Сламање Совјетског блока
Марта 1990. године, Горбачов је постао председник Совјетског Савеза, први и једини човек који је носио ту титулу. Али, ствари су почеле да се измичу контроли. „Гласност“ је у совјетским републикама подстакла пораст, дуго сузбијаних, националних осећања. Руским патриотама је прекипело августа 1991. године. Док је Горбачов био на одмору у Криму, они су покушали да изврше државни удар. Горбачов је био три дана у кућном притвору. Вративши се у Москву, новоизабрани руски председник Борис Јељцин се попео на тенк – иконски снимак је обишао свет – и покренуо отпор. Горбачов је враћен на положај, али је подршка прешла на Јељцинову страну. Низ република је прогласило независност. Председници Русије, Украјине и Белорусије су се састали у Белорусији, 8. децембра 1991. године. Њихов тзв. Беловешки споразум је докрајчио СССР, заменивши га Заједницом независних држава. Горбачов је дао оставку 25. децембра 1991. године. Два дана касније, Борис Јељцин се уселио у Горбачовљеву бившу канцеларију. Горбачова је и даље водио посао. Основао је Фондацију Горбачов, независни истраживачки центар, као и еколошку организацију – Међународни зелени крст. Примио је многа признања и почасне дипломе многих универзитета, а држао је и предавања широм света. Вративши се у политику, Горбачов се кандидовао на председничким изборима 1996. године, али је добио слабу подршку. Чак се опробао и у шоу - бизнису, појавивши се 1997. године на ТВ реклами за ланац пицерија „Pizza Hut“, а деценију касније је постао и лице француског луксузног бренда „Louis Vuitton“.
Волети прошлост... са сигурне удаљености
У међувремену, Русија и даље покушава да савлада своје схватање скорашње историје и националног идентитета. Чести су наступи носталгије, а многи су жудели за временима када је Совјетски Савез био на врхунцу, као суперсила. Подршка Комунистичкој партији је и даље широко распрострањена – њени кандидати су били други по броју освојених гласова на свим пост-совјетским председничким изборима. Класици совјетске ере су наставили да цветају на ТВ-у, а на главне производе совјетске ере се више није гледало као на отрцане сувенире, које купују странци. СССР је одлучно враћен на одјевне рафове. Модерни модни дизајнери експлоатишу тренд, док московска златна младеж носи мајце и тренерке са амблемима „СССР“, српом и чекићем, црвеном звездом.
Нови вођа за нову Русију
Михаил Горбачов је на власт довео човека који је докрајчио СССР. Иронично, он је наставио да свргне свог ментора и уништи његовог царства. Борис Јељцин је рођен 1. фебруара 1931. године, близу Свердловска (садашњи Екатеринбург). Његов отац је неколико година провео у Стаљиновим радним логорима. Јељцин се придружио Комунистичкој партији тек током Хрушчовљевих анти-стаљинистичких реформи. По образовању инжињер, муком се успињао у страначкој хијерархији, али своју прилику је добио тек када је Горбачов дошао на власт. Горабачов га је лично изабрао да уздрма корумпирану партијску хијерархију у Москви, а Јељцин је доказао да је жељан реформи. Међутим, убрзо се уморио од „перестројке“. Комунистичку партију је напустио1990. године. Годину дана касније је постао први председник Руске Федеративне Републике унутар СССР-а. Јељцин је је дошао на власт на таласу оптимизма, поздрављајући нову еру демократије и економске слободе. Уместо тога, изгледало је као да је све пошло наопачке. Радикалне, тржишно-орјентисане реформе и масивна приватизација су потресли земљу, која је навикла на државну контролу. Капитализам дивљег запада је значио сиромаштво за многе и запањујуће богатство неколицине, као и парализовану економску депресију, разуздани криминал и корупцију. Плате се нису исплаћивале, а многи пензионери су доведени на сам почетак након што су избрисане њихове животне уштеђевине. Реформе су ускоро постале понижавајуће. Застој, са све већим бројем исфрустрираних законодаваца, је 1993. године гурнуо земљу на ивицу грађанског рата. Јељцинови противници су се забарикадирали у Згради парламента – који је сада дом руске владе – и покушали да преузму контролу над телевизијском станицом. Јељцин је довео тенкове. Из конфликта се извукао уз помоћ граната, али су тенкови опет били потребни годину дана касније, када је јужна република Чеченија желела да се отцепи. Јељцин је обећао да ће сломити отпор за неколико дана, али невешто одрађена операција је прерасла у крвави рат.
Подсекције
RSS
