21. јун 2026, 14:29 / Колумне

Други део: Српско светосавље и свето-сергијевска руска национална идеја

Аутор: Илија Горјачев

Први део кликом на линк: Српско светосавље и свето-сергијевска руска национална идеја

Земљо славних витезова Лазара и Милоша

Косовска битка одиграла се девет година после Куликовске, на Видовдан, дан Светог Вида, 28. јуна 1389. године. Српска војска, на челу са кнезом Лазаром Хребељановићем, херојски је изгинула, али није одступила пред налетом бројчано надмоћних османских хорди.

Као што нам је Куликовска битка дала узор руског јунака, монахе Александра Пересвета и Осљабју, тако је и Косовски бој вековима запечатио подвиг Милоша Обилића, који је лукавством продро у шатор у коме се налазио непријатељски штаб и убио турског султана Мурата, јединог османског султана који је погинуо на бојном пољу. Само име „Обилић“ од тада је постало синоним за јунака у српском епу. Ево шта је већ у наше дане командант Жељко „Аркан“ Ражнатовић говорио борцима своје Српске добровољачке гарде у центру за обуку у Ердуту 1992. године:

„Моји Обилићи, циљеви наше гарде су очување српства, светосавља, породице и српског јединства. Деловаћемо по начелима и правилима наше војске из Првог светског рата.“

Народ је стварао легенде о храбром ратнику Милошу Обилићу, певао песме о достојној смрти заробљених српских племића и кнеза Лазара, о мученичкој погибији српске војске, о поносу и оданости мајки које су своје синове испраћале у бој. Хероика Косовске битке уздигла је храброст, жртвеност, оданост својој земљи и православној вери. Хероизам на нивоу Милоша Обилића давао је многим потоњим поколењима Срба осећај да народ са таквим синовима не може пропасти, да ће проћи кроз сва искушења и добити све битке, ма којом ценом. Српски народ је вековима васпитавао своје синове на идеалима ове битке, наглашавајући не тугу због пораза, него славу достојне погибије, не горчину због тога што земљу нису успели да одбране, него понос што су одбранили своју част. И то васпитање је, без сумње, донело своје плодове, укоренивши у српском националном карактеру обилићевску спремност на саможртвовање, чврстину и непопустљивост према непријатељу. Управо су те особине помогле Србима да преживе вишевековну турску окупацију, не изневеривши своју веру и сачувавши свој идентитет.

Истраживач Владимир Димитријевић у делу „Турски поход на Балкан. Косовска битка“ писао је:

„Идеали Косова васпитавали су јунаке, одржавали дух независности и ратоборности. Срби су први на Балкану, почетком XIX века, подигли устанак против Турака и уз помоћ Русије изборили независност. Американцима, који данас говоре о својим интересима на Балкану, тешко је да разумеју да је српски народ васпитан на историјским традицијама које су у свести многих поколења Срба попримиле облик митолошке доминанте. Међу њима су: понос, хероизам, патриотизам схваћен као нужност да се умре за Отаџбину, осећај словенског и православног братства, свест о жртвености српског народа, спремног на све ради других југословенских народа. А у средишту тих осећања налази се Косово поље. Његова слика пролази кроз целокупну српску културу и историју.“

Као што је Куликовска битка од разједињених Московљана, Јарослављана, Тверјана и Владимирљана створила јединствен руски народ, уједињен заједничким губицима и тријумфом заједничке, дуго очекиване победе над поганима, тако је и Косовски бој постао основа и језгро идентитета српске нације, предодредивши правац развоја њене државности за столећа унапред.

