По мушкој линији, очева мајка и бака Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука рођене сестре првог србског цара сестра цара Душана, Теодоре Немањић, удате за деспота Дејана. И преко кнегиње Милице генеалошки се први руски цар може повезати и са две србске династије које су наследиле немањићку династију – Лазаревиће и Бранковиће.
Десетог дана након рођења наш јунак крштен је у Троицко-Сергијевом манастиру од стране игумана Јоасафа (Скрипицина). На престо Великих кнежева руских ступио је само 3 године потом, 4. децембра 1533. године, након смрти свог оца, великог кнеза Василија Ивановича († 4. децембар 1533. године), Због малолетства цара Ивана, његова мајка Јелена и њени блиски бољари су ефикасно почели да владају државом. Крунисан је 16. јануара 1547. године, а умро је 18. марта 1584. године.
Имао је само 8 година када му се упокојила и мајка Јелена Глинска († 3 апреля 1538 г.), и може се рећи да је велику улогу у васпитању првог руског цара имала његова србска бака, Јеленина мајка Ана Јакшић Глинска, кћер војводе Стефана Јакшића, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените србске породице. Анин отац Стефан Јакшић после пада Смедерева наставио је борбу са Турцима као племић мађарског краља Матије Корвина, тако да је србска бака Ивана Грозног била трострука племкиња – србска по рођењу, угарска по оцу и руска удајом за руског племића Василија Глинског.
Први руски цар је у време своје владавине у више наврата показао изузетну наклоност према Србима и србској историји. После посете игумана Пајсија постао је и заштитник србске царске лавре Хиландара пишући писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да заштити србске манастире. Био је то први дипломатски контакт две царевине на тако високом нивоу!
Иван Грозни ће у време своје владавине уздићи култ Светог Саве, србског равноапостолног светитеља до висина којих није удостојен ни један други светитељ. Поуздано се зна да је светогорски старац Исаија 1517. године поклонио Василију III, оцу Ивана Грозног, Теодосијево „Житије Светог Саве“. Можда је то житије утицало и на несебичну помоћ коју је Василије III слао србским манастирима. Забележено је да је помагао Ангелину Србкињу и манастир Крушедол, као и манастир Сисојевац код Параћина. Према руском историчару Е. Сизову, управо је Теодосијево „Житије Светог Саве“ утицало на Ивана Грозног и отуд и фреске у Архангелском храму Московског Кремља, отуд и толика заступљеност србског светитеља у његовом „Лицевом своду“.
Постоји и апокрифна легенда (историјски непроверена) да је тајно из Дечана донета круна Цара Душана за крунисање Ивана Грозног, а потом тајно враћена у Дечане. Било како било, духовна веза Првог Руског Цара са србским равноапостолним светитељем је нешто заиста јединствено. У Архангелском храму Московског Кремља, Иван Грозни, у чије време је фрескописан овај храм, посебну почаст је доделио Светом Сави. Он је наредио да се поред светитеља из заједничког календара и својих предака-владара који се налазе на 4 стуба, одсликају и четири „странца“, што је представљало својеврсну «потврду на царство». То су: Михаило VIII Палеолог, који је ослободио Константинопољ 1261. године од папских јеретика, као и свети Симеон Мироточиви, Свети Сава Србски и свети великомученик косовски Лазар. Тиме је Иван IV демонстрирао, да води порекло и од последњих Ромејских Царева, Палеолога и од Немањића. На поменутој фресци (на највећем, доњем делу стуба) Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви потписани су као „србски чудотворци“.
На истом стубу са друге стране, у трећем низу одоздо, одсликан је и свети кнез Лазар чији је култ у Русији такође био снажан и то је представљало путоказ Ивана Грозног да су у Православној држави и Господари спремни да мученички жртвују свој живот као и њихови поданици, за свету веру Православну.
И то није све, Свети Сава је једини два пута одсликан у том храму, јер се његова фреска налази и у олтарском делу Архангелског сабора. Свакако да је његова бака, Србкиња Ана Јакшић Глинска, имала значајног утицаја на васпитање Ивана Грозног, који је као што видимо веома поштовао србског светитеља и према појединим летописним сведочењима, Иван Грозни је сматрао да је управо захваљујући молитвама Светитељу Сави он спашен од погубљења током устанка 1547. године.
