. То је довело до пада комунистичких влада у региону, укључујући историјски пад Берлинског зида у новембру 1989. године. Повлачење совјетских војника из Авганистана исте године окончало је деценију дуг рат који је исцрпео СССР. Горбачовљево „ново размишљање“ драстично је променило ток Хладног рата, што је резултирало низом споразума о контроли наоружања и значајним смањењем тензија између СССР-а и Запада. Овај допринос светском миру донео му је Нобелову награду за мир 1990. године. Ипак, реформе које је Горбачов иницирао донеле су дубоке економске тешкоће. Транзиција ка економији заснованој на потрошачким принципима била је болна и често хаотична. До краја 1980-их, Совјетски Савез је био суочен са огромним буџетским дефицитима, растућом инфлацијом и озбиљним несташицама основних животних намирница. Ратни систем рационирања, враћен након више деценија, постао је свакодневна реалност за совјетске грађане, који су сатима чекали у редовима испред празних продавница. Гласност је доживела први велики ударац када је откривено да је совјетска влада била спора у реаговању и обавештавању јавности о катастрофи у Чернобилу априла 1986. године. Нуклеарна несрећа, најгора у историји, разоткрила је дубоку неефикасност совјетске бирократије и оставила непоправљиву мрљу на Горбачовљевој политици транспарентности. Горбачовљеви напори да реформише Совјетски Савез били су истовремено амбициозни и разорни за систем који је већ био на ивици распада. Иако је заслужан за окончање Хладног рата, његове реформе су убрзале крај СССР-а и оставиле дубоке последице по милионе његових грађана.
Михаил Горбачов: Крај Совјетског Савеза и нови почеци Марта 1990. године, Михаил Горбачов је постао први и једини председник Совјетског Савеза, али његова нова функција дошла је у време када се држава већ налазила на ивици распада. Политика „гласности“ охрабрила је дуго сузбијана национална осећања у совјетским републикама, што је довело до пораста захтева за независношћу. Унутрашње тензије и економске тешкоће постале су неподношљиве, док је Горбачов губио контролу над догађајима. Августа 1991. године, током његовог одмора на Криму, група конзервативних руских патриота покушала је да изврши државни удар, држећи Горбачова три дана у кућном притвору. У Москви, новоизабрани руски председник Борис Јељцин појавио се као кључна фигура отпора. Иконска сцена Јељцина на тенку обишла је свет, симболизујући крај Горбачовљеве ере. Иако се Горбачов вратио на функцију, било је јасно да је подршка јавности и политичке елите прешла на страну Јељцина. До краја 1991. године, Совјетски Савез више није постојао. Републике су почеле да проглашавају независност, а 8. децембра председници Русије, Украјине и Белорусије потписали су Беловешки споразум, који је званично распустио СССР и заменио га Заједницом независних држава. Горбачов је 25. децембра 1991. године поднео оставку, а два дана касније Борис Јељцин преузео је његову канцеларију у Кремљу. После распада Совјетског Савеза, Горбачов је остао активан у јавном животу. Основао је Фондацију Горбачов, независни истраживачки центар, и Међународни зелени крст, посвећен еколошким питањима. Његови напори у промоцији светског мира донели су му бројна признања, укључујући почасне дипломе са водећих универзитета широм света. Држао је предавања на глобалном нивоу, истичући важност дијалога и сарадње. Ипак, његови покушаји да се врати у политику нису били успешни. На председничким изборима 1996. године добио је минималну подршку, што је одразило његову непопуларност у постсовјетској Русији. Горбачов се такође опробао у шоу-бизнису. Појавио се 1997. године у ТВ реклами за ланац пицерија „Pizza Hut“, што је изазвало коментаре и критике у Русији, док је деценију касније постао лице француског луксузног бренда „Louis Vuitton“. Ови потези су показали његову спремност да изађе из традиционалне улоге политичара и прилагоди се новом свету. Михаил Горбачов остаје контроверзна фигура – човек који је окончао Хладни рат и у исто време био сведок распада суперсиле коју је водио. Његово наслеђе представља спој реформаторског духа и неизбежних изазова трансформације.
