Министар за научно-технолошки развој и високо образовање Републике Српске, Драга Мастиловић, у априлу 2026. године посетио је регион који је последњих година постао истински центар руско-балканске узајамне сарадње. У оквирима богатог програма, делегација Министарства је могла из прве руке да се увери у успех региона у успостављању међународне комуникације. Поред министра, Републику Српску представљали су шеф кабинета министра Дејан Чучун, шефица одељења за информисање и комуникације Санда Десница и српски студент у Иванову Богдан Мастиловић, који је служио као преводилац.

Током посете, Губернатор Ивановске области Станислав Воскресенски и Министар за научно-технолошки развој и високо образовање Драга Мастиловић разговарали су о конкретним пројектима на састанку који је одржан у Образовном центру «Соларис»:

Преговори су били директан наставак меморандума који су две стране потписале на Међународном економском форуму 2024. године у Санкт Петербургу. Централне теме разговора биле су обука квалификованог кадра, научни и технолошки развој, патриотско васпитање младих и очување историјске истине.

Министар Мастиловић је потврдио да Ивановски државни универзитет и Ивановски државни енергетски универзитет већ реализују заједничке образовне програме. Конкретно, ИГЕУ је укључен у међудржавни програм, чији је циљ да Републици Српској обезбеди специјалисте за научну и техничку област. Сарадња између Државног универзитета у Иванову и Универзитета у Источном Сарајеву се стално развија и шири и већ је дала конкретне резултате. Воскресенски је истакао висок потенцијал ових високошколских установа и додао да би се сарадњи могли придружити Ивановски хемијско-технолошки универзитет и Горњоволшки универзитет за агробиотехнологију.

У Ивановско-вознесенској епархијској управи, митрополит Ивановско-вознесенски и вичушки Јосиф (Македонов) састао се са делегацијом министарства коју је предводио Драга Мастиловић. Министар Мастиловић је глави Ивановске митрополије уручио икону Пресвете Богородице „Тројеручице“, која је посебно поштована међу Србима. Министар је такође пренео митрополиту благослове од патријарха српског Порфирија.

Са своје стране, Митрополит Јосиф је министру поклонио књигу о храмовима и манастирима Иваново-Вазнесенске епархије. После сусрета са руским архијерејем делегација из Републике Српске је посетила Успењски катедрални сабор. На том сусрету истакнута је важност развоја духовних веза међу регионима.

Врхунац посете српске делегације била је церемонија доделе титуле почасног професора Ивановског државног универзитета. Догађај је одржан у свечаној сали универзитета.

Универзитет у Иванову и Универзитет у Источном Сарајеву, где је Драга Мастиловић професор, потписали су споразум о сарадњи. Наши студенти су путовали у Републику Српску на стручну обуку и праксу. Такође, тамошњи студенти долазили су у Иваново и изучавали руску културу и традицију. Професор је прочитао лекцију пред будућим историчарима, филолозима и правницима.

У оквирима посете Ивановској области, србска делегација је посетила и Ивановски државни енергетски универзитет. Овде је такође потписан споразум са Универзитетом у Источном Сарајеву и Бањалучким Универзитетом. Током посете Драга Мастиловић је обишао научне лабораторије, истраживачку инфраструктуру и образовне објекте универзитета. Две стране су разговарале о новим корацима за развој образовних, научних и технолошких пројеката.

Развој веза са Републиком Српском представља озбиљан корак у развоју руско-балканских узајамних веза у припреми кадрова за области енергетике и високотехнолошких грана.

Делегација из Републике Српске посетила је и јединствени Музеј совјетске аутомобилске индустрије, у којем се налази приватна колекција старих аутомобила.

Након посете Ивановској области, Драга Мастиловић је дао изјаву за медије, истичући приоритет сарадње са Русијом у развоју образовних и научних пројеката:

- Образовна сарадња између Ивановске области и Републике Српске можда доживљава своја најбоља времена: То је повезано са искреним интересовањем главе региона и владе за заједничке образовне, културне и развојне пројекте које наше земље спроводе већ дуги низ година, као и искрене жеље активних људи да што више повежу наше регионе и дугорочно ојачају темеље руско-балканског пријатељства.

Данас је међу њима успостављена активна научно-образовна сарадња: она се спроводи у низу званичних односа и развија се у више праваца. Вреди подсетити да је основна сарадња успостављена 2024. године, када је на Економском форуму у Санкт Петербургу потписан споразум између Владе Ивановске области и Републике српске (БиХ). Од тада ми се активно крећемо напред и већ се можемо поносити многим заједничким резултатима.

