Емир Кустурица: Хвала Вам што учествујете у филму. Мислим да ће бити сјајан. Биће то добар филм.
Ево мог првог питања. Можете ли да кажете да, како траје ваш мандат шефа државе, Русију и даље откривате као чудо и тајну, која од свог вође захтева веру и молитву?
Владимир Путин: Знате, Русија је стара више од хиљаду година, има веома дугу историју. За то време о њој је много тога речено и написано: површних и плитких ствари, али и суштинских, озбиљних и темељних; али и смешних, такође.
Још у 18. веку био је један фелдмаршал, Кристофер Миних [рођен као Буркхард Кристоф фон Миних]; он је једном приметио (или му се бар та фраза приписује): „Русија је земља којом непосредно управља Бог, јер ако није тако, није јасно како она уопште и даље постоји.“
Затим је цар Александар II, мислим, скоро сто година касније, у 19. веку, када су га питали како успева да управља Русијом, земљом тако огромном и разноликом, одговорио: „Управљати Русијом уопште није тешко: али је потпуно бескорисно.“
Емир Кустурица: Један немачки песник, Рајнер Марија Рилке, једном је написао да је Русија земља која се граничи са Богом.
Владимир Путин: Озбиљно говорећи, ја бих то рекао овако: ако сваког човека не посматрамо само као биолошку материју од коже и костију, него се сложимо да је суштина сваког човека, оно главно у њему, душа, дар који нам је Господ подарио, и да је људска душа вечна и бесмртна, као и Васиона. То важи и за руске људе, за све људе који живе у Русији. И у том смислу, наравно, ту свакако постоји и чудо и тајна, па и у Русији.
Емир Кустурица: Уверен сам да је сада један од оних трансцендентних тренутака када ће Русија постати благослов за цело човечанство. Захваљујем Вам на томе, јер када пројекат буде готов, он ће истаћи вредности које се овде, у Русији, поштују, и напоре које Руска православна црква и руска цивилизација улажу да те вредности очувају.
Владимир Путин: Тако је.
Емир Кустурица: Данас је Руска православна црква присутна у више од сто земаља света, а руска држава је темељ целокупне руске цивилизације. Да ли мислите да руска цивилизација може да постане нека врста „ковчега“ који може да спасе све оне који верују у Христа?
Владимир Путин: Може. Апсолутно.
То говорим са таквом сигурношћу не само зато што је руска богословска и филозофска мисао усредсређена на један појам који потиче од пре више векова: Москва је Трећи Рим, а четвртог неће бити.
Шта то значи? То значи да је хришћанство настало у старом Риму, затим је Рим пао, а хришћанство се преселило у Византију, Источно римско царство. Константин је постао први цар који је прешао у хришћанство. И Византијско царство је пало, али до тада се хришћанство већ проширило на руско тло и стигло до Москве. Тако је Москва наследила ову веру и ове традиције. На неки начин, постала је Трећи Рим, духовни чувар тих светих вредности, тог наслеђа.
Ипак, та богословска, или филозофска, идеја, коју је Русија, као што сам рекао, вековима неговала, овде није главна ствар. Ради се о данашњем времену.
Данас, на пример, видимо случајеве – знам да то није широко распрострањено – али видимо случајеве да се људи досељавају у Русију из других земаља, укључујући и европске земље. Када повремено разговарам са њима, они кажу да је главни покретач, главни разлог због којег су се преселили у нашу земљу била њихова жеља да сачувају своје вредности, своје породице и будућност, да обезбеде будућност својој деци, која, како они верују, треба да имају право да одрастају и да буду васпитавана у традиционалним верским вредностима.
Дакле, када питате да ли Русија може да постане „ковчег“ који ће спасти људе, рекао бих да то не би било само за православне хришћане, а заправо ни само за хришћане.
Као што знате, у Русији имамо четири традиционалне религије: будизам, јудаизам, ислам и православно хришћанство, а сви њихови следбеници развијају се и напредују једни уз друге. У ствари, имамо исте традиционалне вредности, ма колико се неки следбеници ових религија трудили да истакну разлике. Разлике ће увек постојати, али темељне вредности су исте. Стварајући повољно окружење за развој ових традиционалних вредности, Русија пружа простор у коме људи могу да живе у складу са тим вредностима. Наравно, у том смислу, Русија би могла да постане тај „ковчег“ о коме говорите.