Деценијама након распада Совјетског Савеза, Русија наставља да се бори са сопственим схватањем скорије историје и националног идентитета. Често се јавља носталгија за временима када је СССР био глобална суперсила, што се огледа у култури, политици и свакодневном животу. Совјетска прошлост има снажну привлачност за многе Русе. Подршка Комунистичкој партији, иако далеко од доминантне, остаје значајна – њени кандидати редовно освајају друго место на председничким изборима у постсовјетској ери. Истовремено, класична дела совјетске ере, било да су у питању филмови, серије или музика, и даље заузимају важан део програма на телевизији, што указује на трајну популарност културног наслеђа СССР-а. Производи совјетске ере, који су некада били сматрани обичним сувенирима за стране туристе, доживели су ренесансу. Совјетска симболика поново се појављује у свакодневном животу, али овог пута као део модног израза и културног тренда. Мајице, тренерке и аксесоари са амблемима „СССР“, српом и чекићем, или црвеном звездом постали су популарни међу младима, укључујући и московску златну младеж. Модерни руски дизајнери уочили су овај тренд и комерцијализовали га, претварајући симболе совјетске ере у обележје савременог стила. Ова мешавина носталгије и новог идентитета одражава дубоко укорењену повезаност са прошлошћу, али и потребу да се пронађе место у савременом свету. Док се Русија суочава са изазовима у дефинисању свог националног карактера, совјетски наслеђе остаје кључна референтна тачка – како за оне који жуде за стабилношћу прошлости, тако и за оне који траже нове начине изражавања кроз историјске симболе.
Борис Јељцин, човек који је довео до краја Совјетског Савеза, остаће упамћен као контроверзна фигура у руској историји. Рођен 1. фебруара 1931. године у близини Свердловска (данашњег Екатеринбурга), Јељцин је одрастао у тешким условима, обележеним репресијом стаљинистичке ере. Његов отац је провео године у радним логорима, што је оставило дубок траг на Јељцинову породицу и младост. По образовању инжењер, дуго је радио у грађевинском сектору пре него што се током Хрушчовљевих реформи придружио Комунистичкој партији. Када је Михаил Горбачов дошао на власт, Јељцин је постао његов кључни савезник у борби против корупције у Москви, али је убрзо постао незадовољан спорим темпом „перестројке“. Напустио је Комунистичку партију 1990. године и следеће године постао први председник Руске Федерације унутар Совјетског Савеза. Јељцин је дошао на власт на таласу обећања о демократији и економским реформама, али његова владавина донела је огромне изазове. Радикалне економске реформе, укључујући масовну приватизацију, изазвале су дубок хаос. Земља навикнута на државну контролу суочила се са „дивљим капитализмом“, који је донео сиромаштво већини и невиђено богатство неколицини олигарха. Инфлација је уништила животне уштеђевине, а многи грађани месецима нису примали плате. Незапосленост, корупција и криминал постали су свакодневица, остављајући осећај друштвеног распада. Политичке кризе кулминирале су 1993. године, када су Јељцинови противници у парламенту покушали да га оборе. Суочен са побуном, Јељцин је наредио тенковима да гранатирају зграду парламента, што је означило један од најдраматичнијих тренутака у постсовјетској историји. Годину дана касније, тенкови су поново били потребни за гушење сепаратистичког покрета у Чеченији. Јељциново обећање да ће рат бити окончан за неколико дана прерасло је у дуг и крвав сукоб са огромним жртвама. Иако је Јељцин био симбол наде за многе, његова владавина довела је до друштвених и економских потреса који су трајно обележили Русију. Његово наслеђе остаје дубоко подељено – неки га виде као ослободиоца од комунизма, док га други сматрају одговорним за хаос и неправду који су обележили прве године постсовјетске Русије.
До председничких избора 1996. године, чинило се да је политичка каријера Бориса Јељцина урушена. Његова популарност је драстично опала, док је оживљена Комунистичка партија добијала све већу подршку. Ипак, Јељцин је успео да приреди изненађујући политички повратак и победи на изборима, али је било јасно да је његова снага истрошена. Његову владавину обележили су здравствени проблеми, финансијска криза из 1998. године и политички потреси који су додатно ослабили његов положај. На новогодишње вече 1999. године, Јељцин је изненадио Русију и свет објавом своје оставке, предајући власт младом и мало познатом премијеру Владимиру Путину. Његов одлазак означио је крај једне ере и почетак новог поглавља у руској политици, али је оставио иза себе дубоко подељену и рањиву нацију. Јељцина често памте по његовим ексцентричним поступцима, који су неретко били повезивани са прекомерним конзумирањем алкохола. Његови гафови и необичне ситуације постали су део његовог наслеђа. Један од најпознатијих инцидената догодио се у Берлину, када је зграбио диригентску палицу и покушао да пева са оркестром, привлачећи пажњу светских медија. У другом чувеном случају, није успео да изађе из авиона на ирском аеродрому „Шенон“, где је требао да се састане са премијером Ирске. Након оставке, Јељцин се повукао из јавног живота. Ретко се појављивао, осим на тениским турнирима, где је са ентузијазмом подржавао руске играче. Његов одлазак у пензију био је тих, али његова улога у формирању савремене Русије оставила је неизбрисив траг, ма колико контроверзан био. Јељциново наслеђе остаје предмет расправе – као симбол борбе за демократију, али и као вођа чије су грешке утицале на судбину милиона.
