Од Великог до Хладног рата
Упркос нечувеном разарању, Совјетски Савез је из Другог светског рата изашао као призната суперсила. До краја рата је „Ујка Џо“, како су западни медији звали Стаљина, неговао продуктиван однос са САД-ом. Али ратни савез није потрајао. Британски премијер Винстон Черчил је 1946. године упозорио на „гвоздену завесу“, пошто је Стаљин претворио већи део Источне и Централне Европе у совјетске сателитске државе. Године 1949. је основан Северноатланстки пакт (НАТО) – одбрамбени пакт, где се већина западних држава обавезала да ће оружани напад против једне од њих, сматрати нападом на све. Исте године, Совјетски Савез је детонирао своју прву атомску бомбу, чиме је окончан нуклеарни монопол САД-а и започела је трка наоружања. Покушај СССР-а да се придружи НАТО-у 1954. године је одбијен. Москва је узвратила ударац, оснивајући источни еквивалент НАТО-у, познат као Варшавски пакт. Почела је борба за глобалну доминацију – позната као Хладни рат.
Крај једног диктатора
У међувремену, живот код куће је био тежак. Хладни рат је снажно притиснуо економију, политичке слободе су и даље биле ограничене, а спроведен је још један талас чистки. Човек, који је владао СССР-ом скоро 30 година, је преминуо 5. марта 1953. године. Званично, узрок смрти је церебрално крварење, али се касније претпоставило да је на Стаљина извршен атентат. Широм земље су људи оплакивали смрт човека кога су знали као великог вођу, који их водио у победу у Великом отаџбинском рату. Али, један од најкрвавијих вођа у историји је чак и после смрти одузимао животе. Стаљинова сахрана се трагично завршила. Око 4 милиона људи је појурило на Црвени трг и околне улице покушавајући, да бар летимично виде његове посмртне остатке, положене на свечаном одру. Маса је била толико збијена и хаотична да се стотине њих или угушило, или је на смрт прегажено. И даље је тешко утврдити број људи које је убијено током Стаљиновог режима. Процене се разликују, од најмање 3 милиона, до највише 60 милиона људи. Према недавним истраживањима, ради се о укупном броју од 20 милиона.
Из сенки
Стаљинове политике и његово завештање га нису надживели. Стаљинов наследник, Никита Хрушчов, је 1956. године започео кампању „дестаљинизације“. Његов говор на затвореној седници конгреса Комунистичке партије, у коме је јавно оптужио Стаљинову диктаторску владавину, је изазвао олују. Уследело је тзв. „Хрушчовљево одмрзавање“ – мање политичких контрола и цензура, више отворености и раст животног стандарда. Али, Хрушчов није толерисао дисиденство. Немилосрдно је, 1956. године, угушио устанак против наметнуте совјетске политике у Мађарској. Хрушчов је, такође, свету дао КГБ. Основан 13. марта 1954. године, годину дана након Стаљинове смрти, Комитет државне безбедности, познат по руској скраћеници КГБ, је постао најистакнутија владина агенција и међународно познати бренд. Историја КГБ-а се окончала 3. априла1995. године, кад га је председник Борис Јељцин заменио са ФСБ-ом (Федерална служба безбедности).
Памет и снага
У међувремену, СССР је постављао научне и технолошке рекорде. Године 1957. лансиран је први вештачки сателит, Спутњик 1. Након тога је следио читав низ првих: Јуриј Гагарин је, 12.априла 1961. године, постао први човек који је путовао у свемир, Валентина Терешкова је, две године касније, постала прва жена у свемиру; убрзо након што је Алексеј Леонов завршио прву шетњу свемиром. Међутим, Хрушчов је поново започео са прогоном Руске православне цркве, јавно обећавајући да ће на совјетској телевизији приказати последњег свештеника. У пропалом покушају да реши пољопривредну кризу, наредио је да се масовно засади кукуруз и постао је познат као „кукурузник“ – „кукурузни ентузијаста“. Његову владавина је обележена низом високо профилисаних међународних криза – обарање америчког шпијунског авиона У2 изнад Совјетског Савеза 1960. године, градња озлоглашеног Берлинског зида 1961. године и Кубанска криза 1962. године, што је довело свет до руба нуклеарног рата. Хрушчов је био познат по својим ексцентричним испадима. Сматран интелигентним и лукавим, али недовољно образованим, својим гафовима је често понижавао совјетску политичку елиту. Срамотан инцидент лупања ципелом је постао један од иконских историјских симбола. 12. октобар 1960. године је видео можда једну од најбурнијих седница УН-а, икада. Након што је филипински делегат оптужио СССР за империјализам у Источној Европи, совјетски вођа је изазвао метеж када је скинуо десну ципелу и њоме лупио по столу. Такође је претио САД-у да ће им показати „Кузкину матер“. Велика главобоља за преводиоце, мистериозна мајка бизарног Кузка, је у ствари познати руски идиом. Некоме показати Кузкину матер грубо преведено значи „Показаћу ја теби!“ Хрушчов је наводно намерно употребио ову фразу да се нашали на рачун преводиоца. Друга прича говори да је претња коју је изрекао била веома конкретна – совјетска хидрогенска супер бомба која је направљена у то време. Због тог инцидента се понекад о овом оружју говори као о „Кузкиновој матери“. До 1964. године, Хрушчов се доста отуђио од совјетске елите, и истјеран је од стране својих противника, предвођеним Леонидом Брежњевим. Умро је 1971. године. Док је већина совјетских вођа, пре и после њега, сахрањивана уз зидине Кремља, Хрушчову није одобрена сахрана уз државне почасти и његово тело је положено на московском гробљу Новодевичи.
Подсекције
RSS
