Мало је познато да је један од највећих јерменских националних јунака добар део живота провео у Србији. Овако је то било...
Двадесетих година прошлог века Берлин је био прилично чудно место. Престоница царства које је изгубило рат, главни град нове Вајмарске републике, пун незадовољних демобилисаних војника који, окупљени у десничарске милиције, непрестано ратују против левичарских странака и саме државе. Спрема се једна од највећих инфлација у историји.
У том хаосу по Берлину мота се и један јерменски студент, двадесетпетогодишњи Согомон Телиријан. Приспео је у град почетком 1921. године, а већ крајем фебруара је променио стан. Чинило се да тражи нешто јефтиније, па је доспео у Шарлотенбург. Само он је знао да се не ради о новцу. Уселио се код неких студената, такође Јермена. Сустанари га такорећи нису ни упознали, пошто га није било по цео дан. Када би дошао да преспава, углавном је ћутао. Отписали су му то на учење, прилагођавање великом граду. А Согомон је трагао.
У глави му је стално било наређење да мора да нађе Броја један. Тај човек, означен само псеудонимом, из Турске се преселио у Берлин. Они који су га послали у Немачку знали су само толико. Његово је било да га нађе. А када га нађе...
Потрага за Бројем један
Согомон није био без искуства у пословима конспирације. Ипак, задатак који је добио од Шахена Наталија био је важнији од свих досадашњих. Био је део „Операције Немеза”, коју је Јерменска револуционарна федерација покренула како би осветила геноцид над својим народом. Натали је био предводник операције. Састављена је листа од 200 турских имена, оних који су највише окрвавили руке. Осудили су их на смрт, а Согомон је био један од оних послатих да изврше пресуду. Прво је у Истанбулу ликвидирао јерменског издајника који је Турцима омогућио да сакупе јерменске интелектуалце и остале угледне људе и недуго затим их, како би обезглавили становништво, ликвидирају. Други задатак био је далеко тежи. Ваљало је наћи оног Броја један, човека најодговорнијег за геноцид над Јерменима. Неколико дана пре пресељења у Шарлотенбург срећа му се осмехнула. Или она Немеза, богиња освете.
Согомон је, уобичајено, пошао у биоскоп. Док се мимоилазио с тројицом људи, учинило му се да причају на турском. Обратио је пажњу. Главни међу њима био му је познат. Крупан човек, брадат. Још један поглед, и готово да је био сигуран. Ипак, сумњи није смело да буде места. Пратио је тројку, све док се нису зауставили на благајни биоскопа. Потом је један од њих ословио оног крупног брадоњу са „паша”, и сагнуо се да му целива руку. Свака сумња је развејана, пред њим је стајао Број један.
Мехмед Талат-паша, бивши велики везир, бивши министар унутрашњих послова Турске, човек који је заједно с Енвер-пашом и Џемал-пашом чинио тријумвират паша који је владао Турском током Првог светског рата. Талат-паша је био човек који је наредио хапшење јеременских интелектуалаца 24. априла 1915. године, упућених у град Дијабекир, у интернацију. Тамо никада нису стигли, спроводници су их побили, а то је био окидач за још страшнији догађај, геноцид над јерменским народом у Отоманској империји. Крајем маја Талат-паша потписао је и Закон о пресељењу становништва, којим је геноцид озакоњен. Касније, кад су му стране дипломате спочитавале да ће кад-тад одговарати за стравични злочин, одговорио је да нема пред ким да сноси одговорност, пошто Јермена више нема. Испоставиће се да их је ипак било... Један од њих је био и Согомон.
После рата тројицу паша су Немци извукли на сигурно. У Турској су у одсуству осуђени на смрт. Формално, пошто их нико није ни тражио. Талат је живео у Берлину, под лажним именом. Пустио је браду, али се слободно кретао градом, увек у пратњи двојице телохранитеља. И баш тог Талат-пашу Согомон је тражио и нашао.
Добро јутро, Талат-пашо!
Телиријан је за пашом ушао у биоскоп. Размишљао је да ли да одмах делује или да чека повољнију прилику. На филм није обраћао пажњу. Уместо покретних слика на платну пред очима су му играле слике побијених јерменских жена и деце. Када се филм завршио, Согомон је решио да прати пашу и утврди где станује. Турчин и његов пратилац зауставили су се испред једне виле у Шарлотенбургу. Ушли су унутра, док је Телиријан безуспешно обигравао около. Брзо је схватио да је готово немогуће да се непримећен пробије унутра. Ипак, баш у згради преко пута се издавао стан. Већ сутрадан се преселио тамо.
Убрзо је установио да је паша начинио кобну грешку. Успоставио је дневну рутину. Сваког јутра би из куће излазио тачно у 11 сати. Понекад би то било с телохранитељима, понекад без њих. Враћао се у рано поподне, па опет излазио. И тако сваког дана. Согомон је решио да нема времена за губљење, ко зна шта може да се деси да паша опет нестане.
Талат-паша је и 15. марта 1921. године тачно у 11 сати изашао из куће. Без телохранитеља. То је готово озарило Согомона, који је стајао на другој страни улице. Држећи руку у џепу, кренуо је за пашом. Када је био у истој равни, убрзао је и претекао га. Прешао је улицу, нашао се неколико корака испред Турчина. Онда се нагло окренуо и пошао му у сусрет. Хтео је још једном да се увери да се заиста ради о Броју један. Да не погреши, да не страда невин човек. У глави му је одзвањало наређење с којим га је Шахен Натали испратио на пут:
„Разнеси главу убици нашег народа! После тога, немој да бежиш! Остани на попришту, стани ногом на леш и предај се полицији!”
Мимиоишао се са пашом и био потпуно сигуран. Стао је после два корака. Берлинском улицом одјекнуло је: „Добро јутро, Талат-пашо!”
Чувши поздрав на турском језику, паша се окренуо. То је била коначна потврда коју је Согомон чекао. Талат је разрогачио очи. Како и не би, када се нашао суочен с цеви „лугера”. Окренуо се у покушају да побегне. Согомон је повукао обарач. Одјекнули су пуцњи. По неким изворима, само један. По другим четири – два у главу, два у леђа. Тек, паша се мртав стропоштао на плочник. Освета је извршена, Немеза је намирена. Согомон Талиријан ногом је стао на леш злотвора јерменског народа.
Кад су пролазници, привучени пуцњавом, нагрнули, атентатор је почео да виче на немачком:
„Ја сам Јерменин! Он је Турчин! Ово није ствар Немачке!”
Тада је испустио пиштољ. Светина је нагрнула, кренули су у линч. Неко га је ударио овећим свежњем кључева, док су други дохватили мотке. Согомон је покушао да побегне и натрчао на полицајце. Мирно им се предао.
Суђење
Суђење је почело 2. јуна. Како је убиство одјекнуло, то је малтене цео свет помно пратио суђење. То су Согомон и његови другови из организације и прижељкивали. Стизали су телеграми, на стотине њих, са захтевом да се млади студент ослободи. Новинари су описивали тихог студента који је мирно седео на оптуженичкој клупи. А онда је Согомон почео да прича. Одјекнуле су његове речи да јесте убио човека, али није убица.
Потом о себи, о детињству. Како је са оцем, почетком 20. века, доспео у Србију, у Ваљево, где је стари Хачадур отворио продавницу кафе. Како је, по избијању Првог светског рата, похитао назад у Јерменију, где се придружио снагама генерала Антраника Озанијана које су ратовале против Турака.
Фронт је био недалеко од јерменског града Ван. После геноцида, до Согомона су почели да стижу гласови да се десило нешто страшно. По сведочењу његове унуке, Анице Меликијан Шолаје, која живи у Београду, он је био одређен у јединицу која је по околним шумама и пећинама трагала за преживелима, углавном децом.
ЗА И ПРОТИВ
Турска до данас пориче геноцид над Јерменима 1915. године. Указивање на то је по њиховом закону кажњиво, често и опасно. Тако је нобеловцу, турском писцу Орхану Памуку 2005. године суђено због „увреде Турске”.
Насупрот томе, више од двадесет земаља је масовне покоље Јермена означило као геноцид. Прошле године је и папа Фрања рекао да је страдање Јермена „први геноцид у 20. веку”. Турска се бунила, па реч неко време није коришћена, све до јуна ове године, кад је папа поновио свој став, и жестоко осудио свако порицање. У многим земљама, као што су Француска и Грчка, порицање геноцида над Јерменима кажњиво је чак и затвором.
Тако је наишао и на своју дванаестогодишњу нећаку, од које је сазнао страшну истину. Осамдесет и пет рођака је побијено на најбруталнији начин. Међу њима и његова мајка. После тога стално му је долазила у сан и говорила да их освети. Описивао је суду страхоте покоља, оно што је лично видео, и оно што је само чуо. У неколико реченица, убица на оптуженичкој клупи претворио се у жртву.
Одбио је даље да сведочи о покољима. Уместо њега, суд је позвао професора Јоханеса Лепсиуса, највећег немачког стручњака за Јерменију. Од њега је немачка и светска јавност чула још штошта. О ранама на које је утрљавана со и сирће. Деловима тела гураним у уста. Деци коју су мајке бацале у Еуфрат, како би их спасле мучења. Реке црвене од крви Јермена. Мучитеље, који се смеју и фотографишу. Суду су предочене и те фотографије.
Чињенице о готово милион и по побијених Јермена. Управо то су Согомон и другови и желели да постигну. Да се чује за геноцид, за трагедију Јермена. Иначе, ко би обраћао пажњу на неки непознат народ у Турској? Вероватно би се покољ брзо заборавио, као што је и почео да се заборавља.
Суђење је трајало само два дана. Порота је већала два сата. Согомон Телиријан ослобођен је свих оптужби. Како би га заштитили од вероватне турске освете, Немци су му доделили ново име, као и све папире.
Љубав у Тбилисију
Под именом Саро Меликијан отпутовао је у САД, где се настанио у Кливленду. Брзо се снашао и почео успешне послове. А онда је стигло писмо...