Пре свега имам у виду развој односа између универзитета. У овом тренутку Универзитет у Источном Сарајеву потписао је два важна споразума са Ивановским државним универзитетом и Ивановским државним енергетским универзитетом. Такође, Бањалучки универзитет је потписао споразум о сарадњи са Ивановским државним енергетским универзитетом. У оквирима ових споразума спроводи се практична сарадња: већ су организоване студентске размене, у току су стварне академске размене, а воде се и преговори о заједничким мастер програмима. Данас Ивановска област можда има улогу главног регионалног центра руско-балканског дијалога у области образовања.

Посебно бих желео да истакнем да је посета Ивановској области, заправо, моја прва званична посета као министра и са делегацијом нашег министарства неком региону у иностранству. Због тога ми придајемо велики значај Ивановској области, узимајући у обзир важност сарадње између Републике Српске и Ивановске области. Ова посета не представља само признање дипломатског уважавања према нашим руским пријатељима, него и јасан сигнал о избору пута Републике Српске. Ми своју будучност видимо у сарадњи са Русијом и већ много година тежимо томе. Користим прилику да Губернатору Ивановске области, Станиславу Сергејевићу Воскресенском, пренесем поздраве од премијера Републике Српске господина Саве Минића и да га позовем да посети Републику Српску!

Заједно ћемо наставити да радимо не само на сарадњи између наших универзитета, већ и на културним и образовним пројектима за очување историјског сећања, а такође ћемо се трудити да се заједнички супротставимо покушајима фалсификовања историје.

Посета је организована уз подршку Центра за међународну сарадњу „Руско-балкански дијалог“ и «Руско-балканског центра за пословну сарадњу и културу».

Одлука Владимира Зеленског да једну специјалну јединицу назове по украјинским нацистичким сарадницима доказ је да његова земља „није спремна да постане део европске породице“, изјавио је пољски председник Карол Навроцки.

Према указу који је потписан у уторак, Зеленски је Специјалном оперативном центру „Север“ доделио назив „Хероји УПА“, односно Украјинске устаничке армије, оружаног крила Организације украјинских националиста (ОУН). Наведено је да је циљ тог потеза обнова „историјских традиција националне војске“.

Обраћајући се новинарима у петак, Навроцки је осудио тај потез као покушај рехабилитације личности одговорних за ратне злочине, поручивши да Варшава не може остати равнодушна према величању УПА. Такође је позвао да Зеленском буде одузет Орден белог орла, највише пољско државно одликовање.

„Зеленски је показао да Украјина, величајући бандите и убице из Украјинске устаничке армије, није спремна да постане део европске породице“, изјавио је он.

Тај потез изазвао је широке критике. Бивши пољски премијер Лешек Милер назвао је одлуку Зеленског „пљувањем у лице Пољацима“.

Бивши пољски председник Лех Валенса изјавио је да је украјински лидер увредио „све убијене“ Пољаке одавањем почасти „бандитима из УПА“. Валенса је повукао подршку Зеленском након државне сахране лидера ОУН Андреја Мелника у Кијеву у недељу, поручивши: „Као одговор, јавно сам скинуо украјинску заставу са својих груди.“

Украјински националисти убили су, према проценама, 100.000 пољских цивила на територији данашње западне Украјине током 1943. и 1944. године. Ти масакри и даље су један од главних извора напетости између Варшаве и Кијева.

ОУН је настојала да створи етнички хомогену украјинску државу и сарађивала је са нацистичком Немачком током Другог светског рата. Мелник, који је био један од оснивача покрета 1929. године и његов лидер од 1938, надгледао је шпијунске и саботажне операције за војнообавештајну службу нацистичке Немачке.

Израелско Министарство спољних послова осудило је одлуку да се ода почаст Мелнику, наводећи да „нема места игнорисању историјске истине и сећања на жртве које су убили нацисти и њихови сарадници“.

Словачки европосланик Љубош Блаха назвао је потез Зеленског „отвореним признањем фашизма“. Бивши руски председник Дмитриј Медведев оптужио је Зеленског да клечи пред „нацистичким олошем“, док је портпарол Кремља Дмитриј Песков изјавио да одавање почасти нацистичком сараднику разоткрива „праву суштину“ кијевског режима.

Извор: РТ (Ф)

Ликвидиран је 2001. године у близини Великог Трновца. Студент ФПН-а Филип Богићевић покренуо је петицију којом се од надлежних институција у Србији тражи уклањање спорног споменика терористи. Петиција је доступна за потписивање онлајн, а након 1.000 потписа биће упућена надлежним институцијама Републике Србије, укључујући и општину Бујановац. За сада је прикупљено око 450 потписа за 48 часова https://www.peticije.online/peticija_za_uklanjanje_spomenika_ovkupmb_u_velikom_trnovcu

Број Немаца који верују да би Русија могла да изведе војни напад на њихову земљу нагло је опао у односу на прошлу годину, показује недавна анкета.

Последњих година високи немачки званичници више пута су тврдили да би Москва могла да представља директну војну претњу НАТО-у до краја ове деценије.

