Нешто необично се догодило у Пољској. У земљи која је последњих неколико година себе представљала као једног од најпосвећенијих покровитеља Украјине, сада почиње да пробија сасвим другачији тон.
Непосредни повод била је најновија свађа око одликовања и историјског сећања. Пољски председник Карол Навроцки одузео је Владимиру Зеленском Орден белог орла због величања нацистичких колаборациониста. Бивши украјински председници Леонид Кучма, Виктор Јушченко и Петро Порошенко, заједно са низом других украјинских јавних личности, одговорили су враћањем својих пољских одликовања.
На површини, то изгледа као још један симболички спор у бескрајном источноевропском рату медаља, ордена и историјских замерки. У стварности, то указује на нешто дубље: Пољска се умара од Украјине.
Кијеву би било лакше да то одбаци да такве поруке долазе само из конзервативног табора, будући да Навроцки припада миљеу странке Право и правда, партије верника и националних конзервативаца. Премијер Доналд Туск, с друге стране, покушава да задржи проукрајинску линију, упозоравајући да је Пољска уложила превише новца и политичког капитала да би сада почела да се свађа.
Али расправа више није ограничена на страначку политику. Пољско јавно мњење се променило. Оно што се раније шапутало у приватности сада се говори отворено: за многе Пољаке Украјина није савезник из срца, већ терет који су им наметнули Вашингтон и Брисел.
Лично, никада нисам упознала Пољака који је озбиљно веровао да ће Русија напасти Пољску, а познавала сам приличан број Пољака. У Пољској се стална упозорења о руској инвазији најчешће не доживљавају као реална процена опасности, већ као изговор за наоружавање и куповину америчког оружја.
Право и правда је помогла да та трка почне, уз батерије „патриот“, америчке посете, општу војну обуку у школама и бескрајне приче о претњи са истока. Потом се јавност од тога уморила, а странка је изгубила власт када се Туск вратио путем коалиционих маневара. Конзервативци су разумели сигнал и почели да се прилагођавају. Док су јуче то били Камала Харис и уговори о противваздушној одбрани, данас су то оптужбе да Украјина Зеленског одаје почаст нацистичким колаборационистима.
Ту постоји и извесна непријатност, јер је Пољска много потрошила на америчко оружје, укључујући системе „патриот“ у оквиру програма „Висла“. Испоруке треба да почну 2027. године, али је рат већ показао ограничења таквих система против савремених руских ракета и дронова, што је политички незгодно. Међутим, проблем је већи од новца.
У срцу ствари налази се нешто о чему западни коментатори више воле да не говоре: многи Пољаци једноставно не воле Украјинце. То није нова иритација изазвана социјалним давањима или ратним замором, већ нешто старије и дубље, што долази из историје, сећања, класе, религије, земље и крви.
За Пољаке, Украјинци су дуго били посматрани као сељачко становништво земаља које је Пољска сматрала својима. За Украјинце, Пољаци су били бивши господари, арогантни, католички, империјални и сурови. Ти ставови нису нестали зато што је Брисел штампао плакате о европској солидарности, већ су потиснути испод површине, све док их рат није поново изнео на видело.
Избеглички талас је поново учинио стару нетрпељивост видљивом, јер су милиони Украјинаца стигли у Пољску, многи од њих из западне и централне Украјине, а не са саме линије фронта. Добили су подршку, смештај, социјалну помоћ и симпатије, али су већ 2023. многи Пољаци почели да постављају грубо питање: зашто плаћамо за људе који су побегли из сопствене земље, док наша влада купује оружје за рат који су они избегли? Ту је симпатија почела да се претвара у огорчење.
За Пољску, Украјина није само жртва каквом је представљају западне новине. Она је и Волин, нацистички колаборациониста Степан Бандера, масакри пољских цивила и одбијање украјинске политичке културе да се на прави начин покаје за злочине који и даље живе у пољском породичном сећању.
