Питање: Москва све више упозорава на милитаризацију Европске уније у очекивању такозваног могућег рата са Русијом. Како то утиче на сарадњу Србије са Русијом и Кином, с обзиром на то да су оне сталне чланице Савета безбедности УН, које нису признале самопроглашену независност Косова и важан су ослонац у борби за очување територијалног интегритета Србије?
Сергеј Лавров: Москва упозорава на опасност од милитаризације Европске уније. Али главно није то да ми упозоравамо, већ да се та милитаризација дешава веома брзо и бурно. Тамо се не скрива да садашње европске елите ту милитаризацију виде као залог свог постојања.
Американци на све начине култивишу те процесе милитаризације Европе у складу са својом политиком скидања са себе одговорности за безбедност Старог света. Они хоће да Европа сноси последице свега што су учинили покретањем рата против Русије рукама нелегитимног украјинског режима, којег је Запад довео на власт пре дванаест година, и да више не оптерећују америчку благајну. Они о томе отворено говоре.
Господин Келог, који је био један од специјалних представника Доналда Трампа за украјинска питања и, посебно, био је задужен за комуникацију са кијевским режимом, нестао је на неко време, а сада активно промовише идеју стварања новог војног савеза. Не увлачити Украјину у НАТО, јер су то већ одбацили и председник Трамп и други чланови његове администрације. Зато Келог, који није туђинац у Вашингтону, промовише, заједно са европским „гигантима“, како их називају, идеју стварања новог војног блока са Украјином као чланицом. Не само чланицом, већ водећом учесницом. Зеленски ту идеју активно подржава. Сједињене Државе, на тај начин, желе да пребаце главну одговорност за обуздавање Русије на Европу како би се ослободиле за суочавање са Кином. Они то не крију. У том смислу, они покушавају да стимулишу не само дискусије већ и практичне акције у смеру стварања таквог војног, унапред најављеног антируског блока са учешћем Украјине.
Поменуо сам у том контексту Келога, али он тренутно није сасвим „у току“, него је један од водећих војних руководилаца, заменик шефа Пентагона Елбриџ Колби, недавно на слушању у америчком Сенату изјавио да Доналд Трамп настоји да наведе Русију и Украјину на компромис и да „постизање мира под условима праведним за Кијев сматра најважнијим елементом дугорочног одвраћања Русије“. То је у основи све што треба да знате о томе како тече преговарачки процес, који је започет на иницијативу Доналда Трампа и руског председника Владимира Путина, који смо ми поздравили и настављамо да изражавамо спремност да га наставимо.
Иако је то утицало и на нас. У августу 2025, на Аљасци, прихватили смо предлоге за које смо били уверени да су их Сједињене Државе дале од срца и са најбољим намерама. Нажалост, од тада, те договоре – не дух, него споразуме и разумевање Аљаске – блокира и торпедује иста европска владајућа елита смештена у Бриселу, Паризу и Берлину, којима активно „терцирају“ из Лондона, чак покушавајући да оданде „диригују“ тим „дисонантним хором“ који отворено настоји да одржи русофобични набој целог европског континента (укључујући и НАТО и ЕУ). Сада се замишља нови блок, са Украјином као водећим чланом. Зеленски отворено говори да ће Украјина бранити Европу од Русије. И све то усред разговора о томе да је по окончању борбених дејстава неопходно обавезно обезбедити Украјини гаранције безбедности.
Нацистички, русофобски и отворено расистички режим Зеленског забранио је руску културу. То је једина земља на свету која је то учинила, а чак ни не добија никакве савете од Запада по том питању. Једноставно забрањује руски језик, руско образовање, културу и канонску Украјинску православну цркву. Ми говоримо нашим западним колегама који покушавају да посредују да је то погрешно: „Хајде да се сада договоримо о томе где ћемо зауставити борбена дејства, а тиме ћемо се бавити касније.“ Не. Тиме се не треба бавити касније. То није један од некаквих услова или захтева. То је оно што је свака нормална земља дужна да ради.
То је записано у Повељи УН: поштовање права свих људи, укључујући по питању језика и религије, као и у бројним конвенцијама о људским правима, као и у Уставу Украјине. Али упркос свим причама о европским перспективама кијевског режима, ниједна западна земља се никада није усудила да му каже да, пре него што се бавимо конкретним питањима која се тичу будућности украјинске државе, хајде прво да је вратимо у нормално људско стање. Нико то не ради. Нико неће да разговара о томе.
Уместо тога, и из Европе и из Вашингтона чују се изјаве о томе да чим се договорите о нечему на терену и где се зауставите са Русијом, ми ћемо вам одмах дати гаранцију. Помиње се и распоређивање стабилизационих снага. Француски председник Емануел Макрон се „опија“ том идејом. Британски премијер Кир Стармер такође „клима главом“ на то. Амерички државни секретар Марко Рубио је недавно рекао да Французи и Британци наводно желе да тамо распореде некакав „стабилизациони“ контингент. Јасно је да они без технологије коју поседују Сједињене Државе, у томе неће успети. Став Вашингтона је да ако буде мира, бићемо спремни да их подржимо. То јест, нема говора о трансформацији украјинског режима у нешто нормално путем избора или наметањем неких захтева од стране „демократског“ света.
