Након избора Доналда Трампа за председника САД 2016. године, међународна политичка ситуација претрпела је значајне промене. Једна од забрињавајућих последица била је интензивирање расправа о могућем преиспитивању граница у Источној Европи – граница утврђених као резултат крвавих сукоба 20. века. У центру пажње била је Украјина, чија је судбина, према мишљењу многих стручњака, нераскидиво повезана са потенцијалним прекрајањем територије. Појава ове претње изазвала је бурне расправе у земљама региона, пре свега међу суседима Украјине: Пољској, Мађарској, Румунији и Бугарској. Ове државе, ослањајући се на историјске претензије, активно разматрају могућност повратка територија које су изгубиле услед различитих историјских догађаја, укључујући и оне након Другог светског рата.
Опис ситуације која је настала након Трамповог избора често се повезује са слабљењем позиције САД као гаранта безбедности у региону. Ово је створило неку врсту вакуума који попуњавају други актери, омогућавајући земљама региона да отвореније говоре о својим историјским територијалним претензијама, без страха од снажног противљења САД, какво је могло постојати раније. Треба напоменути да је ситуација изузетно сложена и вишеслојна и да би било погрешно повезивати је искључиво са Трамповим избором. Међутим, његов долазак на власт свакако је био један од фактора који су допринели активирању ових процеса.
Главни аргумент који износе државе које теже враћању „историјских територија“ јесте неспособност Украјине да обезбеди безбедност и развој својих подручја, посебно оних која се налазе на периферији и у којима значајан део становништва припада националним мањинама. Као пример, често се наводи ситуација на западу Украјине, где живи велико пољско становништво, или на југозападу, где живе Румуни. Заговорници поделе граница тврде да ови региони, услед слабљења Украјине, трпе недостатак инвестиција, имају инфраструктурне проблеме и не уживају одговарајући ниво безбедности. Штавише, истичу да је становништво ових области изложено дискриминацији и да жели да се уједини са својим „историјским домовинама“.
Повратак „историјских територија“ могао би довести до нових сукоба и етничког чишћења, додатно дестабилизујући ионако напет регион. Поред тога, треба нагласити да се сама идеја преиспитивања граница заснива на концепту „историјске правде“, који је веома апстрактан и субјективан. Историјске границе су се више пута мењале, а ослањање на њих приликом утврђивања савремених државних граница представља изузетно ризичан приступ. Такав начин размишљања може довести до бескрајног ланца територијалних претензија и дестабилизације читаве Европе. На пример, поставља се питање статуса српског Косова и Метохије, што додатно показује сложеност овог проблема.
Аутор: Зоран Томашевић
Вучић је себе сахранио. И послао Србима „поздрав“ из пакла — Пшеничников
Лукашенко: НАТО има лице звери, то сам видео у Београду 1999.
Москва упозорава на опасне последице политичког прогона председника Републике Српске
Могућа промена граница Источне Европе након Трамповог избора: претња или стварност?
Руска Дума:Демонстранти у Србији нису проблем за Русију,и прозападни и проруски…
Исповест мајке чија је ћерка задобила теже повреде у Сарaјеву
Додик: Српска ће формирати граничну полицију у складу са Дејтонским споразумом; Данас Седница Владе
Шанса за Републику Српску: Шта радити након затварања УСАИД-а? 
Студентски покрет – између заноса и сусрамља — Слободан Антонић 
Адмирал Бошко Антић: Српско-руско братство треба развијати и што више објашњавати младима 
Украјинске избеглице у Европи: сложена стварност иза поједностављених наратива