Одакле потиче реч „цар”? Шта је идеја царства значила за Русе и каква је била симболика царске титуле у Русији?
Реч „цар” потиче од латинске титуле римских царева: Caesar. У источнословенским споменицима појављује се од 11. века. Руси су византијског владара називали царем. Реч је такође коришћена да означи библијске и древне краљеве.
Али Руси нису друге стране владаре називали царевима, чак ни иронично. Њих су називали краљевима, краљицама, императорима, шеицима, махараџама итд. Руски владари су титулу императора за себе увели 1721. године (први император био је Петар Велики), али њих су и даље називали царевима.
Велики кнез Иван Велики (1440-1505) себе је у дипломатској преписци називао царем, императором и кесаром. Иванов син Василије III, којег је 1514. римски император Максимилијан I званично признао за цара, наставио је да користи очеве титуле. Али први званично крунисани руски цар био је Иван IV Грозни(1530-1584).
Legion Media
Валјентин Серов, Миропомазање императора Николаја Александровича у Успенском храму
Руски МузејОд тог тренутка цар је постајао јединствена особа: делом мирјанин, делом свештеник. Он је био једини мирјанин који је могао да прође кроз Царске двери у цркви и да са свештеницима борави у олтару, што се дешавало само приликом његовог крунисања. То значи да је бити цар значило велику борбу и посвећеност која се повезивала са свештенством. Руски православци су веровали да су световно и духовно, црква и држава повезани у личности цара, кога је Господ позвао на „венчање” са царством и народом.
Крунисање цара
У Русији нови владар је преузимао све царске привилегије и обавезе одмах по доласку на власт. Крунисање, које се пажљиво припремало и било веома скупо, одржавано је касније, понекад чак и година дана после устоличења.
Sputnik
Руски цареви крунисани су у Москви. Церемонија је била масовна, дуга, раскошна и присуствовали су јој сви великаши. Цар (и његова супруга царица, ако је постојала) полазили су са Црвеног трема у Кремљу и одлазили у Успенску цркву. Ту је цара помазао руски патријарх, али круну је сам стављао себи на главу, јер је строго правило ритуала налагало да се цар неће савијати ни пред ким, па чак ни пред поглаварем Православне цркве.
Крунисање императора Николаја Другог и Александре Фјодоровне
Државни музеј ЕрмитажПосле крунисања цар је седао на трон и крунисао своју жену најпре својом круном, затим јој стављајући на главу њену супружничку круну. Током ритуала његова жена је клечала на јастуку поред трона.
Public domain
Цар и царица су затим примали помазање и причест. Цар је причест примао издвојено, као што чине свештеници. Био је то једини пут када се цар, или било који православни мирјанин, могао причестити на тај начин. Затим је цар изговарао заклетву у којој се заклињао да ће чувати монархију и владати праведно.
Током обреда изговаране су бројне молитве и обављане симболичне радње као што је предаја царских регалија: круне, скиптара и орба, као и државне заставе. После крунисања следило је велико славље. У част новог цара привремено су смањивани порези и намети, помиловани затвореници и проглашен је тродневни народни празник.
Getty Images
Георгиј Манајев, Russia beyond
Совјетске трупе су у пролеће 1945. биле само неколико десетина километара од Берлина, али је Хитлер одлучио да им зада тежак ударац на сасвим другом месту.
Совјетска Русија и Ататуркова Турска нису биле идеолошки савезници, али привремено их је повезала борба против заједничког непријатеља.
Хрватска легија је била једина страна војна јединица коју су Немци ангажовали у јуришу на Стаљинград. Хрватски легионари су то доживели као велику част, не знајући какав их пакао тамо чека.
ОПЕТ УЛТИМАТУМИ СРБИМА - Валентин Инцко, високи представник у Босни и Херцеговини, упутио је Србима два ултиматума настављајући да чини оно што су радили Бењамин Калај и Оскар Поћорек. Желим да га овим текстом подсетим на злочине над Србима у Босни и Херцеговвини које су починили његови преци под окупацијом Аустроугарске.
Браниоци Лењинграда пронашли су много начина да сакрију град од непријатељске авијације.
Нисам од оних који плачу гледајући филмове и читајући књиге. Наговештај сузе понекад ми измами песма или нека тешка успомена. Научила сам да не плачем, да се скаменим кад је тешко и кажем себи - не смеш! Спремала сам се тако, као за тежак испит, да одгледам "Дару из Јасеновца". Говорила сам себи-мораш, дугујеш то свом стрицу, тетки, презимену које је готово затрто усташким злочином. Мораш, говорила сам, да хладне главе одгледаш филм који коначно прича причу твог живота.
Међу југословенским ратним заробљеницима из немачких логора било је и официра које је по повратку у Југославију дочекало – ново заточеништво. Такву судбину је имао и...
Прва југославенска држава створена је крајем 1918. године уједињем дотадашњих краљевина Србије, Црне Горе и јужнословенаких земаља бивше аустроугарске монархије, а у склопу тог процесе постепено је организована југословенска војска и морнарица. Као део оружаних снага нове државе, морнарица је формално успостављена 20. децембра 1918. када је посебним указом постављена прва југословенска влада, а у њеном саставу министарство војске и морнарице, чиме је мо-рнарица дошла у надлежност новоуспостављеног министарства. Без обзира на овај формалан чин, Краљевска морнарица је сла-вила 31. октобар 1918. као дан свог оснивања, када су на ратним бродовима у Пули подигнуте југословенске националне заставе. Међутим, бродови су тек у марту 1921. званично предати морнарици у Тивту и речној флотили Краљевине СХС у Но-вом Саду, док је пуни југословенски суверенитет на мору остварен чак две године касније.
Између краља и Тита У међувремену, на Блиском истоку је избила побуна дела краљевске војске у којој је најактивнија била група хи-дроавијатичара, предвођена поручником бојног брода ИИ...