Најављене уставне промене откривају обрисе идеолошког усмерења, што већ само по себи има велики значај, не само за Русију
Руски језик и руски свет
У обиљу реаговања у свету и у самој Русији на најављене измене Устава Руске Федерације, које је у марту одобрила Државна дума а потом и Уставни суд, једва да је ишта било тема изузев амандмана који садашњем председнику Русије омогућује кандидатуру за још два мандата. У сенци је, међутим, остала кључна промена: да Устав (пошто га грађани одобре на референдуму, највероватније 1. јула; здравствено безбеднији термин од несуђеног датума изјашњавања 22. априла) поставља темеље нове идеолошке парадигме Русије у данашњем свету. Прецизније речено, Устав ће јасно дефинисати идентитетска питања, по природи ствари шкакљива за мултиетничке државе, укључујући питање државотворног народа и језика, у која творци важећег Устава из 1993. године нису били ради да се упуштају, а у тадашњим међународним околностима тешко да су и могли.
Најављене уставне промене откривају обрисе идеолошког усмерења, што већ само по себи има велики значај, не само за Русију. У руском контексту, у постсовјетском руском друштву, идеологија и језик, с којима је уско повезано национално питања, дуго су у званичном дискурсу били табу; то су питања која уносе нелагоду у разговор и која су стога деценијама одлагана. У стварности се то већ умногоме догодило, а сада је и нормативно регистрована промена која има намеру да Русију позиционира као упориште традиционализма, у чијем уставу је записана и вера у Бога, породица и посебно деца као важан приоритет државне политике и у којем је брак описан као заједница мушкарца и жене. Устав је замишљен и као гарант личног достојанства држављана Русије, јер прописује да минимална зарада не сме да буде нижа од границе сиромаштва и предвиђа редовно усклађивање пензија са инфлацијом и трошковима живота.
Доминантан осећај код многих Руса, развијен у совјетском раздобљу (посебно од времена Никите Хрушчова), јесте да је политички некоректно и да се они скоро не смеју поносити руским наслеђем. Са друге стране, постоји и негативна напетост међу припадницима појединих мањина у односу на Русе. Ово је у појединим постсовјетским републикама постало и део званичног наратива у оквиру којег Русе оптужују за низ непочинстава од којих је у врху наводна насилна русификација. Оваквих и сличних примера има и другде у свету. Не одудара много од тога динамика у свим државама у којима је доминантан народ утопио свој идентитет у идентитет шире заједнице (Енглези у Британију, Срби у Југославију…). Творци дефинисања државотворног народа у садашњим руским уставним реформама покушали су да разреше и релаксирају овај проблем.
Фото: Кремлин.ру
После распада СССР, Устав Руске Федерације, највеће државе совјетског простора, био је због трагичног распада совјетске државе изричито антиидеолошки усмерен. Одсуство идеологије чак је и унесено у Устав из 1993. године. Таквим уставом био је посебно незадовољан онај део руског друштва који се осећао унижено због положаја у који је Русија стављена током униполарног тренутка, сматрајући да је највиши правни акт државе у доброј мери наметнут саветима и духом који је дошао ван граница Русије.
Уставним изменама руски језик дефинисан је као језик државотворног народа, односно проглашен је државним језиком Русије као језик државотворног народа који је део вишенационалног савеза равноправних народа Русије. Тиме је заправо Русија дефинисана као заједница коју је сјединио руски језик, а самим тим обликовао и културу. У еволутивном процесу етнички сложене земље доминантни језик створио је посебну и јединствену цивилизацијску средину. Иако нама са стране то може да делује самоподразумевајуће, Русима је уставним изменама, макар и посредно, признат статус државотворног народа. Последица овог додатка је између осталог и та да ће свако ко и ван граница Руске Федерације говори руским језиком као матерњим бити препознат као припадник у ширем смислу руске цивилизације или, како се то често у руском говорном подручју каже, руског света.
На одређени начин чини се да Русија покушава да свој концепт развоја мултиетничке заједнице можда не супротстави америчком мелтинг поту или концепту отвореног друштва Карла Попера, али свакако има амбицију да понуди сопствени модел развоја етнички и верски сложеног друштва.
Вилијам Де Бојс, оснивач најзначајније организације Афроамериканаца, Националног удружења за унапређење обојених људи (National Association for the Advancement of Colored People), које постоји и данас, један од најчувенијих бораца за еманципацију Афроамериканаца, био је неколико пута у Совјетском Савезу и гајио је одређене симпатије према тој држави због чега га је и прогонио ФБИ током година макартизма. Можда је он у свом чланку, својеврсном епитафу Стаљину 1953, боље од самих Руса дефинисао значај очувања групних идентитета и равноправност међу народима, обједињених у многољудну и етнички сложену ширу државу, односно оног што су творци овог дела садашњих уставних реформи имали на уму: „Стаљин… прво је усмерио Русију ка превазилажењу расних предрасуда и стварање једне нације од њених 140 група, без уништавања њихових посебности ”.
Јосиф Стаљин са маршалима, генералима и адмиралима Совјетског Савеза
Овај опис односи се на истог оног Стаљина који је, иако по националности Грузин, руском народу одао признање као победиоцу у Великом отаџбинском рату; народу у коме је он, несвршени богослов, препознао православље као архетип и, упркос ригидном бољшевизму, дозволио црквама да се огласе звонима, препознајући то као окидач за буђење победничког патриотског духа потребног за одбрану Москве од нацистичког напада.