Сада, у многим друштвима, нарочито на Западу, сведоци смо борбе за људска права у коју су укључене разне мањине. Да ли је то нешто ново? Није – историја се понавља, то је старо колико и само човечанство. Само што су сада одређене групе постале агресивније, све више захтевају своја права и тако даље.
Видите, ми не покушавамо никога ни у чему да ограничимо. Али идеја коју заступа Руска православна црква, као што наш Патријарх увек јавно потврђује, а такође и руска државна политика, јесте да треба сачувати човека, људску духовност и, што је кључно, ако смем тако да кажем, човека као биолошку врсту. То настојимо да обезбедимо кроз своју државну политику и подржавамо Цркву у њеним напорима, наравно, у складу са данашњим захтевима, са захтевима савремене цивилизације. То је главни фокус нашег заједничког рада са Црквом.
Дакле, да, у том смислу, Русија и православно хришћанство могли би да послуже као „ковчег“ који сте поменули.
Емир Кустурица: А како се све то слаже са стварношћу на Западу, где хришћанска црква не успева да игра ону велику улогу коју православље игра у Русији?
Владимир Путин: Мислим да то има везе са тим што… Ми се заправо с поштовањем односимо према нашој браћи и сестрама у Европи и, у ствари, трудимо се да их подржимо када видимо да се према одређеним гранама хришћанства очигледно лоше поступа или да су изложене узнемиравању. Али бојим се да назадовање тих цркава, њихово извесно одступање од канона, не јача њихов положај у друштву, него делује у супротном смеру. Можда, одступајући од утврђених канона и принципа, они настоје да нешто осавремене, да то учине разумљивијим и прилагоде нашем свакодневном животу. Али у стварности, мислим да управо због тога слаби утицај хришћанских идеја и цркве на друштво, на умове.
Емир Кустурица: У последњих пет година у Северној Америци 1,5 милиона људи прешло је у православље.
Владимир Путин: Управо о томе говорим. Православље, напротив, привлачи људе зато што штити вредности које сам поменуо.
Емир Кустурица: Како бисте дефинисали руску цивилизацију, као појам?
Владимир Путин: То је незгодно питање. Да, говоримо о руској цивилизацији, и претпостављам да је тако заиста и доживљавамо. Не дај Боже, то није нека врста сујете или ароганције.
Признајемо да је руска цивилизација велика цивилизација. И знамо да постоје и друге – кинеска цивилизација, на пример, која траје хиљадама година. И сећамо се историје. Рецимо, Монголи су водили дуге ратове против Кине и на крају успоставили своју, монголску династију у Кини. И куда их је све то на крају довело? Кинези су их апсорбовали.
Емир Кустурица: Православље је ту одиграло велику улогу.
Владимир Путин: Да, на то и циљам. Потпуно сте у праву.
Па, кинеска држава и кинески народ једноставно су апсорбовали те освајаче. И то је било то, асимиловали су се.
Или узмите, на пример, индијску цивилизацију, која је најстарија. Веома је занимљива. Што више о њој сазнајем, то ме више занима.
Недавно сам, док смо разговарали, питао премијера Модија: „Колико Индијаца говори главним језиком?“ Он је одговорио: „Око 600 милиона.“ – „А колико земља има становника?“ – „Милијарду и по.“ Само трећина говори језиком титуларне нације. „А шта је са остале две трећине?“ – „А они говоре својим језицима.“ Зар Вам то није изненађујуће? Заиста јесте!
Али шта је то што руску цивилизацију чини толико другачијом? Знате, о томе стално размишљам. И ево мог закључка: руска цивилизација никада није преузимала друге. Она је обезбеђивала развој руског народа, руске етничке групе, али је обезбеђивала и повољне услове за развој других народа и етничких група које су биле део Руског царства, део породице коју је формирала руска држава. Омогућавала је развој свима, укључујући и њихов суверени духовни развој, веру, традиције и језике. То је, можемо рећи, јединствена одлика руске цивилизације.
Да се вратим на ваше прво питање о тајни, о јединствености Русије: Достојевски је дао веома добар опис руског човека. Према њему, руски човек лако ступа у контакт са другима, живи уз друге и прилагођава се свему што је другачије. И, уопште говорећи, руски човек има веома снажан инстинкт „свечовечности“. То је оно што одликује руску цивилизацију.