Борис Јељцин, први председник Русије, преминуо је 23. априла 2007. године у 76. години живота, услед срчаног удара. Његова сахрана обележила је историјски тренутак – опело у Храму Христа Спаситеља у Москви било је прво које је црква одобрила једном шефу државе у више од једног века. Док је његово тело било положено на свечаном одру, бројни грађани су се окупили како би му одали последњу почаст, а многи нису крили сузе. За разлику од совјетских вођа, чија су тела углавном сахрањивана уз зидине Кремља, Јељцин је положен на московском Новодевичјем гробљу, где почивају истакнути уметници, научници и политичари. Његова сахрана била је симбол завршетка једне епохе и почетка нове, модерне Русије. Борис Јељцин је водио Русију кроз једно од најтурбулентнијих раздобља њене историје. Деведесете године биле су време драматичних промена – Русија је напустила комунистички систем и почела да кроји нови идентитет. Током његове владавине, земља је доживела велико верско буђење и експанзију медија. Политичке и грађанске слободе достигле су ниво који је био незамислив током совјетске ере. Под Јељциновим вођством, Русија је постала део најиндустријализованијих светских демократија, претварајући Г7 у Г8. Међутим, Јељциново наслеђе остаје дубоко подељено. Многи га криве за економски хаос, корупцију и разорене наде које су обележиле његову владавину. За друге, био је симбол нових могућности и крај 70-годишње ере совјетског комунизма. Отворио је Русију свету и поставио темеље за изградњу демократије. Без обзира на контроверзе које га прате, Борис Јељцин остаје историјска фигура која је заувек уклесала своје име у историју Русије, као архитекта једне нове ере и човек који је водио земљу кроз једно од њених највећих преображаја.
Владимир Путин, једна од најзначајнијих фигура савремене Русије, рођен је 7. октобра 1952. године у Лењинграду (данашњем Санкт Петербургу), као једини преживели син скромне радничке породице. Његово детињство било је обележено послератним тешкоћама, али и амбицијом која га је водила ка необичном животном путу. Једини траг историјске повезаности његове породице са совјетском елитом био је његов деда, који је радио као лични кувар Владимира Лењина и Јосифа Стаљина. Као дечак, Путин је сањао да постане шпијун, инспирисан филмовима и причама о тајним агентима. Рано је почео да тренира самбо, совјетску мешавину џуда и рвања, а касније се у потпуности посветио џудоу, дисциплини која је обликовала његову физичку издржљивост и менталну чврстину. Његов карактеристични џудо потез, потпуни избачај кука, постао је симбол његовог приступа – директан, одлучан и доминантан. Путинов интелектуални пут водио га је до Лењинградског државног универзитета, где је студирао право. Након дипломирања, испунио је свој дечачки сан, придруживши се совјетској обавештајној служби, КГБ-у. Његов рад у КГБ-у дао му је специфичне вештине и перспективу, које ће касније дефинисати његов политички стил. Када је Владимир Путин ушао на руску политичку сцену крајем 1990-их, за многе је био мистериозна фигура. Иако је његов успон био брз и необичан, његов карактер брзо је оставио утисак – дисциплинован, резервисан, али и изузетно прагматичан. Путинов узор, Петар Велики, и његова визија моћне и модерне Русије, постали су централна тема његове владавине. Одмарајући се уз музику Чајковског, Путин је пронашао начин да помири традиционалне вредности са модерним приступом, који ће обликовати његову дугу и утицајну политичку каријеру.
Средином 1980-их година, Владимир Путин је био послат у Источну Немачку, где је радио као агент КГБ-а у Дрездену. Његов задатак био је обавијен тајном, али крај Хладног рата донео је драматичне промене. Са падом Берлинског зида 1989. године, Путинова мисија је окончана, а он се августа 1991. вратио у Лењинград, у време неуспелог пуча којег је КГБ предводио против Михаила Горбачова. Убрзо након тога, напустио је обавештајну службу, окрећући се новој фази своје каријере. Кључни тренутак за Путина десио се када је почео да ради са Анатолијем Собчаком, либералним градоначелником Лењинграда, којег је познавао још са универзитета. Собчак је био његов ментор и професор, а сада и политички савезник. Путин је брзо постао његова десна рука, освајајући поверење својом лојалношћу и ефикасношћу. Међутим, 1996. године, након што је Собчак изгубио реизборну трку у сенци оптужби за корупцију, Путин и његова породица преселили су се у Москву. То је обележило почетак вртоглавог успона у Путиновој каријери. У Москви, Путин се укључио у администрацију Бориса Јељцина, где се брзо истакао својим прагматизмом и дисциплином. Године 1998. постављен је за директора Федералне службе безбедности (ФСБ), једне од наследница КГБ-а. Већ следеће године, августа 1999, Борис Јељцин га је именовао за премијера – његовог петог премијера у само 17 месеци. Међутим, Путин је дошао да остане. Последњег дана 1999. године, Борис Јељцин изненада је поднео оставку, а Владимир Путин је преузео дужност вршиоца дужности председника Русије. Три месеца касније, на председничким изборима, Путин је остварио убедљиву победу, постајући председник Русије. Током првог мандата, Путин је успоставио снажну контролу над земљом, истичући стабилност и реформе као своје приоритете. Након четири године на власти, његова политика му је донела широку подршку, осигуравајући му великим бројем гласова други мандат. Путин је из сенке КГБ-а стигао до врха руске политике, постајући симбол нове ере за Русију. Његов стил лидерства, истовремено одлучан и прагматичан, донео му је популарност у земљи, али и пажњу светске јавности, обележавајући почетак дуге и утицајне политичке каријере.
