Лужички Срби: Крик за помоћ

Објављено: 16.01.2012.год.
Фонд Стратегической Культуры, fondsk.ru

Лужички Срби су браћа од стричева балканских Срба

Пре неколико месеци добио сам узнемирујуће писмо са молбом за помоћ од свог истомишљеника Бена Будара – класика србо-лужичке књижевности, песника и приповедача. Читав свој живот Б.Будар је посветио ствари очувања и множења културног наслеђа Лужичких Срба (њих зову и сорби или венди) – реликтног словенског народа који живи у Лужицама, на територији Немачке (области Бранденбург и Саксонија) и који је данас, у демократској Немачкој, доведен до могућности  да потпуно нестане…

Ареал који су некада насељавали Лужички Срби је некада био много већи – захватао је скоро трећину савремене Немачке и мали део Пољске. Пре око 1500 година Лужички Срби су се после вишевековног сукобљавања са Немцима нашли унутар немачке државе. Пре тога су успели да се нађу под заставом чешких и пољских владаоца и, очигледно, нису осећали неко посебно угњетавање, јер историји није ништа познато о устанцима Лужичких Срба у том периоду. Што не може да се каже о периоду њиховог боравка под немачком владавином, када су њихови устанци били гушени врло оштро.

Још  је страшнија чињеница да је главно немачко оружје представљала немачка реч.  Гушена је самосвест Словена – Лужичких Срба.  Немачке називе су добијали градови, који су одувек били словенски. Бранибор је постао Бранденбург, Сосни су се претворили у Цосен, Дрежџани у Дрезден, Липск у Лајпциг, Торгава у Торгау, Плавно у Плауен. Било је забрањено коришћење србо-лужичког језика, тај језик је прогнан из цркава, судова, државних и образовних установа. Мартин Лутер је Лужичке Србе називао „најгори од свих народа“ и обећавао је да кроз 100 година од њиховог језика неће остати ни трага. Фридрих Енгелс је већ врло чврсто одбијао могућност постојања Лужичких Срба и о њима је писао у прошлом времену. „Те словенске области су сасвим германизоване, ствар је готова и више се не може променити…“ Немци су постепено учинили све како би све што има везе са србо-лужичким асоцирало на нешто варварско и заостало.

Јуриј Брезан (1916 – 2006), класик србо-лужичке књижевности сву тугу ситуације је приказао у приповетки „Медаља са Бизмарковим портретом“. Посета службеника вермахта (Лужичанина) кантору локалне гимназије, коју је некада похађао велики број лужичке деце била је препуна лажи. Лужичанин је крио своје словенско порекло. Није показивао да говори српско-лужички. Добродушни старац – Немац је са искреним поносом госту показао државну награду коју је добио због „посебних заслуга“ у сфери образовања. „Никада нисам користио насиље“ – објашњавао му је. Уместо шибе децу је терао да играју битке код Седана. Разред у коме су учила само лужичка деца, поделио је на „пруске официре“ и „Французе“. У тим играма су увек побеђивали „Немци“ који су тријумфално локална брда и реке називали немачким називима, а поражени су бивали приморани да говоре само немачки. То је била игра и лакомислена деца нису схватала њен прави смисао, али је резултат био постигнут: после извесног времена ученицима је постајала непријатна њихова народност, јер је све немачко асоцирало на успех и победе и они су практично заборавили србо-лужички језик. „Данас сам ја једини у селу ко још зна како се ово или оно место називало пре педесет или сто година…“ – хвалио се Немац.

Тако је то трајало више векова. Година за годином, дан за даном, све немачко је уништавало све што је било лужичко. За време Хитлера за Лужичане је прокламовано да су то славенизирани Немци, за које је решено да се врате у наручје немачке културе. У то се време број затвореника лужичке народности по  немачким затворима јако повећао. После уништења Трећег Рајха лужички активисти су молили да пређу у састав Чехословачке - са широком аутономијом, уз гаранцију Стаљина. Али ни Москва, ни Праг нису могли да се одлуче да смање територију савезничке Немачке Демократске Републике. Источнонемачке власти су сачувале инерциону антипатију према Лужичким Србима и на сваки начин су се трудили да дође до меке асимилације Лужичана: под различитим предлозима су затварани лужички разреди, подржавана је миграција из Лужица у друге области Немачке, а у Лужице су слати учитељи и чиновници који су били етнички Немци.