Писала му је Анаид Таткијан. По недавном сведочењу њихове унуке Анице овом новинару, Согомон је у току рата ишао на опоравак у Тбилиси. Био је обичај да богате јерменске породице примају ратнике на одмор и опоравак. Између Согомона и кћерке домаћина Таткијана, Анаид, планула је љубав.
Рат их је раздвојио. Анаид четири године није знала ни да је Согомон жив, све док није отворила новине са вестима о атентату. Незнано како, вероватно преко бројног јерменског расејања, нашла је његову нову адресу у САД и послала оно писмо. Он јој је одговорио позивом да дође код њега и послао новац за пут. Међутим, Јеременија се у међувремену нашла у Совјетском Савезу, па пасош није било лако добити. Одбили су је, а онда су она и њена сестра, која је требало да путује са њом, наишле на месног моћника. Он им је помогао, па су пасоши убрзо стигли. Отпловиле су за Марсељ.
Аница Шолаја данас каже да је с њима, као пратња, ишао неки Турчин из комшилука. И он је пословао у САД, па га је отац Таткијан заклео да му пази кћерке на дугачком путу. Било је то време када се није лако путовало, а поготово то нису чиниле младе девојке, потпуно саме. Занимљиво је да им је, кад је брод пристао у Истанбул, Турчин показивао тамошње знаменитости. Међу њима, и кућу Талат-паше, којег је убио неки јерменски терориста. Баш онај с ким је Анаид хитала да се нађе.
У Марсељу су их одбили за америчке визе, па се сестра вратила назад. Анаид је имала упутства од Согомона: морала је да се јави неким његовим познаницима, који би је онда упутили даље. И тако од стана до стана, од породице до породице. Права мрежа сарадника. Када су Телиријана известили да она не може до Америке, он је распродао све што је имао у Кливленду и дошао у Марсељ. Тамо су се венчали. Како повратка у САД није било, да оду у Совјетски Савез није им падало на памет, одлучили су се да се настане у Југославији. Тамо је био Согомонов отац, и још нека родбина, и даље у Ваљеву. Поред тога, Телиријан је током боравка у Србији стекао и пријатеље.
„Лугер” у Дунаву
Тако се породица Телиријан, односно Меликијан, настанила у Београду, у Кнез Даниловој улици. Согомон, или Саро, одлучио је да настави породични посао. У Коларчевој број 7 отворио је пржионицу и продавницу кафе, „Вардар”. Анаид и он добили су два сина, Шахена, 1925. године, и Завена, 1929. године. Живели су мирно, а „Вардар” је убрзо постао званични дворски снабдевач кафом. По сведочењу сина Завена, возикао се около у свом камионету „форд”, и испоручивао кафу. Живео је мирно, омиљен међу комшијама и пријатељима.
Постоји и прича да је повремено долазило до трзавица. Син Шахен сведочио је Бабкену Симоњану, данас професору универзитета и почасном конзулу Србије у Јерменији, да је тридесетих година Турска од југословенских власти званично потраживала терористу Согомона Телиријана. Однекуд су сазнали да живи у Београду и послали потражницу.
Током те потраге, шеф београдске полиције позвао је Сара на разговор. Били су добри пријатељи, ловци, чланови истог ловачког удружења. Питао га је да ли познаје неког Јерменина његових година, а презимена Телиријан. Уместо да почне да врда, да се прави луд, Согомон је храбро одговорио да је то он, главом и брадом. Онда је испричао причу о геноциду, па причу о атентату. Југословенска полиција одговорила је Турцима да нико с тим именом не живи у Београду.
Меликијани су у Београду преживели и Други светски рат. На самом почетку рата Согомон је онај „лугер” бацио у Дунав. Било је превише опасно да га држи у кући. Ако би га Немци нашли, то би значило смртну пресуду за целу породицу.
Рат се окончао, али је уз земљу ослобођена и имовина породице. Радња им је национализована. На све то, тако нагло осиромашеним, затвора је допао и млађи син Завен, који их је издржавао свирајући виолину у оркестру Народног позоришта. Исписивао је пароле против нове власти, па је годину дана провео на робији. После синовљевог ослобађања Согомон Телиријан решио је да опет с целом породицом крене на пут. Преко Трста су доспели у Мароко, где је постојала бројна јерменска заједница. Намерили су да ту сачекају визу за САД. Завен је у међувремену отишао у Париз, на студије, док се Шахен са супругом и малом кћерком Аницом вратио у Београд.
Коначно, Анаид и Согомон су после пет година чекања добили визу и отпутовали у Калифорнију. Тамо је у јерменској заједници дочекан као херој, иако је био тих и миран човек који о свом подухвату никада није волео да говори. Понекад је држао патриотске говоре, али није превише помињао Талат-пашу и атентат. Умро је 23. маја 1960. године. Анаид је такође умрла у САД, осамдесетих година. Атентатору на Талат-пашу је на гробљу Арфаг у Фрезну (Калифорнија) подигнут величанствен споменик: на врху високог гранитног стуба златни орао који убија змију!
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
RSS
