Елси Инглис са болничаркама, фотографије из књиге „Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату” / Политика
Сведочења „туђинки” о готово митској снази и праведном циљу наших војника, сабрана у књизи, доказ су о непристрасном и искреном виђењу српског ратног страдалништва
Сећање на смрт духовна је дисциплина која релативизује свакодневне, најчешће беспотребне, бриге и проблеме, а подучава стварном животу, док подсећање на претке, који су у хиљадама и милионима током ратова давали своје животе, овоземаљску егзистенцију чини драгоценом, прескупо плаћеном. Ако бисмо то имали на уму бар у једном часу, свакога дана, другачије бисмо живели, постављали бисмо себи више питања, а сваки одговор упућивао би на то да ова стварност није добра, да није довољна, да је недостојна онога што смо некада били.
Та свест бива пробуђена читањем књига каква је и она која говори о женама из великог света, које су у Србију стигле током Првог светског рата, да у немогућим условима негују рањенике и тифусне болеснике, остављајући све и дошавши у страну земљу из хуманих и витешких побуда. Њихове записе и писма сабрао је Ратомир Рале Дамјановић у књизи „Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату”, а објавио их је новосадски „Прометеј”, у сарадњи са Радио-телевизијом Србије, у својој едицији „Србија 1914–1918”, пише Политика.
Жене, „туђинке”, које сведоче о јунаштву српског војника, о његовој готово митској снази и праведном циљу, то је још један важан увид, још једна слика у страшном ратном мозаику где пате сви, без остатка, али и доказ о непристрасном и искреном виђењу српског ратног страдалништва.
Елси Инглис у јануару 1915. године стигла је у Србију и од тада је била посвећена српском народу. Према подацима које аутор наводи, она је по избијању рата, уз помоћ Шкотског удружења сифражеткиња, основала Болницу шкотских жена за службу у иностранству, у чијем је саставу било 14 установа сачињених од лекарки и медицинских сестара.
Докторка Инглис у Србији се борила са епидемијом тифуса, која је до краја рата покосила 300.000 живота. Пратећи српске трупе све до Крфа, она је писала о српској војсци свесна тога да носи ожиљке из три рата, да се бори против много надмоћнијег непријатеља, против Немаца, Аустријанаца, Бугара, Арнаута, али да се према заробљеницима односи на исти начин као према својима.
„Кажем да су ови људи прави дивови. Осећам се тако мала поред њих да би требало да се сакријем. Бол! Испаштање! Нисте упознали храброст док не видите ове људе како испаштају. Стварно не знам одакле долази ова раса ратника, али могу рећи да су они прави Божји људи…”
Када пише о повлачењу српске војске и народа преко Албаније, докторка Инглис наглашава да је то „одлазак једне целе нације у изгнанство”, да у читавој историји није било тако великог егзодуса, изузев бекства Израелаца из Египта у древна времена, што је водило слободи, а не изгнанству. Елси Инглис била је прва жена која је добила орден Белог орла, орден Светога Саве и орден Белог орла с мачевима. На Физиолошком институту Медицинског факултета у Београду посвећена јој је спомен-плоча, а на Дедињу спомен-болница.
Уз народ, остављен од савезника а препуштен планинама Црне Горе и Албаније, све до обале, била је и Мејбел Синклер Стобарт, која је у Крагујевац дошла 1915. године на челу Треће јединице Српског потпорног фонда под управом леди Пеџет, супруге Ралфа Пеџета, британског дипломате у Србији од 1910. до 1913. године. Мејбел Синклер Стобарт сведочила је о блискости људи, стоке и коња у том збегу, песничким сензибилитетом писала је о стапању логорских ватри са звездама на хоризонту, као „у истом амфитеатру”.
Дочарала је тешку дилему мајки које су имале да бирају између повратка у окупирана села и смрти од глади и умора у планинама. И у тако тешким околностима она је примећивала топлину срца, смисао за, хумор, храброст и заљубљеност у уметности својих српских сапатника.
Мејбл Данлоп Грујић, фото: Политика
Мејбл Данлоп Грујић, пријатељица леди Пеџет, још из времена Балканских ратова током рада у једној војној болници, била је супруга српског дипломате Славка Грујића и велика српска добротворка, добровољна медицинска сестра при Црвеном крсту у Србији током Великог рата. Ратомир Дамјановић напомиње да је предавања о Србији држала широм САД, писала је о њој у најважнијим америчким листовима, учествовала је у америчкој мисији Црвеног крста доктора Едварда Рајана, уз Михајла Пупина, и да је до краја живота Србији остала верна.
„Могла сам да одем до Београда преко Италије, али сам пожурила у Енглеску и ангажовала сам, с ограниченим средствима у својој надлежности, што је више било могуће болничарки. Одвојила сам десет њих као болничарке Српског црвеног крста”, посведочила је Мејбл Данлоп Грујић.
Међу странкињама које су задужиле Србију била је и Чилеанка Сузан Гевара Вотс, сликарка која је са породицом живела у Енглеској, затим у Америци. Прикључила се у Лондону Српском потпорном фонду 1915. године, где је учествовала у сакупљању помоћи. Краљ Александар Карађорђевић одликовао је орденом Светог Саве.
Норвежанка Ингеборг Стиг Хансен у Србију је дошла борећи се против идеје комфора у свету у којем бесни рат, а дивила се херојској борби српског народа против опасног аустријског непријатеља. Кнегиња Марија Константинова Трубецка, супруга Григорија Трубецког, кнеза и руског дипломате, предводила је мисију лекарске помоћи Србији 1915. године, са више од тридесет људи.
Уз Ану Павловну Хартвиг, жену преминулог руског амбасадора у Србији, и доктора Сергеја Квинтилијановича Софотерова, прикупљала је помоћ у оквиру Словенског добротворног друштва и Руског друштва црвеног крста, а њен лични прилог износио је 100.000 рубаља.
Чувена Флора Сендс била је енглеска болничарка и прва жена официр српске војске, прешла је Албанију, у пробоју Солунског фронта била је командир одељења, одликована је седам пута и после рата својим писањем сведочила је о Србији и храбрости наше Милунке Савић.
И тако се овим издањем нижу јуначка женска имена, оних које су у Америци, Француској, Канади, Великој Британији, Русији, сакупљале помоћ, оснивале болнице и прихватилишта за наш народ.
„Србија је Итака за српског Одисеја у шајкачи и опанцима који, опчињен морем и наранџама хоће ипак својој кући, али савремени богови стављају пред њега хомерску мрежу невоља и често за његове муке немају слуха. То запажају списатељице које објављују дневнике и писма за време Великог рата, као и оне које пишу много година касније (...) Наиван, какав јесте, Србин се чудио, дивио, и искрено волео ’сестре’ и докторке које су не жалећи своје животе дошле да му помогну да преживи. Многе од њих нису се вратиле кући. Много српских војника се није вратило на Итаку. Много српских хероина са нашега тла није доживело да види своју земљу слободну”, написао је Ратомир Дамјановић.
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
RSS
