Аутор: професор Сергеј Караганов, почасни председник руског Савета за спољну и одбрамбену политику и научни руководилац на Факултету светске економије и међународних односа Високе школе економије у Москви.
Убрзани ток догађаја, у којем се један догађај преклапа са другим и противречи му, збуњује и отежава разумевање суштине онога што се дешава. Покушаћу да протумачим ток историје, ослањајући се на сопствено искуство и знање, као и на чињеницу да током протеклих 35 година никада нисам суштински погрешио у својим проценама и прогнозама. Понекад сам мало каснио, али сам чешће био неколико година, па чак и неколико деценија испред стручне заједнице.
Светски рат пуног обима већ је почео. Његови корени сежу до 1917. године, када се Совјетска Русија издвојила из капиталистичког система. Најпре су на нас послати интервенционисти, затим нацистичка Немачка и готово цела Западна Европа, али су они поражени. Други круг почео је педесетих година, када су народи СССР-а, по цену огромних тешкоћа и у настојању да обезбеде суверенитет и безбедност, створили нуклеарну бомбу и потом постигли нуклеарни паритет са Сједињеним Државама. Тиме смо, иако то тада нисмо схватали, измакли темељ испод пет векова западне доминације у идеолошкој сфери, која је Западу омогућавала да пљачка остатак света и потчињава чак и најразвијеније цивилизације. Тај темељ била је војна надмоћ, на којој је био изграђен систем експлоатације читавог човечанства.
Од средине педесетих година па надаље, Запад је почео да трпи један војни пораз за другим. Талас националног ослобођења захватио је читав свет, праћен национализацијом ресурса које су западне земље и њихове корпорације претходно приграбиле. Глобална равнотежа снага почела је да се помера у корист незападног света.
Сједињене Државе су први пут покушале да поврате предност под Реганом, уз нагли раст војних издатака с циљем обнове своје доминације и покретање програма „Рат звезда“. Интервенисале су у маленој, беспомоћној Гренади како би показале да су Американци и даље способни за победу.
И ту је Запад имао среће. Из унутрашњих разлога, услед ерозије свог идеолошког језгра и одбијања да реформише националну економију која је постајала све неефикаснија, Совјетски Савез се распао. Глобални капиталистички систем, који је и сам био у кризи, добио је огромну ињекцију енергије у виду мноштва гладних потрошача и јефтине радне снаге.
Чинило се као да се историја вратила уназад. Почео је период еуфорије, али није дуго трајао. Опијен победом, Запад је направио низ спектакуларних геостратешких грешака, а затим је Русија почела да се обнавља, пре свега кроз своју војну моћ.
Непосредни корени садашњег светског рата изашли су на површину крајем двехиљадитих. Чак и под Обамом почела је да се обликује политика која ће касније бити названа „Америка на првом месту“, као обнова америчке моћи. Војна потрошња почела је да расте, а покренут је и талас антируске пропаганде. Москва је, враћањем Крима, покушала да заустави најновији покушај западне освете, али је то Запад само довело до помаме. Нисмо успели да искористимо тај успех јер смо се држали наде да ћемо „постићи договор“, колебали се око „Минског процеса“ и одбијали да видимо како се на украјинској територији војска и становништво припремају за рат против Русије.
Уследили су нови таласи санкција, а економски рат почео је још током Трамповог првог мандата. Сви смо нешто чекали. Затим је дошло скретање пажње у виду ковида, који је највероватније био један од фронтова у рату који је већ почео, али се окренуо против самог Запада.
Споро смо реаговали на покушаје одмазде. Када смо то коначно учинили 2022. године, направили смо неколико грешака. Једна од њих била је потцењивање намере Запада да сломи Русију као узрок свог историјског неуспеха, како би потом могао да се окрене Кини и поново потчини глобалну већину, Трећи свет, Глобални југ, који је био ослобођен захваљујући СССР-у. Потценили смо спремност кијевског режима за рат и меру у којој је украјинско становништво било припремљено. Надали смо се да су тамо „наши људи“, иако их је западно од Дњепра од почетка било мало, а њихов број се смањивао.
