Искрцавање савезничких јединица у Солуну Фото: Документација „Новости“ и Фото-архив „Борба“
Савезничка противофанзива почела је 12. септембра 1916. године. Српске трупе су пробиле бугарски фронт запленивши при томе седам пољских батерија и велике количине друге ратне опреме
На молбу савезника, српска војска је, убрзо по пристизању са Крфа у Солун, изашла на фронт и ступила у борбу, мада јој још нису били испоручени комплетна опрема и наоружање. Наиме, реорганизација српске војске завршена је 26. априла 1916. године. Од људства ранијих 13 пешадијских дивизија образовано је шест нових дивизија пређашњег назива. Према новој формацији, српска војска је имала три армије са по две пешадијске дивизије, па је састав српске војске био овакав:
Прва армија (Моравска и Вардарска дивизија), командант пуковник Милош Васић; Друга армија (Шумадијска и Тимочка дивизија), командант војвода Степа Степановић; Трећа армија (Дринска и Дунавска дивизија), командант генерал Павле Јуришић Штурм.
Осим тога, под врховном командом задржани су Коњичка дивизија и самосталне јединице изван армијског састава.
Укупно је било 147.000 људи, од којих је у борачким јединицама било 124.000 војника и старешина.
Превоз српске војске с Крфа у Солун, морским путем, почео је 12. априла и углавном је завршен до краја маја. У исто време стигле су у Солун и јединице које су биле на опоравку у Тунису. Захваљујући одлично организованој заштити од стране савезничких ратних бродова, ниједан брод који је превозио српску војску није потопљен.
По доласку у Солун, све српске трупе су концентрисане у северозападном делу полуострва Халкидики. У логорима на Халкидикију јединице су примале ново оружје, упознавале се с новом борбеном техником и изводиле вежбе.
Током јула и августа у Солуну су се искрцале једна италијанска дивизија и две руске бригаде јачине једне дивизије.
Генерал Петар Бојовић је још у Скадру заменио на положају начелника Штаба Врховне команде, оболелог војводу Радомира Путника, који је молио да буде разрешен дужности и упућен на лечење.
Из Скадра је отишао на лечење у Француску и војвода Живојин Мишић, дотадашњи командант Прве армије.
Стратегијски развој савезничких снага на Солунском фронту вршен је постепено у мају и јуну. Француско-енглеске трупе запоселе су источни и средњи део фронта - од Орфанског залива на истоку па све до Кожуфа. Српској војсци додељен је западни део фронта, који се протезао гребеном Могленских планина од Кожуфа до Преспанског језера на западу. Главнина српске војске је запосела свој део фронта, који се већим делом протезао граничним планинским гребеном надморске висине око 2.000 метара, у другој половини јула. По изласку српске војске на Солунски фронт, који се протезао од Орфанског залива до Охридског језера, у дужини 450 километара, савезничке снаге су имале 369.700 војника спремних за борбу (127.000 Француза, 124.000 Срба, 119.000 Енглеза).
На супротној страни фронта, бугарске и немачке снаге од око 11 дивизија биле су груписане у пограничној зони са групом армија Макензена (бугарска 1. и немачка 11. армија) на делу фронта од Охрида до Беласице, а бугарска 2. армија од Беласице до Беломорског приморја. Бугарско-немачке снаге бројале су око 350.000 војника.
Почетак савезничке офанзиве, чије је тежиште требало да буде у долини Вардара, предвиђен је за 20. август. Међутим, обавештена о тим плановима и одлуци Румуније да ступи у рат, бугарска војска је 17. августа 1916. извршила превентиван напад са оба крила свог фронта: левим (2. армија) против британских снага у долини Струме, и десним (1. армија) из рејона Битоља против српског левог крила, с циљем да сломе офанзивну снагу Антантине солунске војске пре него што почну операције на румунском фронту. Бугарска војска је предузела офанзиву с великом енергијом. Бугарска 2. армија је релативно брзо одбацила британске снаге на западну обалу Струме и већ 24. августа избила на морску обалу код Кавале. Грчка војска није пружила отпор уласку бугарске војске на њену територију, па се фронт на тој страни убрзо стабилизовао, а бугарска врховна команда је могла део снага да пребаци на битољски фронт, где су имали тежиште офанзиве.
Бугарска офанзива на српском делу фронта, с тежиштем на правцу Битољ-Острово, у почетку је такође обећавала успех. Нападајући знатно надмоћнијим снагама на лево крило српске 3. армије, бугарска 1. армија је потиснула Добровољачки одред од Лерина ка Костуру, а лево крило Дунавске дивизије ка Островском језеру, с тежњом да се пробије у Солунску равницу и доведе у питање безбедност српских армија у планини.
Српска Врховна команда је уочила намеру непријатеља, па је хитно упутила Вардарску дивизију из своје резерве и 1. тимочку бригаду из 2. армије на угрожени правац. Жилавим отпором Дунавске дивизије и брзом помоћи пристиглих појачања, бугарске снаге су заустављене на линији: Горничево - Малка Ниџе - Чеганска планина. Бугари су даноноћно нападали на ту линију све до 27. августа, али нису успели да пробију српски фронт. У тим борбама српска војска је претрпела велике губитке, и то 907 погинулих, 3.270 рањених и 730 несталих.
Највише губитака имала је Дунавска дивизија, која је у даноноћним борбама издржала главни терет напада бугарске Прве армије. На тај начин, они су у току десетодневне офанзиве заузели само ону територију коју су осматрали извиђачки и осигуравајући делови српске војске, али се њихова офанзива угасила чим су наишли на организовану одбрану српске војске. Врховне команде Немачке и Бугарске очекивале су много више, јер нису претпостављале да ће тек обновљена српска војска пружити толики отпор.
Пошто се због угрожености оба крила широког Солунског фронта није могло приступити реализовању првобитног операцијског плана генерала Сараја, на састанку савезничких команданата у Солуну усвојен је нов план према коме је предвиђена дефанзива на Струми, демонстративна офанзива у долини Вардара и противофанзива на левом крилу, где се налазила српска војска. У том циљу, фронт српске војске је знатно скраћен: 1. армија је пребачена са десног на лево крило, где је запосела западни део фронта 3. армије.
У то време за команданта 1. армије поново је дошао војвода Живојин Мишић, док је пуковник Милош Васић постављен за команданта 3. армије, која је између 1. и 2. армије образовала центар српског распореда. На левом крилу српске војске образована је јака маневарска група (две француске дивизије и једна руска бригада). За извршење противофанзиве одређене су српска 1. и 3. армија, које су имале задатак да надиру правцем Горничево-Битољ, и француско-руска група под командом генерала Кордонијеа, која је имала задатак да наступа правцем Лерин-Бонели-Битољ и да, наткриљавањем бугарског десног крила, олакша фронтални напад српских армија.
Савезничка противофанзива почела је 12. септембра. После оштрих тродневних борби, српске трупе су пробиле бугарски фронт код Горничева и одбациле непријатеља преко реке Брод, запленивши при томе седам пољских батерија и велике количине друге ратне опреме.
УСПЕХ СРПСКЕ ВОЈСКЕ
ВЕЛИКИ успех српске војске није био искоришћен због спорости француско-руске групе дивизија, која је доста заостајала, тако да су се Срби, којима је услед тога стално био угрожен леви бок, морали зауставити испред снажне планинске греде Совичка коса - Старков гроб - Кајмакчалан, на којој су Бугари успели да поново стабилизују свој фронт, јер су ту већ имали припремљене положаје.
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
RSS