Данас се Лужички Срби грчевито хватају за оно, што је још успело да се сачува. Постоји национални часопис „Домовина“, који се појавио 1958. године), почео је са радом пројекат „Витај!“ за учење србо-лужичке предшколске деце свом матерњем језику, излази низ новина и постоји радио-емисија на матерњем језику. Али то је заиста премало! И – као да би били дотучени – ново, велико смањење финансирања национално-културних организација Лужичких Срба. То је и натерало Б.Будара да се обрати свим људима добре воље, којима није туђе словенско јединство и брига за судбину културног наслеђа Лужичких Срба са молбом да утичу на немачке власти како би их убедили да финансирање национално-културних организација Лужичких Срба остане у досадашњем износу. Б.Будар лично је 20 година радио у „Домовини“ у којој је, осим њега, радило још педесетак ентузијаста. Захваљујући њима лужичка култура Немачке постоји још увек, зато што захваљујући њиховим напорима Лужички Срби имају могућност да у рукама још држе књиге и часописе на матерњем језику («SerbskeNowiny», «Rozhlad» и др. Међутим, сада и „Домовини“, и србо-лужичком Народном ансамблу (који је основан 1952. год.) и Србо-лужичком научном институту (који је основан 1950.) прети ако не потпуни престанак рада, онда, као најмање, битно смањење у обиму рада. У наше време, када број оних који говоре лужичким језиком нагло опада, оваква дешавања могу да имају најнегативније могуће последице по очување србо-лужичког народа који још увек успева да очува своју самобитност. Јер заустављање рада значи – почетак пропасти.

Шта нас, Русе, повезује са Лужичким Србима, и да ли Русија треба да се брине због њихове судбине? Да почнемо од тога, да су у Русији знали да постоји лужички народ још од 17. века. 1697. године императору Русије Петру I, који је путовао преко Лужица, лужички филолог Михаил Френцел (1628. – 1706.) у име Лужичана је поклонио неколико књига на лужичком језику и изразио своје дивљење због државне снаге словенске Русије. Један од идеолога препорода србо-лужичког народа Јан Смољар (1816. – 1884.), словенофил и обожавалац Русије, више пута је путовао у Русију ради сусрета са својим руским истомишљеницима. У име руске владе награђен је орденом Свете Ане 2. степена за заслуге у науци и био је изабран за дописног члана Харковског универзитета. Филолог – слависта академик И.Срезњевски је проучавању лужичког језика посветио више година рада, а амбасадор Руске империје у Константинопољу Ј. Новиков је одбранио магистарску дисертацију на теми србо-лужички језици.

Данас, полазећи од географске близине Лужица и Пољске, Варшава активно Лужичанима пружа подршку. 1845. год. химна Пољске («Ешче Пољска не згинела»)  надахнула је Хандрија Зејлера, аутора прве лужичке химне («Хишче серпство не згубене»). Читав 19. век  пољски историчари и писци су се активно бавили осветљавањем живота сораба у условима тоталне германизације, њиховом историјом и народним  традицијама. Појавила се цела група пољских научника, чија имена асоцирају на истраживања у области србо-лужичког народа – Алфонс Парчевски, Вилхелм Богуславски, Јузеф Крашевски. 1936. године на Варшавском универзитету се појавило Друштво пријатеља србо-лужичког народа, које је у то време имало три филијале у другим деловима Пољске. Још је веће ширење доживела омладинска организација «Prołuż»са центром у Познању, која је имала 3000 активиста србо-лужичке културе по читавој Пољској. Девиза организације је била упечатљива: „Над Лужицама је - пољска стража!“. Основни правци рада  су обухватали не само област науке и културе, већ и политике – борба за права србо-лужичког становништва, упознавање међународне јавности са важношћу србо-лужичке проблематике, културна размена Пољака са лужичким народима, проучавање западног словенства и скретање пажње светског јавног мњења на немачку претњу. Руководство «Prołuż»-а је озбиљно разматрало идеју оснивања Лужичког института у Пољској, али је после формирања НДР-а 1949. године, у чијем се саставу нашла већина лужичких територија, рад те организације ишчезао.