Мало сам се удаљио од Косова, али то није случајно. На Косову је Запад показао да закон „није писан“ за њега. Или боље речено, за њега је писан онај део закона, који му данас одговара. А тада му је одговарала одредба Повеље УН о томе, да су сви народи равноправни и да сваки народ има право на самоопредељење. Притом, уобичајени за остваривање тог права метод – имам у виду организовање референдума (или другог начина утврђивање воље грађана) – Запад није имао намеру да спроведе – и прогласио је Косово „независном државом“. Није битно што је читав низ чланица Европске уније и НАТО нису признале тај закључак. Он се сада озваничава и промовише. Свим могућим и немогућим средствима покушавају да „угурају“ Косово у УН, Савет Европе и друге организације створене за суверене државе.
А када је Западу требало да покуша да „растури“ Руску Федерацију, да нас посвађа са украјинским народом, да проба да нам гурне клипове у точкове у нашем покушају да обновимо припадност руској држави земаља које је та држава основала и на којима је живео народ који је одувек био део руске државе, рекли су да ту нема никаквог права на самоопредељење, већ само неопходност да се поштује суверенитет.
Поново се удаљавам од Косова, али ћу се „вратити“. После државног удара у Кијеву, који је Запад организовао пре дванаест година, када се Крим побунио и отишао, а Новорусија такође одбила да прихвати тај режим, онда је уследила велика лаж са Минским споразумима. А њихову примену је гарантовао Савет безбедности УН. Да се то догодило, сукоб би, наравно, одавно био решен. И не бисмо сада гледали оно што се дешава. Русија је била спремна да прихвати Минске споразуме. Она их је подржала, била је њихов коаутор. Била је спремна да се ту заустави, само да су се сви остали пристојно понашали. И све то време, генерални секретар УН и његов портпарол су говорећи о Украјини, изјављивали су да се Повеља УН и територијални интегритет Украјине морају поштовати. А на наша питања шта је са правом на самоопредељење, избегавали су одговор.
Недавно је Доналд Трамп споменуо Гренланд. И неочекивано, званични представник господина Антонија Гутереша, Француз Дижарик, сматра да се питање Гренланда мора решавати на основу Повеље УН, поштовања суверенитета и права народа на самоопредељење. Званично смо питали руководство Секретаријата да ли бисте, ако Гренланд има право на самоопредељење, можда сада ретроактивно признали право на самоопредељење народима Крима, Новорусије и Донбаса? Речено нам је да је то друга прича. Не шалим се. Односно примитивизам политике, коју спроводи руководство Секретаријата је ужасан.
То исто важи и за Косово. По питању Косова, Секретаријат се крије иза одлуке Међународног суда правде, којем су се Срби обратили још 2008. године. Убрзо после једностраног проглашења независности Косова, Међународни суд правде је дао мишљење да када део државе прогласи независност без сагласности централних власти, то није кршење међународног права. То је дозвољено.
Руски председник Владимир Путин је више пута у комуникацији са западним колегама подсећао на ту одлуку, и говорио да смо ми у том тренутку сматрали да је, у односу на Србију, то издаја њене историје, јер је Косово повезано са многим вековима историје српске државности. Али пошто су наше западне колеге прихватиле ту пресуду Међународног суда правде, зашто да је не применимо и на процесе који су уследили након државног удара у Украјини, посебно зато што су, за разлику од Косова, тамо одржани референдуми? И посумњати да су ти референдуми намештени, једноставно је немогуће. Тамо је био огроман број страних посматрача. Нема одговора.
А сад што се тиче Србије. Зашто говорим о другим стварима када се бавим питањем Косова? Вероватно зато јер српски народ мора да разуме где га то зову. И Председник Александар Вучић је, у разговорима са председником Русије Владимиром Путином и са вашим покорним слугом, више пута говорио да европску перспективу види пре свега у смислу економских интереса Србије и њене интеграције у инфраструктуру коју је створила Европска унија. Али тај интерес ће увек бити остварен без угрожавања односа са Русијом, јер је српски народ, као што показују сва истраживања јавног мњења, има историјски позитиван став према Руској Федерацији, као и према Народној Републици Кини. Председник Александар Вучић је много пута говорио да неће „поћи“ у Европску унију под условима који су антируски.
Ми поштујемо такав став, али ми такође чујемо и шта Србији говори Европа: ви можете да обновите преговоре о приступању ако испуните два услова: прво, признати независност Косова (што је већ довољно да се разуме антисрпска суштина позиције Брисела), и друго: ви морате да се прикључите свим, без изузетка, санкцијама које Европска унија примењује против Руске Федерације. То је све. То јест од Србије покушавају да начине тампон зону за супротстављање Русији.
За разлику од Европске уније, ми смо заинтересовани за то да на Балкану у сваком смислу постоји обједињујућа инфраструктура у сваком смислу: и економском и културном. Исти такав циљ – обједињавање и максимизирање користи за све – има кинеска иницијатива „Појас и пут“, која је на Балкану такође веома популарна и активно се промовише. Стога, ми, наравно, подржавамо српски народ, као и Народна Република Кина. И немам никаквих сумњи да ћемо поштовати избор управо српског народа. Њега треба питати какву будућност види за самог себе. И председник Вучић то одлично разуме. Он осећа расположење својих грађана, као искусан политичар великог формата.
Дан када смо бомбардовали Рајх
Си истиче „велики препород кинеске нације“ током посете лидера тајванске опозиције
„Хришћански ционизам“ – последњи улог у Великој игри — Кршљанин
Посредници гурају предлог о 45-дневном примирју у рату с Ираном — Axios
Немачка „милитаристичка помама“ могла би да се заврши трагедијом — Москва
САД су послале „много“ оружја иранским демонстрантима — Трамп
Сергеј Коротких-Боцман: историја издајника 
Слобода говора по мери Запада: белоруски медији нестали са Јутјуба 
„Мађарски мајдан“ као последња нада Европе и Украјине?