Велики обрачун на Кавказу одиграо је кључну улогу у обликовању јавног имиџа Владимира Путина као снажног лидера и допринео његовом успону на место председника Русије. Као нови премијер, Путин је пред изборе 1999. године успео да сломи напад чеченских побуњеника у суседној републици Дагестан, демонстрирајући одлучност у заштити територијалног интегритета Русије. Његова чврста реакција добила је широку подршку јавности, постављајући темеље његове политичке популарности. Одлучан да поврати контролу над отцепљеном Чеченијом, Путин је појачао руску војну кампању у региону. Обећао је да ће уништити милитанте и вратити ред, што је Москви у великој мери успело. Ипак, сукоб је изазвао огромне људске губитке и довео до жестоких оптужби за кршење људских права, укључујући наводе о злостављању цивила и уништавању села. Русија је, упркос војним успесима, остала рањива на терористичке нападе чеченских екстремиста. Један од најпотреснијих тренутака био је напад на позориште у Москви 2002. године, када су терористи држали стотине људи као таоце. Још већи ужас догодио се септембра 2004. године у Беслану, у Северној Осетији, када су терористи заузели школу, а стотине деце и одраслих су убијени у крвавом завршетку кризе. Иако су ови догађаји шокирали свет, многи Руси су хвалили Путина због одлучности да повуче црту на југу. Његов приступ, често описан као бескомпромисан, консолидовао је његову популарност у земљи. Док су међународне организације критиковале Москву због кршења људских права, Путин је успео да ојача свој имиџ снажног лидера, спремног да брани Русију по сваку цену. Овакав став постао је један од главних обележја његове владавине.
Током своје владавине, Владимир Путин је трансформисао Русију, враћајући стабилност земљи и утицај на глобалној сцени. После деценија политичког и економског хаоса, Путин је успео да консолидује власт и створи осећај националног поноса међу грађанима уморним од криза. Русија је под његовим вођством почела да се профилише као енергетска суперсила и агресиван глобални играч, непоколебљиво бранећи своје интересе. На домаћем плану, Путинова политика донела је нагли раст животног стандарда и стабилнију економију, што је многима пружило осећај сигурности који је Русији недостајао више од једног века. Његова влада је покренула амбициозне социјалне програме, улажући у инфраструктуру и јавне услуге, чиме је добила подршку широм земље. На међународној сцени, Путин је инсистирао на независној спољној политици, не тражећи одобрење од Запада. Оштро је критиковао америчку инвазију Ирака 2003. године, осудио експанзију НАТО-а на исток и жестоко се противио плановима Вашингтона за постављање антиракетног одбрамбеног штита у Пољској и Чешкој. Ови потези учврстили су слику Русије као државе која је спремна да се супротстави западним силама и брани своје геополитичке интересе. Путин је такође нагласио важност односа са чланицама Заједнице независних држава (ЗНД), истичући да пост-совјетски простор остаје приоритет за Москву. Међутим, његов приступ био је прагматичан и често суров – Русија је својим бившим совјетским суседима наметнула тржишне цене за енергенте, користећи своју енергетску доминацију као средство за политички и економски утицај. Под Путиновим вођством, Русија је поново осетила своју снагу на глобалној сцени, истичући се као независан и агресиван актер. Док су Западне земље често критиковале његову политику, многи Руси су га видели као лидера који је вратио земљи изгубљени престиж и стабилност. Путинови потези означили су нову фазу у руској политици – фазу у којој Москва више није играла по правилима која су диктирале западне силе, већ је настојала да обликује свет према сопственим интересима.
