Дани(ј)ел Симић: Положаји на правцу Волноваха - Доњецк - Москва - Београд - Бања Лука

Објављено: 31.03.2022.год.
фото: © Симић Дани(ј)ел / Фронтал.срб

У рату прво страдају путеви. Не само што их разрују камиони, тенкови и други тешкаши. Па се онда не поправљају. Рат пресјече главне правце. Оне куд је човјек научио да иде. Људска жеља и потреба кваса, надолази као вода испред бране, па бира прву проходну уџерицу да настави околним путем, тамо гдје га је линија фронта исјекла.



Приредио Дани(ј)ел Симић, Фронтал

Тако сам до бабе и ђеда у Вогошћи, ишао 1994. преко Хреше. То ми пада на памет када напуштамо аутопут Доњецк – Волноваха – Маријупољ и скрећемо лијево на вијугави локални правац према Докучајевску.

 

 

Након дугог чекања, на које сам задихан дојурио, вођа пута испред Народне милиције ДНР, завршава прозивку и каже: Имају још два Србина? Јавим се да сам ту. То је село и прије било ДНР. Зарковић је остао да спава. Нећу да идем у село Безимено. Ем сам већ био, ем ми је превоз код оних које није прозвао. У кола су ме примила двојица Италијана. Кукају. У боравку су ограничени готовином коју су понијели. Кажем им да сам у истом проблему.

 

 

Нико се не појављује као вођа друге туре. Многи одлазе. Остаје мени познат новинар РТ на енглеском. Са њим фотограф агенције Тасс. Италијан их пита гдје ће, он каже: Нема ништа од овог данас – идемо у хотел. Из још једних кола са натписом Пресса кажу: Биће ово самосталан полазак – и гледа у правцу ових што ће у хотел. Они облаче шљемове и панцире.

 

 

Брзо сједам и кажем возачу да их прати. Буквално бјеже од нас. На правцу према Новоазовску, нагло скрећу у десни сокак. Наш возач стаје, али је већ прошао раскрсницу. Трубећи љуто, претиче нас онај аутомобил са натписом Пресса. Идемо за њим. У Докучајевску стаје. Фотограф каже да намјеравају са јужне стране Волновахе. Ако их не пусте, опет ће у Бугас. Он не зна пут.

 

 

Убрзо долазе и хотелџије. Бастарди. Каже Габријел, фотограф са минђушом у носу. Идемо за њима. Више не могу побјећи. У селу са путоказом Миколајевка, скрећемо лијево. Одатле је мени непознат правац, који је донедавно био Украјина. Чудим се како нас нико не зауставља и не контролише.

 

 

Пут ужасан. Гола каљуга. Мимоилазе нас Камази, Зилови и Патриоти. Ово потоње су нови модели руских теренаца из завода УАЗ, али са монтираним тешким митраљезима на крову. Искуства из Сирије. У првом већем селу гледам опет натпис који каже: Украјина, Рибинскоје, Сеоска скупштина. Несхватљиво је да нико не дира те натписе. То би код нас било немогуће. Прва ствар која би једна страна у рату учинила, јесте да скине симболе друге.

 

 

Но, Украјинце и Украјину нико не мрзи. Јасно се прави разлика између власти и народа. Поготово јер је Зеленски преварио своје бираче. Гласали су, не за њега, већ против Порошенка. Зеленски је говорио о миру са Русијом, а онда је научио украјински као и сваки глумац. Па забранио руски. Наставио гдје је Порошенко стао.

 

 

А тај је ставио у Устав да је циљ Украјине да уђе у састав заклетог непријатеља Русије – НАТО. Што би било, не само као да у Белгији забраните француски или фламански; већ да Русија постави своје суперсоничне ракете са нуклеарним главама опет на Кубу или у Венецуелу. На милион мјеста у Доњецку сам видио старе натписе на украјинском, које су извадили из нафталина да покушају са хибридизацијом националног идентитета. Нико те натписе не уклања, мада сви причају руски.

 

 

Поглед на насеља кроз која сам прошао, указује на још једну битну разлику у начину ратовања. Цивилни објекти су неоштећени. Становништво се жали на украјинске снаге. Опет блато. Возач моли да не отварам прозор како бих фотографисао. Упада. Блато. Тако смртно црно. Руси кажу грјаз. Десно раме на мојој бијелој јакни је огрезло у њега. Затварам прозор. Скидам га са носа.