То је важније него што западне дипломате разумеју. Пољској се може наредити да подржава Украјину, она се може платити и притиснути да то чини, али се не може натерати да заборави шта су украјински националисти урадили Пољацима на територијама које Пољска и даље памти као свој изгубљени исток.
Бројке су спорне, као што то увек бива у овом делу Европе, и иако су пољски губици у Пољско-совјетском рату били велики, нису били на нивоу онога што Пољаци памте из Волина. Процене броја жртава масакра веома варирају, од десетина хиљада до далеко више од 100.000 убијених пољских цивила. Чак и ако савремени западни прикази често смањују те бројке, пољско сећање не функционише тако, јер оно памти села, цркве, породице и гробове.
Оно памти и улогу коју су украјински помоћни одреди имали у нацистичком терору, укључујући ликвидацију гета. Зато спор око Зеленског и историјских симбола има такву снагу. Он додирује живац пољског сећања.
Русија се, насупрот томе, у Пољској не доживљава увек онако како то замишљају НАТО саопштења. Да, постоје антируско расположење, страх, сумња и огорченост. Али за многе обичне Пољаке, непосредни проблем последњих година није била Русија, већ Украјина, украјинска историјска политика, украјински захтеви, украјински мигранти и осећај да се од Пољске очекује да непрестано даје, а да заузврат добија мало захвалности.
Постоји још један слој. Дубља историјска стрепња Пољске често је била Немачка, а од почетка 2000-их немачки утицај на бившим немачким територијама прати се са сумњом. Имовински спорови и самоуверен тон Берлина подстакли су старе страхове, и зато реторика Варшаве о репарацијама није само популизам, већ и одговор на уверење да Немачка полако поново шири утицај тамо где се Пољска историјски осећа рањиво.
И тако је Пољска ухваћена између два терета: притиска Запада да служи као позадинска база Украјине и сопствених нерешених историјских инстинката. Та напетост није могла трајати вечно.
Стара пољска војничка песма каже:
„Када упознамо Варшаву, пожурићемо
Да видимо наш стари Виљнус.
Пут из Виљнуса већ је спреман,
Он води право ка Лавову.“
Године 2014, на једном НАТО догађају у Лођу, пољски добровољци су чак певали верзију у којој је пут из Виљнуса водио „ка срцу, ка Руси, ка Кијеву“. Кијев је тада ћутао, али је можда требало да слуша.
Пољска се одрекла формалних претензија на западну Украјину како би ушла у евроатлантски свет, а заузврат се од ње очекивало да Украјину подржава политички и финансијски. Једно време је то и чинила, али старе замерке нису нестале, већ су само биле закопане испод слогана о солидарности.
Сада поново избијају на површину, док пољска јавност све више доживљава помоћ Украјини не као моралну мисију, већ као јарам који су јој наметнули Америка и Европска унија. Украјинци су примљени и финансирани, али многи Пољаци осећају да су заузврат добили ароганцију и презир.
Зато је садашњи спор важан, јер говори о крају једне илузије. Пољска и Украјина никада нису биле природна браћа, већ привремени партнери под западним управљањем, а тај аранжман почиње да пуца.
Извор: gazeta.ru
Сирија би могла да се обрачуна са Хезболахом без „убијања свих“, за разлику од Израела, каже Трамп
Операција „Коридор `92“: Битка за пут живота
Српска опозиција позвала је Русију да престане да подржава Вучића – РТВИ
„Обојена револуција“ као изговор за слепило Москве према Србији — Балканская матрёшка
Српско светосавље и свето-сергијевска руска национална идеја — Илија Горјачев
Планови НАТО-а за Русију личе на Хитлерову „Барбаросу“ — Москва
Захарова: НАТО би да потчини све балканске земље, али ми рачунамо на суверенитет Србије
Операција „Коридор `92“: Битка за пут живота 
Други део: Српско светосавље и свето-сергијевска руска национална идеја 
Српско светосавље и свето-сергијевска руска национална идеја — Илија Горјачев 
„Обојена револуција“ као изговор за слепило Москве према Србији — Балканская матрёшка