У интервјуу за Зидојче цајтунг раније овог месеца, највиши немачки војни званичник, генерал Карстен Бројер, изјавио је да би Русија могла да буде спремна за такав сукоб до 2029. године.

Међутим, само 38 одсто Немаца сада сматра да је напад Русије могућа претња, што је пад од 14 процентних поена у односу на септембар прошле године, објавио је Билд ам зонтаг у суботу, позивајући се на анкету института INSA.

Половина испитаника рекла је да се „више уопште не плаши руског напада“, наводи лист.

Анкета је такође показала да само 17 одсто испитаних верује да би немачка војска била способна да одбрани земљу у случају напада, док 43 одсто сумња да би САД у таквом сценарију притекле Берлину у помоћ.

Након ескалације украјинског сукоба 2022. године, Немачка је покренула велики програм поновног наоружавања, при чему се очекује да ће расходи за одбрану до 2029. премашити 500 милијарди евра, односно 585 милијарди долара.

Упркос растућим економским изазовима и све већем буџетском дефициту, канцелар Фридрих Мерц обећао је да ће Бундесвер претворити у „најјачу конвенционалну војску у Европи“.

Руски председник Владимир Путин више пута је одбацио тврдње да Москва планира напад на НАТО као „бесмислице“, оптужујући европске лидере да ту причу користе како би скренули пажњу својих грађана са унутрашњих проблема.

Коментаришући немачко војно јачање прошлог месеца, портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова упозорила је да би поновно наоружавање Немачке могло да изазове глобалну трагедију упоредиву са Другим светским ратом.

Извор: РТ (Ф)

Велика Британија, Француска, Шпанија, Италија и Канада одбациле су предлог да државе чланице НАТО-а издвајају 0,25 одсто свог БДП-а за војну помоћ Украјини, објавио је „Телеграф“.

Генерални секретар НАТО-а Марк Руте надао се да ће обавезно финансирање Кијева бити одобрено на самиту Алијансе у Анкари, у Турској, 7. и 8. јула, навео је „Телеграф“ у чланку објављеном у недељу.

Извор из НАТО-а тврдио је овом листу да Велика Британија, Француска, Шпанија, Италија и Канада „нису баш одушевљене том идејом“.

Од 32 државе чланице, предлог је подржало само седам земаља, и то све оне које већ издвајају 0,25 одсто или више свог БДП-а за помоћ Украјини, пише „Телеграф“.

Према подацима Килског института, Холандија, Пољска, нордијске и балтичке земље тренутно издвајају 0,25 одсто БДП-а или више за наоружавање Кијева.

Руте је прошле недеље признао да план нема једногласну подршку у НАТО-у, неопходну да би био усвојен. „Мислим да овај предлог неће бити изнет“ у турској престоници, рекао је новинарима.

Обавезно финансирање било је замишљено као показатељ континуиране посвећености Украјини од стране европских чланица Алијансе, након што је америчка помоћ влади Владимира Зеленског значајно ослабила под председником САД Доналдом Трампом, додаје лист.

Портпарол британског Форин офиса изјавио је листу да „Велика Британија наставља да разговара са савезницима у НАТО-у о свим предлозима, како би Алијанса могла најбоље да подржи Украјину“.

Москва је више пута осудила западну помоћ Кијеву, наводећи да она неће спречити Русију да оствари своје циљеве у украјинском сукобу, већ само продужава борбе и повећава ризик од директног сукоба Русије и НАТО-а.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров изјавио је прошле недеље да НАТО користи Украјину „с отвореним циљем да створи проблеме за опстанак наше земље и постави одскочну даску за претње нашој безбедности непосредно на нашим границама“. Упозорио је да Алијанса још није одустала од идеје „деколонизације“ Русије.

Извор: РТ (Ф)

Руске снаге су током ноћи извеле „масовни удар“ на војне циљеве у Украјини, користећи хиперсонични систем средњег домета „Орешник“, балистичке ракете „Искандер“, хиперсоничне крстареће ракете „Кинжал“ и „Циркон“, крстареће ракете лансиране из ваздуха, са мора и са копна, као и ударне дронове.

Удар је уследио након што је руски председник Владимир Путин наложио Министарству одбране да „достави предлоге“ за одговор на украјински напад дроновима на студентски дом у Луганској Народној Републици, у којем је погинула 21 особа, а 42 су рањене, углавном тинејџерке.

Према наводима министарства, бомбардовање је било усмерено на објекте командовања и управљања украјинске војске, ваздухопловне базе и предузећа одбрамбене индустрије земље. Додато је да напади на цивилну инфраструктуру нису били планирани нити изведени.

„Циљеви удара су постигнути. Сви назначени циљеви су погођени“, нагласило је министарство.

