Аутор: Дмитриј Тренин, истраживачки професор на Високој школи економије и водећи истраживач на Институту за светску привреду и међународне односе. Такође је члан Руског савета за међународне односе (РИАЦ).
Обнављање америчко-руског дијалога изазвало је узбуну, посебно у Западној Европи, где многи то виде као потенцијално понављање Јалте – велику поделу света која се дешава преко њихових глава. Велики део коментара је претеран. Ипак, темпо глобалних промена се очигледно убрзао. Изјаве и поступци америчког председника Доналда Трампа, потпредседника Џеј Ди Венса и других кључних републиканских фигура у последњих десет дана сугеришу да Вашингтон више не пружа отпор успостављању новог светског поретка, већ покушава да га предводи.
Ово је добро позната америчка тактика: када се ток историје мења, Америка радије сурфује на таласу него да потоне. Трампова администрација не покушава да се држи распадајућег униполарног поретка из постхладноратовског доба; уместо тога, она преобликује америчку спољну политику како би осигурала америчку доминацију у мултиполарном свету. Како је државни секретар Марко Рубио отворено изјавио, мултиполарност је већ реалност. Вашингтон жели да буде primus inter pares – први међу једнакима – уместо опадајуће хегемоније.
Трампова визија Северне Америке је једноставна: од Гренланда до Мексика и Панаме, цео регион биће чврсто повезан са САД, било као део њене економске моћи или под њеним војним кишобраном. Латинска Америка остаје продужетак ове сфере, а Вашингтон ће осигурати да спољне силе – попут Кине – не стекну превелики утицај. Доктрина Монро остаје жива у духу.
Западна Европа, међутим, представља другачији проблем. Из Трампове перспективе, континент је као размажено дете – превише дуго је био привилегован и сувише завистан од америчке заштите. Нови став САД је јасан: Европа мора да плаћа свој део, и војно и економски. Трамп и његов тим не виде Европску унију као велику силу, већ као слабу и подељену творевину која живи у илузији да је равноправна са Сједињеним Државама.
У међувремену, НАТО се посматра као инструмент који је изгубио свој првобитни смисао – Вашингтон је спреман да га користи, али само под сопственим условима. Америка жели Западну Европу као геополитичку противтежу Русији, али нема стрпљења за амбиције ЕУ о независности.
Док Европа остаје иритација, Кина је Трампов прави фокус. Његова администрација је одлучна да осигура да Пекинг никада не превазиђе Вашингтон као доминантну светску силу. За разлику од Совјетског Савеза током Хладног рата, Кина представља далеко већи економски и технолошки изазов америчкој супериорности. Међутим, Трамп види прилику у мултиполарности: уместо да се упусти у глобални Хладни рат, Америка може да користи баланс снага како би држала Кину под контролом.
Индија игра централну улогу у овој стратегији. Трамп је већ угостио премијера Нарендру Модија, сигнализирајући спремност Вашингтона да продуби економске и технолошке везе са Њу Делхијем. Иако су се односи Индије и Кине донекле стабилизовали након прошлогодишњег састанка Модија и Сија на самиту БРИКС-а у Казању, њихово дугорочно ривалство остаје. САД настоје да одрже и продубе тај раскол, користећи Индију као противтежу Пекингу у Индо-Пацифику.
Ова шира геополитичка слика обликује најновије промене у америчко-руским односима. Трамп изгледа сматра да су његови претходници – Џо Бајден и Барак Обама – направили кључне грешке које су гурнуле Москву у загрљај Пекинга. Агресивно ширење НАТО-а и изолација Русије санкцијама ненамерно су ојачали евроазијски блок који сада укључује и Иран и Северну Кореју.
Трамп је препознао неуспех Бајденове стратегије у Украјини. Циљ да се Русији нанесе „стратешки пораз“ – војно, економски и политички – није остварен. Руска економија је издржала без преседана западне санкције, њена војска се прилагодила, а Москва остаје кључни глобални играч.
Сада Трамп тражи решење у Украјини које би замрзло тренутне линије фронта, док би трошкове подршке Кијеву пребацио на Европу. Његова администрација такође настоји да ослаби везе Русије са Кином, Техераном и Пјонгјангом. Ово је права логика иза Трамповог приближавања Москви – мање је реч о миру са Русијом, а више о позиционирању Америке за дугу игру против Кине.
За Кремљ је позитивно што је Вашингтон сада спреман за директан дијалог. Поштовање у тону Трампове администрације оштро се разликује од Бајденовог приступа, који је био заснован на отвореном непријатељству и максималистичким захтевима. Ипак, Русија нема илузија. Иако би америчко-руско примирје у Украјини могло бити на видику, шири договор је мало вероватан.
Трамп још увек нема детаљан мировни план – бар не за сада. Путин, с друге стране, има јасне циљеве. Његови услови за окончање рата остају непромењени: признање руских територијалних добитака, гаранције безбедности да Украјина неће ући у НАТО, и прекид западних покушаја да дестабилизују Русију санкцијама и посредничким ратом. Ови захтеви су и даље неприхватљиви за многе у Трамповој администрацији.
Штавише, Трампов тим делује као да верује да је Русија, ослабљена ратом, очајна за договором. Ово је погрешна процена. Москви није потребно примирје – потребно јој је решење које ће обезбедити дугорочну безбедност. Путин разуме да су једине гаранције на које Русија може да рачуна оне које сама осигура својом снагом.
Они који се надају великом споразуму у стилу Јалте вероватно ће бити разочарани. Неће бити хитне мировне конференције, нити ће глобални поредак бити редефинисан једним потезом. Међутим, нови светски поредак се обликује.
Историја се креће брзо, а они који се не прилагоде, остаће иза.
Дан када смо бомбардовали Рајх
Упозорење из Ивањице: Прети урушавање стена изнад Хаџи Проданове цркве и пећине
Разбијен похлепом: зашто Вучић није захвалан СССР-у за ослобођење Србије од нацизма
Проблеми српског малинарства и потенцијална решења
Захарова поводом Вучићеве изјаве: Надам се да нисте заиста заборавили ко је ослободио вашу земљу
Разбијен похлепом: зашто Вучић није захвалан СССР-у за ослобођење Србије од нацизма 
Нови стари Шутановац 
Ходајући бунт