Изложба је реализована у сарадњи Руског дома у Београду и Удружења ратних добровољаца 1912–1918, уз покровитељство Владе Републике Србије и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, што сведочи о важности неговања културе сећања на историјске догађаје који су обликовали наш национални идентитет.

Централни део програма била је изложбена поставка посвећена настанку, развоју и ратном путу Прве српске добровољачке дивизије. Кроз пажљиво одабран архивски материјал, посетиоцима је представљена сложена и драматична прича о српским добровољцима који су, у најтежим околностима Првог светског рата, нашли снагу да се организују и ставе у службу ослобођења своје отаџбине.

Поставка посебно осветљава догађаје из 1916. године, када је у руској луци Одеса започето формирање ове јединствене војне јединице. Срби који су се нашли у редовима аустроугарске војске, често као мобилисани поданици, масовно су прелазили на руску страну, вођени снажном националном свешћу и жељом да учествују у борби за ослобођење. Тај чин, који је касније назван „Одески завет“, остао је упамћен као симбол оданости и пожртвовања.

Значајну улогу у формирању дивизије имао је и руски цар Николај II Романов, чија је подршка омогућила организацију и опремање српских добровољаца. Ова чињеница додатно наглашава историјско савезништво и духовну блискост српског и руског народа, које се кроз векове потврђивало у најтежим тренуцима.

Аутор изложбе, мср Никола Филиповић, нагласио је да изложба није само подсетник на ратне успехе, већ и покушај да се очувају вредности које су добровољци оличавали: храброст, пожртвованост и непоколебљива вера у слободу. Према његовим речима, посебан акценат стављен је на едукацију младих генерација, како би се спречило да овако значајни догађаји буду заборављени или погрешно тумачени.

О историјском контексту и значају Прве српске добровољачке дивизије говорио је и војни историчар, пуковник проф. др Далибор Денда.

На самом отварању присутнима се обратио и заменик амбасадора Руске Федерације у Београду Александар Конанихин, који је аутору изложбе захвалио на организацији оваквих догађаја који афирмишу српско-руске односе и доприносе очувању заједничког историјског памћења.

Посетиоци су имали прилику да виде ретке фотографије са ратишта, које граде аутентичну слику једног времена обележеног страдањем, али и изузетном храброшћу.

Уметнички део програма додатно је обогатио наступ квартета Уметничког ансамбла „Станислав Бинички“, чије су интерпретације традиционалних и патриотских композиција допринеле снажном емотивном доживљају читаве вечери.

Отварање ове изложбене поставке у Руском дому није био само пригодна свечаност, већ и снажна порука о значају неговања културе сећања. У времену када су историјске чињенице често изложене ревизији или поједностављивању, овакве изложбе имају кључну улогу у очувању истине и преношењу историјског наслеђа будућим генерацијама.

Организатори су позвали све заинтересоване да у наредном периоду посете изложбу и упознају се са једним од најсветлијих поглавља српске историје, које и данас представља извор инспирације и поноса.

Свечаности су, поред бројних званица из јавног и културног живота, присуствовали и државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Вукелић, представници одбране при амбасади Руске Федерације у Београду,  амбасаде Белорусије, кадети Војне академије и студенти Криминалистичко-полицијског универзитета, представник Руског историјског друштва у Србији, као и бројне патриотске и борачке организације и појединци који својим радом доприносе очувању историјског сећања.

Д.О.

Историја Сергеја Коротких-Боцмана почиње далеких 70-их година. Рођен је на периферији провинцијског руског града Тољати. Град се налази у данашњој Самарској области али се он још као младић преселио у совјетску Белорусију. Младић је служио у извиђачком батаљону као део обавезне војне службе, након чега је похађао академију КГБ-а, али је избачен због веза са десничарским прорадикалним групама. Боцман је у Белорусији преузео водећу улогу у организовању белоруског огранка националистичке организације „Руско народно јединство“.

Средином двехиљадите Боцман се вратио у Русију где је активно учествовао у стварању Национал-социјалистичког друштва. Управо овој организацији се касније придружио озлоглашени руски националиста Максим Марцинкевич, који је постао широко познат по надимку „Тесак“, а који је касније Сергеја Короткиха назвао својим учитељем. Међутим, Коротких је и себи присвојио упечатљиво име: током година образовања у главном току национал-фашистичке филозофије, називао се Маљута.

Окрутност и принципијелна нетолеранција су обележја Боцмана-Маљуте-Короткиха: још 2007. године, језиви снимци погубљења староседелаца Таџикистана и руске Републике Дагестан објављени су на руском интернету – иза ових злочина стајали су припадници поменутог Национал-социјалистичког друштва. Боцман је лично руководио масакром: након што је починио злочин, он и његови саучесници морали су да се скривају чак до Кубе.

По једној верзији, херој наше приче успео је да буде учесник и у судбини свог саучесника, Марцинкевича: након што је овај одбио да учествује на Мајдану (наравно, као део групе украјинских националиста), његов пасош је једноставно украден (неке чињенице указују да је то учинио Коротких), што је довело до кршења кубанског закона. После тога путеви националиста су се разишли: Тесак-Марцинкевич је протеран из земље и послат у Русију, где је осуђен на затворску казну због злочина, док је Боцман-Коротких постао један од најватренијих присталица украјинског национализма и учесник Мајдана.

„Антитерористичка операција“ за уништење мирног Донбаса, која је почела готово одмах након Мајдана, довела је до појаве нових „јунака“ наших дана. Рођен у региону Средњег Поволжја, Сергеј Коротких се брзо придружио редовима националистичког батаљона Азов, стајући на страну украјинског режима у његовој борби против Доњецке и Луганске области, чији су становници на референдуму гласали за независност и неучествовање у срамотним одлукама нове власти. Тада се избавио од надимка Маљута и добио нови надимак – Боцман. Буквално после пар месеци Коротких постаје утицајна фигура у украјинској војно-политичкој агенди и малтене десна рука тадашњег министра у Министарству Унутрашњих Послова Украјине Арсена Авакова.

