Бивши генерал Војске Републике Српске Ратко Младић преминуо је у 84. години живота, у болници у Хагу, изјавила је Срни државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Србије Лидија Павићевић.

Она је рекла да је ту информацију добила од генераловог сина Дарка Младића.

Младићев син, Дарко, потврдио је вест о смрти свог оца за РИА Новости.

"Нажалост, то је истина, он је преминуо", рекао је Дарко Младић агенцији РИА Новости.

Генерал Младић се од 2024. године налазио у притворској болници у Хагу, где је последњих годину и по дана био везан за кревет, а Механизам за кривичне судове у Хагу се оглушио на захтеве да из хуманих разлога буде пуштен на лечење у Србију.

Српски генерал је претрпео је више можданих удара, а последњи је доживео 10. априла.

Породица Ратка Младића годинама је упозоравала да је он неадекватно лечен у затвору у Хагу, а да у неким ситуацијама није ни лечен, те се његово здравствено стање погоршавало из године у годину. Ни последњи захтев да буде пуштен у Србију за лечење није прихваћен, иако је наша земља дала све гаранције.

Више пута је због тога био хоспитализован и подвргаван различитим медицинским и терапијским захватима, укључујући и оперативне интервенције на срцу и нози.

Породица генерала Младића поново је у понедељак, 24. августа, поднела захтев за његово пуштање из хашке притворске болнице на лечење у Србији због веома тешког здравственог стања, а након извештаја српског лекара који је прошле седмице утврдио пропусте на нивоу несавесног лечења.

На основу извештаја српског доктора породица је поднела нови захтев, а председник Хашког механизма судија Гати Сантана је наредила да се тамошњи притворски и независни лекари изјасне о извештају српског доктора у року од 24 часа.

Породица је више пута подносила захтев за пуштање генерала Младића на лечење у Србији, али су одбијани, а последњи пут 20. августа.

Младић је рођен 12. марта 1943. године у селу Божиновићи, у општини Калиновик, у Краљевини Југославији (данас Република Српска). Он је 1995. године, пред Хашким трибуналом оптужен за ратне злочине тзв. геноцид у Сребреници, а на доживотни затвор је осуђен 8. јуна 2021. године.

Био је генерал командант Војске Републике Српске од 1992. до 1996. године. Априла 1992. године је ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника, а убрзо је постављен за начелника штаба и уједно заменика команданта у команди Друге војне области ЈНА у Сарајеву.

На ту дужност ступио је 10. маја 1992. године. Генерал Младић је, 12. маја 1992. године, одлуком Народне скупштине Српске Републике у Бањалуци, а на предлог Радована Караџића, постављен за команданта Главног штаба Војске Републике Српске и на том положају је остао до 1996. године. Редовно је унапређен у чин генерал-пуковника 24. јуна 1994.

Војну академију завршио је у Београду, а службовао је у Македонији и Приштини. Команду у Книну преузима 1991, годину касније у Сарајеву.

Био је и командант Војске Републике Српске од 1992. до 1996. године.Младић је 1995. године, пред Хашким трибуналом, оптужен за ратне злочине, који укључују геноцид, саучесништво у геноциду, злочин против човечности и кршење обичаја ратовања. Новембра 1996. године, указом тадашње председнице Републике Српске Биљане Плавшић, смењен је са места команданта Главног штаба ВРС и није именован за начелника Генералштаба, под притиском међународне заједнице и Хашког трибунала.

Званично, његова војна каријера у ВРС завршава се половином 1997. године, док незванично официр ВРС остаје све до пензионисања, 7. марта 2002. када указом председника Републике Српске "престаје професионална војна служба генерал-пуковника Младића." Међутим, генерал Младић је имао статус активног војног лица и у СРЈ, све док указом председника СРЈ Војислава Коштунице није пензионисан 28. фебруара 2001. године.

Пензију је примао до новембра 2005. године када му је, под притиском западних земаља и све учесталијих захтева Хашког трибунала за изручењем, она укинута. Сва непокретна имовина замрзнута му је ступањем на снагу Закона о замрзавању имовине хашким бегунцима, усвојеног у парламенту Србије и Црне Горе, 7. априла 2006. године.

Од краја 1996. године Младић је у бекству. Било је више покушаја хапшења, али сви су завршени безуспешно. Виђан је наводно на Романији, у Хан Пијеску, Београду ... Као могућа скровишта помињале су се разне касарне и војни објекти. У међувремену, многе локације су идентификоване као потенцијална скровишта, а званично траг генерала Младића се губи крајем 2005. Готово сви светски и домаћи медији су 21. фебруара 2006. објавили вест да је Младић лоциран и ухапшен, па чак и пребачен у Хаг. Канцеларија Владе Србије за сарадњу са медијима саопштила је да та информација није тачна. Током 2006. године, организованом полицијском рацијом разбијена је дугогодишња Младићева мрежа јатака, а један број људи завршио у затвору.

Ухапшен је 26. маја 2011. године у селу Лазарево код Зрењанина, у кући рођака.

"Свака част, нашли сте оног кога сте тражили", рекао је Ратко Младић полицајцима у тренутку хапшења.

"У име РС обавештавам вас да је данас током јутарњих сати ухапшен Ратко Младић, у акцији коју су извеле координисано БИА и служба за откривање ратних злочина", изјавио је Борис Тадић, тадашњи председник Србије.

Тадашњи министар полиције Ивица Дачић рекао је тада да је хапшење обављено без помоћи страних служби безбедности. Навео је да је хапшење хашког бегунца Ратка Младића резултат стратегије коју је усвојио Акциони тим, у оквиру које су прикупљане све обавештајне информације на једном месту.

"Желео бих да Ратко Младић докаже у Хашком трибуналу да није крив за оптужбе, а све остало је обавеза државе да испуни своје међународне обавезе", рекао је тада Дачић.

Тадашњи председник Националног савета за сарадњу с Хашким трибуналом Расим Љајић негирао је тврдње да је власт у Србији знала где се крије и потврдио да су Младића ухапсили припадници БИА и да ту није било припадника страних служби.

Награду од 10 милиона евра није добио нико, јер су Младића откриле државне службе.

Уочи одласка у притвор у Србији имао је четири жеље - јагоде, телевизор, неку Толстојеву књигу и да посети ћеркин гроб.

Пет дана после хапшења у Зрењанину појавио се у судници Трибунала у Хагу. Кратко је салутирао, одбио да саслуша оптужницу, а потом је замолио да због здравственог стања судско веће буде стрпљиво с њим.

"Ја сам генерал Ратко Младић. Ја сам се родио на чисти понедељак 1943. године", истакао је.

Првостепена пресуда донета је у новембру 2017. а Младић је удаљен из суднице због коментарисања поступка.

"Судско веће осуђује Ратка Младића на доживотну казну затвора", прочитао је судија Алфонс Ори.

Пресуда је изречена после дуже паузе током које је Младићу позлило.

"Све је ово чиста лаж", изјавио је тада Младић.

Русија нема разлога да ескалира сукоб у Украјини јер њене снаге већ напредују, изјавио је портпарол Кремља Дмитриј Песков за Bloomberg.

У извјештају Bloomberg-а објављеном у среду наводи се да „све већи број разговора“ међу заговорницима тврде спољнополитичке линије у Москви указује на то да би руска влада потенцијално могла да употреби нуклеарно оружје. Такође се тврди да су „три особе блиске Кремљу“ рекле да се Москва припрема за интензивирање далекометних ракетних и дронских напада, јер дипломатски пут сматра бесмисленим.

У коментарима додатим извјештају у четвртак, Песков је направио разлику између борбених дејстава на фронту и одговора Москве на све интензивније покушаје Кијева да нападима дубоко унутар Русије нанесе економску штету.

„Украјина покушава да погоди нашу економску инфраструктуру, нашу трговинску инфраструктуру, чиме изазива одговор са наше стране, а тај одговор ће бити жесток“, изјавио је Песков. „Али ако говорите о војној ескалацији, она нам једноставно није потребна јер ионако напредујемо.“

Украјински лидер Владимир Зеленски прошлог месеца је најавио 40-дневну „кампању притиска“, која подразумијева интензивиране нападе на руске рафинерије нафте, цивилне бродове у Црном и Азовском мору и складишта комерцијалних интернет продаваца. Украјински званичници тврде да би такви удари могли да изврше притисак на Москву да прихвати услове Кијева.

Кампања је, према извјештајима, такође имала за циљ да увјери америчког предсједника Доналда Трампа да Украјина и даље има реалан пут ка побједи и да подстакне Вашингтон да одобри додатне испоруке до 300 ракета-пресретача за системе Patriot. Залихе овог скупог америчког наоружања смањене су због рата против Ирана.

Руски председник Владимир Путин описао је украјинску кампању као отварање Пандорине кутије. Руски узвратни удари су од тада практично паралисали украјински поморски саобраћај преко црноморских лука и изазвали загушења у Румунији, гдје је саобраћај преусмјерен. Reuters је извијестио да је чак 70 теретних бродова чекало пролаз кроз канал Дунав–Црно море, који је постао логистичко уско грло.

