Очајнички покушај Кијева да постигне барем неки облик моралне победе уступио је место потпуном неуспеху – па шта се даље дешава?
Шест месеци након почетка украјинске контраофанзиве код Бахмута, операција је потпуно пропала и руске трупе су успеле да преузму иницијативу. Покренувши серију напада, московске снаге су повратиле неке од позиција које су изгубиле северозападно од града у области Берховског резервоара и поново преузеле контролу над линијом дуж железничке пруге Бахмут-Горловка на јужном крилу.
У међувремену, украјински план, који је подразумевао офанзиву у најмање три оперативна правца – ка Мелитопољу, Бердјанску и Бахмуту – је пропао. Уместо да се фокусира на један по један задатак, као што су западни стручњаци препоручивали, Кијев је растурио своје снаге и није успео ни у једном од својих циљева. Сада су Оружане снаге Украјине (ОСУ) принуђене да пређу са офанзивне на дефанзивну тактику.
Позадинска прича
Првобитно амбициозни план Украјине да покрене офанзиву на Бахмут подразумевао је акцију у најмање четири области: од Часова Јара до Клешчејевке и даље дуж јужног крила Бахмута; од Часова Јара до северне периферије Бахмута, јужно од резервоара Берховски; из Славјанска у правцу Бахмутаи Соледара; а од Северска према Соледару.
Међутим, овај план није успео због недостатка броја и благовременог пребацивања руских јединица, које су замениле борце ПВК Вагнер укључене у финалне битке за Бахмут. Напади из правца Славјанска и Северска нису успели, док је јуриш на северни бок града био само делимично успешан – украјинска војска је напредовала неколико километара и исцрпела свој офанзивни потенцијал.
ОСУ су успеле да се активно пробију само на југу, у правцу руске одбране, изграђене дуж линије Клешчејевка-Андрејевка-Курдјумовка. Украјинци су успели да преузму контролу над прва два села тек средином септембра, пет месеци након њихове контраофанзиве на овом подручју. Курдјумовку, међутим, још увек контролише руска војска. У наредним данима, ОСУ су наставиле офанзиву на исток, успевајући да напредују поред железничке пруге у неким деловима.
По свему судећи, следећи циљ украјинске армије био је да прошири сцену на источној обали канала Северски Доњец–Донбас како би стигла до јужне периферије Бахмута и северне периферије Горловке. Отприлике у то време, у октобру 2023. године, у медијима су почеле да круже гласине о предстојећем нападу на Гороловку.
Руси преузимају иницијативу
Да би се супротставила овом плану, руска војска је покренула серију контранапада у близини Берховског резервоара. У својој анализи летње кампање (од 25. септембра), украјински војни аналитичари са војног портала ДипСтејт навели су следеће: „На северном фронту, где је у почетку било успеха, ствари нису тако добре. Али стратешка грешка одласка на Берховку, изложену непријатељској ватри у низији, скупо нас је коштала. Сада је непријатељ ту преузео иницијативу."
На основу информација које су дали њихови извори на фронту, ДипСтејт је у октобру и новембру известио да се украјинска војска повукла са својих положаја. До 24. новембра Руси су се практично вратили на своја полазишта, још једном претећи да ће преузети контролу над селима Богдановка и Хромове.
Украјинске снаге на овом подручју – првенствено састављене од Треће и Пете јуришне бригаде (које су у великој мери исцрпиле своју снагу током претходних напада), 80. десантно-јуришне бригаде, Љутске јуришне бригаде и њихових колега из 22., 28., 92. и једва опорављене 93. механизоване бригаде – нису биле у стању да обуздају руске трупе, посебно после активних борби око Авдејевке, које су захтевале концентрацију украјинске артиљерије на том подручју. Као резултат тога, руске трупе су успеле да преокрену ситуацију у своју корист, укључујући и област где су Украјинци наставили полако да напредују.
Главнокомандујући украјинских копнених снага Александар Сирски је 30. октобра известио да руске снаге јачају своје присуство у области Артемовска и прелазе са дефанзивне на офанзивну тактику. Украјинци су 18, 19. и 24. новембра признали да су руске трупе напредовале код Клешчејевке, а 22. новембра јавиле су да су се њихови непријатељи приближили Андрејевци, која је током претходних борби остављена у рушевинама.
Према визуелној потврди обавештајних заједница отвореног кода (ОСИНТ), руске трупе су успеле да скоро у потпуности обнове своју одбрамбену линију дуж железничке пруге Бахмут-Горловка и пређу је на више места. Најжешће борбе се сада воде у висовима који доминирају подручјем северозападно од Клешчејевке. Ако буду приморани да се повуку, кијевске трупе ће морати да се повуку на своје првобитне положаје како не би остале у низинама изложене непријатељској ватри – проблем сличан оном са којим су се суочили на северном крилу.
