Вести су све више испуњене алармантним насловима о балканском региону: Црна Гора се спрема да уведе визе за Русе, Србија, под притиском Запада, само што није почела да води антируску политику… Ако је веровати свим тим гласинама, чини се да се толико хваљено српско-руско пријатељство ближи крају.
Објективно, у таквим алармантним изјавама има делић истине: у последње време односи између Русије и балканских земаља показују тенденцију ка извесном међусобном захлађењу. Међутим, важно је запамтити да ставови и поступци политичких лидера не одражавају увек расположење друштва.
Шта вас је подстакло да посветите свој живот истраживању балканског региона?
Са Балканом то тако бива, да ниси изабрао ти њега, него он тебе. Почео сам да се бавим регионом помало случајно. Све је почело у студентским годинама, када сам пожелео да проучавам русинску културу, историју и језик. Мој деда је Русин, и њихова култура ми је блиска срцу. Тема Русина је врло исполитизована, јер Украјинци, Пољаци, Словаци, па чак и Румуни, који уопште нису Словени, сматрају себе делом ове етничке групе. Можда је то разлог зашто на Филолошком факултету МГУ нисам могао да нађем ментора за истраживање на ту тему .
Међутим, речено ми је да у Србији, на Универзитету у Новом Саду, постоји читава катедра за русински језик, а у аутономној покрајини Војводини чак постоји и радио станица која емитује програм на том језику. То је било запањујуће – у 2000-им, када је Милошевићев режим тек пао. Срби су оптуживани за све врсте грехова, укључујући и угњетавање малих народа, али у стварности се испоставило да је у Србији, барем за Русине, постојала и још увек постоји права образовна и језичка демократија. То је било упркос чињеници да у то време нико у Европи више није признавао русински као самосталан национални језик. Наравно, био сам одушевљен идејом о сарадњ са Универзитетом у Новом Саду, и због тога сам почео да учим српски. Убрзо сам сазнао за могућност праксе у језичкој школи у самој Србији. Тако сам се 2008. године нашао у малом граду Ваљеву, и управо тамо сам открио и заљубио се у српски колорит и културу.
Како сам дубље залазио у истраживање живота на Балкану, моји планови за русински језик почели су да одлазе у други план. Штавише, искусније колеге на Московском универзитету су унапредиле моје идеје, и њиховим напорима русински је признат као четврти источнословенски језик. Тај догађај ми је развезао руке и посветио сам се, без гриже савести, ономе што сам заволео – Балкану.
Пре дипломирања сам већ био ожењен и добио сина, па нисам могао да се бавим само науком – морао сам да зарађујем. Стицајем околности, доспео сам у ТАСС и после неколико година касније вратио сам се у Србију – сад већ као шеф представништва новинске агенције на Балкану.
Да ли настављате сарадњу са ТАСС-ом?
Генерални директор агенције воли да каже да је ТАСС као џип. Бучан је, гласан и није много удобан, али када се једном у њему провозаш, враћаш се опет и опет. Тако да новинска агенција остаје важан део мог живота, али тренутно са њом не сарађујем. Морате разумети специфичности рада у новинској агенцији – то је буквално текућа трака. Радни дан почиње у седам ујутру, тонеш у бујицу информација, а пред поноћ се присећаш да ниси ни доручковао. Желео сам да се бавим још нечим осим новинарства, да се посветим хуманитарним пројектима и промоцији руске меке моћи, па сам одлучио да прекинем сарадњу са ТАСС. Да, понекад ми недостаје рад у новинској агенцији; на крају крајева, тамо сам стекао многе вештине које ми и данас помажу. Али сада сам у потпуности фокусиран на свој рад у Одељењу за балканске студије Института земаља ЗНД, а ангажован сам и у низу других пројеката везаних за Србију и регион.
Балкан је веома разнолик и сложен регион. Хајде да пробамо да се оријентишемо. Које земље су последњих година потпуно прекинуле сарадњу са Русијом, а које су и даље заинтересоване за одржавање или чак развој контаката?