Bloomberg је такође навео да би Путин „на крају могао да се одлучи за употребу тактичког нуклеарног оружја као крајње мјере“. Руска нуклеарна доктрина дозвољава употребу нуклеарног оружја само као одговор на нуклеарни напад или током конвенционалног сукоба који представља критичну пријетњу по опстанак руске државе.

У међувремену, влада Зеленског суочава се са све већим политичким притиском усљед растућег броја случајева корупције у које су умијешани чланови његовог најближег окружења. Прошле недјеље био је приморан да смијени замјеника шефа свог кабинета, који је оптужен за прање новца ради финансирања кауције за бившег министра енергетике осумњиченог у одвојеном случају корупције.

Извор: РТ (Ф)

Бројни показатељи су одавно указивали да за већину грађана Србије Владимир Зеленски није добродошао гост и да ће његова посета изазвати незадовољство и протесте јавности, какви нису забележени ни приликом посета званичника из оних земаља и народа са којима су Србија или српски народ у недавној прошлости ратовали.

Тако се, примера ради, у извештају Security Radar 2025, редовном годишњем истраживању јавног мњења које у 14 земаља чланица ОЕБС-а спроводи позната немачка либерална фондација „Фридрих Еберт“, наводе следећи подаци о односу наших грађана према рату у Украјини. Сходно уверењу већине наших грађана да је рат у Украјини запараво посредни рат између Запада и Русије, за почетак тог рата њих 36 одсто криви Украјину, 30 одсто Европску унију, а 60 одсто САД. У извештају се закључује да су исти показатељи виши само у Русији. Русију у украјинском рату као агресора перципира тек 26 одсто наших грађана, што је најнижи проценат у свим испитиваним земљама, осим Русије у којој такав став дели 22 одсто људи. Даље, само три одсто наших грађана сматра да би Украјину требало подржавати у рату све док не победи, док се у другим земљама у којима је вршено ово истраживање тај проценат у просеку креће око 30 одсто. Само 14 одсто грађана Србије подржава претежно хуманитарну помоћ Украјини.

Резултати истраживања јавног мњења америчке „Националне задужбине за демократију“ (NED) с почетка 2025. године показују да скоро 40 одсто грађана Србије види Русију као главног спољнополитичког партнера Србије, што је убедљиво прво место, а иза ње долазе Европска унија, Кина и САД. Према истом истраживању, број грађана Србије који би на референдуму сигурно гласали за улазак Србије у БРИКС (36 одсто) већи је за 9,5 одсто од броја грађана који би сигурно гласали за улазак земље у Европску унију (26,5 одсто).

С обзиром на то ко је наручилац поменутих истраживања јавног мњења, у стварности показатељи доминације проруског става међу грађанима Србије могу бити само виши.

Иако су Александру Вучићу, као политичару који помно прати ставове јавног мњења, ови показатељи свакако добро познати, он се ипак одлучио да се отворено супротстави доминатном ставу грађана Србије – дочеком на највишем могућем нивоу Владимира Зеленског, по свему судећи међу Србима најомраженијег страног политичара.

Кризни ПР

Зашто је председник Србије предузео такав потез у изборној години? И чиме је покушао да оправда тај свој непопуларан, тј. ненародски (populus – народ) потез и на који начин је покушао да минимизује могућу политичку штету?

Објашњење зашто је Вучић уочи избора повукао изразито непопуларан спољнополитички потез није најпре стигло са Андрићевог венца, већ од некадашњег првог „безбедњака“ Србије Александра Вулина, који у јавности слови за „руског човека“ и чију је смену са места потпредседника Владе не тако давно отворено захтевао Брисел. Дан уочи посете председника Украјине Београду, Вулин је за руску агенцију РИА Новости изјавио да „посета Владимира Зеленског није у складу са жељама грађана Србије, нити са потребама руководства Србије“, већ да је „његов долазак резултат притиска ЕУ и освета зато што Србија једина у Кијеву није потписала антируску декларацију, како је то тражила ЕУ“. Иако више не врши ниједну државну функцију, Вулин је у изјави за РИА Новости поручио руском руководству и руској јавности да Србија, без обзира на посету Зеленског, неће бити „део никакве антируске коалиције“ и „неће уводити санкције против Руске Федерације“, нити ће, „као Црна Гора, увести визе за грађане РФ“.

Да Србија од 2022. године трпи притиске да потпуно усагласи своју спољну и безбедоносну политику са заједничком политиком Европске уније, чији члан жели да постане, у то не би требало ни најмање сумњати. О томе сведоче чињенице, јер је Србија услед тог притиска од 2022. до 2025. године подигла степен усаглашености своје спољне и безбедоносне политике са заједничком политиком Европске уније са 48 одсто на 67 одсто.

Заставе Србије и Европске уније (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/EU Debates | eudebates.tv)

Колико у овој изјави некадашњег шефа БИА за руске медије има и елемената кризног ПР-a намењеног руској власти и руској јавности показаће будућа Вулинова позиција. На могуће елементе кризног ПР-a указује негативни помен Црне Горе у овој изјави, што је постало опште место „напредњачке“ предизборне србијанско-антиинтегралистичке политике. Циник би закључио не само да се у овом случају ради о кризном ПР-у, већ и да га је бивши први „безбедњак“ добро одрадио, јер је само неколико дана после његове изјаве Сергеј Лавров посету Зеленског Београду објаснио као резултат притиска Брисела. Из видокруга циника, међутим, редовно измиче шире сагледавање ствари, а оно у овом случају подразумева да дипломатија велике силе каква је Русија нема никада само један канал информисања. Такође, цинику који је непоправљиво „заглављен“ у острашћене српске политичке борбе измиче из видокруга чињеница да Лавров, који се налази на челу изборне листе „Јединствене Русије“, уочи септембарских избора за Државну думу тешко да може критичније да се осврне на потезе свог министарства у интервјуу руској државној телевизији, а да то у јавности не буде схваћено као признање дипломатског промашаја. Нема сумње да ће постизборно време донети с руске стране смелије спољнополитичке потезе и отворенију реторику.

Оно што је већ сада очигледно, Вучић, за разлику од Вулина, није хтео или није смео да помиње било какав притисак Брисела у вези са посетом Зеленског. Уместо наратива о спољном притиску Запада, Вучић је српској јавности пласирао причу о посети Зеленског као манифестацији „самосталне и независне политике“ коју Србија с њим на челу води, а која увек има у виду, као и код посете првог човека кијевског режима, оно што је „добро за интересе Србије“.

На крају свега, објашњења разлога због којих је Србија угостила Зеленског које су дали Вулин и Вучић потпуно су противречна. Ако је позив Зеленском упућен под притиском Брисела, иако је супротан интересима Србије и већинској вољи њених грађана, као што је дан пре посете шефа кијевског режима тврдио Вулин, а за њим и Лавров, онда се заправо Вучићево заклињање у вођење „самосталне и независне политике“ у овом случају показује као пуки предизборни кризни ПР. Нарочито стога што Вучић у изјавама током и после посете Зеленског Београду није послао ни најмањи сигнал да се заправо ради о изнуђеном дипломатском маневру, а не о дипломатској посети која је део давно испланиране агенде и коју су медији почели да најављују још у мају, уз тадашње видно одсуство било каквог коментара из Владе Србије или кабинета шефа државе.

Шта Мартенс зна

Ваљда због такве, по свему судећи, планске вишемесечне завере ћутања српских званичника, посета Зеленског је српској јавности и могла деловати као изненадни и изнуђени политички чин. Оно што је за српску јавност било изненађење, за одиозног немачког новинара Михаела Мартенса очигледно није, пошто је крајем маја једино он имао сигурну информацију да је тада припремљена посета Зеленског Београду одложена за неки месец касније. Циник би опет закључио да Мартенсова добра упућеност у спољнополитичку агенду првог човека са Андрићевог венца има везе са услугом коју му је овај немачки новинар учинио демантујући Маргетићеве лажи о Вучићевом учешћу у тобожњем српском „Сарајево сафарију“. Можда Вучић управо због те услуге и није прекинуо Мартенса, када је овај нацистички унук усред Београда питао Зеленског – Шта ми, Европљани, можемо конкретно да урадимо да помогнемо вама да убијете више Руса, мада је председник Србије познат по томе да прекида новинаре и за много бенигнија питања.

У геополитици заправо и нема ничег изненадног и неочекиваног, па ни у позиву Вучића Зеленском да посети Србију. За разлику од живота обичних људи, у којем се понекад дешавају нагле промене и човек данас другачије гледа на неке догађаје него што је на њих гледао јуче, у геополитици таквих промена и наглих заокрета нема или су сасвим ретки.