Ослонац на етничке и Пољској блиске Лужичане дозвољава да опстане нада у  узајамност и да Пољска наступа као „старатељ“ тог народа који ишчезава. Лужичани осећају ту подршку и спремно се одазивају на пољске иницијативе које се тичу препорода и популаризације србо-лужичке културе и историје. У Пољској активно ради пољско - србо-лужичко друштво «ProLusatia», интелектуални наследник доратне «Prołuż». «ProLusatia»организује међународне научне конференције, Дане лужичке културе, свечане догађаје  у част познатих научника србо-лужичког националног препорода, стваралачке вечери пољске и лужичке интелигенције, организује пријатељске посете лужичких  политичара и цивилних активиста Пољској и Пољака који проучавају историју и обичаје Лужичана Немачкој, издаје специјализовану литературу. За пољску историју, засићену субјективним симболизмом, Лужице представљају земљу, натопљену пољском крвљу. Код немачког Кроствица (лужички – Хрушчица) подигнут је споменик сећања на војнике 2. армије Пољске војске, која је заједно са Црвеном армијом у априлу 1945. године  ослобађала територију Лужица. У тој битки је погинуо највећи број Пољака (у једној битки) – око 25.000, и њу пољска историографија сматра за једну од најкрвавијих. У раду са србо-лужичким активистима Варшава се понекад дотакне и политичких момената - Анджеј Гурски, од 2009. године посланик пољског Сејма, се обратио МИП-у Пољске са званичном препоруком да активније сарађује са србо-лужичанима и да Берлину чешће поставља питање очувања њихове културне самобитности.

На другом месту према обухватности сарадње са Лужицама се налази Чешка, коју са њима такође вежу чврсте историјске везе. У 9.-10. веку Лужица је била део Великоморавске државе. Данас у Чешкој функционише цео низ културно-истраживачких центара који су се специјализовали за лужичку тематику.

До скора је активност показивала и Југославија, у којој је постојала своја школа сорабистике. Лужички Срби су браћа од стричева балканских Срба (део Лужичана се преселио у 7. веку на територију данашње Србије, и тако зачео образовање српског народа). Данас се цео низ научника и истраживача бави дубоким проучавањем српско-српских веза у оквиру научно-просветног пројекта „Растко Лужица“. Међу самим Лужичанима такође постоје симпатије према својој јужној сабраћи. У југословенским ратовима деведесетих година 20. в. зна се да су на страни српске армије били и добровољци-лужичани.

 

Лав Гумиљов је за Лужичане рекао да су то хармонични људи код којих је инстинкт за самоочувањем пропорционалан нивоу жеље за очувањем националности, што им је и омогућило да се сачувају као народ, без обзира на хиљадупетстогодишње постојање у окружењу немачког језика. Лужичани немају своје државе, али имају своју културу коју је неопходно сачувати. Зато писмо Б.Будара почиње дирљивим речима: „Помозите нама, најмањем словенском народу…!“

Владислав Гуљевич,

  1. Krivi su Srbi nije bitno gdje se nalaze za sve smo mi krivi,tako su mislili i u bosni da se nazovemo bošnjanima da izgubimo Crkvu i identitet,a najgore što uvijek nađu nekog izroda koji bi nas dao i za manje od Judinih srebrnjaka

    (Radul, 16.01.2012. 10:55:28) [1436]


  2. Верска подељеност Словена, је највећи проблем!!!
    (Омега, 16.01.2012. 12:16:11) [1437]