Као да су уставотворци желели да у комбинацији Де Бојсовог идиличног описа совјетског, односно руског друштва које чине многи народи, и препознавања руског народа и његове културе као оне која је формирала и држи ту сложену заједницу на окупу, дефинишу Русију и њену улогу и у историји и у будућности. Време ће показати колико су били успешни, и да ли ће ове реформе делотворно отклонити одређене друштвене напетости. Такође, видећемо ускоро да ли је овај допуњени устав, који промовише заштиту не само појединца већ и породице и других традиционалних колективних идентитета, заправо наговештај идеолошке алтернативе коју Русија жели да понуди пре свега својим грађанима, али и опипљиву опцију свима изван граница Русије који деле исте вредности.
Аутор је научни сарадник у Институту за европске студије и професор по позиву МГИМО – Московског државног универзитета за међународне односе при Министарству спољних послова Руске Федерације
Светски медији настављају да прате ситуацију по питању испорука оружја Украјини од стране Босне и Херцеговине, без обзира на постојећа правила и законе. Таква дејства могу озбиљно утицати на политичке догађаје у региону и нарушити крхку равнотежу уочи преговора о миру који се назиру.
Којим путевима наоружање произведено у БиХ одлази на украјинско ратиште, те о чему сведочи чињеница да је део производње поверен фабрици у којој кључни погон носи назив: Хитлерова ковница?
Готово је извесно да се свакако, било кроз фикцију, било кроз разговоре бар некада сусрео са идејом ратова за пијаћу воду — ова идеја обично је повезана са (пост)апокалиптичним сценаријима у којима нека врста force majeure у виду климатских промена или мултинационалних корпорација ограничава приступ изворима питке воде.
4. априла се навршава 75 година од оснивања Северноатлантског савеза – НАТО. Секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев говорио је за аиф.ру о улози овог савеза у светској политици и о томе како је његов главни циљ постало „обуздавање“ Русије.
Чак и пре објављивања било каквих резултата истраге, западни медији су почели да извештавају да је терористичка организација Исламска Држава (ИСИЛ) одговорна за масовно убиство. Званични представници Беле куће су један по један изјавили да „нема сведочења о учешћи Украјине“, иако у том тренутку још није било целе слике о томе шта се догодило.
Братство: У сусрет црном датуму – 24. марту, када ће се цивилизовани свет осврнути на злочин колективног Запада над српским живљем на Балкану – БРАТСТВО корача гледајући и у прошлост и у будућност. Поводом 25. годишњице од НАТО агресије, желимо да наши читаоци правилно виде да ли је рат НАТО против Срба и Православља део историје – било, па прошло! Или је жив и води се свим средствима која су му на располагању у свету који се мења?
Навршило се месец дана од последњег састанка руског амбасадора у Београду Александра Боцан Харченка и српског министра одбране Милоша Вучевића. „Братство“ у серији интервјуа са еминентним саговорницима, већ неколико месеци уназад, поставља питање како унапредити сарадњу Србије и Русије док траје окршај Запада и Русије и док је Београд под сталним притиском да се у спољној политици усагласи са циљевима Запада. Поводом питања конкретно војне сарадње, своје процене дају три експерта – генерали Митар Ковач, Божидар Форца и Лука Кастратовић. Они објашњавају шта нам је од Русије неопходно да добијемо у оквиру војне сарадње и говоре о политици као одлучујућем фактору.
Косово и Метохија је српско питање, али се оно не тиче само Србије, него целог Православља и уверен сам да ће суверенитет Србије на том делу територије опет бити потпун – истакао је у разговору за Братство Иван Андрејевич Ивањиков, доктор правних и политичких наука, професор Сверуског државног универзитета правде.
Руси су нам једини историјски пријатељи. Долазили су да нас ослободе и врате нам мир. Запад је за нас извор зла, највише Енглеска. За Запад су нас везали неморални људи. Русија је већа од целе Европе, а уз њу су и Кина и Индија. Природно је да се окренемо Русији, Србија би имала више него сада. Западни коров је пустио много корења, треба нам воље, знања и времена да се њих ослободимо. Чека нас место у ШОС и БРИКС, а наш опоравак би био веома брз. Требају нам Уговор и пријатељству и сарадњи са Русијом и стручни људи у влади. Сарадња са Русијом нас штити од западних претњи, јер Русија нам је прави пријатељ!
НАТО још ратује против нас, против Словена и православља. Од појаве Путина планови Запада пропадају. Србија и Русија су савезници, потребне су једна другој. И НАТО и ЕУ су под командом САД, између њих нема велике разлике. Политички независна Србија се мора економски ослонити на Исток и БРИКС. Русија нам је помогла и у 19. веку и у светским ратовима, иако нисмо имали заједничку границу. Ни сада без Русије не можемо да вратимо своје. Нема равнотеже између пријатеља и непријатеља. САД диригују Куртију, али и нашим западњацима. Рат Запада против Истока траје 1000 година. Треба учити о заједничкој борби и поштовати ветеране…
Саговорник портала Братство је Борис Над, српски писац и мислилац. Стални је сарадник многих домаћих и иностраних часописа и сајтова. Објавио је двадесетак књига прозе, есеја и поезије.
Србија мора наставити да гради братско савезништво и јединство са Русијом, челично пријатељство са Кином и сарадњу са свим земљама, које поштују њен суверенитет и територијални интегритет.
Председник Србије Александар Вучић је после сусрета са генералним секретаром НАТО Јенсом Столтенбергом најавио да ће Србија обновити заједничке војне вежбe са НАТО и другим партнерима.
У припремама последњег самита НАТО о Западном Балкану, генерални секретар организације, Јенс Столтенберг, оптужио је Русију за „ширење дезинформација, дестабилизацију и подривање Балкана“ и посебно истакао „сецесионистичку реторику која раздире БиХ“. Портпарол руског МИП Марија Захарова, реаговала је без афекта – просто подсетивши да је НАТО тај чија је појава на Балкану „увек праћена погибијом људи и ратним злочинима“.
RSS