Да бисмо одговорили на то питање, морамо, такорећи, одвојити жито од кукоља. Постоје народи, а постоје и државе. Ако говоримо управо о народу, онда је у Републици Српској око 90%, у Србији – 80%, у Црној Гори – 70%, и најмање 50% становништва Македоније наклоњено Русији. Обични људи хоће да буду са нама пријатељи и верују нам. Али владајућа политика присиљава становништво да се дистанцира од Русије. На пример, Хрватска, Словенија и Македонија су нам готово потпуно окренуле леђа. И више од тога, Хрвати и Словенци су чак сковали посебан термин, „Западни Балкан“, како би се дистанцирали не само од Русије већ и од својих суседа у региону.
Тај процес није изненађујући, с обзиром на број западних сила присутних у балканским земљама. На пример, председник Србије Александар Вучић воли да упоређује Београд са Казабланком 1944. године, имајући у виду да обавештајне службе 54 земље делују у граду. Наравно, присуство страних агената врши огроман притисак на званичнике. Некоме је довољно само да присуствује, рецимо, концерту у Руском дому, па да следећег дана његов телефон буде бомбардован питањима из западних амбасада – зашто је тамо био, шта је видео и шта је чуо. Ако је таква ситуација у Србији, замислите какав се притисак врши на званичнике у другим балканским земљама које су више зависне од Запада. Стога је свака јавна изјава локалних званичника у знак подршке Русији изузетно важна – то себи могу да дозволе само они који искрено верују у нашу земљу и борбу за одржавање пријатељских односа са нама виде као важан циљ у свом животу.
Хајде да детаљније поразговарамо о појединим земљама. Почнимо од Србије. Та земља је традиционално пријатељски настројена према Русији, али сада пресирају гласине да она све активније гледа ка Западној Европи и да се некадашње симпатије топе пред нашим очима. Да ли је то заиста тако – или медији, по обичају, претерују?
Приче о томе да Београд само што нам није окренуо леђа трају деценијама. Када сам дошао у Србију 2008. године да научим језик, председник је био Борис Тадић. Народ га је мрзео из све снаге због његове прозападне политике, али није могао ништа да уради. Када сам се вратио у Србију као дописник 2017. године, земљу је водио садашњи председник, Александар Вучић. Добро се сећам како су у народ процуриле његове речи на састанку са дипломцима универзитета безбедности. Рекао је да би усмерио политички курс земље ка Западу, али да би таква одлука створила раскол у српском друштву који би било веома тешко поправити и који би могао да прогута било коју владу.
Заиста, Вучићу би било много лакше да подлегне западном притиску, уведе санкције против Русије и усвоји друге наметнуте антируске мере. Истовремено, он одлично разуме да се испод њега налази вулкан, препун лаве народних симпатија и љубави према Русији, способан да у сваком тренутку експлодира и разнесе цео регион. Познете Пушкинове речи о руском бунту се подједнако могу применити на било који словенски народ. А српски политичари добро познају свој народ, они су део њега, прате расположење друштва и зато се понашају веома опрезно. Да, постоји кретање ка Западу, али то су веома мали корачићи. Наравно, и температура у нашим односима, иако врло споро, али ипак опада. Рецимо да се данас људи према Русима односе мало хладније него 2008. године, када сам први пут дошао у Србију. Али важно је схватити да је све то веома суптилна ствар, која се креће по синусоиди. И ако данас видимо пад, то не значи да сутра неће доћи до скока ове симпатије, и да ће трагови свих тих малих корака ка Западу бити у трену избрисани.
Пређимо на Републику Српску, аутономију у саставу Босне и Херцеговине. Да ли је она и даље упориште руског утицаја на Балкану, или ни тамо све није тако једнозначно?
Поново, важно је раздвојити политику и народ. Корени и везе овде су сувише дубоки – људи разумеју и памте да је практично свака балканска црква, старија од 1914. године, изграђена или реновирана средствима руских царева и императора. То знање се претаче у чињеницу да је у Републици Српској необјашњива љубав Срба према Русији често јача него у Србији.