  3. Za plakanje,,,,
    (sodaat, 16.01.2012. 21:55:48) [1439]


  4. Srbi treba da podržavaju svoje ma gde bili,to je civilizacijski čin ali na žalost uvek nađu razlog zašto nisu složni
    (doda, 04.02.2012. 21:32:44) [1499]


  5. Potresno! Članak je izvanredno dokumentovan.Potreban je bar još jedan da odgovori na pitanje kako pomoći.
    (Vladimir Pekeč, 14.02.2012. 21:50:16) [1540]


  6. У чланку је написано да су и Лужички Срби долазили у Србију у 7. веку да образују народ, што је смешно, јер је Србија у то време била најнапреднија и најцивилизованија држава на свету. И после 5 векова када је Фридрих Барбароса (који је пореклом из тих крајева) са дозволом прошао кроз Србију, смејао се и чудио златном прибору за јело који је први пут у животу видео.
    По берлинско-ватиканској школи сви и свако је долазио у Србију да нас учи и образује, што је глупо, неосновано и подмукло. Једино што су Лужичани могли да раде у Србији је рударство.
    Како год, ЖИВЕЛА БРАТСКА ЛУЖИЧКА СРБИЈА !
    (Иван - Ниш, 23.02.2012. 00:09:05) [1575]


  7. Bolno, ali istinito. Na sreću majka Rusija je garant slovenskog opstanka, bila, ostala i biće. To je naša carevina, naša hrišćanska kolijevka, i visoka gora koju Sunce vječno obasjava. Tim više Rusija mora da bude svjesna ovakve svoje istorijske uloge koju joj je Sveti Trojica povjerio. Da žive svi slovenski narodi. 
    (Aleksejev, 30.03.2012. 08:13:35) [1709]


  8. Христос Воскресе,
    Драго ми је да неко од њих диже глас. Због своје претеране смирености су и утонули у швапско живо блато. Ако неко зна контакт неке од поменутих организација нека ми пошаље на маил
    scerbinakm@gmail.com
    Свима свако добро од Господа
    (Бобан, 25.04.2012. 17:40:52) [1771]


  9. Postojanje Luzickih Srba zaista je danas istorijska enigma. Germanska, engleska i Vatikanska politika uklanjanja istorijskih tragova i podmetanja falsifikata, ipak ne moze da negira postojanje ovog naroda. Izgleda da Nemci danas o tome i zamagljenim delovima nase sopstvene istorija znaju vise od nas samih. 
    (Aleksandar, 20.05.2012. 23:03:49) [1842]


  10. Међу претходних девет коментара, само су три написана ЋИРИЛИЧНИМ писмом.
    Па драга браћо, и нама овде треба помоћ, или ћемо се сами, исписати из србства! 
    (радоица крстић, 28.05.2012. 09:39:13) [1866]