На задивљујући начин, после победе „Евромајдана“, Украјина је постала у буквалном смислу рај – не само за „своје“ ултрадесничаре, него и за њихове истомишљенике широм Европе. Боцман је чак добио пасош као држављанин Украјине, а шеф СБУ Наливајченко поносно је изјавио да нема „клеветничких информација“ о новом „грађанину Украјине“.

Можда један од главних акцената, али нажалост не и финале наше приче, представљају догађаји око злогласне казнене операције у украјинској Бучи. Чишћењем од „проруских диверзаната“ руководио је управо представник територијалне одбране Сергеј Коротких. У априлу 2022. године он је публиковао на свом Телеграм каналу видео запис који данас представља једно од сведочанстава злочина неонациста. Радња се одвија у улици Вокзалнаја, где ће се касније поред пута појавити лешеви мирних цивила. У видеу се види како Боцман-Маљута радосно наређује да се пуца на цивиле: саме те чињенице представљају прави разлог за обраћање међународним судовима због ратних злочина.

Занимљиво је да се овај издајник Отаџбине и посредник у вршењу ђаволског „правосуђа“ у Украјини појављивао и у низу кривичних пријава: на пример, осумњичен је за извршење политичких и криминалних наручених убистава. Борац Азова Јарослав Бабич је 2015. године наводно извршио самоубиство, а непосредно пре смрти дошло је до финансијског сукоба између њега и других вођа националистичке организације. Могуће је да се уопште није радило о самоубиству, него о нарученом убиству које је починио Сергеј Коротких. А током 2020. године новинари Даријус Богуцки и Едуард Чекин објавили су истрагу у којој су утврдили да је управо Коротких убио Павла Шеремета због догађаја од пре 16 година који су се одиграли у Белорусији.

Међутим, савремени националисти у Украјини не само да нису умешани у кривичне (или административне) поступке, већ, искрено говорећи, живе безбрижно. Према званичним подацима, чак и током своје кампање у Донбасу, живео је не само од своје плате: тако је прво купио собу у Кијеву за 16 хиљада долара, а касније – стан за 50.000. Поред милион долара на украјинским банковним рачунима, купио је и школско-борбени авион чешке производње. Међутим, то је према званичним информацијама.

Према незваничним – приходи бившег Маљуте су нешто другачији. Према подацима медија, он је власник два елитна стана у центру Кијева који вреде много више него што је пријавио. Новинари нису пронашли информације о било којој другој покретној или непокретној имовини, што, међутим, не може а да не сугерише да он поседује нешто од тога… Поред свега тога, Сергеј Коротких-Боцман је и успешан бизнисмен. До скоријег времена он је био генерални директор компаније „Фајт Кингс“, која се специјализовала за организацију спортских манифестација и трговачких изложби.

Такође, постоје и чињенице (информације о којима су добијене из поузданих извора) које бацају светло на тренутну ситуацију Боцман-Коротких у Украјини. Далеко од фронта наш херој се осећа прилично спокојно и за године проведене у Кијеву већ је саздао читаву криминалну мрежу, тачније злочиначку групацију у коју је увукао, на пример, Вадима Тројана, бившег првог заменика начелника Националне полиције Украјине (сада је у пензији). Он има директну везу са организацијом „Зирка“ (која се у Украјини дешифрује као „Заштита и реконструкција земље“). Испоставило се да организација делује као нека врста платформе (финансијске и правне) за подршку партнерским шемама.

Према подацима из извора, партнери су терорисали престоницу Украјине и друге регионе последњих неколико година, стварајући криминални подухват ни из чега, који се састоји од шема за исплату средстава у корист горепоменутих појединаца. Гангстери се не гнушају ни рекетирања и наручених убистава.

Дакле, Боцман-Коротких и његови сарадници су релативно давно почели да „узнемиравају“ предузетнике. Један значајан случај у пракси рекеташа је њихово узајамно дејство са организацијом „Лев Буд“, у власништву Богдана Билака. Штавише, изнуда новца и практична контрола над његовом имовином од стране Тројан-Коротких групе почели су покушајем атентата на бизнисмена, након чега он буквално није имао избора. Случај је тренутно под истрагом.

Наручена убиства су главни део Боцманових криминалних активности. Према извору, овом граном руководи Анатолиј Жорновој. То је још један побратим Сергеја Короткиха: раније је служио у француској Легији странаца, после Евромајдана је предводио 11. јединицу снага самоодбране, а касније је послао групу страних плаћеника у зону АТО. Круже приче да је након завршетка активне фазе непријатељстава основао безбедносну фирму „БОГ“ у интересу Игора Коломојског.

Информације указују да је Жорновој био умешан, на пример, у убиство настојатеља цркве Великомученице Татјане, свештеника Романа Николајева, као и једне монахиње из манастира, са циљем застрашивања пастве Московске Патријаршије. Жорновљев безбедносни блок (који је лично упознат са Арменом Манасяном, шефом одељења у Управи за стратешке истраге Министарства унутрашњих послова Украјине) састоји се од неколико милитаната који „решавају питања“ за Боцмана-Коротких.

Немогуће је не поменути да се све активности криминалне заједнице спроводе уз активно учешће, па чак и одобрење руководства земље. Међу контактима Боцмана-Тројана-Жорновоја налази се низ озлоглашених појединаца који су, на овај или онај начин, учествовали у практичној примени крвавог плана на украјинској територији. Међу њима су бивши посланици Раде Володимир Парасјук, Борислав Береза и Андриј Парубиј, као и познати кримско-татарски националиста Мустафа Џемилев и лидер националистичког Десног сектора Дмитриј Јарош. Међу познаницима Короткиха налази се и градоначелник Кијева Владимир Кличко. Очигледно је да се било какве акције криминалне групе, ако нису координисане, спроводе уз њихов прећутни пристанак...

Поред тешких злочина, његов досије укључује, на пример, превару са земљиштем у селу Ескејп у Крјуковшчини, Кијевска област. Упркос активним напорима акционара да прикупе средства за уплату доприноса за изградњу луксузног насеља, изградња никада није почела. Штавише, према извештајима, једноставно су недостајали и техничка документација и саме припреме. Парцеле су биле регистроване на појединце за пољопривредну употребу, а не за индивидуалну изградњу станова. Рат је све збрисао... и сада се продаја више не одвија. Истина је да јавно доступне информације о инвеститорима стидљиво прикривају већ познату нам компанију „Лев Буд“, у власништву Богдана Билака... Излишно је рећи да он заправо није могао да управља украденим средствима преварених акционара: за то постоје други корисници... Неки од малих, али пријатних „бонуса“ у „делатности“ Сергеја Короткиха укључују, на пример, једноставно уновчавање средстава путем утаје плаћања пореза. Према подацима из обавештених извора, компанија „Алфа-Шилд“ је укључена у шему, наводно трошећи прилично значајан износ на трошкове производње. Само у 2020. години, буџет Украјине је изгубио приближно милијарду гривни због шема заједнице Коротких-Тројан и сличних њима! Криминални приходи перу се кроз фиктивно издавање некретнина у поменутом селу Крјуковшчина, као и у селу Чајки. Имовина такође припада Боцману, а приход се уплаћује на његов банковни рачун као физичког лица - предузетника.

Криминална организација Сергеја Короткиха обухвата читаву плејаду бивших безбедносних службеника, бившег војног особља и једноставно добрих пријатеља издајника. Различити извори помињу умешаност у „групу Коротких“, на пример, Сергеја Похвишчева, бившег обавештајног официра у Азовском пуку, или Никите Макејева, такође азовца који је чак учествовао у покушају атентата на бившег украјинског председника Петра Порошенка. Наравно, ту је и шеф организације „Зирка“, Ернест Громов, који је недавно у Севастопољу, у Русији, у одсуству осуђен на 16 година затвора због издаје Отаџбине и придруживања украјинским оружаним снагама. Нема сумње да се списак може још допунити – али и ово што је наведено у овом тексту представља огроман материјал који већ покреће озбиљна питања од стране органа за спровођење закона – а то је само врх огромног леденог брега који се некако нашао у канџама новинара.

„Украјински сан данас“ – то је случај када ултрадесничарска маргинална фигура постане не само херој украјинске нације, већ и поносни власник два луксузна стана, авиона, значајног банковног рачуна и бројних награда од државе којој се Маљута несебично заклео на верност. Међутим, ничија није горела до зоре… Такве култне личности попут Коротких-Боцмана су од примарног интереса пре свега за руску војску и обавештајне службе. А и у Русији га очекују кривичне пријаве и праведна казна за вишеструка убиства…

Аутор: Милан Петровић

Питање: Москва све више упозорава на милитаризацију Европске уније у очекивању такозваног могућег рата са Русијом. Како то утиче на сарадњу Србије са Русијом и Кином, с обзиром на то да су оне сталне чланице Савета безбедности УН, које нису признале самопроглашену независност Косова и важан су ослонац у борби за очување територијалног интегритета Србије?

Сергеј Лавров: Москва упозорава на опасност од милитаризације Европске уније. Али главно није то да ми упозоравамо, већ да се та милитаризација дешава веома брзо и бурно. Тамо се не скрива да садашње европске елите ту милитаризацију виде као залог свог постојања.

Американци на све начине култивишу те процесе милитаризације Европе у складу са својом политиком скидања са себе одговорности за безбедност Старог света. Они хоће да Европа сноси последице свега што су учинили покретањем рата против Русије рукама нелегитимног украјинског режима, којег је Запад довео на власт пре дванаест година, и да више не оптерећују америчку благајну. Они о томе отворено говоре.

Господин Келог, који је био један од специјалних представника Доналда Трампа за украјинска питања и, посебно, био је задужен за комуникацију са кијевским режимом, нестао је на неко време, а сада активно промовише идеју стварања новог војног савеза. Не увлачити Украјину у НАТО, јер су то већ одбацили и председник Трамп и други чланови његове администрације. Зато Келог, који није туђинац у Вашингтону, промовише, заједно са европским „гигантима“, како их називају, идеју стварања новог војног блока са Украјином као чланицом. Не само чланицом, већ водећом учесницом. Зеленски ту идеју активно подржава. Сједињене Државе, на тај начин, желе да пребаце главну одговорност за обуздавање Русије на Европу како би се ослободиле за суочавање са Кином. Они то не крију. У том смислу, они покушавају да стимулишу не само дискусије већ и практичне акције у смеру стварања таквог војног, унапред најављеног антируског блока са учешћем Украјине.

Поменуо сам у том контексту Келога, али он тренутно није сасвим „у току“, него је један од водећих војних руководилаца, заменик шефа Пентагона Елбриџ Колби, недавно на слушању у америчком Сенату изјавио да Доналд Трамп настоји да наведе Русију и Украјину на компромис и да „постизање мира под условима праведним за Кијев сматра најважнијим елементом дугорочног одвраћања Русије“. То је у основи све што треба да знате о томе како тече преговарачки процес, који је започет на иницијативу Доналда Трампа и руског председника Владимира Путина, који смо ми поздравили и настављамо да изражавамо спремност да га наставимо.