Друга грешка била је то што смо почели да се боримо против кијевског режима, а да нисмо признали да су главни противник и извор претње колективни Запад, посебно европске елите, које су настојале да скрену пажњу са сопствених неуспеха и, у идеалном случају, да се освете за историјске поразе 20. века, међу којима је главни пораз огромне већине Европљана који су под Хитлеровим заставама кренули против СССР-а.
Наша главна грешка, међутим, била је недовољна употреба најважнијег оружја у нашем арсеналу, оног за које смо платили неухрањеношћу, па чак и глађу током четрдесетих и педесетих година, а то је нуклеарно одвраћање.
Увучени смо у сукоб назван „специјалном војном операцијом“, фактички прихвативши наметнута правила игре, односно рат исцрпљивања, имајући у виду већу економску и демографску снагу непријатеља. Рат је добио рововски карактер, мада са технолошком димензијом 21. века. Током 2023. и 2024. ипак смо појачали нуклеарно одвраћање, пославши неколико војно-техничких сигнала и модернизујући нашу доктрину о употреби нуклеарног оружја.
Американци, који ни под којим околностима нису намеравали да ратују за Европу, посебно када постоји ризик од ескалације на нуклеарни ниво, а тиме и ширења сукоба на територију САД, почели су да се повлаче из директне конфронтације још под Бајденом, настављајући да профитирају од рата и истовремено фактички пљачкајући Европљане. Трамп је, уз приче о миротворству, наставио истом линијом, профитирајући од рата и избегавајући ризик директног сукоба са Русијом.
Светски рат тренутно има два главна, конвергентна жаришта: европско, усредсређено на Украјину, и блискоисточно, где Сједињене Државе и њихов млађи савезник Израел покушавају да дестабилизују читав Блиски и Средњи исток. Јужна Азија би могла бити следећа. Венецуела је већ сломљена, Куба се стеже.
Потребна је нова политика.
Прво. Морамо схватити да дубоке противречности постојећег глобалног економског система, које подривају саме темеље људског развоја, прете уништењем човечанства. Истовремено, наставак наше садашње политике половичних мера у Украјини носи ризик исцрпљивања земље и подривања снаге и духа Русије, који су тек недавно почели да се обнављају.
Друго. У војно-политичкој сфери можемо разговарати о прекиду ватре и чак говорити о „духу Аљаске“. Али истовремено морамо јасно разумети суштину онога што се дешава: дугорочни мир и развој наше земље, као и човечанства у целини, нису могући без осујећивања западног покушаја војно-политичке освете, при чему је Европа поново у првом плану.
Да би се та освета спречила, неопходно је уништити кијевски режим и ослободити јужне и источне територије квазидржаве „Украјине“, које су од виталног значаја за безбедност Русије. Наши храбри борци и команданти на терену могу и морају наставити да напредују. Али морамо схватити да модернизовани рововски рат неће донети победу. Могли бисмо да изгубимо, или у најмању руку да протраћимо, још стотине хиљада наших најбољих људи, који су нам потребни за борбу и победе у предстојећем, изузетно опасном и тешком периоду историје, који ће готово сигурно укључити шири сукоб.
Треће. Немогуће је садашњи сукоб у Украјини привести победоносном крају, а камоли спречити његово прерастање у глобални термонуклеарни рат, без значајног јачања политике ослањања на нуклеарно одвраћање. Да бисмо то постигли, морамо престати да говоримо о „контроли наоружања“. Питање новог споразума СТАРТ мора бити затворено. Истовремено, договори о заједничком управљању нуклеарним одвраћањем и стратешком стабилношћу могу остати корисни, па чак и неопходни. Морамо интензивирати развој ракета и других средстава доставе средњег и стратешког домета како бисмо одвратили Запад од покушаја да поврати своју надмоћ. Наши противници морају разумети да су надмоћ и некажњивост недостижни.