Српски богослов, политиколог и историчар Марко Марковић у раду „Србија као апологија Русије“ такође повлачи паралеле између Косовске и Куликовске битке и долази до следећих закључака:

„Куликовска битка пробудила је у Русима свест о сопственој моћи и способности да побеђују Татаре у боју. А време ће учинити своје. Када се тежиште једном преместило на руску страну, било је већ споредно то што је Татарима још увек остала могућност да и даље наносе Русима тешке губитке, врше разбојничке упаде, па чак и спале Москву. Нешто слично томе догодило се и у српској историји. Кнез Лазар је учинио све што је било у његовој моћи да окупи све расположиве српске снаге, а најсвеснији део српског народа дао је на Косову пољу све што је имао. И ако то није било довољно, онда никакве друге политичке комбинације у догледној будућности нису могле помоћи Србима да сломе силу Турака. Карађорђев устанак доказао је да су Срби, после дугих векова, стекли способност да побеђују Турке у отвореном боју, на бојном пољу. Главна је била свест о томе да турска сила залази, а све остало било је питање времена.“

Тако и данас глобална доминирајућа сила залази, па је зато само питање времена повратак српске војске и српског народа на Косово и Метохију. Неће се још дуго чекати.

Лик Светог Саве у Русији

Наслеђе Светог Саве поштовало се и у Русији, исто као што су се знали и памтили херојство кнеза Лазара и његових ратника на Косову пољу.

Иван IV Васиљевич Грозни, ради утемељења легитимности власти Великог кнежевства Московског над свим руским земљама и као спомен потомцима, наредио је да се остави десетотомни „Лицевој летописни свод“, са више од 10.000 страница и више од 18.000 минијатура, на којима је радило више од 40 живописаца. То дело представља опис света од његовог стварања до времена Ивана Васиљевича. Значајан део четвртог тома „Лицевог свода“ посвећен је оснивачу Српске православне цркве и духовном утемељивачу српске државе, Светом Сави. Њему је посвећено 100 од 160 минијатура које приказују српске теме. То је резултат разноструког утицаја који је српска духовна и државна традиција извршила на формирање духовно-државног самосазнања Московске Русије.

Средином XV века, на страницама руских крмчија, Свети Сава се помиње као оснивач аутокефалне цркве и српске државности. Преседан постојања аутокефалних словенских цркава постао је најважнији аргумент у доба стицања московске аутокефалије. А у тренутку проглашења Великог кнежевства Московског за царство, идеолози руске националне државе прибегавали су искуству српске државе. У руској друштвеној мисли у лику Светог Саве нашле су израз две концепције: признање и изградња црквене и државне независности.

Амерички историчар и русиста Џејмс Билингтон у књизи „Икона и секира“ о времену Ивана IV Васиљевича Грозног писао је:

„У златно доба владавине Стефана Душана у Српском царству изведена је генерална проба тога како ће тај модел владавине функционисати у Московији.“

А у жилама Ивана Грозног заиста је текла и крв светородног стабла Немањића: његова бака, мајка Јелене Васиљевне Глинске, била је Српкиња Ана Јакшић, кћи војводе Стефана Јакшића и унука Јакше, војводе деспота Ђурђа Бранковића. Њена рођена сестра Јелена удала се за деспота Јована Бранковића, праунука светог кнеза Лазара Хребељановића и његове супруге, кнегиње Милице. А по очевој линији, чукун-чукун-деда Ивана Васиљевича био је српски велможа Константин Драгаш, син деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана. Укупно је, дакле, Иван Грозни 31,25 одсто свог порекла наследио од српских предака, а 18,75 одсто од ромејских, односно грчких. (3) Ипак, такви прорачуни су, по мом мишљењу, превише механички и груб приступ, који само заклања стварност истом оном призмом као и статистика, која пре искривљује живи живот него што га илуструје.

Али вратимо се улози српских корена у формирању личности Ивана IV Васиљевича. Српски писац Милован Витезовић пише о томе како је Ана Јакшић учествовала у васпитању унука:

„Његовим образовањем позабавила се она која је учила и његову мајку, усадивши јој понос, осећај сопственог достојанства и одлучност. То исто је сада уливала и унуку... Упознала га је са српским духовним и државотворним учењем Светог Саве. Причала му је о процвату свете династије Немањића, од Стефана, сабиратеља српских земаља, до Душана Силног, о његовом славном венчању на царство, његовим саборима и доношењу Законика. Сазнао је и о пропасти српског царства и судбини кнеза Лазара. Иванова настолна књига постало је Теодосијево Житије Светог Саве, које је његовом оцу донео и поклонио атонски монах Исаија.“