 

 

Прелазимо пругу и избијамо у Свободне. Тамо је фотографски рај. Низ самохотки које су као гвоздике познате и мени. Није ми било познато да гвоздика нема везе са гвожђем, него је име за самоникло цвијеће. Неки се развикао између камиона. Покрива лице и говори како је забрањено фотографисати технику. Чича, крај црвене петокраке на маршевском заптивачу уста цијеви, мирно жваће.

 

 

Мало ниже низ улицу ред је оклопних транспортера и камиона. Чекају попуну горивом. Народна Милиција ДНР. Прилазимо, они немају проблем да се фотографишу. Један каже: Имам 61 годину, треба ми одмора. Али то ће док заврши рат. Из Красног је Лимана, који је још под контролом окруженог Кијева. Тамо му живи сестра. "Ми када избијемо на границе ДНР, нећемо ићи у Западну Украјину. Они нека однесу тамо свој рат, који су нам донијели". Говори други, исто старији човјек. Пробавам до краја и питам једног млађег можемо ли се фотографисати. Он каже: Коњечно. Име му је Сергеј. Сви ме воле јер сам Србин. Ми их једини у Европи нијесмо оставили.

 

 

Да је то ратиште, а не излетиште, подсјећа нас долазак војне полиције ДНР. Полиција у Народној милицији се зове "Војенаја комендантура" и имају за грб главу вука. Из даљине изгледа као јелен, јер су иза укрштена хелебарда и нешто што мени једино личи на метлу. Буне се, прегледавају снимке једном хотелџији. Завлачим се међу транспортере мојих другара из Народне милиције. Пандури апелују да не објављујемо фотогафије, док се не помјере одатле. Ја то радим и без да ми траже.

 

 

Прије мјеста Донскоје, на чистини, наједном надреално велики број људи. Цивили. Стоје крај пута, а да се томе не може наслутити никакав разлог. Велика основна школа у сусједству. Десетак великих, дугачких и петоспратних стамбених зграда. У једној од њих, потпуно је изгорио улаз. Од крова до подрума. Ту први пут срећем разарање на какво сам научио.

 

 

Одрастао човјек плаче. Остао без стана, кола и посла. Спавају у подруму. Непрестано понавља да је свој дуг одужио. Оружане снаге Украјине су га одвеле са собом јер је медицинар. Био је сав крвав, теглио рањенике. Дошао је назад пјешке из Волновахе. Проклиње их што су однијели и посљедњи лијек из апотеке, па нема шта да да дјетету, које је под температуром.

 

 

Под прозором је био руски тенк и цистерна која га је пунила горивом. Или шпијун, или дрон, навео је артиљерију која није водила рачуна о цивилима. Једна ракета је још увијек неексплодирана у крову зграде. Само мало даље, на чистини између школе и зграде два камиона. Тешко да се могу распознати у кршу сагорјелог, избушеног, изувијаног и изрђалог жељеза. Хаубице још увијек прикачене. Свуда уоколо леже гранате које су излетиле из чауре са барутним пуњењем, а нијесу се активирале. Многе јесу.

 

 

Домородац испред мене хода као да су разасуте векне хљеба, а не смрт. Непрестано се, читав мој боравак у ДНР, чује артиљерија. Што ближе, што даље. Овдје баш близу. Ево шта се дешава када тешка техника уђе у стамбена насеља. Говорим гласно. И себи, и у нади да ће се чути до Кијева, Сумија, Харкова и Маријупоља. За Волноваху је касно. Враћамо се. Гледам град, зумирам га и фотографишем. Они људи су ту јер овдје хватају сигнал мобилног телефона, каже нам возач. У Доњецку срећем човјека којем је мајка у Донском. Није је видио осам година. Нада се да је жива.

 

 

Онда, у причи убрзано, обрнуте пропорције по пространству и битности, прелазим 1287 километра од Доњецка до Москве. За 23 сата. Да бих ишао кући авионом преко Литваније, Пољске, Чешке, Мађарске. На попуну.

 

 

У Рачи, Србијанац нема ништа против мене у рачунару. Питам се шта ће бити на републичкосрпској граници. Пружам документе погранполицајцу у жуто-плавом. Он их ни не гледа. Враћа их и пружа ми руку. – Како је? – Ево, пошао да видим дјецу. Пружам руку и одговарам. Нијесам их видио мјесец дана. – Хајде, жив био.

