"Након мора изјава, ставова и саопштења, поводом моје посјете Патријарху Српске православне цркве, његовој Светости, господину Порфирију, имам и државну дужност и личну потребу да због свог народа у Црној Гори и ван ње најотвореније саопштим оно што ми је на срцу.
Свој премијерски пут прихватио сам због народа и побједе над прљавштином у којој душа народа проналази пут ка истини и онда када јој истину упорно заклањају.
Свој премијерски пут, прихватио сам због благослова Митрополита Амфилохија, да будем предводник наше борбе за љубав, на светован начин, у којој је величанствено побјеђивао.
Прихватио сам овај пут у животу у ком сам већ имао све, ван ког ми, сем Бога, ништа није ни требало, прихватио сам да будем несхваћен и осуђиван јер и то је био позив на промјену за којом је Црна Гора вапила, и ја сам вапио, за слободом, у којој нам више нико ништа не може одузимати, у којом нам више нико ништа не може забрањивати, након хиљада и хиљада научених па предаваних професорских лекција одлучио сам да будем слуга свом народу.
На том путу браним Светиње своје прошлости и своје будућности, моје светиње. Kао мандатар обећао сам да ће први задатак наше Владе бити предлагање другачијег Закона о слободи вјероисповјести, закона мира и правде, а када је усвојен од стране парламентарне већине, на дан рођења нашег Светог Василија Острошког, мој народ је побиједио зло.
Имовина Српске православне цркве, али и светиње осталих вјерских заједница тиме су коначно заштићене од свих који су жељели да одузимањем Светиња за себе уграбе грошеве по којима ће их будуће генерације познавати.
У име Владе и државе Црне Горе закључићу Уговор са Српском православном црквом, мојом црквом, у мојој земљи, иако он није темељ ни услов заштите црквене имовине. Црквена имовина усвајањем Закона о слободи вјероисповијести је заштићена али закључење Темељног уговора представља цивилизацијски чин реализован са Исламском заједницом, Јеврејском заједницом и Светом Столицом, али гле чуда не само са Српском православном црквом.
Закључивање овог Уговора је обавеза и потреба правде и народа и Бога који не познаје народности али познаје једнакост. Потреба мог Патријарха, мог Митрополита и мог Владике Јоаникија, је и потреба црногорског премијера, који је вјерник и човјек који дише дух свог рода, иако ми се то често спочитава као гријех.
Закључивање овог Уговора је потреба нашег Митрополита Амфилохија, чији благослов над свим нашим душама осјећам као највећи дуг да се борим за оно што је он несаломљиво, непокорно бранио, непослушност према политичким и свим другим уцјенама, према наметању игре која вуче конце ван Црне Горе и ван Српске православне цркве.
Да сачувам његову сјену урадићу све, али не пристајем и нећу пристати да било ко потире Благослов Митрополита и обрачунава се са његовом јасно израженом вољом.
Из најбоље жеље и показивања најбоље воље да до потписивања Уговора дође.
Отишао сам код Патријарха Порфирија и поред здравствених проблема своје супруге, не слутећи да тиме улазим у политичку игру, одавно започету ван Српске православне цркве, његове Светости и Владике Јоаникија, о којој ни они, а у то најискреније вјерујем, као ни ја нису знали ништа, отишао сам из жеље да разговарамо о поменутом Уговору.
Предложио сам 30. октобар као могући термин потписивања Уговора, могући а не искључиви тремин, једино и искључиво из жеље да тиме одамо почаст Митрополиту Амфилохију, на годишњицу његове свјетовне смрти, предложио његовој Светости да сам одреди датум потписивања, ако жели и прије тог датума, отворено наводећи формалну чињеницу да Уговор не могу потписати прије одржавања сједнице Владе на којој би текст Уговора био усвојен, да се о њему морају изјаснити сви чланови Владе, а не само ја.
Мој живот сам посветио породици, цркви и професији. Гнушам се и помисли да неко може и помислити да ја, Здравко Kривокапић, могу и желим довести у питање потписивање Темељног уговора, који је и мој лични темељ.
Признајем, непрагматично, али само из срца и дубине душе изразио сам жељу да будући Митрополит буде Владика Јоаникије, сматрајући то мјером сопственог осјећаја да путујући ка светим Владикама будем најискренији, како се то једино и може путујући ка Патријарху и владикама, гђе је мјесто истини и правди.
Наш разговор смо завршили у добром расположењу и атмосфери дијалога, уважавања и пријатељства.