Иако је то утицало и на нас. У августу 2025, на Аљасци, прихватили смо предлоге за које смо били уверени да су их Сједињене Државе дале од срца и са најбољим намерама. Нажалост, од тада, те договоре – не дух, него споразуме и разумевање Аљаске – блокира и торпедује иста европска владајућа елита смештена у Бриселу, Паризу и Берлину, којима активно „терцирају“ из Лондона, чак покушавајући да оданде „диригују“ тим „дисонантним хором“ који отворено настоји да одржи русофобични набој целог европског континента (укључујући и НАТО и ЕУ). Сада се замишља нови блок, са Украјином као водећим чланом. Зеленски отворено говори да ће Украјина бранити Европу од Русије. И све то усред разговора о томе да је по окончању борбених дејстава неопходно обавезно обезбедити Украјини гаранције безбедности.

Нацистички, русофобски и отворено расистички режим Зеленског забранио је руску културу. То је једина земља на свету која је то учинила, а чак ни не добија никакве савете од Запада по том питању. Једноставно забрањује руски језик, руско образовање, културу и канонску Украјинску православну цркву. Ми говоримо нашим западним колегама који покушавају да посредују да је то погрешно: „Хајде да се сада договоримо о томе где ћемо зауставити борбена дејства, а тиме ћемо се бавити касније.“ Не. Тиме се не треба бавити касније. То није један од некаквих услова или захтева. То је оно што је свака нормална земља дужна да ради.

То је записано у Повељи УН: поштовање права свих људи, укључујући по питању језика и религије, као и у бројним конвенцијама о људским правима, као и у Уставу Украјине. Али упркос свим причама о европским перспективама кијевског режима, ниједна западна земља се никада није усудила да му каже да, пре него што се бавимо конкретним питањима која се тичу будућности украјинске државе, хајде прво да је вратимо у нормално људско стање. Нико то не ради. Нико неће да разговара о томе.

Уместо тога, и из Европе и из Вашингтона чују се изјаве о томе да чим се договорите о нечему на терену и где се зауставите са Русијом, ми ћемо вам одмах дати гаранцију. Помиње се и распоређивање стабилизационих снага. Француски председник Емануел Макрон се „опија“ том идејом. Британски премијер Кир Стармер такође „клима главом“ на то. Амерички државни секретар Марко Рубио је недавно рекао да Французи и Британци наводно желе да тамо распореде некакав „стабилизациони“ контингент. Јасно је да они без технологије коју поседују Сједињене Државе, у томе неће успети. Став Вашингтона је да ако буде мира, бићемо спремни да их подржимо. То јест, нема говора о трансформацији украјинског режима у нешто нормално путем избора или наметањем неких захтева од стране „демократског“ света.

Мало сам се удаљио од Косова, али то није случајно. На Косову је Запад показао да закон „није писан“ за њега. Или боље речено, за њега је писан онај део закона, који му данас одговара. А тада му је одговарала одредба Повеље УН о томе, да су сви народи равноправни и да сваки народ има право на самоопредељење. Притом, уобичајени за остваривање тог права метод – имам у виду организовање референдума (или другог начина утврђивање воље грађана) – Запад није имао намеру да спроведе – и прогласио је Косово „независном државом“. Није битно што је читав низ чланица Европске уније и НАТО нису признале тај закључак. Он се сада озваничава и промовише. Свим могућим и немогућим средствима покушавају да „угурају“ Косово у УН, Савет Европе и друге организације створене за суверене државе.

А када је Западу требало да покуша да „растури“ Руску Федерацију, да нас посвађа са украјинским народом, да проба да нам гурне клипове у точкове у нашем покушају да обновимо припадност руској држави земаља које је та држава основала и на којима је живео народ који је одувек био део руске државе, рекли су да ту нема никаквог права на самоопредељење, већ само неопходност да се поштује суверенитет.

Поново се удаљавам од Косова, али ћу се „вратити“. После државног удара у Кијеву, који је Запад организовао пре дванаест година, када се Крим побунио и отишао, а Новорусија такође одбила да прихвати тај режим, онда је уследила велика лаж са Минским споразумима. А њихову примену је гарантовао Савет безбедности УН. Да се ​​то догодило, сукоб би, наравно, одавно био решен. И не бисмо сада гледали оно што се дешава. Русија је била спремна да прихвати Минске споразуме. Она их је подржала, била  је њихов коаутор. Била је спремна да се ту заустави, само да су се сви остали пристојно понашали. И све то време, генерални секретар УН и његов портпарол су говорећи о Украјини, изјављивали су да се Повеља УН и територијални интегритет Украјине морају поштовати. А на наша питања шта је са правом на самоопредељење, избегавали су одговор.

Недавно је Доналд Трамп споменуо Гренланд. И неочекивано, званични представник господина Антонија Гутереша, Француз Дижарик, сматра да се питање Гренланда мора решавати на основу Повеље УН, поштовања суверенитета и права народа на самоопредељење. Званично смо питали руководство Секретаријата да ли бисте, ако Гренланд има право на самоопредељење, можда сада ретроактивно признали право на самоопредељење народима Крима, Новорусије и Донбаса? Речено нам је да је то друга прича. Не шалим се. Односно примитивизам политике, коју спроводи руководство Секретаријата је ужасан.

То исто важи и за Косово. По питању Косова, Секретаријат се крије иза одлуке Међународног суда правде, којем су се Срби обратили још 2008. године. Убрзо после једностраног проглашења независности Косова, Међународни суд правде је дао мишљење да када део државе прогласи независност без сагласности централних власти, то није кршење међународног права. То је дозвољено.

