Гујон: Срби су већ 20 година најугроженија заједница на тлу Европе

 

„Један такав позив увек је изненађење. Морам признати да, иако ме је српски народ примио и прихватио више него лепо, у складу с надалеко чувеним и традиционалним гостопримством, нисам очекивао да ће и државни апарат, који је свуда у свету једна гломазна и углавном бирократска машинерија, препознати дубину и јачину мојих веза с овом земљом и некоме ко није овде рођен поверити тако високу и важну функцију. Показало се да овде има људи који размишљају изван шаблона, спремних на један такав неуобичајен потез. Верујем да се ради о великом признању за мој досадашњи рад, али и за љубав коју гајим према овој земљи и њеним људима, о још једном доказу да је свака права љубав двосмерна улица. Због тога ми је ово именовање и велика част, али и обавеза. На неки начин сам се венчао са Србијом. Додељивање држављанства 2015. била је, рекао бих, веридба, а ово сада је венчање“, наглашава Арно Гујон.

 

 

Један од најзначајнијих позива у мом животу стигао је из кабинета министра иностраних послова Николе Селаковића, који ме је позвао и понудио сарадњу. Потом смо заједно отишли на састанак с председником Србије Александром Вучићем. То је био наш први сусрет и протекао је у изузетно пријатној атмосфери. Након тога уследило је моје именовање на чело Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова.

 

 

Рад на челу државне институције представља за мене сасвим ново искуство. Бројна знања стечена током петнаест година вођења и развијања хуманитарне организације веома су корисна и у обављању задатка који је сада преда мном. За почетак, сусрео сам се с доста другачијим процесом рада и начином реализације обављања свакодневних послова у државној администрацији. Водећи организацију „Солидарност за Косово“ кроз разне активности, сусретао сам се с начином пословања где се пружа могућност креативног рада, док државна управа подразумева, поред професионализма, и строго утврђен систем и методологију рада.

 

 

Надам се да ћу својим присуством и руковођењем унети дозу креативности и жара у свакодневицу и оплеменити приступ раду. Желео бих да истакнем и разлику која постоји у мојој личној сатисфакцији у обављању „старог“ и „новог“ посла. Док сам као хуманитарац могао одмах и непосредно да осетим задовољство и срећу због добро обављеног посла у братском загрљају старца, сузама радосницама мајке, осмеху детета… Сада, најчешће више неће бити тог непосредног контакта и размене емоција, што ће ми недостајати, али ће и учинак мог рада, надам се, бити стратешки важан, далекосежнији с богатијим плодовима. То ме, такође, радује.

 

 

Као што сам већ рекао, хуманитарни рад којим сам се до сада бавио умногоме се разликује од посла у државној служби. Због тога сам пре свега морао да се упознам с „правилима“, односно законским и другим оквирима у којима треба да се крећем у свом раду. Прво сам добро проучио Закон о дијаспори и Србима у региону, Закон о министарствима и Закон о спољним пословима, и слично. Остварио сам прве контакте с представницима Срба из региона, с којима сам имао радне састанке поводом статуса и положаја српске заједнице у региону. Паралелно с тим, озбиљно сам приступио повезивању с дијаспором. Од великог је значаја показати вољу и учврстити везу матице с нашим људима ма где они живели.

 

 

Јесам и то! Већ сам стигао да одем и на први пословни пут – Никољдан сам прославио са Србима у Љубљани. Поред тога што сам с њима упалио свећу у Храму Светих Ћирила и Методија, имао сам задовољство да српској деци у Словенији одржим онлајн час и објасним зашто је важно неговати сопствени језик, културу и традицију. Како сам навикао да готово никуда не идем празних руку, и тамо сам однео поклоне – у име управе коју предводим и која то већ ради дуги низ година. Ђацима допунске школе на српском језику предао сам 1.500 уџбеника и комплета лектире који ће им олакшати учење језика својих предака.