Житије Светог Саве Српског добило је широко распрострањење у Русији, а домаћи истраживачи су до данас пронашли 88 преписа. Коришћено је као образац при састављању житија руских светитеља. Само код цара Ивана Грозног чувало се чак пет преписа Житија Светог Саве. Коришћено је и као аргумент у расправи између јосифљана и нестицатеља. Ученик Јосифа Волоцког, митрополит Данило, у полемици са нестицатељем Васијаном Патрикејевим, позивао се на чињеницу да је Свети Сава у изобиљу издржавао своје бројне манастире, како би они могли да остварују своју друштвену мисију.

У Архангелском сабору Кремља Иван Грозни је наредио да се, поред светитеља, осликају и његови преци владари. Тај храм је за њега постао својеврсна „повеља на царство“. Поред руских владара, у њему су представљена и четворица „иностраних“: Михаило VIII Палеолог, који је 1261. године ослободио Константинопољ од Латина, као и свети Симеон, Сава и свети великомученик косовски, кнез Лазар Хребељановић. Тиме је Иван IV Васиљевич показао да води порекло од последњих ромејских царева, Палеолога, као и од Немањића са Лазаревићима и Бранковићима.

Узгред, једини светитељ који је у храму приказан два пута био је управо Свети Сава, кога је цар искрено поштовао, уверен да га је Сава у детињству молитвено сачувао од смрти која му је претила од бесомучних бојара. Што се тиче култа кнеза Лазара, распрострањеног у Русији за време Ивана IV, он је био повезан са схватањем мучеништва као потврде истинитости вере, у име које су у православној држави живот жртвовали и владар и земљорадник.

Занимљиво је да је у српском манастиру Милешеви Свети Сава прибегао сличном поступку: наредио је да се ослика фреска са руским светим страстотерпцима Борисом и Глебом, како би она његове братанце Радослава, Владимира и Уроша подсећала на то до чега може довести међусобна борба за власт. При томе је до својих последњих дана „Сава не само надгледао и давао упутства, него је радио као обичан радник. <...> Увек је био спреман да помогне свакоме, увек је био насмејан, никада није изгледао уморно, никада се није жалио на умор. Његове јарко плаве очи сијале су искреношћу и дружељубљем.“ (4)

Центри мистичке геополитике

Свети Сава је током свог живота основао и обновио десетине храмова и манастира. А хришћански храмови нису само простори за узношење молитава и општење са Богом, него и центри мистичке геополитике. Зато су у средњем веку српски владари увек и свуда за собом остављали задужбине, дароване за душу, односно дела која неко чини ради спасења своје душе: храмове, манастире, болнице и гостопримнице. Христијанизација Срба означила је почетак српске сакралне геополитике, чије је основне правце управо одредио Свети Сава. Он је кренуо путем стварања српске аутокефалије, чији је циљ, по речима владике Николаја Велимировића, требало да буде стицање „националне цркве, али не и националне вере“. Зато је историја Срба историја борбе за правду, чак и по цену нечовечанских жртава. Из истог разлога српска хришћанска геополитика у суштини има отаџбински, самодовољан, а не империјални и експанзионистички карактер. (5)

Важност те светосавске геополитике и данас признају чак и противници српства. Тако је хрватски идеолог и геополитичар Иво Пилар, адвокат из Тузле у Босни, 1874–1933, који је писао под псеудонимом „др Јурчић“, теоретичар „Велике Хрватске“ од Јадрана до Дунава, Дрине и Мораве, на чијим су се радовима заснивале и људождерска усташка идеологија Анте Павелића 1941–1945. године и експанзионистичка политика „Хрватске у природним границама“ председника Фрање Туђмана деведесетих година, у свом темељном делу, објављеном у Бечу 1917. године и поново издатом у Загребу 1942. године, писао:

„За Србе је најважнији култ Светог Саве. Док он постоји, они могу живети и без државе, и без војске, и без институција. Њихова империјалност, односно државна свест у Пиларовој терминологији, неће нестати.“ (6)

