Колоне јединица Војске Југославије у потпуности су демантовале тврдње агресора о успешним дејствима и уништењу.
На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10 од 10. јуна 1999. године. У преамбули наређења Штаба Врховне команде позива се на одлуку врховног команданта Војске Југославије и Војнотехнички споразум између међународних снага за безбедност (КФОР) и Војске Југославије, а у циљу организације и безбедног извршења измештања команди, јединица и установа.
НАТО је извршио бруталну агресију на Савезну Републику Југославију. Учињено је то пре 24 године без резолуције Савета безбедности јер су Сједињене Амаричке Државе инструментизовале мађународну заједницу. Деветнаест чланица НАТО-а тестирале су стратегију владања светом у 21- веку.
Војска Југославије се херојски 78 дана супроставила најјачој сили света и захваљујући високом моралу, оспособљеношћу и ефикасним командовањем на свим нивоима спречена је окупација Савезне Републике Југославије.
Захваљујући великом професионализму командног кадра на свим нивоима, завидној војностручној оспособљености војника, а надасве надахнута највишим степеном патриотизма, што је условило невиђену храброст , одлучност и моралну чврстину, Војска Југославије часно је извршила свој задатак – одбранила је слободу и част своје отаџбине и сачувала себе. Вештим маневром, одговарајућим тактичким, оперативним и стратегијским поступцима, ефикасним командовањем, уз пуну инвентивност, креативност, као и избегавање сваког шематизма и стално предвиђање, коришћењем свих познатих научних метода, анализом противника и карактеристика савременог рата, максимално су сачувани људи, техника и ратне материјалне резерве.
Агресор није остварио свој циљ да за 72 сата уништи Војску Југославије, није то успео ни за 78 дана и Весли Кларк је признао у својој књизи да се НАТО војнички обрукао, али се осветио над цивилима. Био је приморан да ангажује све своје расположиве капацитете и након неуспеха да изналази разлоге којим би оправдао жртве које је претрпео и утрошена огромна материјална средства у неуспешној војној акцији. Због тога је чињено све да се светском, али пре свега свом, јавном мнењу прикаже као војнички победник, а стварног победника – Војску Југославије прикаже пораженом.
Циљ агресора био је да уништи Војску Југославију као једину препреку остварења свог крајњег циља – запоседања овог стратегијски важног подручја које би служило као одскочна даска за даљи продор на исток и овладавање Евроазијом и њеним огромним богатствима, највећим делом на територији Руске Федерације.
Циљ који је постављен пред Војску Југославије био је заштита становништва и инфраструктуре земље, очување своје живе силе и материјално-техничких средстава и на крају спречавање нарушавања територијалног интегритета земље.
Непобитна је чињеница да је у свим делатностима људског рода остварење циља једино мерило успеха, па све чињенице јасно указују да неће успети покушај да се онај који није остварио свој циљ (НАТО) прогласи за победника, а онај ко је тај циљ у потпуности остварио за пораженог (Војска Југославије). Свет све више сагледава истину, а наша је обавеза да чинимо све да та истина дође до свих оних који су обманути лажима агресорове пропаганде. Не дозволимо да Џејми Шеј буде у праву, Срби неће заборавити оно што им је НАТО учинио. Нажалост, приморани смо да те лажи разобличујемо и у својој земљи, јер су многи заслепљени борбом за власт, па проглашавају Војску Југославије војнички пораженом а земљу да је изгубила рат.
Бројни челници НАТО-а и команданти снага ове Алијансе одмах после Кумановског споразума потврдили су да против одбрамбених снага Србије нису могли ништа да учине и да признају свој неуспех.
Шта је одлучило да Војска Југославије не буде поражена и да оствари свој циљ?
Одлучили су, пре свега, ефикасно командовање, висока обученост командног кадра, мобилност, маскирање, маневар и висок морал.
Код извођења одбрамбених дејстава строго су примењивано основи принципи руковођења и командовања Војском Југославије и у Војсци Југославије – једностарешинство и субординација, од Врховног команданта и Штаба Врховне команде до стратегијских, оперативних и тактичких састава.
Момир Булатовић, председник Владе СР Југосалвије, у интервјуу Russia Beyond, 27. марта 2019. каже:
„На нашој Високој школи националне одбране, гдје смо школовали најспособније генерале, уиграван је сценарио напада на СР Југославију. У тренутку када се десила агресија на војним дужностима су били распоређени официри који су тај напад 'проигравали'.
Касније, послије агресије, у анализи Генералштаба Војске Југославије, утврдило се да смо у 85% случајева и тачно предвидјели њихове војне ударе. Наша одбрана је била ефикасна, подсјетићу, НАТО је тврдио да ће уништити потенцијале Војске Југославије за 72 сата. У тим данима нису успјели да направе никакву војну штету - и онда су почели да бјесне, када су схватили да ће остати без својих послова, јер су лоше одрадили свој војнички задатак. Тада наступа бесомучна и злочиначка фаза бомбардовања цивилних циљева.“
Генерал Владимир Лазаревић, ратни командант легендарног Приштинског корпуса, у својим интервјуима посебно истиче чувених 4М - мобилност, маскирање, маневар и висок морал. Ја бих посебно нагласио висок морал, посебно војничког састава, а о том моралу најбоље говори граничар са Карауле „Врбница“. Приликом посете овој Караули Школе националне одбране 12. фебруара 1999. године, док командант 55. граничног батаљона информише слушаоце, ја се прошетах до војника у рову у снегу, иза кога су албански бункери. Питам га „Каке је?“, а он насмејан каже: „Одлично Лаза и Павке нас сталн обилазе“. Његов одговор ми је био сигнал да непријатељ нема шансе против оваквих војника који са поносом спомињу своје команданте.
Генерал Владимир Лазаревић с поносом истиче поруке којима су борци Приштинског корпуса исписали нове странице наше иначе богате и бурне историје у пролеће пре 24 године, а које су гласиле: „Ми не одлучујемо о томе да ли ћемо бранити своју земљу против снажног непријатеља који нас напада, већ које светиње бранимо”, „Нама командује отаџбина”, „Наше границе ћемо одбранити по сваку цену, па и цену живота”, „Нема назад, иза је Србија”, „За ову земљу вреди погинути”, као и, што посебно истиче, поруку: „И мртва ћу бранити нашу Србију”, коју је у јеку најтежих борби на Космету написала Љиљана Жикић Карађорђевић, мајка петоро деце, добровољац и увек у првим борбеним редовима, из 125. моторизоване бригаде Војске Југославије, закључујући да је „отаџбина грудима брањена“.
Војска не води рат, Војска води оружану борбу и на том плану је у потпуности извршила свој задатак, јер је остварила постављени циљ.
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
RSS
