Ток догађаја 1914. показао да Аустроугарска није способна да сама сломи Србију, а да се у исто време успешно супротстави Русији, па је због тога све више падала у зависност Немачке
После победе на Колубари унутрашње прилике у Србији су се средиле. Охрабрени сјајним успесима своје војске, сви друштвени слојеви су показали спремност да наставе рат до коначне победе. Управо у часу када је у бици на Колубари дошло до преокрета и велика победа била на помолу, српска Народна скупштина на седници у Нишу, 7. децембра 1914. године, усвојила је декларацију у којој је као ратни циљ Србије истакла ослобођење и уједињење свих југословенских народа. Тиме је први пут званично постављено питање опстанка Аустроугарске монархије. Мада је та анахронична држава, следећи свој империјалистички нагон и гушећи национално-ослободилачке покрете, дуго времена била озбиљан извор претњи миру у Европи, у то време, међутим, ниједна чланица Антанте, на чијој се страни борила Србија, није ни помишљала на рушење Аустроугарске. Штавише, гледајући на њу као на један од елемената европске равнотеже, силе Антанте су готово до краја рата задржале своје гледиште да Аустроугарску треба очувати. Но, сам ток ратних догађаја водио је њеној ликвидацији.
Порази Аустроугарске на почетку рата утицали су и на став неутралних држава (Румуније, Италије и Бугарске), које су савезничким уговорима биле везане за Немачку и Аустроугарску. Бугарска је морала да одложи улазак у рат на страни Централних сила, а Италија и Румунија су биле подстакнуте да се приближе Антанти.
Због таквог развоја догађаја у првој ратној години неочекивано је порастао значај балканског ратишта за оба зараћена табора. Сада, када су сви генералштабови морали да преиспитају своје стратегијске концепције за настављање рата, Балкан, на коме су се Србија и Црна Гора успешно бориле, више се није могао заобићи у њиховим операцијским плановима.
Ток догађаја 1914. године показао је да Аустроугарска није способна да сама сломи Србију, а да се у исто време успешно супротстави Русији, па је због тога све више падала у зависност Немачке. Користећи њено војно и политичко слабљење, немачка врховна команда је успела да, постепено, у својим рукама концентрише руковођење ратом Централних сила у складу са својим интересима, тако да је монархија од тог времена све мање била партнер, а све више сателит свог моћног савезника и суседа.
Пошто су савезничке државе, које су биле слабије припремљене за рат, издржале прве страховите ударе Централних сила, немачка врховна команда је закључила да ће Антанта, ако јој се остави довољно времена да мобилише своје огромне материјалне и људске потенцијале, однети коначну победу. Шанса Централних сила, које су и даље биле надмоћне у војној снази, лежала је у брзим и одлучним дејствима. Због тога је она израдила план о сукцесивном елиминисању противника, према коме је требало најпре сломити руску војску, затим Србију и, најзад, све снаге концентрисати за одлучујућу битку на Западном фронту.
Операције против Србије замишљене су као важна етапа на путу до коначне победе. Покоравањем Србије требало је поправити пољуљани углед и повратити самопоуздање Аустроугарске, као и придобити нове савезнике на Балкану, а такође и пружити непосредну помоћ усамљеној Турској, која је држала затворена врата Дарданела. Отварањем јужног крака Drang nach Ostena обезбедио би се приступ стратегијски виталним областима Блиског и Средњег истока, као и њиховим огромним људским и материјалним резервама, неопходним за успешно настављање рата.
Када је средином фебруара 1915. године англофранцуска флота извршила напад на Дарданеле, начелник немачке врховне команде генерал Фалкенхајн је, плашећи се да Турска не подлегне, одлучио да се прво изведе офанзива против Србије, како би се угроженом савезнику пружила непосредна помоћ и пресекао "каравански пут" преко Балкана између Русије и западних савезника. Тиме би неутралне државе биле присиљене да се придруже Централним силама или да пруже пријатељску неутралност. Руска офанзива у Карпатима омела је тај план.
Међутин, чим су немачко--аустроугарске армије након пробоја руског фронта код Горлица у мају 1915. отпочеле велику противофанзиву на Источном фронту, Фалкенхајн је одмах почео да припрема напад на Србију. Како Немачка и Аустроугарска нису могле без смањивања ефектива на другим ратиштима одвајати довољно својих снага да би брзо сломиле српску војску, његова је главна брига била да се пре свега обезбеди садејство бугарске војске. Ради тога он је вршио притисак на Беч да се изађе у сусрет територијалним захтевима бугарске владе, обећавајући јој источни део Србије и Вардарску Македонију, као и делове територије Грчке и Румуније уколико се ове две државе прикључе Антанти. Немајући другог избора, Аустроугарска се сложила.
Пошто је и Турска изјавила да је вољна да Бугарској за савезничке услуге уступи Маричку област, бугарска влада је 5. септембра 1915. у седишту немачке врховне команде у Плесу потписала споразум о приступању Централним силама.
Према одредбама споразума, Немачка, Аустроугарска и Бугарска су се обавезале да тројни напад против Србије почне 6. октобра и да свака од њих ангажује по шест пешадијских дивизија и крупне снаге других родова оружја. За команданта групе инвазионих армија одређен је немачки фелдмаршал Макензен. Бугарска је у исто време груписала према Грчкој две и по дивизије, с тим да ако Грчка остане неутрална, доцније и те снаге пребаци на Српски фронт.
