Краљ Петар за време повлачења преко беспутних албанских планина / Фото: Документација
Врховна команда одлучила се на повлачење, јер би капитулација била најлошије решење, њоме би се изгубила држава, а савезници би нас напустили. Савезници нису одржали обећање да ће заштитити бок према Бугарској
Пошто Бугарска није отпочела операције истовремено са немачко-аустроугарским снагама, недељу дана доцније је шеф британског генералштаба генерал Кичинер саветовао Србима да упорно бране северни фронт и спрече Немце да отворе себи пут према Турској, а да ће савезничке снаге, чије је искрцавање у Солуну у току, заштитити бок српске војске према Бугарској. Он је апеловао на војводу Путника да српска војска издржи бар 20 дана, обећавајући да ће савезници у најскорије време послати у помоћ довољно трупа да се спречи слом Србије и да се непријатељске армије протерају са њене територије.
Ослањајући се на та обећања, српска врховна команда је ускладила план операција с настојањем да се добије у времену и да се обезбеде услови за развој савезничких снага и прелажење у противофанзиву. Пошто је црногорска Санџачка војска делом својих снага помагала одбрану правца Вишеград-Ужице, а савезници обећали да ће заштитити десни бок и позадину српске војске према Бугарској, Врховна команда је знатним делом својих снага са источног и западног фронта ојачала одбрану северног фронта.
Вешто маневришући снагама по унутрашњим операцијским правцима, српска војска је, предвођена даровитим командантима и надахнута великим патриотизмом, повлачећи се постепено с положаја на положај, издржала у даноноћним крвавим борбама не 20 дана, већ пуна два месеца, како би обезбедила време и простор за пристизање и развој најављених савезничких појачања преко Солуна. Ти огромни напори били су узалудни, јер савезници нису одржали своје обећање. Наиме, француска влада је тек 30. октобра успела да обезбеди сагласност британске владе о јачини контингента њених трупа које је требало послати у Србију.
Та одлука је већ била у закашњењу, јер је требало да прође још готово два месеца да би те трупе стигле на Балкан. У борбама против јужног крила бугарских армија, које су тежиште свог дејства усмериле према Македонији ради пресецања везе српске војске са савезничким трупама и њеним базама за снабдевање у Солуну, током новембра су биле ангажоване само две француске дивизије. Оне су преузете са Галипоља, искрцане у Солуну и пребачене на фронт у Македонију, у висини Градског.
Малобројне савезничке трупе, које су стигле у Македонију с великим закашњењем и засипане противречним наређењима из Париза, нису пружиле практично никакву помоћ српској војсци, па је непријатељу пошло за руком да јој пресече одступницу према Солуну. Крајем новембра она се прикупила на Косову у готово безизлазном положају; притисак непријатељских армија није престајао, веза са савезницима била је прекинута, артиљеријска муниција добрим делом је била утрошена, хране је остало још само за неколико дана, и то уз умањене таблице следовања, људство је било преморено и са дотрајалом одећом и обућом, а време захладнело.
Маса народа који се повлачио испред инвазионих армија својим присуством и патњама увећала је ионако огромне патње војника. Из таквог положаја српска војска није могла прећи у противофанзиву и преокренути ситуацију у своју корист, Србија се, кривицом савезника, нашла у ситуацији да се определи или за капитулацију или за настављање борбе под врло тешким околностима. Па ипак, Срби нису изгубили веру у своје снаге, у савезнике и коначну победу.
ЗАадоцњење савезничке помоћи схваћено је као кобна грешка савезничких генералштабова и влада у проценама значаја балканског ратишта и политичких прилика на Балкану. Због тога је српска влада, у пуној сагласности са Врховном командом, на ванредној седници у Рашкој, 4. новембра 1915, одлучила: "Безусловно се мора остати уз наше досадашње савезнике, пошто једино та политика обезбеђује не само извршење националног задатка, но и саму независност и опстанак земље."
Пошто пробој преко Качаника средином новембра, ради спајања са савезничким снагама у јужној Македонији и базом у Солуну, није успео, Врховна команда је, у складу са владином одлуком донетом на седници у Рашкој, 25. новембра, издала наредбу о повлачењу целокупне војске преко Албаније и Црне Горе на Јадранско приморје, где је очекивано да ће је прихватити и помоћи савезници.
У образложењу те наредбе каже се да се Врховна команда одлучила на то тешко повлачење због тога што би "капитулација била најгоре решење, jep се њоме губи држава, а наши савезници би нас сасвим напустили, и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снабдева новцем, оружјем и свим потребама, нити да заступа наше интересе". Повлачење оставља перспективу да се отаџбина, уз савезничку помоћ, поново ослободи и увећа. Српска војска ће, каже се даље у тој наредби, после снабдевања и реорганизације поново "представљати једну чињеницу, са којом ће наши савезници морати рачунати", јер ће држава сачувати своје биће и наставити континуитет. Она ће и "даље постојати, иако на туђем земљишту, док год је ту владалац, Влада и војска, па маколика њена јачина била". Време је убрзо показало колико су та предвиђања била далековида.
Пошто је на Косову уништила или закопала преко 300 артиљеријских оруђа прослављених батерија из балканских ратова и светског рата, као и сву тешку опрему коју није могла даље носити, српска војска је од 25. новембра 1915. до 15. јануара 1916. године, пробијајући се усред зиме преко беспутних албанских и црногорских планина, извела чувено повлачење на јадранску обалу, које спада у најтеже одступне маршеве у ратној историји света.
У тим најсудбоноснијим данима за српску војску, на њеном левом боку налазила се црногорска војска. Својим подвизима у борбама код Пљеваља, на Мојковцу, Чакору, Турјаку и другим местима, она је знатно помогла српској војсци, штитећи њену одступницу. Али остављена без праве помоћи савезника и кривицом краља Николе, Владе и Врховне команде, обуставила је борбу 17. јануара 1916. године. Само је један одред црногорске војске од око 400 људи, већином добровољаца из Херцеговине, одступио преко Скадра за српском војском. Међутим, народ Црне Горе који је на самом почетку рата први стао уз бок Србије, није престао да се бори против окупатора до краја рата. У тој борби претрпео је губитке од 63.000 мушкараца, жена и деце, или 25 одсто свог становништва.
Мада непријатељ није успео да пресече одступницу српској војсци, ипак је њена судбина била више него тешка. Рачуна се да је током десет дана тешког марша по киши, цичи зими, по снегу и блату, без крова и хране, у албанским и црногорским гудурама настрадало од 60.000 до 80.000 војника и избеглица, као и око 15.000 регрута који су се повлачили преко Дебра у правцу Валоне.
ПОКРЕТНИ ЛЕШЕВИ
Француски посланик у Србији Огист Боп, који се заједно са осталим савезничким дипломатским представницима повлачио са српском војском кроз Црну Гору и Албанију, овако је изнео свој утисак о српским војницима приликом свог доласка у Скадар: "Сви су били до крајњих граница малаксали; прави покретни лешеви. Ходали су тешко, мршави и бледи, са болним очима. Њихов жалосни марш продужавао се данима по киши и блату. Никаква жалба не изађе са усана ових људи који беху све претрпели; као гоњени судбином, они су ишли ћутећи; ипак, понекад се могло чути да кажу - хлеба; то беше једина реч коју су имали снаге да изговоре."
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
RSS