Раније у недељу, украјински медији и канали на Телеграму објављивали су снимке на којима се виде групе светлећих објеката како се великом брзином спуштају с неба, тврдећи да је Русија употребила „Орешник“ против неодређене мете у граду Бела Црква, у близини украјинске престонице Кијева.

Дом Старобељског колеџа, установе Луганског педагошког универзитета која се налази у граду Старобељску, погођен је у петак у више таласа украјинских дронова док су студенти спавали унутра, у ономе што је Путин описао као намерни „терористички акт“.

Губернатор Леонид Пасечник прогласио је 24. и 25. мај данима жалости, описавши напад као „чисто зло“ и поручивши да ће одговорни бити суочени са „заслуженом и неизбежном казном“.

Раније је Амбасада САД у Кијеву упозорила америчке држављане на „потенцијално значајан ваздушни напад“ који би могао да се догоди у року од 24 часа и позвала их да буду спремни да се одмах склоне у случају проглашења ваздушне опасности.

Москва је први пут јавно потврдила употребу „Орешника“ у новембру 2024. године, када је ракета употребљена у нападу на војно-индустријски објекат „Јужмаш“ у Дњепропетровску. Према руском Министарству одбране, други пут је употребљен у јануару ове године, када је уништио фабрику за ремонт авиона у Лавову.

Извор: РТ (Ф)

У вестима се све чешће појављују узнемирујући наслови који се тичу Балканског региона: Црна Гора се спрема да уведе визе за Русе, Србија под притиском Запада само што није почела да води антируску политику... Ако се верује свим тим гласинама, стиче се утисак да српско-руском пријатељству, коме је отпевана толика хвала, долази крај.

Објективно, у оваквим алармистичким изјавама има делић истине: у последње време у односима између Русије и земаља Балканског региона приметан је тренд извесног међусобног хлађења. Међутим, важно је запамтити да ставови политичких вођа и њихове акције не одражавају увек расположење у друштву.

У првом делу интервјуа за РГМ.Журнал, руководилац Одељења за балканска истраживања Института за земље ЗНД Павел Бушујев говорио је о расположењима власти и народа на Балкану, о томе које гласине остају само нагађања, а које су поткрепљене реалним чињеницама, као и објаснио на чему се заиста заснива руско-српско братство.

Шта вас је подстакло да свој живот повежете са истраживањем Балканског региона?

Са Балканом је тако да не ви бирате њих, него они вас. Регионом сам почео да се бавим донекле случајно. Све је почело још у студентским данима, када сам пожелео да изучавам русинску културу, историју и језик. Ствар је у томе што сам по деди Русин, и њихова култура ми је блиска. Сама тема Русина је веома политизована, јер Украјинци, Пољаци, Словаци и чак Румуни, који уопште не спадају у Словене, сматрају себе делом те етничке групе. Можда зато на филолошком факултету МГУ нисам могао да нађем научног руководиоца за истраживање те теме.

Међутим, рекли су ми да у Србији, на Новосадском универзитету, постоји читава катедра за русински језик, а у аутономној покрајини Војводини – чак и радио-станица која емитује на том језику. И то је било изненађујуће – у 2000-им годинама, када је тек пао режим Милошевића. Србе су оптуживали за све могуће грехе, укључујући и угњетавање малих народа, али се у стварности испоставило да је управо у Србији, бар када су Русини у питању, постојала и постоји права образовна и лингвистичка демократија. У време када у Европи нико други није признавао русински као самосталан национални језик. Наравно, одушевио сам се идејом да сарађујем са Новосадским универзитетом, због чега сам почео да учим српски. Убрзо сам сазнао за могућност да се усавршавам у језичкој школи у самој Србији. Тако сам 2008. године доспео у мали град Ваљево, и управо тамо сам се упознао и заљубио у српски колорит и културу.

Како сам се све дубље урањао у истраживање живота Балканског региона, моји планови везани за русински језик почели су да одлазе у други план. Уз то, искусније колеге са московског универзитета су промовисале моје идеје, и захваљујући њиховим напорима русински је признат као четврти источнословенски језик. Тај догађај ми је одвезао руке, и ја сам се без гриже савести посветио ономе што сам заволео – Балкану.

До краја универзитета већ сам био ожењен, добио сам сина, и нисам могао да се бавим само науком – морао сам да зарађујем. Случајно сам доспео у ТАСС и након неколико година се вратио у Србију – већ као шеф представништва новинске агенције на Балкану.

Да ли и даље сарађујете са ТАСС-ом?