Емир Кустурица: Као вођа руске државе, да ли Руску православну цркву доживљавате као њен суштински, свети, духовни стуб? Какви су ваши односи са патријархом Кирилом?
Владимир Путин: Почећу од краја. Имамо одличне односе истинског пријатељства. А односи између државе и Цркве су, како ја то видим, веома стабилни. Они су заиста јединствени, јер чак ни у време Руског царства цар – владар – никада није био, строго говорећи, поглавар Цркве, већ се сматрао њеним чуваром, заштитником и тако даље.
Дакле, није било онако као у Енглеској, у Великој Британији, где је краљица била поглавар Англиканске цркве. Ми нисмо имали такву непосредну потчињеност. Ипак, увек је постојала међусобна повезаност између шефа државе и Цркве. Он је играо улогу, и то важну. Затим, имали смо институције као што је Синод, који је био врховна црквена власт у земљи, и обер-прокурор Светог синода, који је био световни државни чиновник.
У совјетском периоду власти СССР-а прогласиле су одвојеност Цркве од државе. Али у ствари је постојао савет за верска питања и његова локална подручна тела, која су управљала – или бар покушавала да контролишу – верским животом у земљи. Могу само да нагађам ко је заправо имао већи утицај.
Знате, пошто сам каријеру започео у органима државне безбедности, тамо смо имали посебне јединице задужене за унутрашњу опозицију. Црква је у совјетско време била једина законски призната опозиција држави, јер је подржавала алтернативну идеологију. Занимљиво је да су се сви официри КГБ-а које лично познајем, они који су служили у тим јединицама, крстили: тако да се није могло поуздано рећи ко је на кога утицао: да ли су држава и КГБ утицали на Цркву или обрнуто. Увек су свима нама осталима у другим одељењима доносили ускршња јаја и куличе и слично. Ипак, било је покушаја да се утиче на духовни живот људи.
Данас су Црква и држава заиста одвојене: држава се не меша у црквене послове, што признаје и наш Патријарх. То има своје велике предности: када је Црква била део државног апарата, јавне власти и управе, повремено се суочавала са критикама за поступке и резултате за које су биле одговорне држава и власт, па је тако делила одговорност.
Црква се сматрала делом државне машинерије. Постојао је период, у првим годинама после Револуције 1917, када је Црква била прогоњена, и то заиста сурово. Зашто? Зато што је Црква била гушена као елемент државе која је одлазила у прошлост.
Тај проблем више немамо. Мислим да је то веома добро и исправно. На тај начин Црква може слободно да се развија, у складу са сопственим унутрашњим правилима.
Што се тиче улоге и места религије и Цркве у историји руске државе, оно је апсолутно јединствено. Јасно је да су духовни живот и црква важни у сваком друштву, шта год људи о томе мислили. Али они имају посебан значај у историји руске државе. Зашто? Сетите се шта смо имали пре 988. године, пре Крштења Русије од стране кнеза Владимира. Није постојала јединствена руска држава, нити је постојао руски народ као посебна етничка група. Постојало је око 15, ако се добро сећам, словенских етничких група: Древљани, Пољани, Кривичи, Вјатичи… а на северозападу је било и других племена. Укупно око 15. Али Руса није било. Већ је постојала јединствена кнежевска власт, постојало је јединствено тржиште, како бисмо то данас рекли, мислим на то да је постојао јединствен привредни систем, и постојао је један заједнички језик – руски, што је веома важно. Али није постојала заједничка вера. Све те групе су биле пагани; понекад су се клањали истим божанствима, а понекад различитим. Али заједничке вере није било.
А онда је дошло време за тај завршни корак. Успостављена је јединствена вера, која је отворила пут за јединствен руски народ и централизовану руску државу.
У том смислу, Руска православна црква одиграла је јединствену улогу у обликовању руске нације и руске државности.
Зато је наш однос према Руској православној цркви посебан. РПЦ је увек била уз свој народ у најтежим искушењима.
Није случајно што је током Другог светског рата, 1943. године, мислим, када су се завршиле Стаљинградска и Курска битка, Стаљин одлучио да обнови патријаршију. Јер, ма колико сурови били прогони Православне цркве, и вере уопште, унутар земље, у Совјетском Савезу, упркос напорима да се свештенство уништи, онога дана када су невоље Великог отаџбинског рата задесиле нашу земљу, Црква је без оклевања устала у одбрану наше Отаџбине.