Иако је Владимир Путин вратио Русији стабилност и осећај националног поноса, многи су тврдили да је то постигнуто по високој цени. Његова владавина била је обележена сузбијањем опозиције и контролом медија, што су критичари сматрали замењивањем слободе за безбедност. Један од најмрачнијих тренутака Путинове ере било је убиство Ане Политковскаје, награђиване новинарке и оштре критичарке Кремља, у октобру 2006. године. Њена смрт изазвала је осуде широм света и на Западу је виђена као ударац на слободу говора у Русији. Исте године, односи Русије и Велике Британије додатно су се затегли након смрти бившег официра ФСБ-а Александра Литвиненка у Лондону. Литвиненко, који је окренуо леђа Кремљу, оптужио је Путина да је наручио и његово убиство и убиство Политковскаје. Његова смрт изазвала је дипломатски скандал када је Русија одбила да изручи главног осумњиченог, Андреја Луговоја, позивајући се на уставну забрану изручења руских грађана. Упркос овим контроверзама, Путинова популарност међу Русима остала је висока. Током његових осам година као председника, његов рејтинг ретко је падао испод 70 одсто, што је одраз перцепције да је обновио руску моћ и вратио економску стабилност. Овај успех донео му је 2007. године титулу „личност године“ у избору америчког часописа Тајм. Децембра 2007. године, Путинова странка, Јединствена Русија, убедљиво је победила на парламентарним изборима, демонстрирајући снажну подршку његовој политици. Међутим, у складу са уставом, Путин је морао да се повуче са места председника након два узастопна мандата. Ипак, био је далеко од повлачења из политике. На председничким изборима 2008. године, Путин је подржао Дмитрија Медведева, свог блиског сарадника и председавајућег Гаспрома, као свог наследника. Медведев је водио кампању без великих изазова, освојивши преко 70 одсто гласова у изборима које су многи сматрали формалношћу. Путин је, у складу са договором, преузео место премијера, задржавајући значајан утицај у руској политици. Иако су критике о ограниченим изборима и слабом политичком плурализму пратиле изборе, Путинова позиција као кључне фигуре руске политике остала је неупитна. Његова стратегија власти, која је комбиновала личну популарност, снажну контролу и геополитичку амбицију, наставила је да обликује Русију и њену улогу у свету.
Генадиј Зјуганов, лидер Комунистичке партије Русије, остао је једна од најпознатијих и најконтроверзнијих фигура постсовјетске Русије. Ветеран совјетске и руске политике, Зјуганов је доживео свој врхунац 1996. године, када је на председничким изборима био близу да победи Бориса Јељцина. Упркос тврдњама о манипулацијама у изборима, он је успео да одведе изборе у други круг, што је било велики постигнуће за комунисте у новој, постсовјетској Русији. Иако није успео да победи, Зјуганов је задржао важну улогу у руској политици као лидер опозиције. Његова партија била је друга најјача на свим постсовјетским председничким изборима, што је показало да комунисти и даље имају значајну подршку у земљи која се брзо мијењала. Уочи избора, Зјуганов је написао књигу политичких вицева, која је постала популарна међу његовим партијским следбеницима. "100 вицева од Зјуганова" била је збирка која је забављала партијске колеге током дугих путовања возом, али је такође била и начин да се изрази незадовољство политичком ситуацијом у земљи. Многи од ових вицева били су усмерени на про-Кремљовску партију Јединствену Русију и на Владимира Путина, који је у то време био у успону. Један од најпознатијих вицева који се односио на изборе 1996. године био је о томе како помоћник зове Бориса Јељцина, дан после избора, и пита га да ли жели да чује добру или лошу вест. Јељцин, наводно нервозан, одговара да жели да чује лошу вест. Помоћник му каже да је Зјуганов добио 62 одсто гласова. Када је Јељцин, узимајући пиштољ, питао која је добра вест, помоћник му је одговорио: "Победио си. Имаш 75 одсто гласова." Овај виц, иако хумористичан, на неки начин илуструје политичке тензије које су обележиле ту епоху, као и перцепцију која је постојала о изборном процесу у Русији у то време. Зјуганов, иако се никада није докопао председничке функције, остао је важан симбол руске опозиције и комунистичког наслеђа у постсовјетској Русији.