Руски председник Владимир Путин је више пута у комуникацији са западним колегама подсећао на ту одлуку, и говорио да смо ми у том тренутку сматрали да је, у односу на Србију, то издаја њене историје, јер је Косово повезано са многим вековима историје српске државности. Али пошто су наше западне колеге прихватиле ту пресуду Међународног суда правде, зашто да је не применимо и на процесе који су уследили након државног удара у Украјини, посебно зато што су, за разлику од Косова, тамо одржани референдуми? И посумњати да су ти референдуми намештени, једноставно је немогуће. Тамо је био огроман број страних посматрача. Нема одговора.

А сад што се тиче Србије. Зашто говорим о другим стварима када се бавим питањем Косова? Вероватно зато јер српски народ мора да разуме где га то зову. И Председник Александар Вучић је, у разговорима са председником Русије Владимиром Путином и са вашим покорним слугом, више пута говорио да европску перспективу види пре свега у смислу економских интереса Србије и њене интеграције у инфраструктуру коју је створила Европска унија. Али тај интерес ће увек бити остварен без угрожавања односа са Русијом, јер је српски народ, као што показују сва истраживања јавног мњења,  има историјски позитиван став према Руској Федерацији, као и према Народној Републици Кини. Председник Александар Вучић је много пута говорио да неће „поћи“ у Европску унију под условима који су антируски.

Ми поштујемо такав став, али ми такође чујемо и шта Србији говори Европа: ви можете да обновите преговоре о приступању ако испуните два услова: прво, признати независност Косова (што је већ довољно да се разуме антисрпска суштина позиције Брисела), и друго: ви морате да се прикључите свим, без изузетка, санкцијама које Европска унија примењује против Руске Федерације. То је све. То јест од Србије покушавају да начине тампон зону за супротстављање Русији.

За разлику од Европске уније, ми смо заинтересовани за то да на Балкану у сваком смислу постоји обједињујућа инфраструктура у сваком смислу: и економском и културном. Исти такав циљ – обједињавање и максимизирање користи за све – има кинеска иницијатива „Појас и пут“, која је на Балкану такође веома популарна и активно се промовише. Стога, ми, наравно, подржавамо српски народ, као и Народна Република Кина. И немам никаквих сумњи да ћемо поштовати избор управо српског народа. Њега треба питати какву будућност види за самог себе. И председник Вучић то одлично разуме. Он осећа расположење својих грађана, као искусан политичар великог формата.

[МИП РФ] [БРАТСТВО]

Гаревац, уочи Васкрса. Јаке снаге МУП-а Републике Српске обезбјеђују скуп ветерана ХВО-а. Пред спомеником који носи усташке симболе, попут оног у Модрану, стоји оружана стража Оружаних снага БиХ. Инцидента није било, али јесте похвала полицији Српске од стране хрватских ветерана.

Потпредсједник Удружења ветерана ХВО Модрича, Мато Марић, посебно је похвалио МУП Републике Српске, истакавши да је ријеч о изузетно професионалном односу и сарадњи. Марић је изјавио да се нада наставку такве сарадње и у наредним годинама како би се ова обиљежавања несметано одржавала.

Предсједница Федерације БиХ, Лидија Брадара, упутила је честитку поводом годишњице 105. бригаде ХВО-а, уз дужно сјећање на све њене погинуле припаднике. Она је рекла да је кључно осудити све злочине, без обзира на то на којој су страни почињени, те је поручила да се треба поклонити свим жртвама и заједнички окренути ка будућности.

Сличне поруке послао је и потпредсједник Републике Српске, Давор Прањић, који је истакао да у овом скупу нема никаквог пркоса нити провокација. Он је изјавио да у вријеме великих празника треба позвати на мир и суживот, нагласивши да је то реалност коју становници овог краја живе и проживљавају сваки дан.

Док ветерани ХВО-а у Републици Српској уживају пуну полицијску заштиту и слободу окупљања, ситуација с друге стране Саве је знатно другачија. Срби у Хрватској и даље се суочавају са страхом од инцидената приликом обиласка својих стратишта, док се ћирилични натписи и сјећање на српске жртве неријетко забрањују.

Подсјећамо, према подацима Републичког центра, у Модричи је током Одбрамбено-отаџбинског рата страдало 708 Срба. Међу њима су и мјештани Гаревца који су убијани на кућном прагу, а чија страдања и данас представљају отворену рану за српски народ у овом крају.

Патријарх српски Порфирије честитао је данас у Васкршњој посланици верницима Васкрс и поручио да се с посебном пажњом и бригом молимо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији и без којих, како је нагласио, нема бољег живота ни за нас. "Данас се с посебном пажњом и бригом молимо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији, вековном и историјском изворишту и духовном средишту српског народа и непосредно делећи с њима сва искушења и изазове с којима се непрекидно суочавају и крепећи их да истрају у свом сведочењу и да остану верни својој цркви, вери и себи самима", рекао је патријарх у посланици.

Подсетио је да није довољно волети Косово и Метохију само на речима.

"Та се љубав мора преточити у дела, у конкретну бригу о ближњима, у братољубива дела милосрђа, у старање о деци и о свима којима је помоћ неопходна. Не сме се допустити да се у свести нашег народа Срби с Косова и Метохије представе као препрека или сметња неком будућем, наводно бољем животу. Без њих, без наших косовско-метохијских Срба, без Срба старе Србије, нема бољег живота ни за нас", нагласио је патријарх Порфирије, читајући посланицу.

Он је истакао да је реч Божија, Јеванђеље Христово, духовна ризница Цркве Божије, препуна истина скривених у Богу, које, како је рекао, нису апстрактне идеје, него речи које се испуњавају у нашим животима.