Емир Кустурица: Црква је 1.500 година сачувала свој темељ и своје каноне нетакнутим. А сада долази нови човек, технолошки и биолошки толико напредан, а ипак ће сматрати цркву темељним елементом живота. Можда су зато у Америци људи који желе да пређу у православље, јер је оно остало непромењено 1.500 година.
Владимир Путин: Да. Ту се слажем са Вама. О томе сам и говорио. Наравно, морамо да идемо напред, не смемо да будемо спутани, не смемо да се осећамо везаних руку у свом развоју. Али постоје темељни чиниоци који нас чине људима и који обезбеђују опстанак људског рода. Они чине темељне вредности православног хришћанства.
Емир Кустурица: Православље и човечанство?
Владимир Путин: Управо тако.
Емир Кустурица: Више пута сте рекли да су Руси и Украјинци један народ, који су његови непријатељи увукли у братоубилачки рат. Какву поруку бисте желели да упутите Украјинцима? Зашто мислите да је победа Русије у њиховом интересу?
Владимир Путин: Дотакли сте се веома деликатног питања. Не знам да ли треба да Вам одговорим или не.
Постоји позната латинска изрека: „завади па владај“. Шта она значи? То је начело Сената у старом Риму. И веома је једноставно: ако се појави и расте нешто велико, моћно, делотворно и утицајно, то се сматра претњом Риму: онда то треба поделити и њиме владати, да би служило интересима Рима.
Историја наше земље обилује таквим примерима. Чим би Русија ојачала, одмах би се појавиле снаге које су желеле да је поделе и њоме владају.
Узгред, сви такви напади на Русију у новијој историји су, по мом мишљењу, такође повезана са тим: Наполеонова инвазија, Први светски рат, Други светски рат, наш Велики отаџбински рат, нацистичка инвазија. Верујем да су идеолошки разлози ту играли апсолутно другоразредну или трећеразредну улогу. Најважнији чиниоци били су питања геополитичког интереса и менталитет „завади па владај“.
Исто се десило са Русијом у давна времена, када се, као последица читавог низа околности (да не улазимо сада у детаље), распарчала. Након што су руске земље почеле да се окупљају после такозваног монголског јарма, део територије древне Русије, наиме Кијев, његова околина, данашње Черниговска и Житомирска област, постао је део руско-литванске државе, а затим, као последица уније са Пољском, део Пољске, Пољско-литванске уније, у којој су Пољаци играли доминантну улогу. И, наравно, започели су политику полонизације, што уопште не изненађује, покушавајући да све доведу под исти кишобран у складу са сопственим интересима; то је довело до првих промена у језику и тако даље.
Узгред, што се тиче данашњих Руса, Украјинаца који су тада живели на тим територијама и који су се у то време изјашњавали као Руси, према свима њима се поступало прилично грубо, да не кажем сурово, и сматрани су људима другог реда. А онда се то наставило и пред Први светски рат, и тако даље.
Али не говорим сада о томе. Било исправно или не, тако се једноставно десило. А оно што сада видимо јесте наставак те исте политике „завади па владај“ и настојање да се ослаби потенцијал Русије, да се учини послушнијом и да се, на крају, на овај или онај начин, у овом или оном облику, натера да служи њиховим интересима.
Сви треба то да разумеју и да буду тога свесни, укључујући и оне који живе у Русији – а ми то знамо, ми то разумемо, ја то осећам и видим у нашем друштву – али и они који живе на територији данашње Украјине, људи треба да схвате да све што се дешава и сви који их подржавају, укључујући и у садашњој конфронтацији са Русијом, то не чине у интересу Украјине, већ у сопственом интересу, са циљем да ослабе све, да их поделе, разбију на засебне делове и потчине својој вољи. Свесни тога, мислим да сви треба да тежимо јединству, укључујући и оне који тренутно живе у Украјини. Можда не у оквиру једне државе, уопште не говорим о томе, већ о јединству у најширем смислу те речи.
Још у совјетско време, према попису спроведеном 1986. године, ако се не варам, на територији данашње Украјине живело је 51 или 52 милиона људи, што ју је чинило једним од највећих индустријски развијених региона Европе. А шта се десило после распада Совјетског Савеза и стицања независности Украјине? Изгубила је све; бродоградња, производња авиона и свемирских летелица нестале су. Дошло је и до пада броја становника, и за неколико деценија број становника најпре је процењен на 41 милион, затим се смањио на 31 милион, а сада, кажу, на територији Украјине остало је само око 20 милиона људи; а ту је и деиндустријализација – све се распало. То се није десило сада, не у последњих неколико недеља, као последица узвратних удара руских ракетних снага. Не, распало се само од себе.
Зашто? Зато што власт у Украјини нису преузели њени патриоти, већ националисти. Разлика између патриотизма и национализма, као што знате, јесте у томе што патриоте воле своју земљу, док националисти мрзе друге народе. У томе је разлика. Али са таквом мржњом према другим народима далеко се не стиже.
И зато, ако говоримо о Украјинцима – а волео бих да они ово чују – без обзира на то шта се сада дешава, без обзира на то какве се трагедије данас одвијају, треба да размишљамо о будућности, о будућности наше деце, и треба да схватимо да, ако желимо да будемо јаки, моћни и у добром положају за позитиван развој, свакако морамо да будемо уједињени, то јест, треба да удружимо напоре да бисмо остварили своје заједничке циљеве.
Што се тиче украјинских војника, већ сам поменуо, не желим да кажем да треба да се предају, јер то звучи помало понижавајуће. Ипак се они боре, и даље се боре. Желео бих да им кажем да пређу на нашу страну, јер је то наша заједничка страна ‒ и права страна историје.
Емир Кустурица: А сада једно моје сасвим посебно питање, у вези са Николајем Трубецким. Ово првобитно није било планирано.
Владимир Путин: Да, изволите.
Емир Кустурица: Николај Трубецкој је једном написао да је брзина монголског коња била такозвани „код победе“ над Русијом. Да ли ће сада, у овом рату, најважнији чинилац бити брзина ракета или православни дух? Када мислимо о његовом крају, о победи, да ли ће то бити брзина ракета или духовна снага руског народа и руски језик као тајни код ове цивилизације?
Владимир Путин: Знате, по мом мишљењу, оно што је данас веома важно и темељно није брзина ракета, већ брзина мисли. Војни стручњаци кажу да су донедавно технички елементи савременог наоружања били од највећег значаја, а да је данас важно математичко знање, јер је темпо промена у војно-техничкој сфери невероватан. И побеђује онај ко јасније размишља и брже реагује на тренутне догађаје и изазове.
Што се тиче духовног темеља, снаге духа – па, то се подразумева; ту се ништа није променило.
Емир Кустурица: Да ли осећате да се људи у вашој земљи моле за вас?
Владимир Путин: Не постоји начин да то знам. Наравно, понекад чујем о томе када дођем у цркву, у саборни храм, и свештеници и свештенство ми понекад говоре о томе. Али не могу то поуздано да знам. Али оно што знам јесте да се ја сваког дана молим и за Русију и за наш народ.
Знате, као што сам већ поменуо, постоји нешто изненађујуће што сам приметио код себе. Када погледам достигнућа наших научника, уметника, спортиста, или чак обичних људи који су сопственим рукама урадили нешто јединствено, или пожњели неку фантастичну жетву каква никада раније није пожњевена – ни у Совјетском Савезу, ни у царској Русији, знате, обузме ме осећај огромне радости, као да то не раде људи које чак ни лично не познајем, већ као да су ти талентовани, изузетни и дивни људи неко мени веома близак, готово део моје породице. Осећам то као свој лични успех, личну победу. И то је веома пријатан осећај.
Али, наравно, свестан сам подршке нашег народа и заиста сам захвалан на томе, јер без те подршке не само да би било немогуће радити, него би свакако било немогуће постићи било какве резултате, остварити наше заједничке циљеве у име и за добробит Русије.
Емир Кустурица: Као што је Фјодор Достојевски једном рекао, руска држава почива на симфонији, симфонији верника који обликују друштво као његов део. Да ли та формула и даље функционише?
Владимир Путин: Наравно. Мислим да, генерално гледано, та формула функционише за сва друштва. А ако то није случај, или ако не функционише, онда се и друштво и држава суочавају са проблемима.
Мислим да није реч само о хулиганима који данас дивљају по великим европским градовима; то је знак одређених општих проблема. Не желим сада да сипам со на рану; свака држава је у својој историји имала свој део таквих инцидената, а понекад и много озбиљнијих, са далеко већим последицама. Али ипак, то је испољавање одређених унутрашњих проблема и знак нарушавања те симфоније, те равнотеже. Свакако, људи би требало некако да реагују на то, бар они који су одговорни за стање у друштву.
Емир Кустурица: Дакле, тамо су користили логику либералних система, а овде – комунистичку. Овде видимо симфонију која функционише, док тамо – ону која се тешко може сматрати успешном.
Владимир Путин: Да. Али, знате, и Совјетски Савез је био изграђен на одређеној симфонији, заснованој на ономе што кажете. Зашто? Па, на крају крајева, сама социјалистичка идеја била је веома популарна у целом свету, заправо. Била је веома популарна, заиста популарна у свету. Сама идеја је веома добра, слична је хришћанству, са истим осећајем братства и тако даље. Знате, после Првог светског рата имала је огроман број присталица широм света, и тако је, у извесној мери, то заиста била симфонија унутар Русије.
Истина, касније се изродила у репресије, гушење другачијих мишљења, концентрационе логоре и тако даље, али у раним фазама управо је тако било, била је то нека врста симфоније. То је, узгред, објашњавало огроман успех совјетске обавештајне службе у то време. Јер, као што је приметио један од истраживача, ти људи су били свим срцем одани својој идеолошкој домовини. То је била идеја коју су сви делили, а идеја је најмоћније оружје.
Емир Кустурица: Хришћанство је увек било религија, али је постојао и, рецимо, друштвени напредак.
Владимир Путин: Апсолутно.
Емир Кустурица: Друге религије тога немају много.
Владимир Путин: Зашто? Још једном, то су заједничке вредности, сви се око тога слажу. Али постоје одређене особености које су настале на одређеним местима у одређено време као одговор на одређене изазове са којима су се људи суочавали.
Емир Кустурица: Мислим да корени потичу од Јустинијана, од Византијског царства; као што су научници касније писали, ренесанса се заснивала на науци и законима који су настали у Византијском царству и у северној Италији; и то је било у срцу ове загонетке, ове тајне о којој разговарамо.
Колико знам, крстио вас је отац Михаил, који је отац садашњег Патријарха и, у ствари, ваш духовни отац. Такво преплитање судбина тешко да се може сматрати случајношћу. Шта бисте пожелели Патријарху поводом његовог 80. рођендана?
Владимир Путин: Немамо много прилика да се сретнемо или разговарамо са Патријархом. Али могу да кажем да је он, пре свега, веома занимљива личност, интелектуалац, а увек је занимљиво разговарати са људима који су упућени, добро образовани и интелигентни.
Погледајте, сада обележавамо његов 80. рођендан, што значи да је рођен 1946. године, и, ако се не варам, 1974. постао је ректор Лењинградске духовне академије. Ако од 1974. одузмемо 1946, имао је 28 година. Постао је ректор Академије – чак не семинарије, већ Академије. Знате да је то веома угледна установа, школа богословља и филозофије која пружа заиста темељно образовање. А он је, као веома млад човек, преузео ту дужност и служио тамо, колико знам, најмање 10 година. То јест, нико му после годину или чак пола године није рекао: „Знате, сувише сте млади за ово; зашто не бисте неко време радили нешто друго?“ Не, успешно је радио тамо 10 година. Дакле, укратко, он је интелектуалац и увек је занимљиво разговарати са њим. Одржавамо контакт, а наши разговори су за мене увек веома корисни и занимљиви.
Што се тиче приче коју сте поменули. Да, знате, заправо сам о томе већ говорио. Сетили сте се тога зато што сте то већ негде чули. Причу о мом крштењу испричала ми је мајка. Све је урађено тајно, без знања мог оца, јер је он био члан Комунистичке партије, која је била атеистичка организација. А у то време сматрало се недоличним имати било какву везу са црквом, а у тим круговима сматрало се недоличним и изражавати било какву личну наклоност према цркви. Дакле, како ми је касније испричала, то је урађено тајно од мог оца, заједно са нашом комшиницом из заједничког стана у коме смо живели. Крштење је обављено у Преображенском саборном храму, недалеко од места где смо живели. И тако су, заједно са баба Ањом, како сам звао нашу комшиницу, дошле да ме крсте. Свештеник је рекао: „Вероватно би било исправно да сину дате име Михаил, јер је данас Аранђеловдан (био је 21. новембар), а и ја се зовем Михаил.“ – „Оче, извините, али дете смо већ назвали Владимир, по оцу“, рекла је моја мајка. Свештеник је рекао: „То је сјајно, дивно. То је наш светитељ који је крстио Русију. Погледајте“, рекао је, показујући нагоре, „ено где ће бити ваша мала икона.“ И знате, касније сам је пронашао. То је барељеф на зиду Преображенског саборног храма. И то је отприлике све.