Следствено томе, долазак Зеленског у Београд само је последица политике придруживања Србије Европској унији, као стратешког спољнополитичког опредељења Београда, коме је, по речима Лаврова, Александар Вучић „привржен“. Речју бившег амбасадора САД Кристофера Хила, долазак Зеленског је „само наставак процеса“. Наиме, Брисел од 2022. године користи политику проширења Уније на тзв. Западном Балкану не само за реализацију првобитног стратешког геополитичког циља „процеса стабилизације и придруживања“ овог региона – стабилизација политичке мапе тзв. Западног Балкана као тековине ратова из 90-их година које су НАТО и његови локални стателити водили против српског народа – него и новог/старог стратешког геополитичког циља Запада – потпуног истискивања Русије са Балкана у околностима нове историјске фазе војно-политичке конфронтације Запада и Русије.

У условима прокси рата против Русије, Европска унија други стратешки циљ реализује не само путем захтева Србији да потпуно усклади своју спољну и безбедоносну политику са заједничком политиком Уније, већ и кроз помоћ коју Београд на захтев Уније пружа страни која је у рату против Русије.

С једне стране, Србија се није придружила санкцијама које је Европска унија увела против Русије, али с друге стране Србија је, по речима министра Марка Ђурића, „у укупној помоћи Југоисточне Европе народу Украјине учествовала са 93 одсто“. Док са Русијом спољнотрговинска размена од 2022. године драстично пада из годину у годину (са 4,2 милијарде долара у 2022. на две милијарде 2025), са Украјином је у порасту, а ове године би могла да премаши и рекорд из предратне 2019. године. За кијевски режим је од виталног значаја електрична енергија коју добија из Србије, а чији је извоз нарочито повећан у првом кварталу 2026. године, захваљујући чему наша земља први пут има суфицит у трговинској размени са Украјином. Извозом струје у Украјину, Србија директно помаже режиму Зеленског да ублажи последице руских напада на електроенергетску структуру земље, чиме ова помоћ добија војно-цивилни карактер.

Михаел Мартенс (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/RTS Sajt)

Када се овом дода да и муниција коју је Србија, према информацијама Руске спољнообавештајне службе, али и у послове српских власти добро упућеног Михаела Мартенса, продавала преко посредника кијевском режиму, онда постаје јасно зашто је бивши амерички амбасадор Кристофер Хил својевремено истицао да би „сви желели да Београд уведе санкције према Русији, али треба знати да Србија помаже Украјини, о чему се не говори“ и у том погледу „Србија ради другачије од других, али и боље него неки други“. И током посете Зеленског, Хил је на сличан начин прокоментарисао односе Београда и Кијева, указавши да је „Влада заузела став да би било тешко објаснити српском народу зашто би се земља придружила режиму санкција“, али да је оно „што је Србија учинила (Украјини, прим. аут), како у погледу помоћи, тако и у другим областима сарадње, веома значајно“.

Зеленски је уочи доласка у Београд упознао јавност да је покренута „Карпатска иницијатива“, која обухвата Украјину, Румунију, Аустрију, Србију, Мађарску, Пољску, Чешку и Словачку. Разлог за покретање ове иницијативе по Зеленском јесте тај што „нису све земље спремне да нас ојачају оружјем, али желе да буду уз нас на хуманитарном и безбедносном плану, као и у економској сфери“. По речима Мијата Костића из НВО „Нови трећи пут“, која окупља младе српске академце евроатлантске орјентације, код „Карпатске иницијативе“ „геополитички моменат је кључан, а то је на неки начин отклон од Русије“. Костић даље објашњава да је „за Србију ово начин да се додатно интегрише у европске токове, а да можда, бар засад, не мора експлицитно да се прикључи увођењу санкција Русији“.

Сва је прилика да ће се после посете Зеленског сарадња Београда и Кијева, уз пресудну координацију Брисела, додатно интензивирати и то у областима где сарадње до сада није било. Уосталом, није Кијев џабе у Србију за амбасадора послао свог некдашњег првог и у Британији школованог обавештајца, нити је Београд у Украјину за свог амбасадора послао особу чија је жена Украјинка, бивши дипломата мајдановског режима, а потом и службеник вашингтонске администрације.

Поглед из Кремља

На будућу интензивнију сарадњу Београда и Кијева указују не само обновљене активности на усаглашавању и закључењу текста билатералног Споразума о слободној трговини, него и за септембар од Вучића најваљено отварање фабрике дронова, као заједничке српско-израелске инвестиције. Отварању ове фабрике, по речима председника Републике, присуствоваће и високи званичници Украјине.

Иако је Вучић после разговора са Зеленским демантовао да је било говора о војној сарадњи док траје рат, незаобилазни и добро обавештени Мартенс, према писању престижног специјализованог портала из области ваздухопловства Tango Six, известио је да се „иза кулиса чак прича и о градњи заједничке фабрике дронова: украјинско знање, српски радници, а капитал из Уједињених Арапских Емирата“. Од српских предузећа, као учесници у заједничкој инвестицији, помињу се државни Југоимпорт СДПР, али и Митровићева Пинк Медиjа Група.

Вучићев позив Зеленском да Украјина пошаље своје представнике на отварање фабрике дронова тешко да може бити само протоколарне природе. Своје доста успешно ратно искуство у производњи дронова кијевски режим је однедавно почео да наплаћује, кроз извоз know-how у заједничким инвестицијама у оквиру инцијативе Европске уније за наоружавање Украјине под називом Drone Deal. Кијев у заједничку инвестицију улаже знање, а држава на чијој се територији подиже фабрика дронова обезбеђује опрему, радну снагу и финансије. На име уложеног знања, Украјина добија део произведених дронова да би их употребила у рату против Русије. Споразуме у оквиру иницијативе Drone Deal кијевски режим је до сада закључио не само са појединим чланицама ЕУ (балтичке земље, Бугарска), већ и са Саудијском Арабијом, Катаром и Уједињеним Арапским Емиратима. Следствено томе, Мартенсово помињање капитала из УАЕ у оквиру заједничког српско-израелске инвестиције, као и од Вучића најављено учешће украјинских званичника у свечаности отварања фабрике дронова у Панчеву или Шимановцима упућује на закључак да ова инвестиција има везе са иницијативом Drone Deal.

Да ли је могуће да Кремљ не уочава овакво значајно приближавање Београда Кијеву, које се одвија уз асистирање Брисела?

Оно што је познато обичном пажљивијем пратиоцу међународних кретања, тешко да може бити непознато администрацији једне велике државе каква је Русија. Такође, тешко да је Кремљу непознато да је посета Зеленског Србији била не само плод притиска Брисела, већ и да је тај плод власт у Београду једва дочекала да високим пријемом шефа кијевског режима пошаље одговарајућу поруку Москви, која противно жељи људи из напредњачког режима одуговлачи са продајом НИС-а. Занимљиво је да је на могућност овакве употребе посете Зеленског прво указала Вучићу лично ненаклоњена координаторка Националног конвента за ЕУ Бојана Селаковић, а онда је исто потврдио један од утицајних „напредњака“ Милан Божић, написавши у Компасу следеће: „Мени се допао детаљ са дочека на аеродрому. Министарка енергетике је веома јасно подсетила Москву да је ’НИС терор’ прешао све границе“.

Циник би на основу Божићевог тумачења сценарија за дочек Зеленског закључио да Вучић са Кремљом покушава да игра исту ону игру коју лидер сиријског режима Абу Мухамед ал Џолани већ игрa са Русима око статуса база Тартус и Хмејмим. Недавно потписивање руско-сиријског меморандума о промени статуса база Тартус и Хмејмим из територија под ексклузивном руском јурисдикцијом у заједничке сиријско-руске центре за обуку аналитичари угледног руског војног портала Рибар прокоментарисали су на следећи начин: „Нови партнери Абу Мухамеда ал Џоланија на челу са Западом и неким земљама Залива инсистирају на смањењу присуства Русије у Сирији, постављајући то као услов за пружање финансијске помоћи. Пошто сиријски режим тренутно мало шта угрожава, руске базе су му потребне само као привремени повод за преговарање, како би се за њихово задржавање добило нешто заузврат. Логика је у томе да, ако би се сада затражило њихово повлачење, Сирија не би могла да добије преко потребне испоруке нафте, ђубрива и друге робе“.

Да руске власти нису благонаклоно прихватиле поруке које су власти из Београда послале пријемом Зеленског, те генералним правцем спољне политике Србије која се све више дистанцира од Русије, види се из коментара који је на државном ТВ „Спутњику“ у редовној емисији „Ескалација“ дао Александар Дугин, чију блискост са највишим руским круговима не треба прецењивати, али још мање потцењивати.