  11. Potresen sam. Kada i ne bih bio Srbin, moje intelektualno poštenje me ne bi ostavilo ravnodušnim pred vapajem jednog naroda kome prijeti smrt! Ali, red je sopstvene osjećaje ostaviti sebi za breme. Ovdje ima nekoliko nevjerovatnih stvari.
    Čitajući Vikipediju ovaj moj narod: Lužički Srbi, zovu Zapadni Sloveni. Valjda iz obaveze prema teritoriji i stranama svijeta. Ali u suštinskom smislu najmanje je bitno gdje živi ovaj moj narod. Oni su Srbi. Ma ljudi, zar smo toliko prazni i nikakvi, oni se zovu SRBI, sa prefiksom Lužički, što takođe nije mnogo bitno. Ovaj narod je moj srpski narod! U tom istom jadnom i nadobudnom članku se kaže kako Srbi iz Lužica nas zovu Južni Srbi. Znači taj dio mog naroda je pošteniji. On nas se ne odriče. Zovu nas Srbima. A mi njih, kako rekoh, u istom članku, Zapadni Sloveni.
    Poljaci čine koliko mogu za spas našeg naroda u Lužicama. Česi takođe. Slovenci su napravili društvo Slovenačko- Lužičko Srpskog prijateljstva. A mi? Kao da nas se to i netiče.
    Često i najiskrenije pomislim na ovu sramotu, pa me sramota na sramotu.
    Šta radi Srpska akademija nauka. Ništa! Ona je politička, ako ne politička ono polupolitička organizacija. Gdje je njihovo intelektualno poštenje? Gdje im je zvanje i znanje? 
    Zašto "Akademija" ćuti na notornu glupost da postoje Bošnjaci. To mi i nesmeta toliko koliko da moje srpski jezik zovu Bošnjački. Zbog prisutnosti jednog promila tuđica iz arapskog i turskog jezika u srpskom jeziku, a nauka bi mogla vrlo tačno da odredi o koliko se malom procentu stranih reči radi, političke i finansijske siledžije falsifikuju po svetoj zemlji kulture, uzimajući sebi za pravo da našem srpskom jeziku, po svojoj volji, nadjevaju ime.(U kulturi je falsifikat neodrživ, jednako kako se u prirodnim zakonima dešavaju jedino mogući događaji.)Vrhunac čerečenja jednog naroda, više nego njegovo fizičko istrebljenje, jer jedino živom nešto možeš oteti, je civilizacijska krađa jezika. "Bošnjački" jezi je kulturni genocid i civilizacijska krađa najvišeg reda. 
    Zašto se Srpska akademija nauka bavi politikom? Pa mi i njih plaćamo, a plaćamo ih da uče i da nas uče. Plaćamo ih da nam uče djecu i potomke redom. Otkuda im pravo da se ne bave istinom već da ugađaju unutarnjim i vanjskim političkim vjetrovima. Mi hoćemo ISTINE! Dajte nam istine! Nauku nesmije da interesuje kako će Đinđić, Nikolić ili Koštunica uspostaviti odnose sa Hrvatskom i gospodinom Josipovićem. To nije posao nijedne nauke pogotovo one koja mora da postoji u naučnom Olimpu jednog naroda, u njegovoj Akademiji nauka. Sramota!
    Neka poživi naš Srpski narod u Lužici.

    A toliko je notorna činjenica pai prosta asocijacija ukazuje, da pošto se zovemo Srbi, a oni Lužički Srbi, da oni ne mogu biti Hrvati, "Bošnjaci", Poljaci, Rusi... Ne treba biti ni posebno obrazovan, niti pošten, da bi se očas zaključilo da su oni kao i mi Srbi.


    (M, 08.06.2012. 10:14:30) [1906]


  12. Nastavljam u povodu vapaja Lužičkih Srba, moga naroda koji se davi u vjekovnom genocidu koga Germani sistematski sprovode ( a nije prvi koga vrše nad Srbima)i našeg, domaćeg ćutanja u sopstvenoj nemoći.
    Ajde da se razumije vrijeme Karađorđvevića i Kraljevine SHS, kada se lakom prostitucijom zametalo sve što je srpsko, a što bi moglo na bilo koji način da povrijedi naše sudržavotvorce.
    Ajde da se razumije i Brozovo vrijeme, i da se ova nebriga Srba za Srbe primjeri ideološkoj ostrašćenosti, antisrpstvu, amortizovanju elementarnih uslova da bi nešto kao Jugoslavija moglo da postoji, intelektualnoj prostituciji i kulturnom promiskuitetu, ali kako objasniti Srpsku pravoslavnu crkvu. Ne zove li se ona "srpska". Ima li šta logičnije da se Srpska pravoslavna crkva digne u ime svoje pojedinačne i institucionalne ljudskosti da bi se kao srpska u ime srpstva založila da srpski nepravoslavni narod, preživi?! Naravno nije. Nema ona te ni ljudske ni moralne kapacitete. Između ostalog zato srpskom narodu i ide ovako nikako. Njenom posesivnošću sav srpski narod koji nije mogao stati u crkvenu pravoslavnu avliju, ("Srbi su isključivo pravoslavni"), ostao je u srpskoj nebrizi, što je i manje važno, nego je svojom nebrigom i sebičnošću, omogućila, da ne kažem natjerala, nepravoslavne Srbe u egzil u kome ocjepljeni, na bazi falsifikata i nasilno, uspostavljaju svoj novi identitet, trajno kidajući i prepolovljavajući srpski nacionalni korpus stvarajući maligno tkivo na srpskom organizmu: islamizovani Srbi (Muslimani-Bošnjaci?), pokatoličeni Srbi (Hrvati)
    (M, 08.06.2012. 12:01:49) [1908]