Не на речима, него на делу, кључну важност Светог Саве за српски идентитет признавали су и османски угњетачи. Крајем XVI века у области Баната избио је још један антитурски устанак Срба, на челу са православним вршачким владиком Теодором. На застави устаника био је лик Светог Саве. У знак одмазде, Турци, односно Синан-паша, 1594. године у Београду, тачније у тадашњем предграђу, на брду Врачар, варварски су спалили мошти Светог Саве. Али Турцима није пошло за руком да остваре свој циљ и из српског народног памћења искорене лик Светог Саве. (7) Напротив, према предању, дим и пепео разнели су Христову благодат по свим српским земљама. (8) Данас на том месту, на Врачару у центру Београда, стоји величанствени Храм Светог Саве у византијском стилу. Узгред, тридесетих година XX века у његовој изградњи учествовао је сјајни руски архитекта Виктор Викторович Лукомски, који је пре тога пројектовао зграду Српске патријаршије у нововизантијском стилу.

Као и српски Свети Сава, наш Свети Сергије Радоњешки и његови ученици основали су десетине манастира, а само за живота Преподобног Сергија настало је више од четрдесет обитељи. И они су постајали центри мистичке геополитике, на које се ослањала и на којима је израстала Московска Русија. Ево шта је о томе писао Василиј Кључевски:

„До половине XIV века маса руског становништва, коју су непријатељи сабили у међуречје Оке и горње Волге, бојажљиво се ту стискала по малобројним појасевима погодне земље, раскрченим усред шума и мочвара. Татари и Литванија затварали су излаз из тог троугла на запад, југ и југоисток. Отворен је остајао пут на север и североисток, преко Волге; али то је био глув и непроходан крај, понегде насељен дивљим Финцима. Руском сељаку, са породицом и сиромашном покућнином, било је страшно да крене у те беспутне шумске дубине. ‘Много је тада било некрштених људи преко Волге’, односно мало крштених, говори стара летопис једног заволшког манастира о временима пре Сергија. Монах-пустињак је тамо пошао као смели извиђач. Огромна већина нових манастира, од половине XIV до краја XV века, настала је међу шумама костромског, јарославског и вологодског Заволжја: тај волшко-двински вододел постао је северна Тиваида православног Истока. Стари споменици историје Руске цркве приповедају колику је снагу духа показало руско монаштво у том мирном освајању финског паганског Заволжја за хришћанску Цркву и руску народност. Многобројни шумски манастири постајали су овде упоришта сељачке колонизације: манастир је досељенику-земљораднику служио и као привредни руководилац, и као позајмна каса, и као парохијска црква, и, најзад, као уточиште под старост. Око манастира се насељавало лутајуће становништво, као што се корењем дрвећа учвршћује нестабилно песковито тло. Ради спасења душе монах је бежао из света у заволшку шуму, а мирјанин се хватао за њега и уз његову помоћ у тој шуми подизао нови руски свет. Тако је настајала горњоволшка Великорусија, заједничким напорима монаха и сељака, васпитаних духом који је у руско друштво удахнуо Преподобни Сергије.

Испраћени благословом старца, борци су одлазили, једни на југ, преко Оке, против Татара, други на север, преко Волге, у борбу са шумом и мочваром.“

Тако су се, на удаљености од хиљада километара, развијале матрице српске и руске цивилизације као по једном истом глобалном и грандиозном плану развоја. Наше судбине су систематски испреплетене у једно, и често се исти историјски изазови и искушења синхроно појављују на путу Руса и Срба. Те законитости могу се објашњавати на различите начине, може се чак и не признавати њихово постојање, држећи се атеистичке рационалности, али искуство проучавања и поређења прошлости код нас и код њих упорно потврђује да је та међузависност објективна датост.

Од петокраке до кокарде

Током отаџбинских ратова српског народа 1991–1995. године, Србија је у идеолошком смислу прошла пут од титовског социјалистичког југословенства, за чије су присталице Срби били тек везивно ткиво, хранљива маса на путу развоја и настанка неких нових историјских заједница, до српског традиционалног светосавља, односно светосавског позитивног национализма, који је био темељ српске националне самосвести још од средњег века.