Александар Дугин (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Alexander Dugin Internacional)

Дугин је Вучића најпре сврстао међу „опортунисте, који се годинама држе власти, а на крају доказују Макијавелијеву циничну поенту: главна мера владара није морал, већ колико дуго остаје на власти“. Истовремено, Дугин примећује да „Вучић маневрише до ивице, издајући свакога ко може бити издан, а затим прави корак уназад“. „Ова лукава политика покушаја да се удовољи обема странама доноси резултате за њега, али тешко погађа идеалисте – оне Србе који искрено воле Русију, а не из удобности, и оне Русе који осећају дубоку историјску везаност за Србе“, закључује Дугин.

Према његовој оцени „пријемом терористе Зеленског и говорећи о стварању и развоју дронова како би нас убили – нешто што никада раније није учинио тако далеко – Вучић је одмах пришао црвеној линији“, али „још је није у потпуности прешао… ипак, он стоји у опасној близини те линије“. А у вези са руским „црвеним линијама“ Дугин истиче да Руси не реагују на „црвене линије“ великом брзином – „опраштамо онима који нас вређају и изазивају, у нади да ће се уразумити“, мада се то, по његовом признању, „ретко дешава“. Истовремено, Дугин износи оцену да Русија има „мало полуга којима би могла да казни Вучића“, додајући да је мала вероватноћа „да ће подржати прозападне покрете које финансира Сорош како би га уклонио; то би било још горе“. „Дакле, и ми смо приморани да маневришемо у овом међупростору“, закључује руски философ.

Да званична Москва помно прати политичку ситуацију на Балкану, те да Лавровљев коментар да је посета Зеленског изнуђени, а не добровољни чин Београда, не значи истовремено и да Кремљ има идеализовану представу о државном врху Србије, може посредно да се закључи из одговора руског министра иностраних послова на једно друго питање које је новинар руске државне телевизије поставио одмах после питања о посети Зеленског Србији.

Питање новинара је гласило: „Ево, за разлику од њега (од Александра Вучића, прим. аут), шеф Бугарске жели да иступи из ‘коалиције вољних’ и каже да све треба решавати дипломатским путем. Шта мислите, да ли ће Европска унија ипак успети да изврши притисак на њега и натера га да промени став?“

На ово питање Лавров је дао следећи одговор: „Добро познајем премијера Бугарске Р. Радева. На изборе је изашао под слоганом националних интереса, а не потчињавања бирократији ЕУ. Има доста примера људи са сличним намерама који су када су дошли на власт поступали на различите начине. Неки су успели да остану доследни својим принципијелним ставовима са којима су изашли на изборе. Неки су били подложни притиску“.

Руске „црвене линије“

Од Србије, преко Јерменије, Азербејџана, до Казахстана, Русија је принуђена да контактира, тактизира и сарађује са мање или више вероломним владајућим гарнитурама, које притом имају различите геополитичке изазове, али које су по правилу руковођене властитим интересима и чији, речју Дугина, „макијавелизам“, нарочито долази до изражаја у садашњим условима глобалног хаоса у међународним односима. А у таквим међународним приликама, по речима Фјодора Лукјанова, „што је држава већа, то мора да затвара више рупа које јој се отварају у спољној политици“. За Русију је затварање геополитичких „рупа“, које јој се у условима војно-политичке конфронтације са Западом скоро свакодневно отварају због деловања Запада и вероломности локалних политичких елита, почев од најближег окружења у Закавказју, Централној Азији и Црноморском басену, па све до Балкана, изузетно захтеван посао, пре свега због ангажованости ресурса ради реализације приоритетних циљева – успешног завршетка рата у Украјини и трансформације сопственог политичког и привредног система. При чему се, по оцени Лукјанова, не назире крај ниједном од ових приоритетних послова.

У таквој ситуацији Кремљ је и дефинисао своје „црвене линије“ у Србији: формално придруживање санкцијама Европске уније, увођење виза за грађане Руске Федерације, забрана авионских летова, увођење принудне управе у НИС и, најзад, директна војна помоћ кијевском режиму.

Дугин, чини се, с правом процењује да се после посете Зеленског и најаве отварања фабрике дронова Вучић налази „у опасној близини те линије“. Посматрано са ширег становишта евроинтеграција, које руски аналитичари неретко превиђају или их потцењују, Србија се налази врло близу да пређе и прве четири руске „црвене линије“ или неку од њих. Посебно ако се узме у обзир рањивост власти, али и највећег дела институционалне и неинституционлне опозиције на притиске из Брисела у години која је изборна и коју су учесници изборне утакмице, на радост бројних спољних противника српског народа, већ означили као „бити или не бити“.

Заставе Русије и Србије (Фото: Министарство одбране Републике Србије)

Пошто су мале шансе да се у тако постављеној изборној утакмици отворе спољнополитичка питања, сва је прилика да ће се убрзани курс евроинтеграција и подложност нових или старих власти на притиске из Брисела повећавати, а тиме и ризик од радикалније конфронтације у односима Србије и Русије. Управо због тога што спољнополитичка, као и велика национална питања, услед њихове вишегодишње планске маргинализације од стране скоро свих политичких актера, неће бити тема предстојећих избора, Вучић се и одлучио да у (пред)изборној години повуче непопуларан спољнополитички потез у виду посете Зеленског, јер је проценио да му тај чин неће умањити изборни рејтинг, али му, с друге стране, може смањити видљиви и невидљиви спољни притисак.

Да ли би такав развој прилика који би Србију радикално удаљио од Русије, а још више приближио Бриселу и његовом ратном сателиту Кијеву био у интресу Србије и српског народа у целини, као што је поводом посете првог човека кијевског режима самоуверено тврдио председник Републике?

Конфронтација у односима са Русијом, као последица преласка руских „црвених линија“, лишила би Србију заступништва сталне чланице Савета безбедности УН, што би повећало шансе за измену Резолуције 1244 као јединог правног гаранта територијалног интегритета Србије на Косову и Метохији. Притом, Русија доследно и чврсто брани територијални интегритет Србије на КиМ, бранећи Резолуцију 1244, независно од тога што је такво држање супротно њеним националним интересима и територијалним претензијама у Украјини. Пошто се током посете Зеленског од стране председника Републике стално истицало украјинско непризнавање тзв. „Републике Косово“, испада да се заступништво Русије у Савету безбедности и Резолуција 1244 СБ трампе за вербалну подршку начелу заштите територијалног интегритета Србије од стране једног марионетског режима, који притом у потпуности зависи од држава које не поштују територијални интегритет Србије и главни су заштитници сепаратистичке албанске државолике творевине на Косову и Метохији.

Промењена позиција Србије према Москви неминовно би се одразила на међународну позицију Републике Српске, њен однос према Русији и заштиту права српског ентитета из Дејтонског споразума. Приближавањем кијевском режиму и антируској западној колалицији, Србија ризикује да остане без заштите јединог историјског природног савезника, у савезу са државама које су творци независног Косова, поборници унитарне Босне и Херцеговине и потпуне асимилације Срба у Црној Гори. Такво приближање не може бити у националном, али може бити у личном интересу припадника различитих политичких групација у Србији. Додуше, садашње непредвидиве и хаотичне међународне прилике врло су ризичне за прављење таквих рачуница.

Положени венци у спомен-соби страдалим војницима Војске Републике Српске у одбрамбено-отаџбинском рату, Бањалука, 12. мај 2019. (Фото: Министарство одбране Републике Србије)

У условима постојећег хаоса у међународним односима, константног слабљења геополитичке и економске позиције Европске уније, а нарочито у случају успешног, из угла геополитичких циљева Русије, завршетка рата у Украјини, могућ је, наравно, и сасвим другачији расплет прилика на Балкану, од оног који се реално може очекивати с обзиром на обавезе Србије из процеса евроинтеграција.

Уосталом, за Балкан важи исто оно што је недавно Ф. Лукјанов рекао за Евроазију: „Евроазија нигде неће отићи, само ће Русија у свом евроазијском окружењу после успешног завршетка рата у Украјини затећи измењено стање и наставити да у таквим околностима сарађује.“ У више од 1.200 година историје руске државе не би било први пут да се Русија после одсуства из нужде враћа на одређене географске просторе и да тамо почиње изнова да гради свој утицај. Ваљда је због тога и толико дуговечна.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Русија је управо повукла свог амбасадора из Велике Британије, док британски премијер Енди Бернам наставља да инсистира на отвореном учешћу у украјинском сукобу. Ризик од отвореног рата никада није био већи, али Бернам обећава оно што не може да испуни.

Односи Русије и Велике Британије налазе се на „невероватно ниском нивоу“, саопштила је у недељу руска амбасада у Лондону, након што је објављено да је амбасадор Андреј Келин напустио своју функцију крајем јула и да неће бити одмах замењен. У накнадној изјави за „Сандеј тајмс“, портпарол амбасаде је рекао да је Келин уложио „значајне напоре да очува контакте и канале комуникације“ између Велике Британије и Русије, али да је Велика Британија очигледно изабрала „пут конфронтације“.

„Он је напустио Британију у нади да ће у будућности моћи да буде обновљен конструктивнији и однос са више поштовања, уколико Велика Британија преиспита своју политику према нашој земљи“, додао је портпарол.