Генерални директор агенције воли да понавља да је ТАСС као теренац. Бучи, тресе се, није нарочито удобан, али када се једном провозате, увек му се враћате. Тако да новинска агенција остаје важан део мог живота, али тренутно не сарађујем са њом. Треба разумети специфику рада у информативној агенцији – то је буквално трака. Радни дан почиње у седам ујутру, потпуно се урањате у информациони ток и сетите се да нисте ни доручковали, ближе поноћи. Мени је пак било важно да се бавим још нечим осим новинарства, да се посветим хуманитарним пројектима, промовисању руске „меке моћи“, па сам одлучио да привремено прекинем сарадњу са ТАСС-ом. Да, понекад ми недостаје рад у новинској агенцији, на крају крајева, управо тамо сам стекао многе вештине које ми и данас помажу. Али сада сам у потпуности посвећен раду у Одељењу за балканска истраживања Института за земље ЗНД, ангажован сам на низу других пројеката везаних за Србију и регион.

Балкан је веома разнолик и сложен регион. Хајде да разјаснимо. Које земље су се у последњих неколико година потпуно затвориле за сарадњу са Русијом, а које су и даље заинтересоване за одржавање или чак развој контаката?

Да бисмо одговорили на ово питање, треба одмах, тако рећи, одвојити муве од котлета. Постоје народи, а постоје и државе. Ако говоримо управо о народу, онда је у Републици Српској око 90%, у Србији 80%, у Црној Гори 70% и не мање од 50% становништва Македоније благонаклоно настројено према Русији. Обични људи желе да се друже с нама и верују нам. Али политичка линија влада приморава становништво да се дистанцира од Русије. На пример, Хрватска, Словенија и иста та Македонија окренуле су нам леђа практично у потпуности. Штавише, Хрвати и Словенци су чак измислили посебан термин „Западни Балкан“, којим се дистанцирају не само од Русије, већ и од суседа у региону.

У овом процесу нема ничег изненађујућег, ако узмемо у обзир колики је број западних сила присутан у балканским земљама. На пример, председник Србије Александар Вучић воли да пореди Београд са Казабланком 1944. године, мислећи на то да се у граду налазе обавештајне службе 54 земље. Наравно, присуство страних агената врши огроман притисак на званичнике. Довољно је да неко оде, рецимо, на концерт у Руски дом, па већ сутрадан његов телефон звони од представника западних амбасада који испитују с којим циљем је био тамо, шта је видео и чуо. Ако се таква ситуација дешава у Србији, замислите какав притисак се врши на званичнике у другим балканским земљама, које су још зависније од Запада. Зато је сваки јавни наступ локалних званичника у прилог Русије веома важан – то себи могу да дозволе само они људи који искрено верују у нашу земљу и који сматрају важним циљем свог живота борбу за очување пријатељских односа с нама.

Хајде да попричамо детаљније о појединачним земљама. Почнимо са Србијом. Ова земља је традиционално пријатељски настројена према Русији, али се сада у медијима шире гласине да све активније гледа према Западној Европи, а некадашње симпатије се топе пред очима. Да ли је то заиста тако – или медији као и обично претерују?

Разговори о томе да ће Београд сваког часа окренути леђа нама трају деценијама. Када сам 2008. године дошао у Србију да учим језик, председник је био Борис Тадић. Народ га је мрзео жестоком мржњом због прозападног курса, али није могао ништа да учини. Када сам се 2017. године вратио у Србију као дописник, земљом је владао садашњи председник Александар Вучић. Добро се сећам како су у народ процуреле његове речи које је изговорио на састанку са дипломцима факултета који припрема кадрове за специјалне службе. Рекао је да би окренуо политички вектор земље према Западу, али би та одлука створила такву пукотину у српском друштву коју би било веома тешко закрпити и која би могла да прогута сваку владу.

Заиста, Вучићу је много лакше да попусти притиску Запада, уведе санкције против Русије и прихвати остале наметнуте антируске мере. У исто време он савршено схвата да се под њим налази ждрело вулкана пуно лаве народне симпатије и љубави према Русији, која може сваког тренутка да експлодира и запали цео регион. Познате Пушкинове речи о руском бунту у не мањој мери се односе на било који словенски народ. А српски политичари одлично познају свој народ, део су га, прате расположења у друштву и зато се понашају веома опрезно.

Да, кретање према Западу постоји, али то су веома мали корачићи. Наравно, температура у нашим односима такође, мада веома споро, опада. Рецимо, данас се према Русима односе мало хладније него 2008. године, када сам први пут дошао у Србију. Али важно је разумети да је све то веома танана материја која се креће по синусоиди. И ако данас посматрамо пад, то уопште не значи да сутра неће доћи до наглог пораста те симпатије, а трагови свих тих малих корачића према Западу неће бити у једном тренутку спрани.

Пређимо на Републику Српску – аутономију у саставу Босне и Херцеговине. Да ли она и даље остаје упориште руског утицаја на Балкану или ни тамо није све тако једнозначно?

