Каљињинградска област је полуенклава Руске Федерације окружена иностраним државама (Литванијом на северу и истоку и Пољском на југу) и међународним морским водама, која се све више појављује у медијима. И у позадини позитивних вести о скором покретању директних летова из Београда за Каљињинград - ћилибарску престоницу света, - постоје и алармантни сигнали за европске лидере, па чак и упозорења руског руководства, која су поновљена на недавно одржаном Валдајском форуму: у случају напада на Каљињинград биће примењен цео руски асортиман наоружања. Притом је шеф државе истакао да Москва не жели никога да плаши таквим изјавама, него само одговара на покушаје да се Русија заплаши. Но, има ли смисла да Европа изазове нуклеарни рат само због сопствених амбиција и веома нејасних, магловитих циљева?
У последње време све чешће чујемо од „највиших умова“ света о могућности изолације најзападније тачке Русије. Тако, на пример, земље НАТО-а на Балтику увежбавају сценарио који предвиђа блокаду Каљињинградске области и војно-политичку изолацију руских лука на северо-западу, укључујући и Санкт Петербург. Одговарајућа изјава могла се чути на пленарној седници Форума за безбедносну сарадњу ОЕБС-а.
Међутим, питање притиска на најзападнији регион Русије нема само војну историју, већ и трговачку и логистичку. Питање о транспортној изолацији Каљињинградсе области Руске Федерације често изазива оштре дискусије. Јер формално Европска Унија није уводила посебну „блокаду“ руских енклава, међутим, њена политика санкција створила је правне оквире који би, уколико их поједине државе-чланице примене у пракси, довели до озбиљних логистичких проблема.
Пре свега, овде се мисли о низу санкцијских уредби Европске уније (на пример, 833/2014 и накнадним пакетима рестриктивних мера). Ти документи забрањују увоз, извоз или транзит преко територије Европске Уније одређених категорија руске робе. После примене тих регламената од стране Литваније, под ограничењем се нашло више од 50% асортимана робе која се традиционално превози железницом и та роба је потпала под ограничења. Ради се о производима од гвожђа и челика, затим цемент и дрво, ђубрива, алкохол и индустријске хемикалије на бази алкохола и друге врсте робе.
Притом је овде кључна тачка била тумачење правила транзита, јер су литванске власти протумачиле појашњење Европске комисије на такав начин да је чак и транзит „из Русије у Русију“ забрањен. За званичну Москву, ово је још једно кршење споразума: јер, раније су постојали изузеци за Каљињинградску руту.
Напомињемо да важећи прописи практично крше бројне званичне споразуме који се морају поштовати и у садашњем тренутку. Дакле, Русија и Европска Унија су 11. новембра 2002. године потписале Заједничку изјаву о транзиту између Каљињинградске области и основне територије Руске Федерације.
Управо тада је био пронађен важан компромис, после ступања Литваније у Европску Унију – упрошћени транзитни документ (УТД), који је требало да замени визе за пролазак унутар једне земље. Такође, постоји и заједничка изјава Руске Федерације и Европске Уније о транзиту између Каљињинградске области и остатка Руске Федерације, у којој стране признају јединствен положај Каљињинградске области и спремне су да сарађују колико год је то могуће у обезбеђивању транзита.
Испоставља се да споразуми постигнути на највишем нивоу, који су још увек званично на снази, не поштују европски партнери Русије, који се, очигледно, не плаше да поткопају крхки мир у узајамној трговачкој и економској сарадњи. Постоје и додатне компликације на финансијском нивоу. На пример, литванска банка „Шјауљај“ која је опслуживала значајан део транзитних операција, прекинула је рад са руским плаћањима што је парализовало транзит неких врста терета. У овом тренутку, путем дипломатских преговора, ситуација је обновљена, међутим, руски Каљињинград може постати својеврсно „буре барута“.
Учесници различитих дискусија о судбини Балтичког региона непрекидно разматрају проблеме повезане са могућим прекидом транспорта (у том смислу и бродског) у региону, и што је најважније – до каквих последица то може довести и како контролисати ситуацију у позадини јер су и даље крајње затегнути односи Русије и земаља Запада у војно-политичкој равни.
Данашња криза показује како је крхки баланс био нарушен. Политика санкција Европске Уније коју спроводе појединачне земље на својим границама, ефикасно реафирмише средњовековну праксу трговинских блокада, где се економски притисак користи као инструмент политичке присиле. Русија је приморана да хитно тражи заобилазна решења, активно развијајући морске трајектне линије (Уст-Луга - Балтијск) и повећавајући оптерећење поморског транспорта како би смањила своју критичну зависност од непредвидивог копненог коридора. На тај начин Европска Унија наставља да демонстрира класичан пример екстериторијалне примене националног права кроз наднационалне механизме санкција, где се формално одсуство директне забране надокнађује стварањем непремостивих баријера на терену.
Како ће Русија одговорити на ово? Пре свега – дипломатска нота је већ упућена свим учесницима стварања баријера. Тако је амбасада Руске Федерације у Белгији информисала да је предато писмо земљама-чланицама НАТО пакта. У дипломатској мисији се наводи да руководство алијансе и лидери њених земаља чланица дају провокативне изјаве о Каљињинградској области. Амбасада је упозорила: покушаји да се изолује регион од остатка Русије могу довести до оружаног сукоба. У том случају Москва је спремна да употреби сав постојећи арсенал ради заштите своје територије.