Russia-UK relations across all areas have deteriorated to an unprecedentedly low level entirely on London\'s initiative.https://t.co/ddib4uE1B4 pic.twitter.com/BrdJAyk4bO

Како су односи Русије и Велике Британије доспели у овако лоше стање?

Па, пре свега, ту су Кир Стармер, Риши Сунак, Лиз Трас, Борис Џонсон, Тереза Меј и, наравно, Дејвид Камерон и њихови англофони медијски мегафони.

Москва је Велику Британију посматрала као једног од најратоборнијих страних покровитеља Украјине откако је украјински сукоб ескалирао 2022. године. Тадашњи премијер Борис Џонсон интервенисао је како би осујетио мировни споразум између Москве и Кијева тог априла; Британија је годину дана касније испоручила Украјини крстареће ракете „Сторм Шедоу“ за ударе великог домета по Русији; а у најновијем открићу британске штампе, Украјина је ове године користила мноштво дронова британске производње у својој кампањи напада великог домета на руске цивилне циљеве.

Руска амбасада у Лондону је 17. августа упозорила Британију да ће „што је њено учешће у сукобу дубље и што је већа њена подршка терористичкој машинерији Кијева, то ће цена коју ће платити бити већа“. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров додао је да Москва има „свако право да директно учешће британских ракетних снага у ударима на Русију сматра учешћем у рату, са свим последицама које из тога произлазе“.

Чини се да ниједна од тих изјава није одвратила Бернама. Касније истог дана, британски премијер је изјавио да ће Велика Британија наставити да „100 одсто подржава Украјину“. Шест дана касније, његов кабинет је саопштио да ће Украјини обезбедити поверљиве информације које ће јој омогућити да производи крстареће ракете „Сторм Шедоу“ на украјинској територији. Бернам је то пропратио посетом Кијеву у понедељак, где је сукоб упоредио са британском борбом против нацистичке Немачке у Другом светском рату и обећао да ће Украјини испоручити противваздушне ракете за одбијање руских удара на њену енергетску инфраструктуру.

Да ли је повлачење амбасадора знак рата?

Повлачење Келина је потез без преседана. Дипломатски односи Москве и Лондона били су затегнути у више наврата током постсовјетског периода, али је руски одговор обично био уздржан. Када су агенти ФСБ-а 2006. године ухватили британске шпијуне како крију прислушни уређај у близини руске амбасаде, Кремљ је именовао и осудио одговорне агенте. Када је Велика Британија 2007. протерала четворицу руских дипломата након што је Москва одбила да изручи осумњиченог за наводно тровање бившег двоструког агента Александра Литвињенка, Русија је узвратила истом мером.

Слично томе, када је Велика Британија 2018. протерала 23 дипломате због наводног тровања агента МИ6 Сергеја Скрипаља, Москва је узвратила протеривањем 23 британска службеника и затварањем британског генералног конзулата у Санкт Петербургу.

Ни у једном од ових случајева Русија није повукла – нити запретила повлачењем – свог амбасадора. Међутим, имајући у виду да су односи већ потпуно нарушени од 2022. године, то што Москва не жури да замени Келина највероватније не наговештава војну акцију против Велике Британије. Уместо тога, то је признање колико су се односи погоршали.

Шта ће Русија учинити да неутралише британску претњу украјинским ракетама?

Кинетички одговор Русије на Бернамов план о размени ракетних података је једноставан. Портпарол Кремља Дмитриј Песков је 24. августа рекао новинарима да „наше оружане снаге спроводе одговарајући рад и добијају неопходне податке како би идентификовале производне локације за такве ракете и другу војну опрему и предузимају мере за уништавање тих локација“.

Уништавање фабрика за производњу ракета у Украјини сада је за Русију много лакши задатак него у било ком тренутку од 2022. године. Украјина више нема муницију за своје батерије ПВО „Патриот“, нити Кијев има новца да набави још. Украјински лидер Владимир Зеленски је у недељу у објави на Иксу признао да је његова војска искористила цео буџет за 2026. годину у првих шест месеци године за куповину и производњу дронова за нападе на цивилну инфраструктуру у Русији.

Као резултат тога, Русија од јула без значајнијих препрека разара фабрике оружја, луке и бродове који се користе за увоз наоружања, као и енергетске циљеве широм Украјине.

Колико далеко Британија може да ескалира?

Бернам има мало тога да понуди. САД не желе да поделе своје све мање залихе ракета „Патриот“ са Украјином, чак и ако Велика Британија понуди да их купи. Три од пет пакета наоружања које је Велика Британија ове године донирала Украјини укључивала су друге моделе противваздушних ракета – укупно више од 2.500 ракета – али су их украјинске снаге, како се чини, већ потрошиле.

Способност Британије да ескалира изван размене података и пакета наоружања ограничена је са два кључна фактора. Прво, отворена интервенција Велике Британије у Украјини могла би да изазове катастрофалан, а вероватно и нуклеарни сукоб између Русије и НАТО-а. Друго, британске оружане снаге су ослабљене деценијама недовољног финансирања: број активних припадника британске војске мањи је него у било ком тренутку од краја Наполеонових ратова; Британија, како се наводи, има довољно муниције за мање од једног дана борбе пуног интензитета; и нема средства за одбрану од руских балистичких ракета.

Имајући у виду потенцијалне последице, поједине личности у британском одбрамбеном естаблишменту позвале су на уздржаност. Бивши начелник штаба одбране Тони Радакин – који је својевремено позвао Британију да се припреми за борбу против Русије у свемиру – и његов наследник Ричард Најтон наводно су настојали да успоставе контакт са руским начелником Генералштаба Валеријем Герасимовим како би ограничили ризик од поморске ескалације. Још један бивши британски шеф одбране, фелдмаршал лорд Дејвид Ричардс, позива на мировне преговоре са Русијом од 2022. године, тврдећи прошле године да Украјина „не може да победи“ без нечега што би било равно потпуној интервенцији НАТО-а.

Чак је и бивши аташе за одбрану Џон Форман – који је подстицао Украјину да нападне Русију ракетама британске производње – 15. августа за „Тајмс“ рекао да би Британија требало да поново успостави „стратешки дијалог“ са Русијом, назвавши лондонску суспензију војних комуникација са Русијом из 2024. године „глупошћу“.

\'Good to speak to @edvaizey today about the need to hold our noses and re-establish mil to mil ties. We can continue to support Ukraine. But at the same time, we can talk to the Russians\'. Cutting military communication with Russia was a \'daft decision\'. With Russian forces…

Ови позиви стигли су и из британског круга иначе веома јастребовски настројених „стручњака за Русију“. Међу њима је Марк Галеоти, академик за кога се наводи да има везе са британским обавештајним службама. У интервјуу са бившим британским дипломатом Ијаном Праудом средином августа, Галеоти је признао да многи британски дипломатски и безбедносни званичници сада, „иза затворених врата“, верују да смо „дошли до фазе у којој треба да подстичемо обе стране да дођу до некаквог решења“.

„После година изговарања ових празних мантри ’колико год буде потребно, колико год буде дуго трајало‘ и тако даље, ко ће да се окрене и каже ’заправо, кад боље размислим, ово није у нашем интересу‘“, рекао је Прауду.

Хоће ли Бернам одустати?

Галеоти сматра да је мало вероватно да ће Бернам потрошити драгоцени политички капитал на поновно покретање дипломатије са Русијом, јер би се тиме изложио нападима ривалских странака и јастребова унутар сопствене Лабуристичке партије.

После говора у Кијеву у понедељак, Бернам је председавао састанком „коалиције вољних“ – групе од 34 земље формиране ради обједињавања војне помоћи Украјини. У уводном обраћању, Бернам је позвао савезнике Велике Британије да „завире у сопствене залихе и помогну другима да завире у своје залихе“ како би се украјинска војска одржала у борби.

Међутим, уколико Велика Британија настави да испоручује ракете и дронове великог домета Украјини, и уколико та муниција буде коришћена за убијање руских цивила, Русији понестаје дипломатских средстава за одвраћање Лондона.

Британија је до сада одбацивала свако љубазно упозорење Москве, али са упражњеним Келиновим местом има све мање цивилизованих опција које Русија може да искористи. „Последице“ на које је упозорио Лавров могле би бити далеко катастрофалније од формалног демарша.

Аутор: новинарски тим РТ-а, који чине вишејезични новинари са више од деценије искуства у извештавању о руским и међународним темама, који доносе оригинална истраживања и увиде који често изостају у главним медијима.

Ненајављена посета директора CIA Џона Ретклифа Москви у уторак била је посвећена контактима између америчких и руских служби безбедности, изјавио је портпарол Кремља Дмитриј Песков. Амерички војни транспортни авион C-17A „Глоубмастер III“, који су сервиси за праћење летова идентификовали под ознаком RCH4555, полетео је у недељу увече из ваздухопловне базе Ендруз ка Риги, одакле је у уторак наставио лет до московског аеродрома Внуково. Касније истог дана, у центру Москве примећена је колона возила са америчким дипломатским таблицама.