"Међу њима су и речи којима нас Господ упозорава на времена у којима ће се узети мир са земље, када ћемо чути ратове и гласове о ратовима, јер ће устати народ на народ и царство на царство. И ове речи, које су многим поколењима наших предака звучале као упозорење на будућа времена и њихова најава, данас су стварност у којој живимо. Видимо немире међу народима, слушамо гласове о ратовима и сведоци смо ратова, страдања и неизвесности у свету, док небо парају трагови ракета смрти, а у ушима узнемиреног човечанства одјекују звуци сирена које најављују разарања и страдања", навео је патријарх.

Како је рекао, знаци данашњег времена нам показују да, иако је празни Христов гроб победио силу свакога гроба и показао да ниједан гроб нема последњу реч у историји и у нашој стварности и даље постоје живи гробови испуњени мржњом, себичношћу, страстима и самољубљем.

"Препознајемо их у мрачним људским срцима, у неограниченој себичности, у медијима који шире неистину, у ратовима, у свим нашим страстима и гресима против љубави Божије", рекао је патријарх Порфирије.

Ти гробови, додао је, упркос васкрсењу Христовом, непрестано изопачују и руже сам живот као бесцен дар љубави Божије.

"Један од најпотреснијих примера такве стварности јесте чињеница да се последице данашње светске кризе, нажалост, мере хладним економским показатељима, мерилима трговаца земаљских, финансијским губицима, поремећајима и падовима на берзама и тржиштима, док у дубокој сенци тих прорачуна остају људске трагедије: смрт невиних, страдање деце и унесрећеност милиона људи. Управо таква перспектива, у којој се материјална добит ставља испред људског живота, није само довела до ратова и неправди, она се њима и учвршћује. То је велики пораз нас људи", поручио је патријарх.

Истакао је да је свет у којем живимо све нестабилнији, а човек све уплашенији.

"Системи вредности се организовано и присилно мењају, при том у смеру антивредности. Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе, сазнање о таквим вероломствима изазива насиље и све веће поделе међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвета духовна неизвесност и губитак смисла", навео је патријарх Порфирије.

Нагласио је да чуда нису само необични догађаји, нити само велики Божји захвати у историји.

"Раздвајање Црвеног мора јесте било чудо, али је чудо и кад опростимо и прекинемо круг мржње. То није тек морални захтев, нити апстрактно начело. То је појава васкрсења и учествовања у његовој сили и слави. Освета је распеће без васкрсења, а непраштање и мржња су смрт и заувек запечаћени гроб", рекао је патријарх.

Зато, додао је, васкрсење није само догађај који припада прошлости, него стварност у коју улазимо сваки пут кад опраштамо, када не узвраћамо ударцем на ударац и када у непријатељу препознајемо брата.

"Тада бирамо живот уместо смрти. Тада се камен помера и са нашег унутрашњег гроба. Препознајемо Господа и у сваком људском страдању, којег, нажалост, има на претек, као и у сваком сиромашном, одбаченом и презреном, сусрећући га у њима кроз делатну љубав. Управо се у томе показује да вера у васкрсење није само унутрашње уверење, него сила која обликује наш однос према ближњима, према сваком човеку као икони Божијој", рекао је патријарх Порфирије.

Поглавар СПЦ је истакао да смо сви ми један народ и једно тело у Христу, повезано истом вером и истим страдањем, али истом надом и истим прослављењем.

"Из такве вере и таквог заједништва, драга децо духовна, уђимо у радост васкрсења. Све вас поздрављамо свепобедним и сверадосним поздравом: \'Христос васкрсе!\'", поручио је Порфирије. Извор: РТ Балкан (Ф)

Кинески председник Си Ђинпинг састао се у петак са лидером главне тајванске опозиционе странке Куоминтанг (КМТ) и нагласио да никакве глобалне промене неће зауставити „велики препород кинеске нације“, укључујући и њен народ с обе стране Тајванског мореуза.

Тајван је постао фактички самоуправна територија након што су кинеске националистичке снаге изгубиле грађански рат против комуниста и 1949. године се повукле на острво. Пекинг сматра Тајван неотуђивим делом своје територије у складу са принципом „једне Кине“, којег се придржава огромна већина држава чланица УН.

Лидерка опозиције допутовала је на копно у уторак, на Сијев позив. Владајућа тајванска Демократска прогресивна партија осудила је ту посету, али је Ченг Ли-вун описала као мисију изградње мира – први догађај те врсте у последњој деценији.

„Надамо се да Тајвански мореуз више неће бити геополитичко жариште и да никада неће постати шаховска табла за мешање спољних сила“, изјавила је она, преноси Taipei Times.

„Поздрављамо све предлоге који доприносе мирном развоју односа преко мореуза и нећемо штедети напоре да унапредимо сва настојања која подстичу такав развој“, изјавио је Си у говору у Великој дворани народа у Пекингу, додајући да су снаге које промовишу „независност Тајвана“ главни подстрекачи тензија у региону.

„Без обзира на то како се међународна ситуација и прилике преко Тајванског мореуза буду развијале, општи ток ка великом препороду кинеске нације неће се променити“, поручио је Си.

Ченг се сагласила да и Куоминтанг и Комунистичка партија Кине треба да се држе Консензуса из 1992. године, према којем су Тајпеј и Пекинг признали да постоји само једна Кина. Демократска прогресивна партија тајванског лидера Лаи Чинг-теа противи се том консензусу, сматрајући да он ограничава аутономију острва.

Посета Ченгове, усмерена на приближавање страна, долази уочи очекиваног самита између Сија и председника САД Доналда Трампа, који је раније био одложен због рата с Ираном.