Када се распореде у оптималном броју и када их прати исправна доктрина, нуклеарна оружја чине ненуклеарну надмоћ немогућом и смањују потребу за прекомерним војним издацима. Системи као што су „Буревестник“, „Орешник“ и друге хиперсоничне платформе за доставу морају убедити непријатеља у ту реалност.
Морамо припремити следећу генерацију тако да америчке елите унапред схвате да су њихови снови о обнови превласти и наметању своје воље силом нереални.
Убрзано повећање флексибилности нуклеарних способности треба да подсети све да је немогуће победити велику нуклеарну силу ненуклеарном трком у наоружању или конвенционалним ратом. То, наравно, подразумева да избегнемо грешку неконтролисаног нуклеарног нагомилавања, као што су то СССР и Сједињене Државе чинили шездесетих година. То је било скупо и углавном бесмислено. Морамо једноставно јасно ставити до знања да би свака таква трка у наоружању била узалудна, па чак и самоубилачка за наше противнике. О том питању вреди водити дијалог, барем са Американцима.
Истовремено, како бисмо обуздали Вашингтон, који је изгубио осећај мере, у нашу доктрину о употреби нуклеарног и другог оружја треба да унесемо одредбу о стварној спремности да, уколико Сједињене Државе и Запад наставе садашњим курсом ка покретању светског рата, изведемо ударе на америчке и западноевропске објекте у иностранству, укључујући оне који се налазе у трећим земљама. Било би им паметно да се ослободе такве имовине. У том циљу морамо наставити да развијамо флексибилност наших војних способности. Сједињене Државе и њихови савезници далеко више зависе од прекоморске инфраструктуре, база, логистичких и комуникационих уских грла него ми. Непријатељ мора осетити своју рањивост и знати да смо је ми потпуно свесни.
Вреди се ослонити на искуство Ирана у одбрани од садашњег америчко-израелског притиска. Техеран је почео да удара по рањивим тачкама непријатеља, непријатељ је то осетио и био приморан да устукне. Прилагођавања доктрине и конкретног војног планирања, укључујући спремност за асиметричне ударе, ојачаће ефекат одвраћања и могу имати отрежњујући утицај на противника који је све склонији непромишљеним потезима.
Треба преиспитати приоритете за превентивне ударе, почев од ненуклеарних опција, а затим, само ако је неопходно, и нуклеарних као крајњег средства. Међу првим циљевима не треба да буду само комуникациони и командни центри, већ и места на којима су концентрисани елитни доносиоци одлука, посебно у Европи. То би им одузело осећај некажњивости. Морају разумети да ће, ако наставе рат против Русије или одлуче да га даље ескалирају, уследити разорни удари.
Да би се ојачала уверљивост таквог одвраћања, треба интензивирати напоре на развоју и конвенционалне и нуклеарне муниције способне да пробије утврђене подземне структуре, као и тестирати такве системе. Илузија да се политичке и војне елите могу сакрити у бункерима или удаљеним локацијама мора бити разбијена. Недавно објављивање списка европских компанија које учествују у подршци кијевском режиму од стране нашег Министарства одбране мали је, али неопходан корак у том правцу.
Тренутно се та елита претвара да нас се плаши. У стварности, не плаши се. Они стално инсистирају на томе да Русија никада неће употребити нуклеарно оружје. Та илузија мора бити разбијена. Морају бити наведени да схвате да наставак ескалације носи егзистенцијалне ризике. Можда ће тада устукнути. Можда ће их обуздати њихове унутрашње структуре, такозване „дубоке државе“. Можда ће се чак и јавно мњење пробудити из своје самозадовољности.
