Српски артиљерци на положају / Фото: Документација
За бугарске владајуће кругове наступила је дуго прижељкивана прилика да се реванширају Србији за пораз у Другом балканском рату и да, комадањем Србије, спрече југословенско уједињење
Тешкоће политичке природе биле су, ипак, главна препрека у реализацији пројекта за војно ангажовање сила Антанте на балканском ратишту. Балканска политичка питања толико су узбуркала страсти у Европи пре рата да ниједан од савезника није могао предузети војну акцију на Балкану без пристанка, или чак и учешћа у том подухвату осталих сила Антанте. То значи да је требало преговарати. Међутим, супротни интереси Русије, Велике Британије и Француске у погледу Балкана, територијалне претензије Италије на источној обали Јадрана, као и супротност владајућих кругова балканских држава које су још увек осећале јак мирис барута из последњег међусобног ратног сукоба, нису допуштали могућност за споразум.
Дипломатија савезничких држава улагала је ипак огромне напоре да придобије Италију и Румунију за обнову Балканског савеза из 1912. године и да, коришћењем снага нових савезника, надокнади одсуство својих трупа на балканском ратишту. Придобијање нових савезника требало је да се плати углавном српским територијама.
УОЧИВШИ намере савезника, српска влада се супротставила трговини деловима српске државне територије, српских и југословенских земаља. Међутим, силе Антанте су склопиле тајни Лондонски уговор са Италијом, којим су јој обећале, уз остало, Истру, Хрватско приморје, готово сва јадранска острва и далматинску обалу са залеђем. У тајним преговорима са Румунијом, њој су обећали, осим Трансилваније и Буковине, цео Банат, а Бугарској већи део Вардарске Македоније, до линије Крива Паланка - Охрид, као и део европске Турске.
Те комбинације ипак нису донеле жељене резултате. Поморски напад, који су предузеле флоте Велике Британије и Француске у Дарданелима, фебруара 1915. године, завршио се без успеха. После тога су англофранцуске снаге извршиле десант на Галипољско полуострво, како би се копненим путем пробиле до Цариграда, заузеле га и отвориле мореузе и, евентуално, избациле Турску из рата. Али упркос значајним снагама ангажованим у тој операцији, као и огромним жртвама, десантне трупе нису могле да пробију турску одбрану, чијим су утврђивањем руководили немачки генерали, па су остале приковане уз обалу све до пред крај 1915. године, када је операција обустављена.
Офанзива Италијана преко Соче, од које су очекивани спектакуларни успеси, завршила се њиховим поразом. Француско-британске снаге на Западном фронту предузеле су неколико операција да, привлачењем немачких снага са Источног фронта, олакшају положај Руса, али су и оне завршиле без стварних успеха. Благодарећи томе, удружене немачко-аустроугарске армије су успеле да одбаце руску војску све до Припјата и да се, после тога, усмере на Балкан.
Услед пораза руске војске, Румунија је задржала своју неутралност. Бугарска је сада, охрабрена успехом Централних сила, решила да им се прикључи. Тада је за бугарске владајуће кругове наступила дуго прижељкивана прилика да се, ослонцем на германске силе и Турску, реванширају Србији за пораз у Другом балканском рату и да, покоравањем и комадањем Србије, спрече југословенско уједињење, чиме би обезбедиле своју хегемонију на Балканском полуострву.
Председник бугарске владе Радославов о томе је без устезања давао изјаве, а владина штампа отпочела је жестоку кампању против Србије, припремајући бугарску јавност за улазак у рат на страни Централних сила. Осећајући опасност, српска влада је молила савезнике да енергичним акцијама неутралишу Бугарску. Међутим, владе земаља Антанте, иако су имале довољно доказа да су се бугарски владајући кругови неповратно определили да уђу у рат на страни непријатеља, вршиле су страховит притисак на Србију да пристане на територијалне уступке у Македонији у корист Бугарске, нудећи јој у накнаду за тај уступак Босну, Херцеговину, Славонију и Далмацију све до Сплита.
Српска влада је одбијала и једну и другу територијалну компензацију. Она је била вољна да дискутује само о неким исправкама границе у Македонији у корист Бугарске, с тим што је инсистирала на ослобођењу свих југословенских земаља од Аустроугарске и њихово уједињење са Србијом.
Огорчена на српску владу због њене непопустљивости, силе Антанте су, да би је приволеле на уступке, у тим тешким тренуцима чак обуставиле и финансијску помоћ Србији, а бугарској влади саопштиле своју одлуку да ће добити Вардарску Македонију и да Србија неће добити проширење на запад пре него што преда Македонију Бугарској. Српска влада је, плашећи се да на њу не падне одговорност за слом на Балкану и да не остане без савезничке помоћи, дала формални пристанак на тражене уступке у погледу Македоније, али под условом да Бугарска одмах ступи у рат против Турске и да савезници обећају да ће подржати уједињење југословенских земаља са Србијом.
Та мучна и трагична дипломатска игра са бугарским владајућим круговима, које, као агенте немачког империјализма, како је истакао бугарски академик Туше Влахов, Антанта није могла купити никаквим територијалним обећањима, прекинута је 22. септембра 1915. Тада је објављен указ краља Фердинанда о мобилизацији бугарске војске ради уласка у рат на страни Централних сила.
У међувремену, после августовских парламентарних избора, на чело грчке владе дошао је Елефтериос Венизелос, који се залагао за сарадњу Грчке са Антантом и за помоћ Србији. На вест о бугарској мобилизацији, он је већ сутрадан одговорио мобилизацијом грчке војске и затражио од влада Велике Британије и Француске да пошаљу 150.000 војника у Солун како би могао испунити савезничке обавезе према Србији из уговора од 1913. године.
Српска влада је такође затражила војну помоћ и предложила план о превентивном нападу на Бугарску, који би извршиле англофранцуске трупе преко Кавале, руске преко црноморских лука, а српске у правцу Софије. Тиме би се неутралисала бугарска војска пре него што почне немачко-аустроугарски напад на северни српски фронт.
Савезничке владе се нису сагласиле са српским предлогом, иако су њихови генералштабови о њему дали позитивно мишљење. Француска је била за то да се одлучно дејствује и одмах пошаље пун број тражених трупа, док је Британија отезала да се изјасни о броју трупа које је она намеравала да пошаље на Балкан. Да се не би губило време и непријатељу пружали докази о колебању савезника, на иницијативу Француске у Солун су упућене две пешадијске дивизије са Галипоља (француска 156. и британска 10. дивизија). Споразум је постигнут 30. октобра, а број ефектива од 150.000 војника достигнут је тек крајем децембра, када је битка за Балкан у војничком смислу била већ изгубљена.
ВОЈНИ ПУЧ У ГРЧКОЈ
Користећи се неодлучношћу сила Антанте, грчки краљ Константин, који је био зет немачког кајзера Вилхелма II, ослањајући се на германофилске елементе у врховима официрског кора, оборио је Венизелоса и прогласио неутралност Грчке 5. октобра, оног истог дана када је почело искрцавање француско-британских трупа у Солуну. Већ сутрадан, 6. октобра 1915, отпочео је тројни напад Централних сила на Србију. Нападнута од аустроугарских и немачких армија са северозападног фронта, који се протезао од Вишеграда на Дрини до Голупца на Ђердапу, као и од бугарских армија дуж источне границе, од ушћа Тимока у Дунав до Ђевђелије на Вардару, српска војска се нашла у изузетно тешком положају.
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
RSS