Опет, важно је раздвојити политику и народ. Сувише су дубоки корени и међусобне везе – људи разумеју и памте да је практично свака балканска црква старија од 1914. године саграђена или обновљена новцем руских царева и императора. То знање се претвара у то да се у Републици Српској понекад необјашњива љубав Срба према Русији испољава још јаче него у Србији.

На политичком нивоу, наравно, све је сложеније. Републици Српској је потребно да балансира, и ако је то тешко Вучићу, замислите како је руководству мале аутономије. Уз то, она зависи и од односа са самом Србијом, јер без њене подршке Република једноставно не би могла да постоји. Ако се изненада затворе границе и понове страшни догађаји из 1990-их, неће имати ко да прискочи у помоћ. Трагизам наших односа је у томе што, поред све жеље да помогнемо, немамо такву могућност. Да, Русија се труди да јача пријатељство са Републиком Српском, ради на томе да наши енергетски ресурси стижу у аутономију, бави се другим пројектима, али кључни проблем је одсуство погодне логистике. Ни Србија ни Република Српска немају излаз на море, па су за Русију оне као оно благо које не можете понети са собом.

Потпуно је погрешно оптуживати ове земље за недовољну жељу да се друже с нама. На крају крајева, ми не можемо заменити 70% робне размене која се остварује са европским земљама, јер немамо копнену границу. Лако је рећи „или сте с нама, или сте против нас“, када нам је иза леђа Москва, а иза Москве два океана. Они немају куда да се повуку. Зато ми се чини да Кремљ води једино исправну политику према овим земљама – истиче свој утицај у региону, обележава приоритете, али не ставља руководство Србије и Републике Српске пред обавезан избор с ким да сарађују у приоритетном реду.

Данас Русија у светским размерама има не тако много пријатеља, па их ни по коју цену не смемо жртвовати. Сада су тешка времена, треба их преживети – а у томе су Срби мајстори. Имају израз „куповати време“, што дословно значи „купити време“, и управо тиме се сада баве у очекивању тренутка када ће се све вратити на своје и када ће бити могуће ојачати односе са Русијом.

Како стоје ствари са Црном Гором? Кажу да је попустила под европским притиском и да ће сваког часа одустати од безвизног режима са Русијом. Како коментаришете?

Почећу од тога да је Црна Гора трећи део подељеног српског народа. О прва два смо већ причали. Раније су Црногорцима називали Србе који живе у овом делу Балкана. Никога није ни падало на памет да ће од њих направити самосталну нацију, а од географског одређења – национални термин. Да, што дуже Црна Гора постоји као самостална држава, то више људи себе идентификује као Монтенегринци – од европског назива земље Montenegro. Тако истичу своју различитост од Срба, али таквих људи је и даље мањина. Симпатије Црногораца према Русији подељене су географски. Онај део који је даље од обале – претежно је русофилски.

Русофилство у овом делу Балкана има дубоке корене. На пример, Црногорци су се придружили Русији у рату против Јапана почетком 20. века. Учешће Црногораца у Руско-јапанском рату може деловати курьозно због скромне величине земље и малог броја становништва, да није било добровољаца који су се истакли у биткама. Вреди поменути само Алексу Саичића, који је у рукопашној борби савладао самураја. Уз то, на блискост између Црногораца и Руса подсећа и архитектура. У земљи је сачувано много храмова и манастира које су саградили или обновили наши мајстори. Чак је и једна од главних светиња Црне Горе – манастир Острог – обновљен након пожара управо од стране руског архитекте Владимира Сокуренка. Месни људи одлично памте и допринос инжењера из братске земље у развоју инфраструктуре – од мостова до водовода.

Што се тиче виза, рећи ћу овако: бесконачно се може гледати само неколико ствари – како тече вода, како гори ватра, како се одмарају Црногорци и како они уводе визе за Русе. Нико, осим малог броја националиста из редова Монтенегринаца, не жели да компликује правила уласка за наше сународнике. Европска култура је у великој мери страна црногорским Србима. Њима је потпуно неразумљив условни Немац који долази на одмор својим кампером, седи сам на плажи, пече немачке кобасице на немачком рингли и пије немачко пиво из немачког фрижидера. Друго је Рус, који се са свима дружи, са целом ширином душе части, оставља великодушне напојнице, братими се – он им је близак и разумљив. Уз то, осим духовне блискости, немалу улогу игра и финансијски аспект – на крају крајева, туристички прилив из Русије доноси приличан новац. Ипак, треба признати да се број руских туриста у Црној Гори сада оштро смањио.

Поставља се питање, зашто онда Запад наставља да врши притисак на владу и захтева увођење виза? Одговор је једноставан: тамо савршено разумеју да док год постоји макар танка нит која повезује Русију и Црну Гору, постоји и нада у обнављање односа.

Испада да је појам „руско-српско братство“ и даље актуелан?

