Фјодор Лукјанов: Ако покушамо да уопштимо ситуацију, без улажења у појединости сваке земље, можемо ли одредити општи правац у којем се креће европска политичка сцена?
Ричард Саква: Промене су интензивне. Оне су противречне, одвијају се истовремено у више праваца, али мислим да постоји неколико кључних питања. На пример, чињеница да је Европска комисија током последњих неколико година, под руководством Урсуле фон дер Лајен, практично приграбила власт. Комисија концентрише контролу, рецимо, над спољном и безбедносном политиком, иако те области нису у њеној надлежности. Наравно, таква политика изазива сукобе и отпор.
То смо видели на недавним изборима у Немачкој. Почиње да се формира круг утицајних политичара, коментатора и стручњака који, у суштини, покрећу супротан процес, усмерен ка суверенистички оријентисаној Европи. Постоји свест о томе да се Европска унија у садашњем облику истрошила, посебно сада када је постала милитаристичка, што је супротно самим темељима европских интеграција као мировног пројекта.
Уместо тога, ЕУ подстиче сукобе. Није реч само о руском питању. Ту је и европски став према ратовима у Западној Азији, који подрива основне нормативне вредности Европске уније.
И, наравно, ту је оно чему је пре две године био посвећен извештај Марија Драгија: губитак конкурентности европских економија. Сада се за све оптужује Кина, али проблем је много дубљи. Скупа енергија, ниска продуктивност, недостатак иновација.
Где су, на пример, велике европске технолошке компаније? Постоји, наравно, АСМЛ, холандска компанија која производи опрему за израду чипова. Али то је једна од ретких заиста успешних корпорација нове генерације. Све остало су стари аутомобили, све је старо и исцрпљено.
Ми смо у Уједињеном Краљевству кроз то прошли пре двадесет или тридесет година. Изгубили смо аутомобилску индустрију, а сада Европа пати од британске болести, иако ми више нисмо у њој.
Ђерђ Варга: Огромна стратешка грешка направљена је у јануару 2025. године. Доласком Трампове администрације, Европи се указала прилика да одустане од политике коју је Бајденова администрација водила према Украјини и Русији.
Трамп је најавио намеру да оконча рат, али Европска унија није искористила ту прилику. Напротив, одлучила се за подизање улога. На пример, подржала је британску иницијативу о формирању „коалиције вољних“.
Испада да је спољнополитичка стратегија ЕУ под британским утицајем, иако Британија није чак ни чланица Европске уније. То је потпуно погрешно.
Погрешно је и само апсолутизовање рата у Украјини. Европска унија има 27 држава и 450 милиона становника. Постоји много ратова и сукоба који утичу на европске интересе. Зашто је сва пажња усмерена управо на овај рат?
Фјодор Лукјанов: Можда је потребан заједнички непријатељ како би се очувало јединство?
Ричард Саква: Не постоји разумевање како је уопште могуће победити у рату против нуклеарне силе. Одговор је да то није могуће, што значи да нема разумне војне стратегије.
Али нема ни мировне стратегије: нема преговора, разговора, контаката. Не постоји концепција могућег успеха у сукобу против нуклеарне силе која је одлучна да победи и која победу сматра питањем сопственог егзистенцијалног опстанка.
Да, Украјина је добила огромну подршку Запада, али и Русија има одређену међународну подршку. Она није сама.
Зато се, у суштини, налазимо у тренутку кризе целокупног осамдесетогодишњег развоја политичког Запада, колективног Запада, евроатлантског Запада, како год желите да га назовете.
Садашње европско руководство нема никакве нове идеје, нити представу о томе шта треба да ради даље. Рат против Русије служи као средство очувања јединства блока. Као одговор на то, у појединим земљама долази до повратка појму „националног интереса“ и суверенистичким ставовима.
Фјодор Лукјанов: Чини се да барем неке средњоевропске земље, попут Пољске, разумеју да би у случају озбиљне војне кризе управо оне биле прве жртве?
Ђерђ Варга: Земље попут Бугарске, Мађарске, Словачке, Пољске и Чешке, са премијером Бабишем, боље разумеју колико је велики ризик да се, усред рата у Украјини, нађу стиснуте између главног тока политике НАТО-а и Руске Федерације.