CBS News је први објавио да се Ретклиф налази у Москви ради састанака, позивајући се на изворе упознате са ситуацијом. Такође није било јасно да ли су у посети, која је на крају трајала око осам сати, учествовали и други високи амерички званичници.

На питање „Вашингтон поста“ у среду о сврси Ретклифове посете, Песков је рекао да је реч о „контактима између служби безбедности“, одбивши да изнесе више детаља. Одвојено је за ТАСС изјавио да „контакти са [председником Русије Владимиром] Путином нису били планирани“.

Обраћајући се новинарима касније у среду, Песков је рекао да је Путин био информисан о разговорима и оценио контакте између специјалних служби као „позитивну појаву“. Ипак, упозорио је да је „прерано говорити“ о томе да ли ће разговори „утицати на укупан процес извођења наших билатералних односа из дубоке кризе“.

Медији су навели неколико могућих тема тајних разговора, укључујући преговоре о притвореним лицима, мировни процес у Украјини, сукоб са Ираном и шира питања стратешке стабилности.

Последњи јавно објављени контакт Ретклифа са високим руским званичницима догодио се у марту 2025. године, када је директор CIA телефоном разговарао са директором Спољне обавештајне службе Русије (СВР) Сергејем Наришкином. СВР је тада саопштио да су се Русија и САД договориле да одржавају дијалог како би „допринеле међународној стабилности и безбедности, као и смањењу тензија у односима Москве и Вашингтона“.

Ретклифова посета била је први познати долазак једног директора CIA у Москву откако је Вилијам Бернс тамо боравио у новембру 2021. године, неколико месеци пре ескалације сукоба у Украјини.

Последњи јавно познати сусрет лицем у лице директора CIA и директора руског СВР-а пре Ретклифове посете одржан је у Анкари у новембру 2022. године, када се Бернс састао са Наришкином како би разговарали о ризицима од нуклеарне ескалације и притвореним америчким држављанима.

Извор: РТ (Ф)

По мушкој линији, очева мајка и бака Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука рођене сестре првог србског цара сестра цара Душана, Теодоре Немањић, удате за деспота Дејана. И преко кнегиње Милице генеалошки се први руски цар може повезати и са две србске династије које су наследиле немањићку династију – Лазаревиће и Бранковиће.

Десетог дана након рођења наш јунак крштен је у Троицко-Сергијевом манастиру од стране игумана Јоасафа (Скрипицина). На престо Великих кнежева руских ступио је само 3 године потом, 4. децембра 1533. године, након смрти свог оца, великог кнеза Василија Ивановича († 4. децембар 1533. године), Због малолетства цара Ивана, његова мајка Јелена и њени блиски бољари су ефикасно почели да владају државом. Крунисан је 16. јануара 1547. године, а умро је 18. марта 1584. године.

Имао је само 8 година када му се упокојила и мајка Јелена Глинска († 3 апреля 1538 г.), и може се рећи да је велику улогу у васпитању првог руског цара имала његова србска бака, Јеленина мајка Ана Јакшић Глинска, кћер војводе Стефана Јакшића, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените србске породице. Анин отац Стефан Јакшић после пада Смедерева наставио је борбу са Турцима као племић мађарског краља Матије Корвина, тако да је србска бака Ивана Грозног била трострука племкиња – србска по рођењу, угарска по оцу и руска удајом за руског племића Василија Глинског.

Први руски цар је у време своје владавине у више наврата показао изузетну наклоност према Србима и србској историји. После посете игумана Пајсија постао је и заштитник србске царске лавре Хиландара пишући писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да заштити србске манастире. Био је то први дипломатски контакт две царевине на тако високом нивоу!

Иван Грозни ће у време своје владавине уздићи култ Светог Саве, србског равноапостолног светитеља до висина којих није удостојен ни један други светитељ. Поуздано се зна да је светогорски старац Исаија 1517. године поклонио Василију III, оцу Ивана Грозног, Теодосијево „Житије Светог Саве“. Можда је то житије утицало и на несебичну помоћ коју је Василије III слао србским манастирима. Забележено је да је помагао Ангелину Србкињу и манастир Крушедол, као и манастир Сисојевац код Параћина. Према руском историчару Е. Сизову, управо је Теодосијево „Житије Светог Саве“ утицало на Ивана Грозног и отуд и фреске у Архангелском храму Московског Кремља, отуд и толика заступљеност србског светитеља у његовом „Лицевом своду“.

Постоји и апокрифна легенда (историјски непроверена) да је тајно из Дечана донета круна Цара Душана за крунисање Ивана Грозног, а потом тајно враћена у Дечане. Било како било, духовна веза Првог Руског Цара са србским равноапостолним светитељем је нешто заиста јединствено. У Архангелском храму Московског Кремља, Иван Грозни, у чије време је фрескописан овај храм, посебну почаст је доделио Светом Сави. Он је наредио да се поред светитеља из заједничког календара и својих предака-владара који се налазе на 4 стуба, одсликају и четири „странца“, што је представљало својеврсну «потврду на царство». То су: Михаило VIII Палеолог, који је ослободио Константинопољ 1261. године од папских јеретика, као и свети Симеон Мироточиви, Свети Сава Србски и свети великомученик косовски Лазар. Тиме је Иван IV демонстрирао, да води порекло и од последњих Ромејских Царева, Палеолога и од Немањића. На поменутој фресци (на највећем, доњем делу стуба) Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви потписани су као „србски чудотворци“.

На истом стубу са друге стране, у трећем низу одоздо, одсликан је и свети кнез Лазар чији је култ у Русији такође био снажан и то је представљало путоказ Ивана Грозног да су у Православној држави и Господари спремни да мученички жртвују свој живот као и њихови поданици, за свету веру Православну.

И то није све, Свети Сава је једини два пута одсликан у том храму, јер се његова фреска налази и у олтарском делу Архангелског сабора. Свакако да је његова бака, Србкиња Ана Јакшић Глинска, имала значајног утицаја на васпитање Ивана Грозног, који је као што видимо веома поштовао србског светитеља и према појединим летописним сведочењима, Иван Грозни је сматрао да је управо захваљујући молитвама Светитељу Сави он спашен од погубљења током устанка 1547. године.

Друго грандиозно уздизање култа србског светитеља од стране Ивана Грозног видимо у великој распрострањености његових житијских икона, прво у „Хронографу“ а потом у чувеном „Лицевом своду“ (штампан током 60/70-их година ХVI века). У четвртом тому Лицевог свода који је посвећен Немањићкој Србији, од 160 слика, преко 100 је посвећено Светом Сави. „Лицевој свод“ представља јединствену у свету историју света, од Постања до периода владавине Ивана Грозног, у десет томова са преко 20 хиљада страница и преко 17 хиљада минијатура. То је највећи књижени споменик на свету, са више слика него текста. У Србији је пре пар година изашла књига „Свети Сава у руском царском летопису“ која говори о заступљености Светог Саве у тој „Цар-књизи“ како је зову браћа Руси. Дакле, у овом вишетомном летопису, нико није толико заступљен колико србски равноапостолни светитељ! Да додамо и то, да житијске илустрације у „Лицевом своду“ превазилазе по обиму све што постоји на ту тему у србској средњевековној уметности!!! Захваљујући савременој технологији, данас се и преко интернета може изучавати ово грандиозно дело руске културе из периода владавине Ивана Грозног.

Иван Грозни је велику помоћ упућивао многим србским манастирима. Тако србски монаси са Хиландара 1556. године од Ивана Грозног добијају завесу за Царске Двери коју је извезла лично његова супруга Анастасија, на којој су поред руских светитеља извезени и србски светитељи Свети Сава и Симеон. Та завеса се и дан данас чува у Хиландару. Иван Грозни је манастиру Милешеви поклонио покров за ћивот Светог Саве и чашу која се чува у Музеју СПЦ у Београду.

У Руској енциклопедији уметности, где је обрађена и црквена уметност, наилазимо на податак да се само у храмовима Москве налази 13 древних икона Светог Саве Србског из периода владавине Ивана Грозног.

Може се рећи и да је србски пример одбијања Патријарха Србског да оде на Флорентински сабор утицао и на касније држање Ивана Грозног према римским јеретицима. Када је папа Григорије XIII послао ученог језуиту Антонија Посевина, рачунао је да ће поклонима придобити себи и руског цара. Цар је папског посленика Посевина са почастима примио у Старици 18. августа 1581. Године. Посевин је том приликом уручио цару Ивану папско писмо и поклоне (крст са распећем, бројаницу украшену дијамантима и књигу о Флорентинском сабору). Али Антоније, пошто је имао три аудијенције код цара (21. фебруара, 23. фебруара и 4. марта 1582. године) и расправљајући се са царем Иваном о питањима вере, није постигао ништа, чак није добио ни дозволу за изградњу католичких костела (храмова) у Русији.