 

 

Жив јесам. У тијелу. Дух ми је остао у Доњецку.

Дани(ј)ел Симић, Фронтал


Кључне речи:

(0)

Остале вести из рубрике

Колумне

Фаина Савенкова: Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан

  Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан. Када је почео рат пре осам...

Српски свет - последњи Кремљ руског света
Српски свет - последњи Кремљ руског света

Говор Ранка Гојковића на Каљазинским читањима

2022-06-14 08:39:41

Игор Калабухов: Русија - земља побједа
Игор Калабухов: Русија - земља побједа

Ауторски текст Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за „Глас Српске“

2022-06-11 19:17:52

Боцан-Харченко: О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине
Боцан-Харченко: О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине

Реаговање амбасадора Русије у Србији на ауторски текст амбасадора Велике Британије, канаде, Норвешке и Пољске објављен у „Политици” 3. јуна

2022-06-10 09:02:10

Фаина Савенкова: Истина ће сигурно победити
Фаина Савенкова: Истина ће сигурно победити

Пола детињства сам провела у рату. И сада већ три године покушавам да допрем до одраслих...

2022-06-01 10:27:40

Кобни 11. мај 1999. на Кошарама: Из књиге Небојша Павковић-Бошко Антић „Кошаре и Паштрик српски Термопили“
Кобни 11. мај 1999. на Кошарама: Из књиге Небојша Павковић-Бошко Антић „Кошаре и Паштрик српски Термопили“

Борбена дејства наших снага настављена су и 11. маја 1999. године у раним јутарњим часовима на...

2022-05-11 15:41:52

Ревизија историје: Модни тренд или пут ка новом конфликту?
Ревизија историје: Модни тренд или пут ка новом конфликту?

Новије време, које се обично рачуна од 1900 године, сакупило је у себи огромну количину различитих...

2022-05-11 11:06:42

Калабухов: Бесмртни Дан побједе још једном нас подсјећа да ће велико зло бити безусловно побијеђено
Калабухов: Бесмртни Дан побједе још једном нас подсјећа да ће велико зло бити безусловно побијеђено

Колумна Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за Глас Српске

2022-05-08 08:39:52

Дани(ј)ел Симић: Како се калио Азовстаљ
Дани(ј)ел Симић: Како се калио Азовстаљ

На једном од улаза у највећу луку Азовског мора, још из даљине, на узвишеном положају и преко таласастог асфалта, видим споменик. Људска фигура која држи нешто у уздигнутој руци. Прво мислим да је неки памјатник Великог отаџбинског рата 1941-1945. Као она жена с мачем над Стаљинградом. Примичући се мијењам претпоставку у кип свеца са крстом. На крају се сви у колима смијемо. То је светитељ – гвожђа. Ливац држи своју куку, рукохватом окренуту небу.

2022-04-30 09:24:56

РТ: „Први тотални геноцид у Другом светском рату“: Како је масакр у Гудовцу постао корак у терор
РТ: „Први тотални геноцид у Другом светском рату“: Како је масакр у Гудовцу постао корак у терор

Такозвана Независна Држава Хрватска била је стара мање од три недеље када је извршила прво масовно...

2022-04-29 11:06:27

Чапљина флип: Да се не заборави
Чапљина флип: Да се не заборави

Операција извлачења војника ЈНА из Чапљине 1992. године

2022-04-23 10:55:05

Дани(ј)ел Симић: Са обале Азовског мора
Дани(ј)ел Симић: Са обале Азовског мора

Други пут у Маријупољу, али први пут видим море. Плитко и неслано. Зато га неки зову језером. Видио сам и мртве. Пуно мртвих људи. Леш Азовца у Гагаринској улици у изгледа као воштана лутка. Нико га не склања већ мјесец дана. Два цивила у непосредној му близини сахранили у лијевак од авиобомбе. Њега нико неће. С великим закашњењем схватам да нијесам на сету постапокалиптичног филма, већ да се сценографија у њима прави копирајући снимке какве управо хватам.