Друго грандиозно уздизање култа србског светитеља од стране Ивана Грозног видимо у великој распрострањености његових житијских икона, прво у „Хронографу“ а потом у чувеном „Лицевом своду“ (штампан током 60/70-их година ХVI века). У четвртом тому Лицевог свода који је посвећен Немањићкој Србији, од 160 слика, преко 100 је посвећено Светом Сави. „Лицевој свод“ представља јединствену у свету историју света, од Постања до периода владавине Ивана Грозног, у десет томова са преко 20 хиљада страница и преко 17 хиљада минијатура. То је највећи књижени споменик на свету, са више слика него текста. У Србији је пре пар година изашла књига „Свети Сава у руском царском летопису“ која говори о заступљености Светог Саве у тој „Цар-књизи“ како је зову браћа Руси. Дакле, у овом вишетомном летопису, нико није толико заступљен колико србски равноапостолни светитељ! Да додамо и то, да житијске илустрације у „Лицевом своду“ превазилазе по обиму све што постоји на ту тему у србској средњевековној уметности!!! Захваљујући савременој технологији, данас се и преко интернета може изучавати ово грандиозно дело руске културе из периода владавине Ивана Грозног.
Иван Грозни је велику помоћ упућивао многим србским манастирима. Тако србски монаси са Хиландара 1556. године од Ивана Грозног добијају завесу за Царске Двери коју је извезла лично његова супруга Анастасија, на којој су поред руских светитеља извезени и србски светитељи Свети Сава и Симеон. Та завеса се и дан данас чува у Хиландару. Иван Грозни је манастиру Милешеви поклонио покров за ћивот Светог Саве и чашу која се чува у Музеју СПЦ у Београду.
У Руској енциклопедији уметности, где је обрађена и црквена уметност, наилазимо на податак да се само у храмовима Москве налази 13 древних икона Светог Саве Србског из периода владавине Ивана Грозног.
Може се рећи и да је србски пример одбијања Патријарха Србског да оде на Флорентински сабор утицао и на касније држање Ивана Грозног према римским јеретицима. Када је папа Григорије XIII послао ученог језуиту Антонија Посевина, рачунао је да ће поклонима придобити себи и руског цара. Цар је папског посленика Посевина са почастима примио у Старици 18. августа 1581. Године. Посевин је том приликом уручио цару Ивану папско писмо и поклоне (крст са распећем, бројаницу украшену дијамантима и књигу о Флорентинском сабору). Али Антоније, пошто је имао три аудијенције код цара (21. фебруара, 23. фебруара и 4. марта 1582. године) и расправљајући се са царем Иваном о питањима вере, није постигао ништа, чак није добио ни дозволу за изградњу католичких костела (храмова) у Русији.
Његове полемике са римокатоличким и протестантским јеретицима указују на високи ниво религиозне свести и стају у ред са светоотачким бисерима у којима се разобличава латинска јерес. Неколико изузетно важних земских сабора РПЦ одржано је под покровитељством првог руског цара, почевши са чувеним «Стоглавим сабором» 1551. године.
Када говоримо о чисто државничким достигнућима Ивана Грозног, можемо рећи да је за време његове владавине у Русији постогнута озбиљна централизација власти и значајно проширење територије земље. Законик из 1550. године је ојачао централну власт, ограничио је произвољну моћ бојара и увео јединствене казне за све у земљи. Ни на томе се није стало, већ је у периоду 1555–1556. године дошло до реформе локалне самоуправе која је још више скратила самовољу локалних власти и дала људима више могућности да учествују у управљању.
Стварање новог система управљања, преко војне реформе, црквене реформе установљене на поменутом Стоглавом сабору, до унификације економских мера и новчане реформе, сведоче о грандиозним променама на боље по питању унутрашње управе у руској држави.
Што се тиче спољне политике, може се рећи да Иван Грозни поставља темеље Русије као светске велесиле. Под Иваном Грозним, површина државе се скоро удвостручила — са приближно 2,8 милиона квадратних километара на 5,4 милиона квадратних километара. Припојени су Казањски (1552) и Астрахански (1556) канати, Чувашија, Башкирија и део земаља Ногајске Орде. Почео је освајање Сибира (Јермаков поход). Ово је осигурало контролу над трговачким путем Волге и отворило могућности за трговину са источним земљама. Период његове владавине показује и изузетан процват дипломатске активности руске државе, почели су да се успостављају и развијају односи са Енглеском, Данском, Немачким царством и неким италијанским градовима.
Упркос побројаним достигнућима, постоји мноштво митова који окружују личност Ивана Грозног, а неки од њих не само да немају никакве везе са стварношћу, него указују на невероватну мржњу према овом великом државнику. Посебно су одвратне лажи о убиству сина и о стравичним размерама терора.