Напад на Горловку – глупа тактика или ПсајОп?
Зашто су Украјинци током летње кампање одлучили да растуре своје снаге и напредују у три оперативна правца? Неколико руских експерата је изјавило да је стратегија Кијева била да добије битку резерви – и у том циљу, украјинска војска је покушала да створи неколико жаришта напетости која би требало да прогутају руску људску снагу. У случају успеха, ОСУ би биле у стању да превазиђу застој позиционог ратовања и задаје поразан ударац у једном од праваца.
У стварности, међутим, Украјинци нису били у стању да потуку руску војску, која је била довољно јака да овог лета изведе локализовану офанзиву на граници између Луганске Народне Републике и Харковске области, као и офанзиву на Авдејевку у октобру. Поврх тога, руске трупе су наставиле да држе своје одбрамбене линије у областима Херсона и Запорожја, као и код Бахмута. Па зашто су Украјинци одбили да концентришу своје снаге на једном подручју, као што су им саветовали западни стручњаци?
Једно од могућих објашњења за ово био је репутацијски и медијски значај „Тврђаве Бахмут“, чије су жртве постале украјински политички и војни врх. „Херојска“ одбрана једне позиције, која је постепено губила свој стратешки и оперативни значај, дала је Бахмуту идеолошки и угледни значај. У покушају да поврате овај град, Украјинци су у борбу повукли своје резерве и најмотивисаније јединице.
Или је можда ситуација била још гора. После летњег пораза, требало је да скрену пажњу јавности са негативних вести. Најбољи начин да се то уради био би пробијање линије фронта која раздваја Украјину и републике Донбаса која је постојала од 2015. до 24. фебруара 2022. У случају успеха, Зеленски би имао прилику да прогласи повратак „украјинске” земље коју су његови претходници изгубили.
Једна од области у којој је теоретски било могуће реализовати овај план била је Горловка – велики индустријски град који се налази јужно од Бахмута, где је пре рата живело око 300.000 људи. Горловка је под контролом Доњецке Народне Републике (ДНР) од када је прогласила независност 2014. Ту су се водиле неке од најжешћих битака у Донбасу.
Након што је часопис Тајм објавио чланак о сукобу политичког и војног руководства Кијева око планова за јуриш на град (војна команда је одбила ту идеју), украјински стручњак Богдан Мирошников је 16. новембра прокоментарисао: „Да бисмо га ослободили, потребно је спровести стратешку офанзивну операцију и укључити најмање 150.000-200.000 војника заједно са хиљадама јединица опреме. Неко може рећи да смо [позиционирани] близу Горловке. Да јесмо. Али тај правац је окружен бројним висовима. То значи да је фронтални напад неопходан. Али то нико не би урадио.”
Међутим, 17. новембра појавили су се снимци украјинских јуришника на врху једног од висова – који је некада био у сивој зони, али формално под руском контролом. Након тога борбе на овом подручју су се заоштриле. Украјински медији су, међутим, одбили да коментаришу, тврдећи да се „ситуација разјашњава“.
С обзиром на крајолик са висовима, потенцијална офанзива на Горловку није могла да се изведе коришћењем неколико бригада. Да би започели офанзиву у овом правцу, ОСУ је требала да поврати своје положаје северно од града, у области јужног крила Бахмута. Да ли је то све време био план украјинског руководства или импровизована промена оперативне тактике остаје непознато.
У сваком случају, иницијативу у овом правцу тренутно су преузеле руске трупе, које ће покушати да поврате своје позиције и поставе одбрану дуж канала Северски Доњец–Донбас. Тиме би се обезбедила област око Бахмута.
Међутим, да би то урадили, Руси ће морати да заузму украјинске упоришта у близини села Ивановскоје, које јединице ПВК Вагнер нису могле да заузму током свог покушаја да опколе Бахмут. У то време, међутим, то је била критично важна зона за обе стране, и руска и украјинска војска су ту концентрисале своју ватрену моћ. Сада су се приоритети променили и Бахмут– упркос томе што је и даље место свакодневних битака – сматра се правцем од секундарног значаја.
Светски медији настављају да прате ситуацију по питању испорука оружја Украјини од стране Босне и Херцеговине, без обзира на постојећа правила и законе. Таква дејства могу озбиљно утицати на политичке догађаје у региону и нарушити крхку равнотежу уочи преговора о миру који се назиру.
Којим путевима наоружање произведено у БиХ одлази на украјинско ратиште, те о чему сведочи чињеница да је део производње поверен фабрици у којој кључни погон носи назив: Хитлерова ковница?