Владимир Жириновски, лидер Либерално-демократске партије Русије (ЛДПР), представљао је једну од најконтроверзнијих и најшаренијих фигура руске политике. Познат по својој ултра-националистичкој реторици и оштрим изјавама, Жириновски је често привлачио пажњу својим непредвидивим наступима и провокативним ставовима. Његов политички стил био је далеки од умереног – не избегавао је јаке речи и често је користио физичку конфронтацију као начин да истакне своје ставове, што је понекад укључивало борбе песницама с противницима. Жириновски се истакнуо као тврдоглави заговорник националне моћи и про-руске спољне политике. Једна од његових најпознатијих изјава била је она о томе да ће "руски војници прати чизме у Индијском океану", што је био реферат на његову амбицију да прошири војно присуство Русије у свету, посебно у регионима попут Блиског истока и Централне Азије. Такве изјаве често су изазивале контроверзе и доводиле до критика како унутар Русије, тако и на међународној сцени. Иако ЛДПР тврди да је опозициона странка, њихова подршка Кремљу била је рутинска, посебно у Путиновој Русији. Жириновски и његови следбеници често су подржавали Путина, али његова странка никада није била озбиљна претња за владајућу елиту. Међутим, Жириновски је остао важан политички играч и био је познат по својој способности да привуче пажњу медија и јавности. Један од најпознатијих политичких вратоломија Жириновског било је регрутовање Андреја Луговоја, главног осумњиченог за тровање бившег официрa безбедности Александра Литвињенка у Лондону, да се кандидује на парламентарним изборима 2007. године. Луговој је освојио место у Државној думи, чиме је добио имунитет од кривичног гоњења, што је изазвало велику пажњу и критике у Русији и иностранству. Жириновски је, без сумње, једна од најконтроверзнијих личности руске политике. Његова ултра-националистичка реторика, нестандардна политичка стратегија и континуирано искоришћавање конфликата и контроверзи као средстава за стварање јавног имиџа учинили су га важним, али и дубоко подељеним симболом политичке сцене постсовјетске Русије.
Андреј Богданов је руски политичар и масон, познат као велики мајстор Велике ложе Русије. Рођен је 31. марта 1969. године у Москви. Пре него што је постао активан у политици, Богданов је био професионални политиколог. У периоду од 2007. до 2012. године, Богданов је био лидер Демократске партије Русије. Током парламентарних избора 2007. године, његова странка није успела да пређе изборни праг, али је Богданов наставио да се бави политичким активизмом. Поред политике, Богданов је био активан у масонским круговима. Као велики мајстор Велике ложе Русије, он је био на челу једне од најзначајнијих масонских организација у земљи. Његова улога у масонству била је истакнута, али је такође изазивала контроверзе и спекулације у јавности. Богданов је такође био познат по својој дугој црној коси, што му је давало изглед рок звезде. Током своје политичке каријере, он је био познат по својим либералним ставовима и залагању за већу интеграцију Русије са Европском унијом. Након периода активне политике, Богданов је наставио да буде укључен у различите друштвене и културне активности, али није поново заузео значајну политичку функцију. Његова каријера остаје занимљива за истраживање, посебно у контексту његове двоструке улоге као политичара и масона.
Председнички избори у Русији 2008. године били су обележени не само победом Дмитрија Медведева, већ и опозиционим кандидатима који су се борили са бројним препрекама. Михаил Касјанов, бивши премијер и чврсти критичар Владимира Путина, суочио се са проблемима при прикупљању подршке, јер су изборни званичници пронашли превише неважећих потписа на његовом списку присталица. Касјанов, који је био министар финансија за време Бориса Јељцина и шеф Путинове владе до 2004. године, разишао се са Кремљом и постао један од водећих критичара руског председника. Сличан пут пратио је и Гари Каспаров, пензионисани светски шампион у шаху, који је покушао да се укључи у руску политику као лидер покрета „Друга Русија“. Иако је био један од најпознатијих опозиционих лидера, Каспаров је наишао на тешкоће у организацији своје подршке и није успео да се квалификује за изборе. Тешкоће у окупљању присталица његовог покрета у Москви биле су званични разлог за његову дисквалификацију. Правичност избора је била озбиљно оспоравана. Док су неки посматрачи изборе сматрали слободним и фер, други су пријавили озбиљне неправилности, укључујући неједнакости у медијском покривању кандидата и неправедно третирање опозиције. Група за изборно посматрање ОЕБС-а је бојкотовала изборе, наводећи да су руске власти наметнуле ограничења за посматраче, што је Русија снажно одбила. Избори 2008. године показали су дубоке поделе у руској политици и значајне изазове с којима се опозиција суочавала у време Путинове власти.