Ко покушава да историјске процесе тумачи и кроз духовну призму, јасно му је да је први руски цар био грозан само према непријатељима Православља и непријатељима руске државе, а у његовој земљи и у његовом народу дуго времена ословљаван је као «Иван милостиви», чак тако потписиван и испод појединих фрески у храмовима и са ореолом светитеља.
Нажалост, лажи и клевете о Ивану Грозном укорениле су се у главама многих људи још у 19. веку, захваљујући Карамзину. Од тада смо упорно убеђивани да је фикција представљена у IX тому Карамзинове „Историје“ једина историјска перспектива о личности и владавини цара Ивана Грозног. Књига митрополита Јована Сничева „Аутократија духа“ била је право откровење за многе Русе, који су први пут открили истину о том величанственом и трагичном времену и истину о личности првог руског цара.
Оно што је важно за православног човека јесте да трезвено оцењује историјске процесе и не обазире се на дубоко антиправославну историографију која се форсира вековима од стране Ватикана, масонерије и западног фактора. Познато је да је цар Иван Грозни био поштован у народу, величан у песмама и еповима, који су сачувани у руским селима све до почетка ХХ века. Докази о традицији јавних молитава на његовом гробу у Архангелској катедрали су сачувани (забележени у брошури коју је саставио ректор Кремљске катедрале 1916. године). Први задатак сваког судије пре изрицања казне јесте да размотри доказе тужилаштва. А ако су сведоци тужилаштва непоуздани или су заинтересована страна, судија мора, као минимум, бити опрезан.
Искуство показује да се процене владавине Ивана IV Грозног често праве без икакве жеље да се проучавају, упоређују и супротстављају различити извори. Штавише, код неких чак и сам предлог да се размотре чињенице и докази који разбијају мит о крвожедном и свирепом тиранину „Ивану Грозном“ изазива истинско негодовање. Наводимо само неколико доказа о владавини цара Ивана Васиљевича Грозног, које ниједан заговорник теорије о „чудовишту на престолу“ неће моћи да оповргне.
– Сваки историчар архитектуре ће потврдити да је под царем Иваном Васиљевичем црквена архитектура заиста цветала; грађене су цркве које се сматрају ремек-делима древне руске архитектуре (око 50 храмова саградио, у свакој цигли морао се налазити урезан крст).
– Ништа више не мучи непријатеља људског рода од православних манастира – духовних тврђава у рату за људске душе. Оснивачи манастира су посебно поштовани, јер овај подвиг захтева изузетну храброст у духовном рату и ватрену љубав према Господу. За време владавине цара Ивана Васиљевича основано је 60 нових манастира. Ако испитамо историју већине, ако не и свих, руских манастира који су настали пре рођења Ивана Грозног, или су основани за време његове владавине, видимо да је цар Иван Васиљевич или посебно покровитељски ставио према манастиру, или је манастир основан, изграђен и украшен уз царево учешће. Сам цар Иван Васиљевич, у писму братији Кирило-Белозерског манастира, пише о својој љубави према манастиру и жељи да се тамо у младости замонаши. Такав став према монаштву и ревност за оснивање манастира говори о дубокој вери и побожности цара Ивана Васиљевића Грозног?
– Посебна тема су духовне химне и молитве које је написао Иван Грозни. Најпознатије међу њима су стихире за празник Владимирске иконе Пресвете Богородице, којима РПЦ и данас слави Царицу Небеску. И канон Архангелу Михаилу. Познати духовни писац и црквени научник 19. века, архимандрит Леонид Кавелин је веровао да „царска дела“ заслужују да стоје уз древне стихире и жалио је што нису укључена у Службени минеј. Црквене химне које је цар компоновао сведоче о његовом изузетном таленту.
– На крају, треба истаћи чињеницу да су посланице Ивана Горзног у равни светоотачког штива. Сваки православни хришћанин, пажљиво прочитавши његове посланице, не може а да не осети топлину његовог срца, дубоку молитвеност и истинско разумевање значења монашког подвига које је поседовао први руски цар. Због тога православни људи не треба да верују у глупости о цару Ивану Васиљевичу.
Срећан рођендан велики Царе!
Русија искључује могућност „замрзавања“ сукоба у Украјини
Нове америчке царине вероватно неће одвратити Индију од куповине руске нафте – медији
Милош Јовановић: Пут Србије у ЕУ је штетан, Вучић мора да буде процесуиран
На Конференцији о КиМ Бабурин предложио раскид Кумановског споразума
Јужна Кореја предлаже дијалог ради окончања рата са Северном Корејом
