Руски и српски народ су две душе у истом телу, два братска народа којима припадам. Козара и Москва су два моја завичаја која волим једнако. На Козари, у селу Турјак, рођен сам у предратно време, у Краљевини Југославији. Био сам логораш и партизански борац, а у Москви питомац, пилот, професор у Војној академији „Јуриј Гагарин”.
Укратко:
Владо Зрнић (97), ветеран рата у Русији и учесник Војне параде на Црвеном тргу у Москви, писац књига и уџбеника о стратегији ратовања, оживљава успомене. Са једнаком љубављу прича о српском и руском страдању у Другом светском рату.
„Ми смо поднели велике жртве, милиони су погинули у борби против фашизма. То сви, посебно младе генерације, треба да знају. Сада смо у неприлици, јер изнова морамо доказивати своју слободарску опредељеност, и Срби, и Руси, два народа којима припадам”, казао је Зрнић за „Независне новине”. На његовим грудима је ордење за заслуге у рату и импресивној војничкој каријери.
„Русија је дала немерљив допринос слободи света. То се не сме заборавити или стварати погрешна слика о тим догађајима. Руси, као и Срби, много су пропатили да би ослободили своје земље и свој народ, али помогли и другима. Фашизам се, на велику жалост, поново појавио и покушава овладати светом”, каже овај партизански курир са Козаре, а ветеран рата Русије. Зрнић сматра да је руски председник Владимир Путин много учинио да се не заборави жртва коју је Русија дала у борби против фашизма у Другом светском рату. Ветерани су уважени у својој великој и моћној земљи:
„Председник Путин се заложио и учинио да ми имамо потребан стандард, углед и значај у друштву. Зато је данас понос бити ветеран рата и стати на позорницу, на величанственој паради, на Дан победе против фашизма. Од те победе прошла је 81 година, али, клице фашизма су опет проклијале, не само у Европи, него и на нашем прагу, на прагу наших домова, наше домовине.”
Владо Зрнић је у десетој деценији написао неколико значајних књига. Трилогију на коју је, каже, посебно поносан чине књиге „Дан побједе”, „Руска историја” и „Војно-патриотско васпитање”. Написао је и књиге „Југославија у рату”, „Повратак”, „Патриотизам у акцији”. Аутор је уџбеника о употреби нуклеарног и конвенционалног наоружања у руској авијацији. На ову тему одбранио је и докторску тезу, стекнувши највише звање у подручју војних наука.
Књиге су збир искустава из војне каријере и историје, каже Зрнић, порука, идеја антифашизма, патриотизам и љубав према отаџбини, српском и руском народу, према заједничкој култури...
Владо Зрнић, партизански курир, заточеник усташких логора у Старој Градишци, Јастребарском, потом партизански курир у Шестој козарској бригади је 1947. са непуних 17 година упућен на школовање у Совјетски Савез. Био је пилот у 645. јуришном и 916. ловачком пуку совјетске авијације.
Партизанску униформу Зрнић је обукао у дванаестој години, јер се Козара морала бранити. Узео је пушку и ступио у рат. Прошао је пешке пола тадашње Југославије и целу Босну, све до коначног ослобођења 1945. године.
„Рат и борба против окупатора били су мој једини избор, као и мојих вршњака. Многи нису дочекали слободу. На споменицима, где сваке године палим свеће и полажем козарско цвеће, њихова су имена и младе године. Нисмо имали детињство, него смо одмах постали борци за слободу свога рода”, прича Владо, становник московског насеља Монино.
У књизи „Козара”, коју је, каже, одсањао па сан записао, Владо речима слика завичај, детињство, лепоте Козаре. Описао је и борце из партизанских јединица, почетак рата, збегове и јауке, усташке логоре. О родном крају прича са сетом:
„Овде волим сваки грм, пропланак, реку и поток… Увек о томе размишљам. Сећам се када сам из Ниша, из Штаба југословенске Прве армије, упућен на школовање у Совјетски савез. Понео сам у себи слике спаљеног села, изгореле породичне куће, тугу за погинулим родитељима и бригу за осморо браће и сестара”, испричао нам је Владо помињући родни крај и своје село под Козаром. На његовом огњишту, у засеоку Аџићи, нико не живи, само његове успомене.
„Овде сам рођен ја и четири моја брата и четири сестре. Било је то давно. Било је то лепо време нашег детињства. Али, судбини је било на вољу да нас распрши по свету. Прошло је много времена од када сам отишао, али родни праг, родна кућа и сећање на живот овде остају заувек у памети.
Године прохујаше као ветрови. Распрши нас рат и судбина, све прође брзо. И школа. И академска, и летачка, и професорска. Спознадох науке света, али ме нешто увек вуче овамо, тера на ово место. Овде ми је све драго, сваки путељак, поток, пој птице, мирис цвећа, пролећа и лета, сваки пањ и свако дрво са мном разговарају.”
Извор: Независне
Умрежени за сукоб: израелски „Black Cube“ и инфилтрација Европе
Ножеви су извучени: да ли се спрема преврат у Кијеву?
Амерички изасланик у Украјини подноси оставку због неслагања са Трампом – ФТ
Песков: Неће бити војне опреме на паради
Кремљ коментарисао одлуку УАЕ да напусте ОПЕК
Све мање беба у Српској: Ево колико их је рођено у 2025.
Украјински командант открио стопу успешности противдронске одбране
Мали манифест српске победе — Кршљанин 
Куда иде Србија: у шта се претварају украјински «пријатељи»? 
Сергеј Коротких-Боцман: историја издајника 
Слобода говора по мери Запада: белоруски медији нестали са Јутјуба