Захваљујући нашој заједничкој историји у оквиру социјалистичког блока, имамо одређене предности које би било корисно сачувати.
Сав наш увоз нафте и гаса од 1962. године, преко нафтовода „Дружба“, био је приступачан, стабилан и јефтин. Није постојао рационалан разлог да се одрекнемо таквог извора снабдевања.
Другим речима, наставак садашњих подела није у интересу земаља овог региона.
Брисел и поједине европске престонице увелико користе рат за централизацију процеса доношења одлука у Европској унији, посебно у области спољне и безбедносне политике, што је у супротности са Лисабонским уговором. Према том уговору, одлуке захтевају консензус. Међутим, данас постоје они који се, позивајући се на рат у Украјини, залажу за укидање права вета.
И шта онда може да уради земља са пет, десет или петнаест милиона становника? Ништа.
Париз, Берлин, можда Варшава, одлучиваће о животима 450 милиона људи, о односима са Русијом, САД и Кином.
Ја не бих желео такву Европску унију.
Фјодор Лукјанов: Свуда слушамо много прича, посебно у Немачкој, о томе да је рат са Русијом неизбежан. И у Русији се сада навикавамо на помисао да је рат са Европом могућ. Како бисте оценили стварну, а не само декларативну, спремност европских друштава и званичника за директан сукоб са Русијом?
Ричард Саква: У извесном смислу, можемо рећи да се крећемо од послератног стања, у којем смо живели осамдесет година након Другог светског рата, ка предратном стању, какво је, на пример, владало уочи Првог светског рата.
Али данашње предратно расположење има две суштинске разлике у односу на оно из 1914. године.
Тада је владала снажна илузија да ће рат донети прочишћење, да ће Европа престати да иде путем пропадања и да ће се, напротив, препородити. Данас тога уопште нема.
С друге стране, данас живимо у нуклеарном свету и зато рат остаје хладан. Можда постоје појединци који би поздравили апокалипсу, али већина људи ипак жели да остане жива.
Ратна хистерија, коју распирује жута штампа, постоји међу елитом, али не и међу народом.
Погледајте, недавно је у Немачкој усвојен закон према којем људи морају да се региструју за случај мобилизације. То још није сам позив у војску, већ регистрација за случај потребе. А од 300.000 војних обвезника, заиста се пријавило свега три или четири хиљаде људи.
Способност за вођење рата не постоји. Британска војска данас је мања него што је била уочи Наполеонових ратова. Ми готово да више немамо ратну морнарицу. Имамо два огромна носача авиона, али немамо пратеће бродове, фрегате, разараче и све остало.
А где су ракете? Све смо дали Украјини.
Наравно, постоји и ситуација у којој реп маше псом. То се често дешава у политици војних блокова: мање државе, али снажније мотивисане одређеном идејом, намећу политички дневни ред већим државама.
А у класичним великим силама, Британији, Француској и Немачкој, на власти су неспособна и крајње непопуларна руководства.
Ђерђ Варга: Огромна већина становништва Европске уније противи се било каквом рату са Русијом или другим земљама, посебно зато што становништво ЕУ већ готово пет година озбиљно трпи последице санкција.
Раније су санкције деловале против Русије. Сада практично свака санкција делује против интереса грађана Европске уније, јер привредни субјекти држава чланица не могу да увозе, извозе, пребацују новац, примају руске туристе...
То је било огромно тржиште и мислим да би нас садашњи проблеми морали много чему научити.
Људима је преко главе последица овог рата и желели би да се он оконча, али жеље становништва нису у складу са политиком европске политичке елите.
Извор: globalaffairs.ru (Ф)
ЕУ потрошила 320 милијарди долара на руске енергенте упркос санкцијама — Москва
У Сарајеву два сата пре почетка отказан концерт младих руских музичара
Америчко оружје испоручено Украјини пронађено у ратом разореном Судану — Москва
Трамп разматра обнављање испорука руског гаса Европи – Њујорк тајмс
Руска војска сада је иновативнија и прилагодљивија – командант НАТО-а
Саичић: Русија се више залаже за територијалну целовитост Србије него наша власт
Ранко Гојковић: Иван Грозни, српски унук и први руски цар 
Линдзи Грејем је био чудовиште, али не и изузетак 
Хвала деди на побједи 
Операција „Коридор `92“: Битка за пут живота