Када је Владимир Путин најавио да подржава Дмитрија Медведева као свог наследника, популарност последњег је нагло порасла. Медведев је водио кампању као „изабрани наследник“ који ће наставити Путинову политику, везујући се за његовог ментора и политику стабилности и јачања Русије. Током кампање, Путин је јавно подржао Медведева, а изборни плакати су приказивали пар, раме уз раме, са слоганом „Заједно ћемо победити“. Ова слика блиског савеза била је суштинска за њихову кампању и ојачала уверење јавности да ће се наставити Путинова политика. Дмитриј Медведев, рођен 14. септембра 1965. године у породици универзитетских професора, одрастао је у предграђу Лењинграда (данас Санкт Петербург). Студирао је право на Лењинградском државном универзитету (данас Санкт Петербуршки државни универзитет), где је и започео своју академску каријеру као предавач. Његов политички пут је започео када се укључио у градски савет као правни експерт, а потом се прикључио Путиновом тиму за спољне послове. Како је Путин напредовао на политичкој сцени, тако је и Медведев пратио његов успех, крећући се од Петербурга ка Москви и, на крају, Кремљу. Медведев је играо кључну улогу као Путинова десна рука, а један од најважнијих тренутака у његовој политичкој каријери било је његово активно учешће у кампањи за Путинов избор. Убрзо након тога, унапређен је у шефа кабинета у Кремљу. 2005. године, Медведев је постао први заменик премијера, где је водио амбициозну социјалну иницијативу која се фокусирала на националне пројекте који су обухватали пољопривреду, здравство, стамбена питања и образовање. Медведев је, као председник, наставио да гради на Путиновом наслеђу, али је понудио и неке иновације, посебно у погледу модернизације економије и боље интеграције са светом. Током свог мандата, наставио је да се ослања на своје блиске везе са Путином, који је остао значајан играч у руској политици као премијер. Медведевова владавина, иако обележена стабилношћу, била је и време значајних изазова, како на домаћем, тако и на међународном плану, али његово наслеђе остаје тесно повезано са Путиновим дугогодишњим утицајем на Русију.
Кампања Дмитрија Медведева за председничку функцију 2008. године донела је неколико изненађења. Док није обећао драстичне промене, Медведев је наговестио да ће његова политика бити освежење на постојећи курс Владимира Путина. Иако је обећао да ће наставити истим путем, нагласио је важност већег фокуса на социјалну политику и борбу против корупције, што је било одјек у односу на Путина који је више стављао акценат на стабилност и економски раст. Медведев је виђен као економски либерал и сматрао се демократом, за разлику од свог ментора чија је биографија била дубоко везана за руску тајну службу. Његова кампања је истицала модернизацију и осавремењавање земље, али и фокус на социјалне потребе и повећање транспарентности у влади. Медведев је такође био познат по свом интересовању за технологију и модерне уређаје, често истичући свој статус као гаџет ентузијаста. Његова љубав према хард рок музици, нарочито групама као што су Дип Перпл, Пинк Флојд и Лед Цепелин, додала је личну димензију његовом јавном профилу. Као и његов приватни живот, и политички стил био је нешто смиренији од Путина. Медведев је био ожењен Светланом, љубави из детињства, и имао сина, а породица је чувала мачка по имену Дорофеи. Поред занимљивости да је мачак имао своје политичке тренутке (био је познат по инциденту с Михаилом Горбачовим, када је угризао бившег совјетског лидера), Медведев је своје личне аспирације често спајао са друштвеним и политичким темама. Медведев је такође био више оријентисан ка светским трендовима, укључујући и глобалне политике. Његов мандат је био обележен тежњом да се Русија интегрише у модерније токове, али без претераног одвајања од Путинове политике. Његов мирнији стил, који је понекад био узорак унутрашње реформе, омогућио је да руска власт настави стабилан курс под Кремљом, док су уз њега истовремено пролазили и поједини изазови модерног времена.
На изборима за Државну думу, одржаним 4. децембра 2011. године, Јединствена Русија, странка Владимира Путина, задржала је парламентарну већину, али је изгубила уставну већину. Ови резултати изазвали су опречне реакције јавности, а многи су оптуживали власт за изборне манипулације и неправилности. Овај период био је обележен политичким протестима и масовним демонстрацијама које су захватиле Русију. Учесници протеста тврдели су да су избори били праћени фалсификатима и кршењем изборних закона, што је додатно повећало незадовољство и политичке тензије. Тим поводом, 4. марта 2012. године, Путин је победио на председничким изборима у првом кругу, чиме је поново постао председник Русије. Његова победа, иако убедљива, није успела да разувери опозицију и грађане који су сумњали у фер изборни процес. Дужност председника Путин је преузео 7. маја 2012. године. Након избора, 8. маја, Државна дума је одобрила да Путин именује Дмитрија Медведева за председника Владе, чиме је настављена блиска сарадња између двојице политичких лидера. Међутим, политичка атмосфера остала је напета, а демонстрације и протестни покрети настављени су како током изборне кампање, тако и после избора. Током ових протеста, било је много оптужби за изборне неправилности, што је подстакло критику режима и поставило питање легитимности резултата.