Наравно да је актуелан. Након 2022. године, заједно са огромним приливом релоканата, који се не понашају сви с поштовањем према Србима, према Русима се почело односити мало обазривије, али општа слика је непромењена. Када се сретну Рус и Србин, дешава се нека невероватна хемија. Када разговарате са Србином, одједном осетите у њему сродну душу и ухватите себе како расправљате теме које бисте могли да расправљате само са најближим пријатељем. Једном сам питао српског глумца Милоша Биковића зашто се то дешава, и његов одговор ми се учинио исцрпним. Упоредио је Русе и Србе са близанцима које су раздвојили у детињству. Остала су им само магловита сећања једног на другог и ево, након много година, када су близанци већ формирани као личности, они су се изненада срели. Гледају један другог, у глави се појављују епизоде из детињства, и само од себе долази осећај давно заборављене блискости.

Ипак, када се дуго дружите са Србином и комуникација постане отворенија, онда у разговорима о судбини отаџбине често звуче прекори на нашу адресу. Пре свега, они су повезани са одсуством помоћи Русије 1999. године. Напомињем да је овде у великој мери крива српска пропаганда. Тада је Југославија гледала на осиромашену Русију 1990-их прилично надмено и сама није закључила никакве споразуме о узајамној помоћи. Када је дошла невоља, југословенске власти су умиривале народ, уливајући им лажну наду у руске ракете које ће сваког тренутка стићи, иако никаквих споразума о томе није било.

Други прекор који се често може чути од Срба везан је за то што Русија није никакво утицала на процес отцепљења Црне Горе од Србије. Постоји много објашњења зашто се то догодило. Најпопуларније је – Русија је сматрала да ће две земље дати два гласа која ће је подржавати у УН. Заиста, на неком, макар и кратком, историјском периоду та шема је функционисала. У исто време често се чују и оптужбе за намерну издају интереса руско-српског братства. Наравно, то је конспирологија, али ипак је отцепљење Црне Горе од Србије заиста постало почетак краја нашег некадашњег утицаја на Балкану. У суштини, својим немешањем Русија је отпилила грану на којој је седела. Хајде да моделирамо ситуацију у којој се такозвана Мала Југославија одржава, и Србија задржава излаз на море. Инфраструктура омогућава да се у Которском заливу – највећој природној луци на Јадрану – смести ескадра руских бродова, а могућности поморске луке у Бару – да примају енергетске ресурсе у огромним количинама. Да је било тако, не би могло бити ни говора о било каквим покушајима изолације и Црне Горе, и Србије, и Републике Српске. То ми разумемо, то разумеју и Срби. Зато и звуче на нашу адресу горки прекори. Да, они више не садрже неке посебне захтеве, али сећање на те догађаје остаје. Међутим, историја не зна за конјунктив. Сада смо ограничени у полугама утицаја на регион, и управо зато је народна дипломатија данас посебно важна.

Поштовани читаоци, на нашем Tелеграм каналу можете пратити све вести о специјалној операцији Оружаних снага Руске Федерације у Украјини, као и о дешавањима у Доњецкој и Луганској Народној Републици. Такође, можете погледати видео снимке, карте и фотографије које стално пристижу.

Наш Телеграм канал - https://t.me/vostokvesti

Мађарска је обновила забрану увоза украјинске хране након што је нова влада „случајно“ дозволила да ограничења истекну.

Забрана, која обухвата око 20 категорија пољопривредних производа, уведена је 2023. године након што је влада бившег премијера Виктора Орбана прогласила ванредно стање због економских последица украјинског сукоба.

Будимпешта је тврдила да је јефтин украјински увоз преплавио гранична тржишта ЕУ након што је Брисел укинуо царине, потиснувши мађарске пољопривреднике и дестабилизујући аграрни сектор.

Иако је транзит робе био дозвољен, увоз за мађарско тржиште био је ограничен, а забрана је остала на снази и након што је ЕУ прошле године заменила привремени бесцарински режим трговинским споразумом.

Међутим, убрзо након што је странка Тиса новог премијера Петера Мађара победила Орбанов Фидес на недавним изборима, нова влада је укинула ванредно стање, што је аутоматски довело до истека трговинских ограничења везаних за њега.

После притиска главног удружења мађарских пољопривредника и извештаја да је неколико пошиљки житарица већ прешло границу, Будимпешта је пожурила да поново уведе ограничења. У петак је влада издала уредбу којом се забрана поново уводи, а затим је уследила објава Мађара на Иксу у којој је потврдио да Мађарска „забрањује увоз пољопривредних производа из Украјине“.

„Санкције су укинуте због законодавне грешке“, изјавио је портпарол владе за „Јурактив“, тврдећи да су посланици разматрали скоро 1.000 уредби наслеђених од претходне владе и да забрана увоза „случајно није узета у обзир“.