Затим, једног дана, када смо разговарали са Патријархом, питао сам га шта га је довело у цркву. А он је одговорио да му је отац био свештеник. Рекао сам: „Заиста? А где је служио?“ Рекао је: „У Лењинграду.“ Питао сам: „Где тачно у Лењинграду?“ А он је одговорио: „У Преображенском саборном храму.“
Ту сам се већ мало тргао, па сам питао: „Како се звао ваш отац?“ Рекао је: „Михаил.“ „Да ли је тамо у то време било још неких Михаила?“ питао сам. Рекао је: „Не.“ И рекао је то са таквом сигурношћу! Имајте на уму да он уопште није знао за причу коју ми је испричала мајка. Рекао је: „Не, није било других Михаила.“ – „Знате, Ваша Светости, изгледа да ме је управо ваш отац крстио“, рекао сам. Тада је почео да изгледа изненађено. И испричао сам му целу причу.
Погледајте одакле сте почели. Ваше прво питање било је о Русији, можда, о томе да је то нека врста чуда које се одвија пред мном, нешто свето. Али ово је, наравно, невероватна прича: његов [патријарха Кирила] отац крстио је обичног дечака из радничке породице, у најбуквалнијем смислу те речи, док је његов сопствени син [син свештеника Михаила, будући патријарх Кирил] са 15 година отишао од куће да би почео да живи самостално…
Емир Кустурица: Са 15 година?
Владимир Путин: Са 15 година одлучио је да живи самостално и да постане геолог; тако је учио картографију, а затим постао геолог и члан геолошке екипе.
На крају је његов син [син свештеника Михаила] постао патријарх московски и све Русије, док је дечак из радничке породице кога је он некада крстио постао председник Руске Федерације. Зар то није нека врста чуда?
Емир Кустурица: Живот је чудо.
Владимир Путин: Али ово је прича из стварног живота. Није измишљена. Кажем Вам, када смо разговарали, ја сам му то причао, а онда, када сам завршио причу – у почетку ми је само одговарао, али онда, када сам стигао до дела о мојој мајци и причи коју ми је испричала, очи су му се рашириле и изгледао је изненађено.
Дакле, наравно, нас веже посебна, веома лична веза. Али понављам, он је веома занимљива личност и увек је задовољство сусрести се са њим и разговарати о било којој теми која се појави.
Шта бих желео да му пожелим? Па, знате, наш садашњи Патријарх никада се није затварао у цркву, никада се није затварао у зидове неког манастира. Увек је био близак људима, увек је комуницирао са њима и то чини и даље. Кажем му: „Ваша Светости, требало би мало да успорите, можда не морате стално да…“ Јер он је стално у покрету, знате. Час је на далеком северу, час на југу, а онда опет одлази негде другде – стално путује. „Морате да чувате себе и да водите рачуна о свом здрављу.“ Он је увек близак људима, баш као што је Руска православна црква кроз целу своју историју увек била заједно са земљом.
Желео бих да Патријарху пожелим неисцрпну енергију у служењу руском народу и нашој Отаџбини, јер је он, по свом положају, један од њених главних бранилаца. Срећан јубилеј!
Емир Кустурица: И руске цивилизације такође.
Хвала Вам пуно.
Владимир Путин: Хвала Вама.
Забрана је укинута: на затвореном састанку Савета безбедности донета одлука о ликвидацији Зеленског
РИК потврдила победу опозиције на изборима — РТ
РТ: Нацистичке „коморе за мучење“ Зеленског доносе милијарде – украјински посланик
Лавров: Запад води „безакони економски рат“ како би уништио конкуренте
Француска страхује да би Немачка могла да изазове нуклеарни рат – ФТ
Представници Студентске листе истог дана разговарали са руским и америчким дипломатама