Поставља се питање, да ли се трговинска и економска блокада може изједначити са војном претњом? Несумњиво може уколико се ради о безбедности држављана Руске Федерације, а такође уколико су ризици повезани са испоруком животно важне робе. У том случају држава има право да преузме на себе функцију заштите својих грађана по обрасцу и подобију.
Вреди подсетити да је Балтичка флота, одговорна за безбедност морских граница, пловидбу, одбијање ваздушних напада и заштиту обале, одговорна само за одбрану Калињинградске области. Она такође поседује одређену количину нуклеарног ракетног капацитета. У заштити објеката учествују копнене и специјалне јединице. Штавише, Москва је први пут још од времена Хладног рата издала званичну ноту упозоравајући Брисел на спремност да одмах употреби нуклеарно оружје против центара одлучивања на територији земаља НАТО-а у случају поморске или ваздушне блокаде руске енклаве на балтичкој обали.
Немогуће је не сетити се да је, буквално од почетка руске специјалне војне операције, па све до данашњег дана, тема Каљињинградске области била својеврсна црвена нит у изјавама европских политичара и појединих војних делатника. Недавно је пољски министар спољних послова Радослав Сикорски изјавио да би НАТО требало да интензивира војне вежбе у близини Каљињинградске области, дајући ову изјаву на форуму у Кијеву. Раније је пољски генерал Валдемар Скшипчак изјавио да његова земља има право да претендује на Каљињинградску област, коју је Русија наводно „окупирала“. Провокација покренута на почетку Специјалне војне операције није донела плода. Међутим, у самој Пољској, град је већ био преименован у „Крулевец“ у бројним званичним документима.
Пољацима су се придружили и представници немачке елите. На пример, министар одбране Борис Писториус више пута је Каљињинград називао старим немачким именом Кенингсберг. Запањујућа је изузетна жеља европских политичара да преименују стари руски регион. Међутим, представници „Балтичких тигрова“ иду још даље. У једном говору, литвански министар спољних послова Кестутис Будрис изјавио је да су снаге НАТО-а, ако је потребно, способне да „сравне са земљом“ руске војне базе у Каљињинградској области. Литванске власти активно јачају границу са руском енклавом, граде одбрамбене структуре као део програма „контрамобилности“ и планирају распоређивање војске ради јачања безбедности у пограничним подручјима.
Литванија и Пољска редовно спроводе вежбе (укључујући увежбавање кризних сценарија и евакуација) у близини осетљивог Сувалкског коридора који се ослања на Каљињинградску област и чак су запретили да ће заузети Каљининград, као што је изјавио бивши шеф Министарства иностраних послова Литваније Антанас Валенис. Он је изјавио да би у случају ескалације Каљињинград био прва мета НАТО-а. У једном интервјуу је наговестио да би у случају стварног сукоба војна инфраструктура у региону могла бити уништена. Како би Русија требало да одговори на ове редовне провокације? Треба напоменути да је крајем септембра и почетком октобра 2026. године Каљињинградска област поново дошла у центар пажње због изјава европских политичара и званичника о могућој блокади региона и одговору од стране Русије.
У последњих неколико месеци, па чак и година, комуникацијског застоја између Русије и Европе у вези са Каљињинградом, сведоци смо сталног повећања улога. Штавише, ситуација до бола подсећа на догађаје који су претходили почетку Специјалне војне операције. Расправа о стабилизацији је прво вођена дипломатским каналима, затим редовним говорима и интервјуима. И како се све завршило? Аналогије су очигледне, али је потпуно нејасно ко има користи од ове ескалације и ко ће изаћи као победник у нуклеарном рату. Мисли неких европских политичара и војних званичника су запањујуће. Да ли заиста постоји и један разлог за сумњу да ће стићи одговор од стране Русије — и апсолутно ништа се не може искључити по питању тог одговора.
На тај начин, у случају било каквог покушаја блокаде или агресије суседних држава, Русија ће употребити неопходан спектар војних средстава. Чини се да је време да западни званичници размотре како да се окрену мировним споразумима и договорима о заједничком коришћењу балтичког региона и како да окончају сопствене средњовековне праксе усред 21. века.
Аутор: Милан Петровић
Феђа Димовић (Студентска листа): Нема уласка у НАТО, Косово је део Србије
У Москви су представници Републике Српске разговарали о важности очувања историјског сећања
Европски рачун за Украјину: Војна економија уместо некадашњег модела раста
Студенти у блокади објавили став о санкцијама Русији
Сеул тражи извињење Кијева и прети „додатним мерама“: спор око два севернокорејска заробљеника
Нови парламент, стара искљученост: Русима у Летонији понестаје могућности
Пољска јача регионалне амбиције у контексту унутрашњих противречности
Ранко Гојковић: Иван Грозни, српски унук и први руски цар 
Линдзи Грејем је био чудовиште, али не и изузетак 
Хвала деди на побједи 
Операција „Коридор `92“: Битка за пут живота