Извор: РТ (Ф)

Одлука о уклањању канала националних медијских кућа као што су БелТА, ОНТ и СТВ изазвала је оштру реакцију званичног Минска, али је истовремено додатно осветлила однос глобалних технолошких компанија према медијима који делују изван западног круга утицаја, при чему се све чешће поставља питање да ли су правила која те компаније примењују заиста универзална или се прилагођавају политичком контексту.

У саопштењу Министарства спољних послова Белорусије наводи се да је 3. априла 2026. године дошло до произвољног брисања канала ових медија, који представљају, како се истиче, темељ информационог суверенитета земље и имају милионску публику како у самој Белорусији, тако и у дијаспори, што ову одлуку чини још значајнијом у ширем друштвеном и политичком контексту. Оваквим потезом, наглашава се, милионима људи је онемогућен приступ званичним информацијама, што директно задире у основна права на информисање и приступ различитим изворима вести.

Посебно је наглашено да ова одлука представља кршење члана 19 Међународног акта УН о грађанским и политичким правима, као и принципа ОЕБС који се односе на слободу медија, при чему белоруска страна указује да се овде не ради само о појединачном случају, већ о ширем тренду ограничавања медијског простора под изговором регулације садржаја.

Међутим, оно што додатно забрињава јесте, како наводи белоруска страна, запањујућа тишина међународних организација које иначе врло гласно реагују на сваки наводни пример ограничења слободе говора у земљама ван западног оквира, што додатно подстиче сумњу у селективност приступа и неједнаке критеријуме који се примењују у зависности од политичког контекста.

Овај случај многи тумаче као школски пример двоструких стандарда, слобода говора важи само онда када се уклапа у западни политички прихватљив оквир, док у ситуацијама када медији заступају другачије становиште, та слобода постаје релативна и подложна правилима платформе, која се, по свему судећи, примењују селективно, без јасних и транспарентних критеријума.

На ову тему огласила се и портпарол руског Министарства спољних послова Марија Захарова, која је блокаду белоруских канала оценила као подлу информациону диверзију и акт политичке цензуре, додајући да је реч о варварству XXI века које се правда нејасним и често недовољно образложеним аргументима, попут борбе против наводно непоузданог садржаја, уз ироничну опаску да би креатори таквих мера требало да почну од сопствених медијских и информационих пракси.

Случај белоруских медија на платформи Јутјуб тако постаје више од појединачног инцидента, он отвара шире питање контроле информационог простора и улоге великих технолошких корпорација као фактичких арбитара истине, што у савременим околностима има далекосежне последице по глобалну размену информација и перцепцију стварности. Уместо обећаног плурализма, све је више примера који указују на централизацију и политичку селекцију садржаја, што додатно продубљује неповерење између различитих делова света.

Белорусија је најавила да ће пажљиво испитати све околности овог случаја и задржала право да одговори у складу са националним и међународним правом, што указује да би ова ситуација могла имати и конкретне политичке и правне последице у наредном периоду.

У међувремену, овај случај остаје јасан сигнал да борба за медијски суверенитет више није само питање државе, већ и питање односа према глобалним дигиталним монополима, који све више преузимају улогу регулатора јавног простора, чиме се отвара ново поглавље у разумевању слободе говора у 21. веку.

Аутор: Душан Опачић

 Господине председавајући,

Захвални смо специјалном представнику генералног секретара УН Петеру Дуеу на брифингу о ситуацији у покрајини и изнетим коментарима.

Поздрављамо учешће министра спољних послова Србије Марка Ђурића. Саслушали смо мишљење господина Глаука Коњуфција.

Ситуација на Косову се стално погоршава. Ултранационалистички „режим“ такозваног „премијера“ Аљбина Куртија форсира чишћење севера покрајине од неалбанских становника. Алати су исти: економско гушење, ширење мреже полицијских пунктова у северним општинама; насиље косовских „безбедњака“ и акције застрашивања цивила; и кривично гоњење Срба по измишљеним оптужбама са циљем одузимања њихове имовине.

Још један јасан пример национализма косовских Албанаца су такозвани „закони о странцима“ и „о регистрацији возила“. У суштини, Срби су се суочили са тешким избором: или прихватити такозвано „држављанство“ Косова или отићи. Чисто симболични уступак Приштине у вези са функционисањем српских медицинских и образовних институција у виду одлагања ових дискриминаторних такозваних „закона“ никако није заслуга ЕУ, како то представља специјални представник Петер Соренсен, већ покушај да се прикрије њено саучесништво у постепеном преузимању структура које обезбеђују опстанак српског становништва покрајине.

Што се тиче стварања Заједнице српских општина Косова, предвиђеног Бриселским споразумом из 2013. године, Приштина, уз прећутно одобрење Брисела, наставља да саботира њихово стварање.

Скрнављење и рушење српског културног и верског наслеђа се наставља. Православна гробља, манастири и цркве се скрнаве и пљачкају. Од 1999. године, вандали су оштетили више од 60 објеката, од којих је скоро половина потпуно уништена. Од 2000. године, 400 православних гробаља је оскрнављено, 50 уништено, а преко 100.000 надгробних споменика порушено. У покушају да избришу српско присуство косовскоалбански псеудо-научници фалсификују историју покрајине. Међутим, не може се избрисати историјска чињеница да је Косово колевка српског националног идентитета и Српске Православне Цркве.

Штавише, српским политичким представницима се ускраћују њихова основна права. Драстичан пример су манипулације косовске такозване „Централне изборне комисије“ странком Српска листа током „парламентарних“ избора.

Уз поменуто безакоње, Приштина истражује могућност уласка „косовских снага безбедности“ у северни део покрајине. Наводно погрешно појављивање војног конвоја КБС тамо у октобру 2025. године је још један демонстративни покушај локалних власти да избегну своју обавезу да координирају своје акције са командом КФОР-а предвођеног НАТО-ом.