Године 1991–1992. команданти Југословенске народне армије, ЈНА, скидали су краљевске кокарде, двоглавог орла са српским крстом, са капа добровољаца. Те унутрашње поделе и разједињеност, које је Свети Сава непрестано разобличавао и настојао да исцели, живеле су у њиховим главама, где су се и даље водиле давно прошле битке монархистичких четника и црвених партизана Тита из времена Другог светског рата. Али за неколико година рата чак су и најнепомирљивији атеисти „партизановци“ били прожети обновљеним српским националним духом, заснованим на православној вери, заветима Светог Саве и легенди о Косовској бици. И ЈНА је најпре неприметно, али временом све јасније, почела да добија обележја класичне српске војске из њене најхеројскије епохе у новијој историји, из времена Првог светског рата.

Најочигледнија агитација у прилог том процесу, чак и за најтврдокорније „партизановце“, колико год то чудно звучало, били су управо њихови противници. То нису били класни непријатељи или конкурентски социјалистички пројекат из Варшавског пакта, са којим се ЈНА толико година спремала да ратује, него они са којима се деценијама живело раме уз раме, док је титовска пропаганда преко „братства и јединства“ позивала на утапање у унификујуће југословенство. Србија је била приморана да ратује са хрватским шовинистичким национализмом у његовом крволочном усташком издању, обликованом у такозваној Независној Држави Хрватској у годинама Другог светског рата. С друге стране, надирали су исламисти са пантуркистичким амбицијама, а, на пример, бригада „Ел Муџахедин“ Армије Босне и Херцеговине била је уопште скуп терористичке интернационале из целог света. Иза њихових леђа израстала је сенка њиховог прекоокеанског покровитеља и луткара.

Да би се супротставили тој глобалној сили, Срби су морали брзо да одбаце све нефункционалне кабинетске идеолошке теорије и да се хитно врате својим коренима, оној Светосавској Правди која је вековима водила Србе у бој за одбрану свог народа, вере и начина живота.

Нешто слично, али знатно скривеније, дешавало се код нас 1941–1943. године. А сада, у светлу СВО, слични процеси у руском друштву, изгледа, као и деведесетих у Србији, излазе испод површине. Зато је велика вероватноћа да ће свето-сергијевска руска национална идеја поново постати звезда водиља на нашем заједничком путу ка идеалу Свете Русије. И слава Богу.

Октобар 2022. године.

Напомене:

(1) У руској традицији уобичајено је писати „Савва“ и „Святосаввье“, али се ја у овом тексту држим српског писања „Сава“ и „Светосавље“.

(2) Владимир Димитријевић, „Епоха Немањића, процват српског средњовековља // Листајући странице српске историје“. При припреми овог поглавља тај чланак је активно коришћен, као и „Житије Светог Саве Српског“, из пера св. Николаја Српског, Велимировића.

(3) Дејан Танић, „Српска крв Ивана Грозног“.

(4) Св. Николај Српски, Велимировић, „Житије свт. Саве Српског“.

(5, 8) Владимир Димитријевић, „Епоха Немањића, процват српског средњовековља // Листајући странице српске историје“.

(6) Генерал проф. др Радован Радиновић, „Карактер ратова за разбијање Југославије“.

(7) Свт. Николај Велимировић такође пише да је још један разлог због којег су Турци уништили мошти Светог Саве био тај што је „Милешева постала место ходочашћа чак и за муслимане, и што су многи од њих, видећи бројна исцељења својих болесника и друга чуда крај кивота Светитеља Саве, прелазили у хришћанску веру“, као и да су „дуго времена Милешеву чували насилно исламизовани Срби, па чак и сами Турци. А муслимани су то чинили зато што су били сведоци безбројних чуда“.

Први део кликом на линк:

Поделите вест на друштвеним мрежама:

https://vostok.rs/index.php?option=n&idnovost=144968

Пратите ВОСТОК на: