Масовно присуствовање сахранама, поготову знаменитих људи, обичај је Црногораца, који су остављали и најспрешније послове, када је требало ићи на „покајање“ и погреб. Историја не памти да се у Црној Гори икада десило да, када се упокоји неки владика наше Свете Цркве, ако не рачунамо вријеме богоборног комунизма и атеизма, у његовој сахрани са највећим страхопоштовањем, поред свештенства и народа, нијесу узели учешћа и највиши црногорски главари. Први пут се овог 2020-ог љета Господњег догодило да један од највиших државних главара, сам предсједник Републике Црне Горе, Мило Ђукановић, иако ничим није био спријечен, не дође да ода посљедњу почаст блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Покушај да се овакав аморалан гест према једном од највећих архијереја наше Цркве, са којим се по службеној дужности често сретао и са којим је редовно комуницирао током свих тридесет година своје владавине, оправда ријечима да је СПЦ послао телеграм саучешћа те да је слање телеграма „довољна мјера његовог односа“ према покојнику, ружан је до крајности.
И као што је својим недоласком на сахрану настојао да омаловажи блаженопочившег Митрополита и вјерујући народ, тако се на четрдесети дан од митрополитовог упокојења, предсједник Црне Горе грозничаво потрудио да нам се наруга и „почасти“ нас новим нападима. У интервјуу који је 8. децембра дао информативној агенцији „Бета“, он је Српску Цркву ставио на оптуженичку клупу у својеврсном телевизијском „велеиздајничком процесу“, у коме су он и његова „монтенегринска“ идеологија били уједно и тужилац и пресудитељ овој најстаријој и најдобротворнијој установи нашега народа. Српска Православна Црква оклеветана је и оптужена да, у само Милу Ђукановићу знаним „кључним националистичким документима којима се промовише идеја Велике Србије“, тобоже фигурира као „један од стубова таквог пројекта, задужена да промовише српски национални и вјерски идентитет на просторима изван Србије“ и да врши „агресивно посрбљавање Црне Горе и потирање њеног вјерског, државног и националног идентитета“. И да је, наводно, након укидања црногорске државне самосталности 1918. г, СПЦ превратнички замијенила тобожњу „аутокефалну Црногорску цркву“, која је, по убјеђењу незнавених, наводно била и остала „неупитна тековина“ сваке „црногорске државне независности“ и на чијој обнови предсједник од почетка стрпљиво ради, наилазећи на „агресивну опструкцију“ припадника наше Цркве.
Наступајући са позиције некога ко је Српској Цркви апсолутистички великодушно „пружао шансе“ и, вели, показивао стрпљење и толеранцију према њеним „застрањењима“, предсједник Ђукановић је за нашу Свету Цркву бестидно изјавио да је извор „канцерогених утицаја у црногорском друштву“, будући да, са једне стране, одбија да се покори ћуди државе и „региструје, као и сви други“ на њеним шалтерима. Притом је М. Ђукановић чињеницу да је управо наша Црква као најстарија народна установа породила црногорску државу прогласио за „ноторну неистину“ оних који би, тобоже, да „врате Црну Гору у позицију средњовјековне теократске државе, заробљене догмама“. Са друге стране, овај острашћени ум, у суштини сам будући тако еклатантно заробљен и окован догмама комунистичког агитпропа, тај „канцерогени утицај“ види у тобожњем „узурпирању државне имовине“, тј. цркава, манастира и других црквених добара насталих и од добротвора народних наслијеђених до 1918. године, која су са државе тобоже преварно преписана на Цркву. У земљи Немањића, Црнојевића и Петровића који су најбоље што су имали, даривали својој Цркви, на узор читавом народу, вјековима, вјечна Добротворка свога народа клевеће се да је „опљачкала државу“, отимајући од ње сопствена богослужбена мјеста и монашка обиталишта и имања. И притом Ђукановић, под којим је Црна Гора фактички раскрчмила сву своју најврједнију имовину, без имало нелагоде изушћује да “живи за онај дан“, када ће лицу правде бити приведени сви они који су наводну Црквену узурпацију државних блага омогућили и спровели у дјело, изушћује то, Бога се не бојећи и људи не стидећи.
У овом интервјуу посебно су отровне и бесрамне предсједникове инсинуације на рачун блаженопочившег митрополита Амфилохија, које би да представе како је он тобоже пристајао на икакав разговор о стварању неке лажне „аутокефалне Црногорске цркве“. Још док се на челу Митрополије налазио митрополит Данило Дајковић, када се већ размишљало о његовом насљеднику, кога су људи у Цркви видјели у личности тадашњег епископа банатског Амфилохија, УДБА је његов долазак у Црну Гору покушала да спријечи, знајући да њега не може инструментализовати за своје циљеве. У архиви Митрополије сачувани су записници који показују колики је притисак „служба“ вршила на старог митрополита да, како зна и умије, спријечи да на трон цетињских владика дође епископ Амфилохије. Знамо да је у више наврата долазио код старог митрополита тадашњи државни секретар за вјере Тадић, настојећи да утиче на Синод СПЦ, да за новог црногорског митрополита прихвати теолога из Р и м а, Мираша Дедеића, који је очигледно био пројектован од УДБЕ, али и од страних, Православљу непријатељских фактора, несумњиво на трагу Франческа Паловинетија, папског изасланика, који је још 1969. крећући у „борбу“ да се Црна Гора покатоличи, у свом познатом писму митрополиту Данилу објавио „рађање новог народа“. Премда нијесу успјели да код старог митрополита прогурају Мираша, удбаши су наставили свој нечасни посао – стварање неке нове Цркве за Паловинетијев „нови народ“. Звала се она Црногорска или само Православна, како је, како тврди, својевремено митрополиту Амфилохију предложио Ђукановић, са приземно-политикантске тачке гледишта таквих умова у суштини је свеједно, јер им је, било и остало битно само то да она не носи своје изворно име, којим се именује још од времена Немањића као „Српска Црква“, како свједоче и чувене Теодосијеве молитве Св. Сави из 13. вијека: „Словес Твојих ученије, Србска Црква украси се… „Србска великаја Црква са свештеними и са кнези људи и са васеми верними празнујуштими ва памет добрују пастиру и учитељу и веселешти се зовет…“ Притом, треба и овдје подсјетити и нагласити да именовање – „Српска“ у првом реду представља ознаку језика, освештаног светопедесетничког достојанства, на коме наша Света Црква богослужи и мисионари из покољења у покољење на многовјековним просторима свога дјеловања свима који тај језик разумију, без обзира на народност.
Сада, када Митрополит о томе више није у прилици да свједочи, М. Ђукановић тврди како у једном незваничном разговору његов предлог да се наша Црква у Црној Гори одрекне свог изворног имена „није одбијен, није одбачен, нити потрвен“. У суштини, то може само да значи једно, да је од стране Митрополита та непристојна понуда дочекана са ћутањем, без одзива. Само онај ко не познаје нашег Митрополита, који је увијек, када би о нечему значајном расуђивао и одлучивао, говорио – „ јутро је паметније од вечери, хајде да се помолимо Богу и Светом Петру Цетињском“, само такав може помислити да је његово ћутање могло значити слагање са недоличним предлогом. Ћутање код митрополита није било знак одобравања, што не зна наш предсједник, јер га заправо никада није ни упознао. Такво ћутање митрополитово било је ћутање из мудрости а не из одобравања или неког страха. Није се он плашио да каже оно што мисли, него је ћутао да би онај који чује то ћутање схватио да је на погрешном путу и да погрешну ствар ради. Митрополит је посљедњи човјек који би прихватио да направи компромис око назива Цркве, и који би пристао да се наша Света помјесна Српска Православна Црква назове другачије него што се звала вјековима, још од времена Светога оца нашега Саве. За њега компромиса између: истине и лажи, добра и зла, правде и насиља, невиности и разврата, скотства и човјештва и, у крајњој линији, између Бога и ђавола, није могло бити. Свеколико митрополитово дјело, животно, књижевно и теолошко јесте чисто светосавско исповиједање Праве Вјере Христове. Зар би један толико уман теолог, исповједник и заточник вјере Светих Отаца могао да пристане да се око Цркве погађа и договара са човјеком некрштеним, слушајући његова често нецрквена и политиканска мудровања.
Потоњи, већ сасвим беспризорни напади предсједника и људи из његовог кабинета и на преосвећеног владику будимљанско-никшићког Јоаникија, администратора Митрополије и члана Епископског савјета у Црној Гори, који су услиједили након поменутог интервјуа, представљају скандалозни континуитет Ђукановићевог односа према Православној Вјери у цјелини. Умјесто да кривца за овакву драстичну промјену у односима Цркве и државе тражи у себи, у томе што је, прекорачивши границе које одвајају државу од Цркве и ступивши у простор који му не припада, покушао да уређује Цркву по својој мјери, он не престаје да напада оне који стоје на путу његовим злим намјерама.
Протојереј ставрофор Радомир Никчевић
Архијерејски намјесник херцегновски и бивши секретар Митрополије црногорско-приморске
Лобирање за резолуцију Генералне скупштине УН о „геноциду” у Сребреници је још један покушај Запада да изврши притисак и покори Србе из БиХ, а уз њих и све остале
Врховни командант НАТО снага за Европу и заповедник европске команде америчке војске Кристофер Каволи изјавио је да је НАТО донео одлуку да појача резервне снаге унутар мисије на Косову и Метохији (КФОР) и у Босни и Херцеговини (Мисија ЕУФОР Алтеа).
Навршило се округло 25 година, од када је 14. априла 1999, у јеку НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у пријатељску посету Београду дошао председник Белорусије Александар Лукашенко.
Министру у Влади Србије задуженом за односе са дијаспором Ђорђу Милићевићу данас је забрањено да запали свећу и положи цвеће на споменик жртвама усташког логора Јасеновац. Рекли су ми да не могу у Јасеновац „тек тако” јер сам штићено лице, изјавио Милићевић и додаје да није приметио да је штићено лице док је био у Пакленици. Упутићемо најоштрији протест Хрватској, изјавио је први потпредседник Владе Ивица Дачић.
Универзитет одбране у Београду и компанија НИС потписали су Меморандум о сарадњи у области образовања, истраживања и трансфера знања. Циљ ове сарадње је успостављање партнерских односа који могу значајно да допринесу повезивању научног, образовног и стручног рада Универзитета са пословним активностима НИС-а.
Феномен руског добровољачког покрета на територији бивше СФРЈ с почетка деведесетих прошлог века, органски се сјединио са славном традицијом руске војске. Руске патриоте не само да су притекле у помоћ братском народу у тешким временима, већ су бранили и част своје земље и свог народа, показујући целом свету да Руси не напуштају своје у рату, без обзира што су Срби од стране Запада проглашени за „лоше момке“, и што им је званични Кремљ ускратио подршку. Као што рекосмо, Срби су били сами у том рату, без савезника, док су Хрвати, а потом и Муслимани, уживали апсолутну подршку Запада. Распадом СССР, Русија је пролазила кроз можда и најтежи период у својој модерној историји, али ни то није успело да спречи да у помоћ Србима притрче руски добровољци.
Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера српског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као и својим националним традицијама, и данас духовно хране нашу браћу
Савет безбедности Уједињених нација, уз жестоко противљење Русије, одбио је расправу о 25 година од почетка НАТО бомбардовања СРЈ, пошто за дневни ред није гласао довољан број амбасадора држава чланица. Русија: Последице агресије и даље потресају Балкан. Француска: Историју оставити историчарима. Кина: Не претимо, али напад на наше амбасаде се никада неће поновити.
Музичар Владо Георгиев жестоко је напао редакцију Данаса износећи низ увреда и изразио незадовољство писањем тог портала, где је у првим текстовима терористички напад у Москви означен као „пуцњава“
Обраћање др Ненада Стевандића, предсједника Народне скупштине Републике Српске, депутатима Државне думе Федералне скупштине Руске Федерације; Москва, 19. март 2024. године.
Предсједник удружења „Источна алтернатива” Војин Павловић изјаснио се данас пред Судом БиХ да није крив због тога што је честитао рођендан некадашњем команданту Главног штаба Војске Републике Српске генералу Ратку Младићу, истичући да има право да честита рођендан коме хоће и да је апсурдно да се некоме суди због тога.
Поводом обележавања руског државног празника, Дана браниоца Отаџбине, у Београду је одржана традиционална церемонија полагања венаца и одавања почасти руским борцима који су положили своје животе у борби за слободу.
RSS
