Водити пропагандни, а поготово савремени хибридни рат са злочиначким делом владајућих кругова на Западу – није нимало лако. У тој области Запад традиционално има предност због своје пословичне бескрупулозности, због свог вишевековног искуства у манипулисању свешћу маса и због своје веома развијене медијске инфраструктуре, која још увек знатно превазилази ону којом располаже Русија (и Кина).
Зато смо, полазећи од основне потребе света – да се сачува међународно право, створено после Другог светског рата, дужни да се непрестано позивамо на једини глобални консензус у светској историји – о осуди фашизма. Оно што су Народни фронт и антифашисти успели на нивоу свести 30-их година ХХ века и током рата, посебно у западним земљама, може се сматрати највећом пропагандном победом у историји, и „другом компонентом“, која је заједно са Великом Победом у Великом отаџбинском рату, омогућила стварање међународног права, од којег и даље очекујемо очување мира на Земљи. Да данас извојујемо тако велику пропагандну победу, а посебно у кратком року, једва да је могуће, али да искористимо ту победу – ми смо дужни.
У сукобима и кризама у земљама бившег СССР и Југославије, али и у другим деловима света, Запад и његове тајне службе су редовно користили фашистичке групације и на њихове злочине су затварали очи. У моралном смислу, ми смо дужни да вичемо о тим чињеницама, и да не престајемо, док год оне постоје. А да је фашизам нешто веома лоше, ни на Западу скоро никога не треба убеђивати. Истовремено, ми морамо ударити и на квазисудске покушаје (у оквиру УН!) да се амнестирају данашњи фашисти. Ту пре свега мислим на Хашки трибунал за бившу Југославију – најопаснији и најподлији ударац на резултате Нирнбершког трибунала. Свестан потенцијалне снаге антифашистичког фактора и чињенице да су им руке упрљане, криминални део владајућих кругова на Западу и чини очајничке покушаје да изједначи фашизам и комунизам. А у стварности, антикомунизам је као политички принцип био својствен управо фашизму.
Запад је завичај фашизма, али наравно, не смеју се изједначавати Запад и фашизам. Конфликтност у организовању (и манипулисању) друштвених и међудржавних односа је свеопшти принцип западне цивилизације. Та чињеница омогућава преживљавање и очување злочиначког дела владајућих „елита“ на Западу. Али то још не значи да људи на Западу воле злочине и злочинце. А ми морамо према најкрупнијим злочинима – коришћењу фашизма, тероризма, наркомафије – да имамо нулту толерантност.
С друге стране, конфликтност као принцип је туђа духовно-моралним вредностима наше цивилизације. За нас је врховни управо супротан принцип – сарадња. Сарадња је неопходан услов и темељ стваралачке делатности човечанства и зато Запад, који је сувише толерантни према деструктивном криминалу – губи историјску утакмицу. Ми не желимо уништење Запада, већ напротив, његово преживљавање, и зато ћемо избегавати пребацивање односа са Западом у конфликтну раван. Али, борба са злочинцима и борба против фашизма су као и борба против опасних вируса – оне су услов преживљавања.
Присуство конфликтности у комунистичкој идеологији (створеној на Западу) и субверзивни западни утицај довели су историјски и духовно најближе – руски и српски народ (који су имали и водећу улогу у победи над фашизмом у СССР и Југославији) до погоршања односа и до готово потпуног прекида хуманитарних веза у периоду 1948-1980. Та ситуација је почела да се мења на боље током страшних 90-их, а данас односи двеју земаља достижу историјски максимум.
У том контексту недавну начелну одлуку (донету на иницијативу руске стране) парламената Русије и Србије да се у Београду формира Међународни институт историјског сећања, сматрамо посебно важном и примамо са великом надом. То ће бити, прва у укупној историји, заједничка академска институција двеју земаља. Заједно ћемо, а помоћу таквог института, моћи да покажемо и докажемо, например и то да је српски народ три пута у ХХ веку био жртва злочиначких кругова на Западу и да је 90-их година Југославија била разбијена уз учешће фашистичких организација из времена Другог светског рата, које су преживеле у емиграцији на Западу, под окриљем западних тајних служби. Али пре свега, Србија и Русија ће показати да су способне не само да заједнички производе вакцину „Спутњик В“ против коронавируса, већ да као доказани стручњаци, створе и одговарајућу вакцину за ослобођење Европе и света од опасног вируса фашизма.
(Иступање Владимира Кршљанина, потпредседника Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе и вишег саветника у МСП Републике Србије, на великој међународној конференцији „Русија у XXI веку: Велики отаџбински рат и историјско сећање“ (ХХIХ Мојсејевска читања), одржаној поводом 80. годишњице Хитлеровог напада на СССР, 21-23. јуна 2021. у црвеној сали Руске академије наука у Москви)
Главни носилац потенцијала балканске сарадње и интеграције је, наравно, Србија. Не само због свог централног положаја на Балкану, већ пре свега зато што је најсамосталнија, односно зато што је једина сачувала тесне везе са Русијом
Српско друштво из прве руке зна какве су страшне последице употребе муниције са осиромашеним уранијумом од стране НАТО трупа. Нажалост, опасност од глобалне контаминације европског континента уранијумском прашином данас је већа него икада раније.
На територији Нагорно-Карабаха остаје напета ситуација: карактеристични знаци показују припрему Оружаних снага Азербејџана за наставак експанзије како би у потпуности заузели територију непризнате Републике Арцах.
RSS