У још једној, колико сада видим, политичкој игри која се отворено одиграва ван Српске правослоавне цркве, упорно сам у медијима и јавности Србије и Црне Горе представљан као, за једне издајник свега народног, за друге свега српског, за треће свега црногорског, а сада, коначно и свега црквеног, јер то је мјера такве игре, да једино није издајник онај који слијепо прати упуте и политику чији експонент је Демократски фронт. У позадини тога, а то народу Црне Горе сада отворено говорим, једну од главних улога игра управо лидер Демократског фронта, господин Андрија Мандић, који је директно и лично вршио притисак да се избор Митрополита одгоди до реконструкције Владе.
Није Здравко Kривокапић, а то народ Црне Горе мора јасно знати, синоћ Патријарху рекао било шта што би угрозило интересе Црне Горе, нити интересе вјерника Српске православне цркве, али је Здравко Kривокапић очигледно угрозио интересе Демократског фронта.
Нисам пристао на такве уцјене, јер Владу Црне Горе и Црну Гору, док сам Премијер нико неће уцјењивати, па ни дио парламентарне већине, којој потписивање овог Уговора, сада је јасно као дан, служи као изговор за рушење Владе.
Бићу потпуно директан: господо лидери Демократског фронта и сви који се кријете испред или иза њих немојте мене учити о мојој вјери и о мојој цркви. Ваш однос према Цркви, Митрополиту Амфилохију а тиме и народу Црне Горе исказали сте на састанку под Острогом непосредно након парламентарних избора.
Био сам дужан да не пристанем на овакву политичку подметачину које вјерујем синоћ нису биле свјесне ни моје владике, па ни мој Патријарх.
Због пуне истине, али и одговорности које ове ријечи носе са собом, народу Црне Горе желим да саопштим и објасним ову политичку подметачину.
Kао премијер из народа радим и радићу по савјести и срцу и нећу пристати да будем пион у политичкој игри дијела парламентарне већине. Терет и вољу свог народа носићу онако како ме је учио блаженопочивши Митрополит Амфилохије, у вјери да ће истина на крају наћи пут до срца свих који у њу вјерују.
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Оружане снаге Украјине су данас поподне поново извршиле напад великих размера на полуострво Крим. У нападу су коришћене беспилотне летелице и противбродске ракете Нептун, које су пресретнуте од система противваздушне одбране. Али британске крстареће ракете Сторм Шедоу су погодиле циљ. Неке од њих су оборене, али су три успеле да погоде Главни штаб Црноморске флоте у Севастопољу.
Бугарске власти протерале су данас старешину Руске православне цркве у Софији, архимандрита Васијана Змејева и двојицу свештеника храма Свети Никола Мирликијски Чудотворец јер представљају „претњу националној безбедности“.
Оружане снаге Украјине су синоћ извршиле напад великих размера на Крим. Преко полуострва је лансирано неколико пројектила и десетине беспилотних летелица. Дејство ПВО је трајало више од сат и по, а хук на небу практично није јењавао.
Тачно дан након почетка „противтерористичке“ операције Оружаних снага Азербејџана у Арцаху, борбе су окончане: власти Републике Арцах прихватиле су ултиматум Азербејџана и капитулирали.
Руски лидер је истакао да је ова иницијатива у потпуности у складу са интересима Русије и Кине, „јер усаглашава наше идеје за стварање великог евроазијског простора“.
Пре неколико сати украјинске формације су извеле још један ракетни удар на Крим. Са аеродрома Староконстантинов полетело је 11 бомбардера Су-24М, од којих су пет били носачи крстарећих ракета Сторм шедоу/СКАЛП.
Дмитриј Песков је такође прокоментарисао мишљење специјалног изасланика Јерменије Едмонда Марукјана да је „ред на Сједињеним Државама да одлуче које мере се могу користити“ за постизање мира.
Очекивано, дневни напад на територију непризнате Републике Арцах постао је прва фаза „противтерористичке“ операције Оружаних снага Азербејџана. Извођени су удари по позадинским положајима и зонама концентрације ПВО.
Истрага је у супротности са тврдњом украјинског председника да су у руском нападу убијени цивили истог дана када је била посета америчког државног секретара
Настављају се тешке борбе на линији додира. Није било значајнијих промена у зони борбених дејстава. ОСУ је извршила неколико напада код Старомјорског у Времјевском сектору, али безуспешно. Слична ситуација се развила између Времјевке и Работина.