Ко је господин Путин?
Петар Велики је историјска личност којој се највише диви. Његов карактеристични џудо покрет је потпуни избачај кука. Одмара се слушајући Чајковског. Толико се зна о Владимиру Путину, након 8 година проведених на власти. Али, када је дошао на руску политичку сцену, за многе је Путин био мистерија. Владимир Путин је рођен у Лењинграду (сада Санкт Петербург), 7. октобра 1952. године, једини преживели син фабричког радника. Једино по чему је породица била славна је што је Путинов деда са очеве стране био лични кувар Лењина и Стаљина. Као дечак је сањао да постане шпијун и веома брзо је почео да тренира самбо – совјетска мешавина џуда и рвања – а касније само џудо. Студирао је право на Лењинградском државном универзитету, а након завршетка студија је примљен у КГБ-у.
Од шпијуна до кремљовског златног дечака
Средином 1980-их година, Путина су послали у Источну Немачку, где је тајно радио у Дрездену. Али, када је 1989. године пао Берлински зид, завршио се и његов задатак. У Лењинград се вратио августа 1991. године, током пропалог пуча, којег је предводио КГБ против председника Горбачова, када напушта обавештајну службу. Преломни моменат у Путиновој каријери се десио када је помогао Анатолију Собчаку, либералном градоначелнику Лењинграда. Њих двојица су се познавала још од Путинових универзитетских дана, када је Собчак био његов предавач. Веома брзо је Путин постао градоначелникова десна рука. Међутим, 1996. године, узнемирен оптужбама због корупције, његов патрон је изгубио жестоку реизборну битку. Путин и његова породица су се преселили у Москву...и његова каријера је кренула вртоглавом брзином. Путин се прихватио посла у администрацији Бориса Јељцина и за две године је дошао на чело Федералне службе безбедности ( ФСБ), једне од наследница КГБ-а. Потом је августа 1999. године именован за премијера, Јељциновог петог по реду, за само 17 месеци. Али, овај премијер је дошао да остане. Последњег дана 1999. године је преузео дужност вршиоца дужности председника. Три месеца касније, Јељцинов протеже је победио на председничким изборима. Након четири године на власти, победа великом већином гласова га је задржала на власти још један мандат.
Сламање Чеченије
Велики обрачун на Кавказу је, пред изборе, подигао популарност новом премијеру. Он је сломио напад чеченских побуњеника у републици Дагестан, осмишљавајући свој јавни имиџ као чврсти вођа. Путин је појачао руску инвазију на отцепљену републику Чеченију, обећавајући да ће самлети милитанте. Москва је, у великој мери, поново успоставила контролу, али Русију су уздрмали смртоносни напади чеченских терориста. Криза талаца у препуном московском позоришту 2002. године и масакр у школи у Беслану, у Северној Осетији септембра 2004. године, су биле главне вести широм света. Ипак, упркос жртвама и тврдњама о кршењу људских права у Чеченији, многи Руси су хвалили Путина због тога што је повукао црту на југу.
Амбиције суперсиле
Русија је наставила са поновним проналажењем себе као енергетске суперсиле, агресивног глобалног играча и оштрог судије на Блиском истоку. Путин је поново успоставио стабилност – нешто што држава једва да је видела у преотеклих стотину година – и осећај поноса међу људима, који су били уморни од кризе. Код куће је нагло порастао животни стандард и постављен је амбициозни план социјалног програма. У свету, Русија је повлачила потезе, не тражећи одобрење од Запада. Путин се оштро супротставио америчкој инвазији Ирака, осудио је експанзију НАТО-а и ударио је на планове Вашингтона за антиракетни одбрамбени штит у Пољској и Чешкој. Москва је такође почела да афирмише свој положај на пост-совјетској територији. Путин је објавио да су везе са чланицама Заједнице независних држава приоритет, али је однос вођен чистим прагматизмом, јер је Москва, својим бившим совјетским суседима, наметнула тржишне цене енергената.
Демократија продана?
Али, многи говоре да су стабилност и моћ имали своју цену. Путина су критиковали да је заменио слободу за безбедност, јер је сузбио моћ медија и ушуткао опозицију. Убиство Ане Политковскаје, награђиваног новинара и оштрог критичара Кремља, октобра 2006. године, је изазвало оштре осуде. Њена смрт је на Западу виђена као ударац на слободу говора у Русији. Крај 2006. године је такође донео затегнуте односе са Британијом, након што је у Лондону отрован бивши официр безбедности, Александар Литвиненко, који се окренуо против Путина. Он је тврдио да је Путин лично наредио убиство Политковскаје. Након његове смрти је објављена изјава, у којој Литвиненко оптужује руског Председника да је оркестрирао његово убиство. Русија није изручила главног осумњиченог, Андреја Луговоја, образлажући да устав не дозвољава да се грађани изручују, чиме су подстакли жестоки дипломатски скандал са Лондоном. Ипак, током Путинових осам година владавине, његов рејтинг популарности се држао око 70 одсто. Руси су му одали признање што је подигао земљу на ноге и оживио велику Русију – „изванредан лидерски подвиг“, што је 2007. године донело Владимиру Путину титулу „личност године“ у избору америчког Тајм магазина. Децембра 2007. године, Путинова Јединствена Русија је победила на парламентарним изборима. Многи су победу видели као демонстрацију чврсте подршке руском руководству и њиховој политици. У складу са уставом, Путин је морао да се повуче са места председника, али је доказао да је далеко од тога да је завршио свој посао. У трци за председничке изборе 2. марта 2008. године, подржао је првог заменика премијера и председавајућег гасног гиганта Гаспрома, Дмитрија Медведева, као свог наследника, и био је сагласан да води владу као премијер, ако Медведев победи. На изборима 2008. године се кандидовао најмањи број кандидата за председника у историји модерне Русије. Неки посматрачи су говорили да грађани имају мало стварног избора, јер је резулатат избора био унапред очекиван, са Дмитријем Медведевим као јасним фаворитом. Кампања је описана као недовољно страствена, пошто главни фаворит није учествовао у ТВ дебатама. Медведев је однео већинску победу, освојивши преко 70 одсто гласова.
Подсекције
RSS