У периоду од фебруара до марта 2014. године, Русија је извршила анексију Крима, чиме је заузела тај полуострвни регион који је раније био део Украјине. Анексија Крима довела је до образовања нових административних јединица у саставу Русије: Републике Крим и Града федералног значаја Севастопољ. Овај потез изазвао је оштре реакције на међународном нивоу, будући да Украјина и већина држава чланица УН нису признале припајање Крима Русији. Анексија Крима такође је допринела ескалацији конфликта у источној Украјини, у Донбасу, где су се формирале самопроглашене Доњецка и Лугањска Народна Република. Русија је пружила подршку овим сепаратистичким регионалним властима, што је довело до отвореног сукоба између украјинске владе и сепаратиста уз директну или индиректну рускину помоћ. Западне земље су осудиле анексију Крима као незакониту и увеле економске санкције Русији, као и мере против руског утицаја у Украјини. У одговору, Русија је применила своје санкције против западних земаља, што је допринело још већем заоштравању односа између Русије и западних сила. Ова геополитичка криза оставила је дубок траг на међународне односе и ослободила лавину санкција које су се протегле на многе аспекте економије и политике.
Дана 30. септембра 2015. године, Русија је започела војну операцију у Сирији, усмерену против терористичких група и опозиционих снага које су се бориле против режима Башара ел-Асада. Операција је почела након што је сиријски председник званично затражио помоћ од Москве у борби против екстремистичких група као што су Исламска држава (ИД) и Ал-Нусра фронт. Русија је, користећи своје ваздухопловне снаге, почела да изводи ваздушне нападе, пружајући директну подршку сиријској војсци у њеној борби против опозиције и терористичких група. Међународна заједница је различито реаговала на интервенцију. Док су неке земље, попут Ирана и Турске, подржале руску операцију као средство за очување сиријског суверенитета, западне земље, укључујући САД и Европску унију, изразиле забринутост због руских напада на опозиционе снаге које су такође биле ангажоване против Асада, што је изазвало контроверзе о легитимности војне интервенције. Русија је оправдавала своје деловање као део борбе против тероризма, али је такође желела да ојача своје политичке и војне позиције у региону, обезбеђујући подршку Асада, као и проширујући свој утицај на Блиском истоку. Ова операција је постала кључни фактор у сиријском рату, са значајним последицама за баланс моћи у региону и утицај Русије на глобалној сцени.
Дана 21. фебруара 2022. године, Русија је признала независност самопроглашених Донецке и Луганске Народне Републике (ДНР и ЛНР), што је био значајан корак у њеном војном и политичком утицају на Украјину. Овај потез је изазвао озбиљне напетости са Украјином и западним земљама, јер су многа међународна тела, укључујући Европску унију и Уједињене нације, одбила да признају независност ових региона. Само три дана касније, 24. фебруара 2022. године, Русија је започела Специјалну војну операцију у Украјини, чиме је довела до значајне ескалације сукоба. Операција је формално образложена као потреба за заштитом руских држављана у овим самопроглашеним републикама и као одговор на наводну угроженост од стране украјинске владе. Међутим, ова инвазија је изазвала широку осуду међународне заједнице, а Украјина је била подржана од западних земаља које су увеле обимне санкције Русији. Западне земље, укључујући Европску унију и Сједињене Америчке Државе, увеле су свеобухватне санкције Русији, усмерене на њену економију, финансијски сектор, енергетске ресурсе и политичке лидере, чиме су покушали да изврше притисак на Кремљ. Као одговор, Русија је такође применила санкције против западних земаља, што је довело до озбиљних економских и дипломатских тензија. Специјална војна операција довела је до великог хуманитарног кризног стања, са стотинама хиљада избеглица које су напустиле своје домове, а милиони људи су били изложени нападима и бомбардовањима. Специјално место у овим догађајима имао је Донбас, који је био центар већине војних дејстава, али је и цела Украјина била погођена укупном ескалацијом. Геополитичке последице ове операције су биле дубоке. Специјална војна операција је довела до поновног стварања напетости између Русије и западних сила, као и промене глобалних економских токова, посебно у погледу снабдевања енергената. Суочена са овим санкцијама и дипломатским изолацијама, Русија је наставила да брани своје акције као легитимну одбрану националних интереса и безбедности, иако је већина међународне заједнице осудила ову интервенцију као кршење међународног права.
Шта ће се десити са Јужним током? Балканска енергетика под претњом
Трамп прети „наизглед непријатељском“ БРИКС-у
РТ: Британска морнарица заменила „руску“ подморницу за кита који испушта гасове – медији
Трамп обећао да ће „апсолутно“ увести царине ЕУ
РТ: Градоначелник Кијева оптужује тим Зеленског за покушај „узурпације власти”
ФБИ предао податке о 5.000 запослених који су радили на случајевима 6. јануара
Алексеј Дробињин: Поздрављамо учешће Србије у дефинисању евроазијске безбедности
Немачка спремна да распореди трупе на Гренланд – Шпигел
Америчке одбрамбене компаније остварују огромне профите на Украјини – Зеленски
Кремљ о преговорима са „нелегитимним“ Зеленским