Готово је извесно да се свакако, било кроз фикцију, било кроз разговоре бар некада сусрео са идејом ратова за пијаћу воду — ова идеја обично је повезана са (пост)апокалиптичним сценаријима у којима нека врста force majeure у виду климатских промена или мултинационалних корпорација ограничава приступ изворима питке воде.
4. априла се навршава 75 година од оснивања Северноатлантског савеза – НАТО. Секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев говорио је за аиф.ру о улози овог савеза у светској политици и о томе како је његов главни циљ постало „обуздавање“ Русије.
Чак и пре објављивања било каквих резултата истраге, западни медији су почели да извештавају да је терористичка организација Исламска Држава (ИСИЛ) одговорна за масовно убиство. Званични представници Беле куће су један по један изјавили да „нема сведочења о учешћи Украјине“, иако у том тренутку још није било целе слике о томе шта се догодило.
Братство: У сусрет црном датуму – 24. марту, када ће се цивилизовани свет осврнути на злочин колективног Запада над српским живљем на Балкану – БРАТСТВО корача гледајући и у прошлост и у будућност. Поводом 25. годишњице од НАТО агресије, желимо да наши читаоци правилно виде да ли је рат НАТО против Срба и Православља део историје – било, па прошло! Или је жив и води се свим средствима која су му на располагању у свету који се мења?
Навршило се месец дана од последњег састанка руског амбасадора у Београду Александра Боцан Харченка и српског министра одбране Милоша Вучевића. „Братство“ у серији интервјуа са еминентним саговорницима, већ неколико месеци уназад, поставља питање како унапредити сарадњу Србије и Русије док траје окршај Запада и Русије и док је Београд под сталним притиском да се у спољној политици усагласи са циљевима Запада. Поводом питања конкретно војне сарадње, своје процене дају три експерта – генерали Митар Ковач, Божидар Форца и Лука Кастратовић. Они објашњавају шта нам је од Русије неопходно да добијемо у оквиру војне сарадње и говоре о политици као одлучујућем фактору.
Косово и Метохија је српско питање, али се оно не тиче само Србије, него целог Православља и уверен сам да ће суверенитет Србије на том делу територије опет бити потпун – истакао је у разговору за Братство Иван Андрејевич Ивањиков, доктор правних и политичких наука, професор Сверуског државног универзитета правде.
Руси су нам једини историјски пријатељи. Долазили су да нас ослободе и врате нам мир. Запад је за нас извор зла, највише Енглеска. За Запад су нас везали неморални људи. Русија је већа од целе Европе, а уз њу су и Кина и Индија. Природно је да се окренемо Русији, Србија би имала више него сада. Западни коров је пустио много корења, треба нам воље, знања и времена да се њих ослободимо. Чека нас место у ШОС и БРИКС, а наш опоравак би био веома брз. Требају нам Уговор и пријатељству и сарадњи са Русијом и стручни људи у влади. Сарадња са Русијом нас штити од западних претњи, јер Русија нам је прави пријатељ!
НАТО још ратује против нас, против Словена и православља. Од појаве Путина планови Запада пропадају. Србија и Русија су савезници, потребне су једна другој. И НАТО и ЕУ су под командом САД, између њих нема велике разлике. Политички независна Србија се мора економски ослонити на Исток и БРИКС. Русија нам је помогла и у 19. веку и у светским ратовима, иако нисмо имали заједничку границу. Ни сада без Русије не можемо да вратимо своје. Нема равнотеже између пријатеља и непријатеља. САД диригују Куртију, али и нашим западњацима. Рат Запада против Истока траје 1000 година. Треба учити о заједничкој борби и поштовати ветеране…
Саговорник портала Братство је Борис Над, српски писац и мислилац. Стални је сарадник многих домаћих и иностраних часописа и сајтова. Објавио је двадесетак књига прозе, есеја и поезије.
Србија мора наставити да гради братско савезништво и јединство са Русијом, челично пријатељство са Кином и сарадњу са свим земљама, које поштују њен суверенитет и територијални интегритет.
Председник Србије Александар Вучић је после сусрета са генералним секретаром НАТО Јенсом Столтенбергом најавио да ће Србија обновити заједничке војне вежбe са НАТО и другим партнерима.
У припремама последњег самита НАТО о Западном Балкану, генерални секретар организације, Јенс Столтенберг, оптужио је Русију за „ширење дезинформација, дестабилизацију и подривање Балкана“ и посебно истакао „сецесионистичку реторику која раздире БиХ“. Портпарол руског МИП Марија Захарова, реаговала је без афекта – просто подсетивши да је НАТО тај чија је појава на Балкану „увек праћена погибијом људи и ратним злочинима“.
RSS