Како су бугарске дивизије по бројној снази и наоружању одговарале снази једне и по дивизије других армија, споразумом у Плесу за операције против Србије планирано је, у ствари, двоструко више снага од оних којима је Србија располагала. Непријатељске снаге, распоређене полукружно дуж западне, северне и источне границе Србије, имале су велики избор погодних стратегијских праваца за напад, што је још више компликовало војно-стратегијски положај Србије у јесен 1915. године.
У водећим круговима Антанте такође је дошло до промене у ставу према балканском ратишту, али знатно спорије и неодлучније, односно без чврстих одлука. Чим се на западном фронту прешло са маневарског на позициони рат, појавили су се у јесен 1914. и почетком 1915. године предлози да савезници пошаљу преко Солуна у Србију неколико корпуса, да се са њене територије и у садејству са српском војском, која је за собом имала низ сјајних победа а пред собом ослабљеног непријатеља, предузме посредан удар преко незаштићене Панонске низије у јужни бок Централних сила.
У прилог томе изношена су убедљива образложења да би такав напад, у вези са једновременом офанзивом руских армија преко Карпата у правцу Будимпеште и Беча, имао далекосежан утицај на брз завршетак рата. Ту идеју заступали су, поред српске владе и Врховне команде, министар у француској влади Аристид Бријан, затим члан британског ратног кабинета Давид Лојд Џорџ и више савезничких генерала.
КРУТИ СТАВОВИ САВЕЗНИКА
Најпотпунији план за долазак савезничких јединица у Србију израдио је, по жељи француског председника Рајмона Поенкареа, командант француске 5. армије, иначе добар познавалац Балкана, генерал Франше Д'Епере октобра 1914. С војничког гледишта, пројекти су били занимљиви и изводљиви. Међутим, генералштабови Француске и Велике Британије, држећи се круто става да се једино на Западном фронту може изборити одлучујућа битка, одбацили су те предлоге као идеје о недопустивом расипању снага на споредним ратиштима.
Поред споменика Црвеноармејцима у Београду, Батини, Врбасу, Новом Бечеју, Злоту код Бора, Зрењанину, Белосавцима код Тополе, Јагодини, Нишу, Крушевцу, Зајечару, Рготини, Бору..., налази се још једно мало познато обележје посвећено Црвеноармејцима који су дали своје животе у борбама на нашем делу Дунава.
У новосадској касарни Речне флотиле „Александар Берић“ више од седам деценија касарнски круг је место почивалишта шесторице припадника Црвене армије: капетана трећег ранга Павела Ивановича Денисова (1918-1945), Григорија Ивановича Печерског (1926-1945), Алексеја Стољарева (1918-1944), Вјачаслава Жука (1926-1944) и још двојице неименованих припадника црвеноармејске Речне флотиле, Краснофлотилаца, изнад чијих се гробница налазе пирамиде са звездом петокраком.
Речна флотила одржава њихове гробове и споменике и приликом свечаности полаже венце, а свешетник држи опело погинулим Црвеноармејцима.
Ја сам добијао писма из Србије, и разговарао сам с људима који су долазили отуда, и посебно сам запамтио писмо једног младог Руса који је тамо и остао, који с усхићењем пише о Србима, али који негодује зато што у Русији има људи који мисле да су Срби кукавице и егоисти. Овај одушевљени руски емигрант чак налази и оправдање за оно добровољно сакаћење које су српски војници вршили над собом док су били у јединицама Черњајева и Новоселова: то је, видите, до те мере народ нежна срца, тај народ воли своју кућу где је свако оставио супругу, децу, сестре и браћу, оца и мајку, вереницу, коња и пса, да свако од њих оставља све, сакати себе, одсеца своје прсте само да би био неспособан за службу, само да се што пре врати своме милом гнезду!
„Зора је душу дала за акције. Најпре чамцем тихо, преко Саве, па онда на прстима до карауле и уснулим Аустријанцима учтиво кажеш: Жао ми је што сам морала да вас пробудим и узмем ваше пушке’”, заповедио је командант Кирхнер јунакињи и лепотици из Београда
Тог 20. октобра 1941. Крагујевчани који су избегли стрељање читавог живота живо су се сећали. Међу њима су били и тадашњи крагујевачки ђаци који ће касније оставити великог трага у српској култури: вајар Никола Кока Јанковић, сликарка Оља Ивањицки и глумци Мија Алексић, Васа Пантелић, Драгомир Фелба и Љуба Тадић.
Од 22. до 24. септембра у Београду ће се одржати Дани духовне културе Русије у Србији, у оквиру којих ће бити уприличене и две изложбе чији је повод 145. годишњица доласка Руског добровољачког покрета у Србију почетком тадашњих Српско-турских ратова.
Почетком априла 1916. Драгачевцима је наређено да не поздрављају војнички старијега, него да капе скину. Већ је била уведена латиница као званично писмо. Кулуком су поправљани путеви: ко се не одазове из првине добиће 12 батина, ко се не јави ни други пут – 25 мотки.
Кристијан Шмит је осми и, надамо се, посљедњи високи представник међународне заједнице у постдејтонској БиХ. Стицајем околности, његов долазак изазвао је неупоредиво најснажнија оспоравања до сада.
Генерал Миломир Савичић се придружио дугој листи часних српских генерала, који су оптужени за наводне ратне злочине искључиво из разлога што су одлучили да не оду у изолацију или емиграцију, него су наставили свој друштвенополитички ангажман.
RSS