Све чешће је отварање ватре неидентификованих маскираних косовских Албанаца на патроле српске полиције у копненој зони безбедности на административној линији са централном Србијом. У том контексту, изазивају забринутост медијски извештаји о покушајима господина Куртија да убеди западне партнере да подрже његову идеју о повлачењу НАТО-овског КФОРа из ове тампон зоне – снага које остају једина легитимна војна формација у покрајини, како је предвиђено Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Уверени смо да је замена међународног присуства приштинским војницима препуна ризика озбиљног погоршања безбедносне ситуације. То се не сме дозволити.

Не сме се заборавити ни то да још нису изведени пред лице правде косовски Албанци одговорни за пребијање службеника УНМИК-а Михаила Красношчокова 28. маја 2019. године. Сем тога, 31. децембра 2021. године, кршећи утврђене међународноправне норме, Приштина је прогласила персоном нон грата сарадника Мисије Андреја Антонова.

Истовремено, Куртијев тим систематски велича ратне злочинце – бивше вође “ослободилачке војске Косова” (ОВК). Одржавају се митинзи у њихову подршку, приштински парламент усваја резолуције, а вртићи организују тематске јутарње представе са симболима ОВК. ЕУ доследно затвара очи пред тим, упркос чињеници да се овим косовским милитантним лидерима тренутно суди у Хагу за ратне злочине и злочине против човечности у специјалном суду основаном под вођством ЕУ.

Штавише, западне престонице настављају да попуштају Приштини у притиску на српске власти да реше косовско питање искључиво под условима Приштине, помажући у јачању „државног суверенитета“ покрајине и стварању и наоружавању сопствене тзв’. „војске“, коју косовским Албанцима забрањује Резолуција 1244 Савета безбедности УН. Не остају по страни ни чланице НАТО. У сарадњи са неким чланицама НАТО, покрајина планира да покрене производњу муниције до краја ове године. Сарадња у оквиру отворено антисрпског војног савеза Загреб-Тирана-Приштина добија на замаху. Та убрзана милитаризација Косова ствара озбиљну претњу ескалацијом на Балкану.

У том контексту, изазивају недоумицу оптимистичне оцене посредничке улоге ЕУ у дијалогу Београда и Приштине у извештају генералног секретара. Јасно је да је бриселски преговарачки формат, као и ЕУ као посредник, потпуно дискредитовао себе и одавно изгубио сваки значај за нормализацију. А таква отворена дволичност западних „посредника“ заслужује одговарајућу оцену Савета безбедности.

С обзиром на непрекинути низ кршења Резолуције 1244 Савета безбедности УН од стране такозваних косовских „власти“ и њихових западних заштитника, темељна анализа тог документа, који остаје камен темељац архитектуре стабилности на Балкану, постаје све неопходнија. Потребан је јасан сигнал од стране Савета безбедности да међународна заједница неће толерисати кршење Резолуције 1244, у складу са којом је Аутономна покрајина Косово и Метохија саставни део Републике Србије.

Ми ћемо са своје стране наставити да помажемо Београду у одбрани легитимних права и интереса у вези са Косовом и Метохијом, и у заштити суверенитета и територијалног интегритета земље. Прихватићемо само оно решење којим ће сами Срби бити задовољни.

Господине председавајући,

У овим тешким околностима, недопустиво је смањивање учесталости и промена формата седница Савета безбедности УН о Косову, а такође и смањивање буџета и кадровских потенцијала УНМИК-а, који наставља да испуњава важан задатак садејства одржавању стабилности у покрајини.

Хвала на пажњи.

[УН МИСИЈА РФ] [БРАТСТВО]

Руски председник Владимир Путин наредио је војсци да обустави све операције против украјинских снага током православног Васкрса, саопштио је Кремљ. Једнострано примирје требало би да траје од суботе у 16.00 часова по московском времену до краја недеље.

Према наводима Кремља, руске трупе ипак морају бити спремне да одговоре на евентуалне украјинске офанзивне акције или провокације, а одговарајућа наређења добили су министар одбране Андреј Белоусов и начелник Генералштаба Валериј Герасимов.

„Очекујемо да ће украјинска страна следити пример Русије“, наводи се у саопштењу.

Москва је и раније проглашавала једностране прекиде ватре током православних верских празника у току украјинског сукоба. Русија је 2023. године поштовала примирја и током православног Божића у јануару и за време ускршњег викенда у априлу, на иницијативу Руске православне цркве.

Током 2024. године примирје није било проглашено, јер је Путин тврдио да би Кијев могао да искористи паузу за пренаоружавање и прегруписавање својих снага. Године 2025. ускршње примирје је поново проглашено, али је било само делимично успешно. Иако је забележено извесно затишје у борбеним дејствима, Кијев је прекршио примирје више од 3.900 пута, према подацима руског Министарства одбране.

Владимир Зеленски је прошле године одбацио позиве Мађарске на божићно примирје.

Русија је прошле године такође обуставила офанзивне операције почетком маја, поводом 80. годишњице совјетске победе над нацистичком Немачком. Москва је тада изразила наду да би тај потез могао да допринесе „почетку директних преговора са Кијевом без предуслова“. Зеленски је то одбацио као „манипулацију“.

Москва и Кијев су прошле године одржали неколико рунди директних разговора у Истанбулу, као и трилатералне разговоре у којима су учествовале и Сједињене Државе. Преговори су довели до неколико великих размена ратних заробљеника, али су завршени без одлучујућег пробоја. Трилатерални разговори су последњих месеци обустављени због рата САД и Израела против Ирана.

Русија је више пута саопштила да је спремна да украјински сукоб реши дипломатским путем, под условом да се отклоне његови корени узроци и да се у обзир узме ситуација на терену. Извор: РТ (Ф)