„Тамо је моја Србија“, писао је отац Роман после боравка у нашој земљи током НАТО бомбардовања 1999. године. У најтежим данима рата, од Косова до Фрушке горе, у страдању српског народа видео је не само трагедију, већ и снагу вере, достојанство и духовно братство два народа.
Његове путне белешке „Там моя Сербия“, објављене у Минску 1999. године, постале су потресно сведочанство о Србији тог времена — о земљи која је горела под бомбама, али није изгубила душу.
„Тај сусрет са душом Србије, са Косовом, то осећање Бога“, како су касније писали о њему, преточио је у једну од својих најлепших песама — „У поља Косова“, насталу у манастиру Гргетег пред повратак у Русију.
Вест о смрти оца Романа потресла је и Русију и Србију. Митрополит Тихон (Шевкунов) саопштио је да се јеромонах упокојио у Београду, на повратку у отаџбину.
„Срби, хвала вам што сте примили усамљеног ходочасника“, написао је митрополит Тихон у опроштајним речима.
И додао:
„Он је лежао у дрвеном ковчегу у Лосицама — и устао. Данас је легао у Београду — и устаће. Велик и славан је хришћански Бог.“
Отац Роман остао је један од оних руских духовника који Србију нису волели из политичких разлога, већ дубоко, искрено и братски — као сопствену бол и сопствену молитву.
Вечнаја памјат.
Сајт посвећен стваралаштву оца Романа.
[РУСКИ БАЛКАНСКИ ЦЕНТАР] [БРАТСТВО]
Караганов: Како Русија може да победи у новом светском рату
У спомен на Бобана Кустурића – један од темеља српско-руских односа (1974–2026)
„Бесмртни пук“ и у Београду: Објављена рута шетње на Дан победе
Куда иде Србија: у шта се претварају украјински «пријатељи»?
Немачка никада није у потпуности „денацификована“ после Другог светског рата — Медведев
Израел изградио тајну базу у Ираку за бомбардовање Ирана —Волстрит журнал