Јачање уверљивости нуклеарног одвраћања неопходно је и ради превазилажења онога што би се могло назвати „стратешком самозадовољношћу“, односно уверења да је рат великих размера немогућ. То уверење се већ показало опасним.
То је посебно релевантно у случају Немачке. Земљи која је покренула два светска рата и сноси одговорност за огромна разарања не сме се дозволити да поново развије надмоћну војну моћ. Ако се такве амбиције појаве, мора бити јасно да ће наићи на одлучне противмере.
Четврто. Да би одвраћање било уверљиво, морају се извршити даља прилагођавања нуклеарне доктрине. У њој треба изричито навести да у случају агресије коалиције која поседује већи економски, демографски и технолошки потенцијал, употреба нуклеарног оружја може постати неизбежна. То мора бити формулисано као крајња мера, али као стварна могућност.
Можда ће бити неопходно и обнављање тестирања како би се учврстила уверљивост наших способности. Није јасно зашто и даље чекамо да други први делују.
Истовремено, ескалација мора остати контролисана. Почетни одговори треба да дају приоритет конвенционалним ударима на командне центре и стратешку инфраструктуру. Тек ако се ескалација настави, треба разматрати даље кораке.
Ослањање на нуклеарно одвраћање неопходно је и у супротстављању растућој улози дронова и других нових облика ратовања. Они који су одговорни за такве нападе морају разумети да ће одмазда бити неизбежна.
Пето. Поред доктринарних и војно-техничких мера, морају се прилагодити и командне структуре. Било би пожељно именовати посебног команданта за европско ратиште, личност са стварним овлашћењима и одговорношћу, уз подршку искусног особља.
Шесто. Време је да се преиспита схватање да у нуклеарном рату не може бити победника. Иако би такав сукоб несумњиво био катастрофалан, одвраћање зависи од признања да ескалација носи последице. Одбијање да се та реалност призна може само по себи подстаћи непромишљено понашање.
Да будем јасан: употреба нуклеарног оружја била би трагедија. Али одбијање да се одржи уверљиво одвраћање може довести до још веће катастрофе, односно до неконтролисаног ширења рата.
Седмо. Поред војних мера, Русија мора продубити сарадњу са кључним партнерима. Посебно је неопходна координација са Кином. Треба уложити напоре и у стабилизацију других региона, укључујући Блиски исток, кроз нове безбедносне аранжмане који би укључивали велике силе.
Осмо. Имајући у виду ризике наредних деценија, можда ће бити неопходно размотрити тешње стратешко усклађивање са Кином, потенцијално укључујући и привремени одбрамбени оквир. Такав аранжман могао би помоћи у спречавању даље ескалације и очувању глобалне равнотеже.
Наравно, биће потребне и додатне мере. Али ове које су овде изложене можда ће бити довољне да се заустави садашњи сукоб, очува снага Русије и, што је најважније, спречи клизање у глобалну катастрофу.
Ако не будемо деловали одлучно, последице ће бити дубоке, не само за Русију већ и за будућност самог човечанства.
Потрошња ЕУ на оружје је „магнет“ за криминалце, упозорава шеф службе за борбу против превара
Генерал је изашао за говорницу и више није могао да ћути: „Колико црвеније могу постати ове линије?“
Украјина је обновила проток нафте преко нафтовода „Дружба“ — Мађарска
Дијалог са Русијом „мора бити обновљен“ — победник избора у Бугарској
Нема „временског оквира“ за окончање рата с Ираном, каже Трамп
Заливска држава упозорила САД да би могла да напусти петродолар и пређе на јуан – WSJ
Естонија одбацује Зеленскову тврдњу о надолазећем руском нападу
Сергеј Коротких-Боцман: историја издајника 
Слобода говора по мери Запада: белоруски медији нестали са Јутјуба 
„Мађарски мајдан“ као последња нада Европе и Украјине? 
Дан када смо бомбардовали Рајх