 

 

Ситуација се разликује од земље до земље. На пример, од Мађарске – на чему имамо пре свега да захвалимо веома добрим личним односима и разумевању премијера Виктора Орбана и председника Вучића, до држава у којима је та ситуација веома комплексна и оптерећена не само прошлошћу, него и тешком садашњошћу, као што је случај у Хрватској или што је био у Црној Гори. Ми смо ту да пажљиво пратимо ситуацију, актуелна дешавања, и налазимо начине да се она побољша. Свима који прате мој рад већ је добро познат и лични став да бити Србин било где у свету, а посебно у региону у којем су Срби своји на своме и већином конститутивни народ, треба да буде ствар поноса, а никако повод за дискриминацију, прогон или омаловажавање. Заиста се надам да ћемо у сарадњи с високим државницима суседних земаља успети да то и остваримо.

 

 

Веома су важни. Пре свега да би се установила истина, да би било јасно колико тачно Срба где живи, али и колико их је отишло. Друго, то је пут борбе за њихов статус, јер у сваком демократском друштву једној бројној заједници мора се пружити могућност да оствари права по разним питањима. Треће, искрено верујем и да је попис једна од полуга у борби против асимилације која је у миру највећа претња једном народу.

 

 

Наравно! И даље ради пуном паром. Да нисам био сигуран да организација „Солидарност за Косово“ ни на који начин неће трпети због мог ангажмана у Министарству спољних послова, никада не бих прихватио позив да будем на челу управе. Ја сам с екипом волонтера и даље активан и могу вам рећи да је у току Божићни конвој, 17. по реду. Свега неколико дана пред мој полазак у Љубљану, 16. децембра, волонтери су истоварили у Грачаници палете с помоћи за угрожене Србе на Косову и Метохији. Та помоћ је читавих шест дана путовала из Француске до свог привременог одредишта. Ту је сачекала долазак француских волонтера који треба да је разделе. Поред тога, одвијају се и остали наши пројекти, недавно смо отворили још једну фарму, реновирали три школе, међу којима и једну у селу већински настањеном Горанцима, мањином такође прогоњеном на Косову и Метохији. Радимо на развоју пољопривреде у српским срединама како би ти људи имали шта да раде и од чега да живе. Све ово захваљујући око 12.000 донатора, колико их „Солидарност за Косово“ окупља. Мислим да је то важна порука за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији – да не стојимо иза њих само речима, него делима и молимо се за њих и да им буде боље у наредној години.

 

 

И даље ми је забрањен улазак. Откако сам ухапшен 2018, одлука још није повучена, упркос не само мојим напорима него и значајној подршци Канцеларије за Косово и Метохију и јавности. Власти у Приштини као да не схватају да један хуманитарац никако не може да им представља опасност, него пружену руку зарад општег добра. Наравно, под условом да неалбанско становништво – Србе, Горанце, Роме и остале – не сматрају грађанима другог реда и реметилачким фактором. Хуманост и солидарност се не смеју и не могу забрањивати. Жалосно је што се у региону хуманитарци, песници, музичари, па чак и професори проглашавају за непожељне особе, али утешно је што то никако не може трајати довека и што се чуда, ипак, дешавају. Мени лично та одлука приштинских власти тешко пада, јер не могу да видим људе с којима сам се током ових дугих година већ озбиљно спријатељио и који ми веома недостају.

 

 

Срби су већ 20 година најугроженија заједница на тлу Европе. Били су жртве рата, а сада су жртве у миру. Живот на Косову и Метохији је као живот у затвору на отвореном, енклаве су попут Астериксовог села, али без магичног напитка који би им омогућио слободу кретања и употребе матерњег језика. Над њиховим главама стално виси Дамоклов мач, а с тиме је тешко живети, чак и када су дани мирни.

 

 

Министар Никола Селаковић је, упркос својим многобројним обавезама, увек доступан кад имам неко питање и вољан да ми да савете. Иако је још млад, он има ипак скоро деценијско искуство рада у државном врху. Наши разговори ми много значе и драго ми је што могу да учим тај нови посао уз њега.

 

 

Председник Вучић ми је рекао да ће ме многи нападати због моје нове функције и да излазим сада из своје зоне комфора. Али је додао да ћу моћи с ове позиције да урадим још значајније ствари за Србију. После тога смо дуго разговарали о ситуацији на Косову и Метохији и о положају српског народа у региону. Изашао сам с тог састанка с јаснијом сликом свих проблема који се налазе на нашем путу, али и с уверењем да можемо да их превазиђемо.

Политикa, Дијаспора