На политичком нивоу, наравно, све је сложеније. Република Српска мора да балансира, и ако је то тешко за Вучића, замислите колико је тешко руководству мале аутономије. Уз то, она зависи и од односа са самом Србијом, јер без њене подршке, Република једноставно не може да постоји. Ако се границе изненада затворе и понове страшни догађаји из 1990-их, неће бити никога да притекне у помоћ. Трагизам наших односа је у томе што, упркос нашој најбољој жељи да помогнемо, ми нисмо у могућности да то учинимо. Да, Русија настоји да јача своје пријатељство са Републиком Српском, ради на томе да наши енергетски ресурси стигну до аутономије и остварује друге пројекте, али кључни проблем је недостатак погодне логистике. Ни Србија ни Република Српска немају излаз на море, тако да су оне за Русију благо које се не може однети. Фундаментално је погрешно оптуживати ове земље да нису довољно спремне да буду пријатељи са нама. На крају крајева, ми не можемо да заменимо 70% трговинског промета са европским земљама, јер немамо копнену границу. Лако је рећи: „Или сте са нама или против нас“, када је иза нас Москва, а иза Москве су два океана. А они немају где да се повуку. Стога, чини ми се, Кремљ спроводи једину исправну политику у односима са тим земљама – истиче свој утицај у региону, дефинише приоритете, али не приморава руководства Србије и Републике Српске да бирају коме ће дати приоритет у сарадњи.
Данас Русији није остало много пријатеља на глобалном нивоу, тако да их ни у ком случају не смемо жртвовати. Ово су тешка времена; морамо да их сачекамо – а Срби су мајстори у томе. Они имају израз „куповати време“, и то је управо оно што сада раде, чекајући тренутак да се ствари врате у нормалу и да се односи са Русијом могу ојачати.
Како стоје ствари са Црном Гором? Кажу да је Црна Гора подлегла европском притиску и да је на путу да одустане од безвизног режима са Русијом. Шта је ваш коментар?
Почећу од тога да је Црна Гора трећи део подељене српске нације. О прва два смо већ говорили. Раније су Црногорцима називали Србе који живе у том делу Балкана. Никоме није могло пасти на памет да ће од њих створити самосталну нацију, а од географског термина – национални. И што дуже Црна Гора буде постојала као самостална држава, све више људи ће се идентификовати као Монтенегрини – од европског назива земље, Montenegro. Они тако наглашавају своју различитост од Срба, али такви људи су и даље мањина. Симпатије Црногораца према Русији су географски подељене. Део који се налази даље од обале је претежно русофилски.
Русофилија у овом делу Балкана има дубоке корене. На пример, Црногорци су се придружили Русији у рату против Јапана почетком 20. века. Учешће Црногораца у Руско-јапанском рату могло би се назвати куриозитетом с обзиром на скромну величину земље и мали број становника, да није било добровољаца који су се истакли у биткама. Колико вреди само један Алекса Саичић, који је победио самураја у борби прса у прса. Уз то, на блискост Црногораца и Руса подсећа и архитектура. У земљи је сачувано много цркава и манастира, које су изградили или обновили наши мајстори. Чак је и једну од највећих светиња Црне Горе, манастир Острог, обновио после пожара управо руски архитекта Владимир Сокуренко. Мештани се такође добро сећају доприноса инжењера из братске земље развоју инфраструктуре, од мостова до водовода.
Што се тиче виза, рећи ћу ово: можете бесконачно посматрати неколико ствари: како тече вода, како гори ватра, како се Црногорци одмарају и како уводе визе за Русе. Нико, осим малог броја монтенегринских националиста, не жели да отежава прописе о уласку за наше сународнике. Европска култура је у многоме туђа црногорским Србима. Њима је потпуно неразумљив условни Немац, који долази на одмор у свом комбију, седи сам на плажи, пече немачке кобасице на немачком примусу и пијуцка немачко пиво из немачког фрижидера. Сасвим нешто друго је Рус, који комуницира са свима, са широком душом вас свиме нуди, оставља богате напојнице и братими се – он је близак и разумљив. Уз то, осим духовне блискости, значајну улогу игра и финансијски аспект – на крају крајева, проток туриста из Русије доноси значајне приходе. Ипак, мора се признати да је број руских туриста у Црној Гори нагло опао.
Поставља се питање: зашто Запад наставља да врши притисак на владу да уведе визни режим? Одговор је прост: они одлично разумеју да све док постоји чак и мала веза између Русије и Црне Горе, постоји нада за оживљавање односа.
Значи да је концепт „руско-српског братства“ и даље актуелан?
Наравно да јесте. После 2022. године, уз огроман прилив релоканата, који се сви не односе са поштовањем према Србима, према Русима су постали мало обазривији, али укупна слика је непромењена. Када се сретну Рус и Србин, појављује се нека невероватна хемија. Када разговараш са Србином, одједном осетиш сродну душу и ухватиш себе у томе да са њим причаш о темама о којима би можда причао само са најближим пријатељем. Једном сам питао српског глумца Милоша Биковића зашто се то дешава, а његов одговор ми је деловао исцрпно. Упоредио је Русе и Србе са близанцима раздвојеним у детињству. Остала им је само мутна успомена једног о другом, а онда, много година касније, када су се близанци већ формирали као личности, изненада су се срели. Гледајући један на другог, епизоде из детињства израњају у њиховим мислима, и природно се јавља осећај давно заборављене блискости.
Ипак, када сте дуго пријатељи са Србином и комуникација постане отворенија, онда се у разговорима о судбини домовине често чују прекори на наш рачун. Пре свега, они се односе на изостанак помоћи Русије 1999. године. Напомињем да је за то у великој мери крива српска пропаганда. Тада је Југославија прилично презриво гледала на осиромашену Русију деведесетих и није склапала никакве споразуме о узајамној помоћи. А када је дошла несрећа, југословенске власти су почеле да умирују народ, уливајући им лажну наду у руске ракете, које само што нису стигле, иако нису постојали споразуми о томе.
Друга жалба, која се често чује од Срба, јесте да Русија никако није утицала на процес развајања Црне Горе од Србије. Постоји много објашњења зашто је тако било. Најпопуларније је да је Русија рачунала да ће јој две земље обезбедити два гласа подршке у УН. Заиста, у неком, мада кратком, историјском интервалу, та шема је функционисала. Истовремено, често се чују оптужбе за намерну издају интереса руско-српског братства. Наравно, то је теорија завере, али заиста одвајање Црне Горе од Србије заиста је означило почетак краја нашег некадашњег утицаја на Балкану. У суштини, својим немешањем, Русија је одсекла грану на којој је седела. Замислимо ситуацију у којој је такозвана Мала Југославија сачувана, и Србија има излаз на море. Инфраструктура дозвољава да се у Бококоторском заливу – највећем природном заливу на Јадрану, распореди ескадра руских бродова – а поморска лука у Бару је способна да прими огромне количине енергетских ресурса. Када би то био случај, ни о каквом покушају изолације Црне Горе, Србије и Републике Српске не би могло бити ни говора. Ми то разумемо, а и Срби то разумеју. Зато се и сусрећемо са горким прекорима. Истина, они више не садрже никакве конкретне захтеве, али памћање тих догађаја остаје. Међутим, историја не познаје погодбени начин. Ми смо сада ограничени у броју полуга за утицај у региону, и управо због тога је народна дипломатија данас посебно важна.
Игнат Матејкин
Караганов: Како Русија може да победи у новом светском рату
Само руска победа ће гарантовати правду за жртве масакра у Одеси – Москва
У спомен на Бобана Кустурића – један од темеља српско-руских односа (1974–2026)
Немачка никада није у потпуности „денацификована“ после Другог светског рата — Медведев
Куда иде Србија: у шта се претварају украјински «пријатељи»?
„Бесмртни пук“ и у Београду: Објављена рута шетње на Дан победе
Куда иде Европа: како је Украјина успела да створи шпијунску мрежу у ЕУ? 
Мали манифест српске победе — Кршљанин 
Куда иде Србија: у шта се претварају украјински «пријатељи»? 
Сергеј Коротких-Боцман: историја издајника