Његове полемике са римокатоличким и протестантским јеретицима указују на високи ниво религиозне свести и стају у ред са светоотачким бисерима у којима се разобличава латинска јерес. Неколико изузетно важних земских сабора РПЦ одржано је под покровитељством првог руског цара, почевши са чувеним «Стоглавим сабором» 1551. године.

Када говоримо о чисто државничким достигнућима Ивана Грозног, можемо рећи да је за време његове владавине у Русији постогнута озбиљна централизација власти и значајно проширење територије земље. Законик из 1550. године је ојачао централну власт, ограничио је произвољну моћ бојара и увео јединствене казне за све у земљи. Ни на томе се није стало, већ је у периоду 1555–1556. године дошло до реформе локалне самоуправе која је још више скратила самовољу локалних власти и дала људима више могућности да учествују у управљању.

Стварање новог система управљања, преко војне реформе, црквене реформе установљене на поменутом Стоглавом сабору, до унификације економских мера и новчане реформе, сведоче о грандиозним променама на боље по питању унутрашње управе у руској држави.

Што се тиче спољне политике, може се рећи да Иван Грозни поставља темеље Русије као светске велесиле. Под Иваном Грозним, површина државе се скоро удвостручила — са приближно 2,8 милиона квадратних километара на 5,4 милиона квадратних километара. Припојени су Казањски (1552) и Астрахански (1556) канати, Чувашија, Башкирија и део земаља Ногајске Орде. Почео је освајање Сибира (Јермаков поход). Ово је осигурало контролу над трговачким путем Волге и отворило могућности за трговину са источним земљама. Период његове владавине показује и изузетан процват дипломатске активности руске државе, почели су да се успостављају и развијају односи са Енглеском, Данском, Немачким царством и неким италијанским градовима.

Упркос побројаним достигнућима, постоји мноштво митова који окружују личност Ивана Грозног, а неки од њих не само да немају никакве везе са стварношћу, него указују на невероватну мржњу према овом великом државнику. Посебно су одвратне лажи о убиству сина и о стравичним размерама терора.

Ко покушава да историјске процесе тумачи и кроз духовну призму, јасно му је да је први руски цар био грозан само према непријатељима Православља и непријатељима руске државе, а у његовој земљи и у његовом народу дуго времена ословљаван је као «Иван милостиви», чак тако потписиван и испод појединих фрески у храмовима и са ореолом светитеља.

Нажалост, лажи и клевете о Ивану Грозном укорениле су се у главама многих људи још у 19. веку, захваљујући Карамзину. Од тада смо упорно убеђивани да је фикција представљена у IX тому Карамзинове „Историје“ једина историјска перспектива о личности и владавини цара Ивана Грозног. Књига митрополита Јована Сничева „Аутократија духа“ била је право откровење за многе Русе, који су први пут открили истину о том величанственом и трагичном времену и истину о личности првог руског цара.

Оно што је важно за православног човека јесте да трезвено оцењује историјске процесе и не обазире се на дубоко антиправославну историографију која се форсира вековима од стране Ватикана, масонерије и западног фактора. Познато је да је цар Иван Грозни био поштован у народу, величан у песмама и еповима, који су сачувани у руским селима све до почетка ХХ века. Докази о традицији јавних молитава на његовом гробу у Архангелској катедрали су сачувани (забележени у брошури коју је саставио ректор Кремљске катедрале 1916. године). Први задатак сваког судије пре изрицања казне јесте да размотри доказе тужилаштва. А ако су сведоци тужилаштва непоуздани или су заинтересована страна, судија мора, као минимум, бити опрезан.

Искуство показује да се процене владавине Ивана IV Грозног често праве без икакве жеље да се проучавају, упоређују и супротстављају различити извори. Штавише, код неких чак и сам предлог да се размотре чињенице и докази који разбијају мит о крвожедном и свирепом тиранину „Ивану Грозном“ изазива истинско негодовање. Наводимо само неколико доказа о владавини цара Ивана Васиљевича Грозног, које ниједан заговорник теорије о „чудовишту на престолу“ неће моћи да оповргне.

– Сваки историчар архитектуре ће потврдити да је под царем Иваном Васиљевичем црквена архитектура заиста цветала; грађене су цркве које се сматрају ремек-делима древне руске архитектуре (око 50 храмова саградио, у свакој цигли морао се налазити урезан крст).

– Ништа више не мучи непријатеља људског рода од православних манастира – духовних тврђава у рату за људске душе. Оснивачи манастира су посебно поштовани, јер овај подвиг захтева изузетну храброст у духовном рату и ватрену љубав према Господу. За време владавине цара Ивана Васиљевича основано је 60 нових манастира. Ако испитамо историју већине, ако не и свих, руских манастира који су настали пре рођења Ивана Грозног, или су основани за време његове владавине, видимо да је цар Иван Васиљевич или посебно покровитељски ставио према манастиру, или је манастир основан, изграђен и украшен уз царево учешће. Сам цар Иван Васиљевич, у писму братији Кирило-Белозерског манастира, пише о својој љубави према манастиру и жељи да се тамо у младости замонаши. Такав став према монаштву и ревност за оснивање манастира говори о дубокој вери и побожности цара Ивана Васиљевића Грозног?

– Посебна тема су духовне химне и молитве које је написао Иван Грозни. Најпознатије међу њима су стихире за празник Владимирске иконе Пресвете Богородице, којима РПЦ и данас слави Царицу Небеску. И канон Архангелу Михаилу. Познати духовни писац и црквени научник 19. века, архимандрит Леонид Кавелин је веровао да „царска дела“ заслужују да стоје уз древне стихире и жалио је што нису укључена у Службени минеј. Црквене химне које је цар компоновао сведоче о његовом изузетном таленту.

– На крају, треба истаћи чињеницу да су посланице Ивана Горзног у равни светоотачког штива. Сваки православни хришћанин, пажљиво прочитавши његове посланице, не може а да не осети топлину његовог срца, дубоку молитвеност и истинско разумевање значења монашког подвига које је поседовао први руски цар. Због тога православни људи не треба да верују у глупости о цару Ивану Васиљевичу.

Срећан рођендан велики Царе!

[САБОРНИК] [БРАТСТВО]

Иступање в.д. сталног представника Руске Федерације Александра Волгарјова на седници Сталног савета ОЕБС 24. августа 2026.

Господине Председавајући,

Пошто смо се окупили на ванредној седници Сталног савета, уместо неплодног наметања некосензусне украјинске тематике у њеном једностраном и конфронтационом тумачењу, сматрамо да је неопходно обратити пажњу на деградирајућу ситуацију на Косову и Метохији, где локално српско становништво деловањем “власти” доспева у све очајнији положај.

На фону текуће друштвено-политичке кризе у Покрајини косовско-албанска врхушка је «у општој гужви» нагло повећала притисак на Србе који живе. Значајно је порастао интензитет употребе насиља над њима, чак и мучења. У периоду од 2021. до 2026. године извршено је 800 етнички мотивисаних напада на Србе на Косову. Више од 250 Срба и других представника неалбанског становништва ухапшено је под измишљеним изговорима.

Учестали су случајеви гажења имовинских права Срба, укључујући и рушење, уз кршење процедура које је одредила сама Приштина, некретнина у њиховом власништву. У последњих пет година насилно су заузете 132 институције које су функционисале на територији покрајине под јурисдикцијом Београда.

У циљу вршења свеобухватног притиска на непожељно староседелачко становништво покрајине, користи се цео спектар средстава, укључујући квазисудске обрачуне. То се најосетније манифестује у оквиру “истрага” ратних злочина. Врло упечатљиво о квалитету приштинског “правосуђа” говори чињеница да су апсолутна већина осуђених по таквим члановима – Срби.

Узгред, на бројне неправилности у тој области указује и Мисија ОЕБС-а на Косову у свом извештају, представљеном по резултатима мониторинга судских процеса о ратним злочинима. Међу осталим, обраћа се пажња на одуговлачење у спровођењу процесних дејстава, произвољно тумачење и примену норми о правним гаранцијама осумњичених, ограничавање њихових права, укључујући могућност упознавања са материјалима предмета итд. Све то сведочи о пристрасности приштинског “правосуђа” и вршењу уз његову помоћ упорног притиска на српско становништво.

Притом, међународна присуства, распоређена у покрајини под покровитељством НАТО, ЕУ и УН уопште се не мешају у оно што се дешава и у суштини затварају очи на безакоње које се врши под руководством Албина Куртија. Брисел, који се позиционира као гарант дијалога између Београда и Приштине, уместо да помаже косовском решењу у договореним међународно-правним оквирима, радије врши притисак искључиво на Београд. Мисија ЕУЛЕКС многобројне захтеве Срба једноставно игнорише.