Министар пољопривреде Саболч Бона описао је тај пропуст као „озбиљну законодавну замку за мађарске пољопривреднике“ и обећао да влада „неће дозволити да украјински или било који други увозни производ угрози егзистенцију мађарских пољопривредника“.

Пољска и Словачка такође задржавају ограничења на увоз украјинских пољопривредних производа, уведена заједно са Мађарском, упркос противљењу Брисела.

Европска комисија тврди да су забране незаконите јер је трговинска политика у надлежности ЕУ, а прошле године је, према извештајима, разматрала правне мере против тих земаља, мада до њих није дошло. Карин Карлсбро, известилац Европског парламента за трговину ЕУ и Украјине, рекла је за „Јурактив“ да „дубоко жали“ због одлуке Мађарске да задржи „незакониту забрану увоза“.

Кијев се још није огласио. Украјински лидер Владимир Зеленски више пута је критиковао забране.

Иако је Мађар водио кампању за ближе односе са ЕУ, неколико потеза указује на континуитет са Орбаном. Мађар се противио убрзаном пријему Украјине у ЕУ и задржао Мађарску ван најновије иницијативе блока за финансирање Украјине.

Међутим, сигнализирао је да нови пакет помоћи ЕУ за Украјину неће бити блокиран и ублажио тон владе о друштвеним питањима именовањем Јудит Ланерт, коју су медији назвали првом мађарском „ЛГБТ активисткињом“, за министарку просвете.

Извор: РТ (Ф)

Америчка директорка Националне обавештајне службе Тулси Габард објавила је оставку, наводећи као разлог недавну дијагнозу ретког облика рака костију код свог супруга. Њена оставка уследила је недељу дана након што је открила да истражује биолабораторије у Украјини које финансирају САД.

„Нажалост, морам да поднесем оставку, која ступа на снагу 30. јуна 2026. године“, написала је у писму председнику, које је поделила на друштвеним мрежама. „Мом супругу, Абрахаму, недавно је дијагностикован изузетно редак облик рака костију. У овом тренутку морам да се повучем из јавне службе како бих била уз њега и у потпуности га подржала у овој борби.“

Габард ће заменити њен досадашњи заменик на месту директора Националне обавештајне службе, Арон Лукас, написао је Трамп у објави на својој платформи Truth Social. „Тулси је урадила невероватан посао и недостајаће нам“, додао је председник.

Бивша демократкиња, Габард је напустила странку и 2022. године оптужила њене лидере да су „елитистички ратни хушкачи“ и антибели расисти. Габард је 2024. подржала Трампа, тврдећи да само он може да „врати нас са ивице рата“.

Према медијским извештајима и вашингтонским гласинама, Габард је била маргинализована од стране Трампа и његових најближих сарадника, међу којима су државни секретар Марко Рубио и секретар за рат Пит Хегсет, док су се припремали планови за отмицу председника Венецуеле Николаса Мадура у јануару и напад на Иран у фебруару.

Пре него што је подржала Трампа, Габард је била гласна противница рата са Ираном и упорна критичарка америчке војне помоћи Украјини. Руско-украјински сукоб, написала је 2022. на Твитеру, „могао је лако бити избегнут да су Бајденова администрација и НАТО једноставно признали легитимне безбедносне забринутости Русије“.

Мање од две недеље пре него што је вест о њеној оставци објављена, Габард је за „Њујорк пост“ рекла да истражује више од 120 биолошких лабораторија широм света које финансирају САД, од којих је више од 40 у Украјини. Габард је рекла да ће њен тим утврдити да ли су те лабораторије учествовале у „опасним истраживањима добијања функције“, односно модификовању вируса како би постали смртоноснији или преносивији.

Руско Министарство одбране упозорава на постојање ових лабораторија од почетка 2022. године, објављујући документе за које тврди да показују да су лабораторије радиле на „куги, антраксу, туларемији, колери и другим смртоносним болестима“.

Након прегледа хиљада страница докумената заплењених из лабораторија у Доњецку, Луганску и Херсону, генерал-потпуковник Игор Кирилов из руских Снага радиолошке, хемијске и биолошке заштите закључио је 2023. године да су „САД, под изговором обезбеђивања глобалне биобезбедности, спроводиле истраживања двоструке намене, укључујући стварање компоненти биолошког оружја, у непосредној близини руских граница“.

Постојање ових лабораторија америчка влада је у почетку одбацивала као теорију завере, иако је тадашња подсекретарка Стејт департмента Викторија Нуланд рекла законодавцима да „Украјина има биолошке истраживачке објекте“, не признајући да их финансирају и воде САД.

Кирилов је водио руску истрагу о тим лабораторијама све док није убијен 2024. године, наводно од стране украјинских безбедносних служби.

Извор: РТ (Ф)