2022-04-22 16:12:11

Дани(ј)ел Симић: У пољу, у Мариупољу
Дани(ј)ел Симић: У пољу, у Мариупољу

Највећи град на обали Азовског мора. Пола милиона становника. Опет сам напољу. И на терену. И у иностранству. На улазу у Маријупољ бијах прије више од мјесец дана, али ни један пасош ми не би помогао тада да уђем, пише оснивач портала Фронтал.срб

2022-04-16 16:10:08

Русофобија убија: До чега ће довести блокада Русије
Русофобија убија: До чега ће довести блокада Русије

Англосаксонци и даље верују да имају шансу да изолују Русију

2022-04-16 09:06:36

Дан када смо бомбардовали Рајх
Дан када смо бомбардовали Рајх

Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

2022-04-06 06:42:26

Дани(ј)ел Симић: Положаји на правцу Волноваха - Доњецк - Москва - Београд - Бања Лука
Дани(ј)ел Симић: Положаји на правцу Волноваха - Доњецк - Москва - Београд - Бања Лука

У рату прво страдају путеви. Не само што их разрују камиони, тенкови и други тешкаши. Па се онда не поправљају. Рат пресјече главне правце. Оне куд је човјек научио да иде. Људска жеља и потреба кваса, надолази као вода испред бране, па бира прву проходну уџерицу да настави околним путем, тамо гдје га је линија фронта исјекла.

2022-03-31 16:47:46

Владимир Кршљанин: Нулта толеранција према фашизму
Владимир Кршљанин: Нулта толеранција према фашизму

Текст Владимира Кршљанина за Политику

2022-03-23 13:35:51

Тамна сенка Хага: Какав је траг у историји оставило суђење Милошевићу?
Тамна сенка Хага: Какав је траг у историји оставило суђење Милошевићу?

Пре тачно 20 година, 12. фебруара 2002. године, у Хашком трибуналу је почело суђење бившем председнику...

2022-02-12 15:59:51

О преговорима у Рамбујеу са борбених положаја - из Ратног дневника команданта Треће армије
О преговорима у Рамбујеу са борбених положаја - из Ратног дневника команданта Треће армије

Ових дана новинари и политичари коментаришу преговоре у Рамбујеу сваки са својих политичких позиција. Исход преговора им је сада познат. Како је те преговоре у време њиховог догађања видео командант Треће армије, генерал-пуковник Небојша Павковић, који је са својим борцима био на борбеним положајима на који су непрекидно били на удару шишпарских терористичких снага, видећемо из његовог Ратног дневника. Припремио контраадмирал у пензији Бошко Антић

2022-02-09 18:38:08

РТ: Велика кланица: Заборављени геноцид из Другог светског рата
РТ: Велика кланица: Заборављени геноцид из Другог светског рата

За само један дан, хрватски нацистички савезници убили су више од 2.300 српских цивила у три села и једном руднику, а да нису испалили ни метак

2022-02-08 13:29:46

Под врхом Цера мајор је исукао сабљу и викнуо: Јунаци, за мном!
Под врхом Цера мајор је исукао сабљу и викнуо: Јунаци, за мном!

На измаку прве ратне године, децембра 1914, објављен је у листу „Пијемонт” некролог палом мајору Велимиру...

2022-01-23 11:46:46

Организација муслиманских оружаних снага - настанак и развој
Организација муслиманских оружаних снага - настанак и развој

Соња Бисерко је гостујући на телевизији Н1 окривила Србију и Републику Српску за регрутацију паравојних формација у Босни и Херцеговини – „Зелених беретки“. Хоће ли појавом „Зелених беретки“ у Бужиму следити овакав сценариј?

2022-01-14 15:44:32

Караџић: Дејтонски споразум је последња линија одбране и не сме се напустити ни по коју цену
Караџић: Дејтонски споразум је последња линија одбране и не сме се напустити ни по коју цену

„Они који су га оверили и гарантовали непрекидно га мењају на начин који споразумом није предвиђен. Самопроглашена тела за примену споразума издигла су се у тела за “промену” и одржавају потенцијално жариште сукоба и страдања активним због својих империјалистичких интереса.“

2022-01-10 14:47:22

Стевандић: Зашто Српска мора да живи!
Стевандић: Зашто Српска мора да живи!

Данас  9.јануара, 2022. године, Република Српска се суочава са кључалом мржњом која пријети да разори сваку ...

2022-01-10 09:01:08

rt - kolumne
baner rakija desno kolumne
baner apartman desno / kolumne
baner obzor desno - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:
Фото дана Доњецк

Доњецк