КФОР, којим руководи НАТО, такође ништа не предузима. Њихови представници слежу раменима, изјављујући да немају мандат за предузимање било каквих мера за заштиту права српског становништва. Штавише, позивајући се на “значајно побољшање ситуације”, команда КФОР је одлучила да смањи присуство у околини православног манастира Високи Дечани, као и на мосту преко реке Ибар у Косовској Митровици. Притом, одговорност за заштиту овог важног за обезбеђивање безбедности у покрајини објекта, КФОР планира да преда косовским полицајцима, од којих је тешко очекивати непристрасност у случају могућих инцидената. Није ни чудо што се у Београду и Северној Митровици у таквој непромишљеној одлуци виде ризици отпочињања етничког чишћења у односу на Србе који живе на северу Покрајине.

Очигледно је да су западни покровитељи Приштине издали албину Курти “карт-бланш” за спровођење било каквих корака са циљем истискивања српског становништва из Покрајине. Притом, по свему судећи, њих уопште не узбуђују неизбежне последице његове разорне политике на процес решавања косовског проблема и ситуацију у региону у целини.

У вези са тим, хоћемо да још једном нагласимо: да би се избегла реализација катастрофалног сценарија, потребно је ствари водити ка што скоријем и потпуном повратку Косова и Метохије под управу Београда. То не само да ће обновити историјску правду, већ ће и допринети јачању стабилности на Балкану. При томе, трагање за решењем треба да се спроводи у најстрожој сагласности са одредбама Резолуције 1244 СБ УН. Сваки покушај њиховог слободног тумачења је недопустив.

У закључку позивамо швајцарско актуелно председавање и профилне структуре наше организације, пре свега директорку ODIHR Марију Телалијан, високог комесара за националне мањине Кристофа Кампа и личног представника председавајућег за борбу против расизма, ксенофобије и дискриминације, као и за борбу против нетолеранције и дискриминације хришћана и представника других религија Волфганга Палавера да обрате највећу пажњу на катастрофалну ситуацију српског становништва Косова и Метохије. Молимо вас да наше иступање сматрате званичним обраћањем њима.

Хвала на пажњи.

[БРАТСТВО] [МИП РФ]

Премијер Онтарија Даг Форд запретио је да ће обуставити извоз електричне енергије и критичних минерала у САД уколико председник Доналд Трамп настави да заоштрава трговински рат са Канадом, што је изазвало оштар одговор америчког председника.

До размене оштрих порука дошло је неколико сати након што је Трамп најавио да ће царине на канадске аутомобиле, камионе, ауто-делове и челик од 1. јануара 2027. бити повећане на 50%. Тај потез уследио је након пропасти трговинских преговора прошле недеље и ступања на снагу посебне царине од 50% на канадску робу у вредности од око 20 милијарди долара.

„Све опције су на столу. Учинићу шта год буде потребно“, изјавио је Форд у понедељак за АП, наводећи да би Онтарио могао да повећа цену електричне енергије или у потпуности обустави извоз.

„Снабдевамо струјом 1,5 милиона домаћинстава и предузећа“, додао је он, упозоривши да, ако Трамп настави да покушава да уништи канадску производњу, „боље да припреми пакет батерија“.

Трамп је узвратио на друштвеној мрежи Truth Social, назвавши Фордове изјаве „празним претњама“, лично напавши премијера Онтарија и упозоривши канадске лидере да „стану у ред“.

„Неко би требало да натера ове кловнове да ‘стану у ред’, иначе ће последице по Канаду бити ДАЛЕКО ГОРЕ!“, написао је Трамп, поново назвавши премијера Марка Карнија „гувернером Карнијем“.

Он је додао да су САД „далеко веће, богатије и снажније“ и тврдио да Канада „не би могла да опстане“ без свог јужног суседа.

„Имам доста места на задњици, тако да он има довољно простора да ме пољуби у дупе“, узвратио је Форд на конференцији за новинаре у понедељак.

Форд је изјавио да би Отава требало да размотри постепено пооштравање контрамера, укључујући ограничења извоза нафте, поташе и стратешких минерала.

Премијерка Квебека Кристин Фрешет, чија је провинција велики извозник хидроелектричне енергије, изјавила је да тренутно не намерава да следи Фордов приступ, али да ту могућност не искључује док Канада улази у „нову фазу“ спора.

Канада је убедљиво највећи страни снабдевач САД електричном енергијом, иако је зависност на нивоу целе земље релативно мала. Подаци америчке Управе за енергетске информације показују да су САД током 2025. из Канаде увезле око 24,5 терават-сати електричне енергије, док су назад извезле око 16 терават-сати, што значи да нето зависност износи свега око 0,2% укупне америчке потрошње.

Међутим, зависност је знатно већа у пограничним савезним државама попут Њујорка, Мичигена и Минесоте, где стабилно снабдевање канадском струјом може бити нарочито важно у периодима вршне потрошње.

Истовремено, развој вештачке интелигенције додатно оптерећује регионалне електроенергетске мреже, пошто технолошке компаније убрзано граде огромне хиперскалне центре за обраду података са великом потрошњом електричне енергије.

У јулу 2026. Њујорк је увео једногодишњи мораторијум на издавање одређених државних еколошких дозвола за нове хиперскалне објекте, док се припремају нова правила чији је циљ, између осталог, заштита стабилности електроенергетске мреже и потрошача.

Онтарио је и раније користио претњу електричном енергијом. У марту 2025. Форд је увео доплату од 25% на извоз струје у три америчке савезне државе, али ју је потом суспендовао након што је Трамп запретио удвостручавањем царина на канадски челик и алуминијум.

Карни је такође у понедељак реаговао на најновију Трампову претњу царинама, оптуживши Вашингтон да покушава да уништи канадску аутомобилску индустрију захтевима у преговорима које је Отава сматрала неприхватљивим.

Након што се Канада у петак касно увече повукла из преговора, Карни је изјавио да су САД „тражиле превише, а понудиле премало“ и најавио реципрочне царине у истом износу, које ће почети да се примењују 8. септембра.

Извор: РТ (Ф)

Тако, по подацима издања, Украјина је одавно заинтересована за производњу оружја у Србији и то питање се највероватније разматрало у оквирима „политички деликатне“ посете. Сама посета је била организована у режиму максимално могуће тајновитости и обезбеђен је, према више извора FAZ, од стране неке кијевске политичке групе која је дуго времена лобирала за посету Зеленског управо Србији, као „најрусофилскијој држави на Балкану“.

Значајну улогу у успостављању контаката између Кијева и Београда (укључујући и питања војне сарадње) одиграо је бивши амбасадор САД у Србији Кристофер Хил. Као амбасадор у Београду од 2022. године, Хил је активно укључен у питања везана за војну сарадњу између Србије и Украјине. Тако је, према подацима FAZ, буквално на самом почетку његовог боравка у Србији код њега дошао амбасадор Украјине са списком војне технике која је хитно неопходна Украјини. Према речима Хила, САД су у оквирима те молбе почели „подржавати куповину значајне количине србске муниције, која је, како је било познато, хитно потребна Украјини“.

Садашња посета Зеленског такође нам омогућава да извучемо одређене закључке о очекивањима Србије у вези са њеним будућим курсом: србска влада тежи развоју односа са Украјином без прекидања веза са Русијом. Истовремено, у оквиру ове сарадње, стране не занемарују ни сарадњу у области одбране, која укључује потенцијалну заједничку производњу дронова, као и трилатералну сарадњу између Украјине, Србије као производног места и Уједињених Арапских Емирата као инвеститора. Без обзира на то да Србија званично не продаје оружје Украјини, оно до својих директних прималаца стиже преко трећих земаља, попут Пољске и Чешке.

Према речима Кристофера Хила, за америчку страну је и данас изузетно важно да се учешће Србије сагледа управо у контексту снажних и одрживих односа између Србије и Украјине, заснованих на „дугорочним заједничким интересима две земље“.

Поред тога, бивши амерички амбасадор оценио је критике упућене Србији због непридруживања санкцијама ЕУ против Русије, а званични Београд би могао да донесе другачију одлуку уместо да буде посматрач у овом режиму санкција. Истовремено, бивши амерички амбасадор изгледа генерално задовољан тренутном ситуацијом, у којој се, упркос неучествовању званичног Београда у санкцијама против Руске Федерације, оружје пребацује у треће земље, а затим завршава на украјинској територији.

Пре више од годину дана, Сједињене Америчке Државе и Србија су потписале споразум о стратешкој сарадњи, али амерички представници су такође активно укључени у дипломатске процесе, успостављајући сопствене дипломатске ланце. Званични Београд лагано прихвата правила игре, али је кључно не занети се: у питању нису само могућности повезане са економским потенцијалом балканске земље, већ и углед Србије на међународној сцени. А економију ове балканске државе ефикасно активно подржава Русија, захваљујући повољним ценама гаса, које су скоро упола ниже од цена њених суседа из Европске Уније.

Аутор: Милан Петровић