Кључне речи:

(0)

Остале вести из рубрике

Мишљење читалаца

Писмо мр Момира Радића, адвоката и судског преводиоца главном уреднику Билда поводом писања о митрополиту Амфилохију
Писмо мр Момира Радића, адвоката и судског преводиоца главном уреднику Билда поводом писања о митрополиту Амфилохију

  БИЛД Главни уредник г. Јулиан РАЈХЕЛТ Axel-Springer-Straße 65 10969 Берлин НЕМАЧКА Поштовани г. главни уредниче Рајхелт, Заборавио сам како се зову новине...

2020-11-06 06:59:25

Дани(ј)ел Симић: Зашто су Срби нижа раса у односу на Јевреје, Јермене И Роме?
Дани(ј)ел Симић: Зашто су Срби нижа раса у односу на Јевреје, Јермене И Роме?

Још увијек се чека објашњење због чега Срби немају права да именују геноцид почињен над њима у току Другог свјетског рата, као што су то урадили у наслову поменути народи терминима Холокауст, Порајмос, Хајот Цеганспанутин? Већ трећи пут пишем на ову тему и сваки пут је то одговор на увреде и очајничка подметања противника онога што смо одавно требали урадити. И што ћемо урадити. С њима, или без њих. Опет пишем са осјећајем националне срамоте, коју они очигледно не осјећају и одбијају саборност. Више пута сам јасно истакао: Противници иницијативе за именовање геноцида који је током Другог свјетског рата почињен над Србима, чине општенародну штету и срамоту. Не само што на прво мјесто стављају себе, своје потребе, лобисте и виђења, па тек онда сјећање на српско страдање; већ због некултурног и опадачког дискурса, који ће читаву културу сјећања огадити неупућеном српству.

2020-10-27 14:22:43

 Коронавирус - слаба организација у Републици Српској
Коронавирус - слаба организација у Републици Српској

Далибор Ћетојевић заражени младић из Лакташа, на свом Фејсбук профилу написао је своја искуства са вирусом...

2020-03-18 10:55:51

Албанско питање на Балкану
Албанско питање на Балкану

Од распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, aлбански фактор је међу главним актерима нестабилности на Балкану. У...

2019-06-13 08:25:41

Историчар Ђорђе Бојанић: Мој одговор амбасадору Скоту, да је ,,Србија на погрешној страни историје“
Историчар Ђорђе Бојанић: Мој одговор амбасадору Скоту, да је ,,Србија на погрешној страни историје“

Пише Ђорђе Бојанић, историчар Он каже да је ,,Србија на погрешној страни историје“? Као историчар се не слажем...

2019-02-24 14:13:54

Брза идентификација нервног гаса поставља нека питања о оптужбама Уједињеног Краљевства против Русије
Брза идентификација нервног гаса поставља нека питања о оптужбама Уједињеног Краљевства против Русије

Немогуће је за кратко време установити који тип нервног агенса је употребљен за тровање Сергеја Скрипаља...

2018-04-12 06:44:23

Косово, Руси и истина
Косово, Руси и истина

Једна речиница сечања, господина Виктора Литовкина, руског војног експерта, а која је непобитна истина, цитирам је:......

2018-01-11 08:32:12

rt misljenje
baner rakija desno misljenja
baner apartman desno / misljenja
baner obzor desno - misljenja

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: