Одакле потиче реч „цар”? Шта је идеја царства значила за Русе и каква је била симболика царске титуле у Русији?
Реч „цар” потиче од латинске титуле римских царева: Caesar. У источнословенским споменицима појављује се од 11. века. Руси су византијског владара називали царем. Реч је такође коришћена да означи библијске и древне краљеве.
Али Руси нису друге стране владаре називали царевима, чак ни иронично. Њих су називали краљевима, краљицама, императорима, шеицима, махараџама итд. Руски владари су титулу императора за себе увели 1721. године (први император био је Петар Велики), али њих су и даље називали царевима.
Велики кнез Иван Велики (1440-1505) себе је у дипломатској преписци називао царем, императором и кесаром. Иванов син Василије III, којег је 1514. римски император Максимилијан I званично признао за цара, наставио је да користи очеве титуле. Али први званично крунисани руски цар био је Иван IV Грозни(1530-1584).
Legion Media
Валјентин Серов, Миропомазање императора Николаја Александровича у Успенском храму
Руски МузејОд тог тренутка цар је постајао јединствена особа: делом мирјанин, делом свештеник. Он је био једини мирјанин који је могао да прође кроз Царске двери у цркви и да са свештеницима борави у олтару, што се дешавало само приликом његовог крунисања. То значи да је бити цар значило велику борбу и посвећеност која се повезивала са свештенством. Руски православци су веровали да су световно и духовно, црква и држава повезани у личности цара, кога је Господ позвао на „венчање” са царством и народом.
Крунисање цара
У Русији нови владар је преузимао све царске привилегије и обавезе одмах по доласку на власт. Крунисање, које се пажљиво припремало и било веома скупо, одржавано је касније, понекад чак и година дана после устоличења.
Sputnik
Руски цареви крунисани су у Москви. Церемонија је била масовна, дуга, раскошна и присуствовали су јој сви великаши. Цар (и његова супруга царица, ако је постојала) полазили су са Црвеног трема у Кремљу и одлазили у Успенску цркву. Ту је цара помазао руски патријарх, али круну је сам стављао себи на главу, јер је строго правило ритуала налагало да се цар неће савијати ни пред ким, па чак ни пред поглаварем Православне цркве.
Крунисање императора Николаја Другог и Александре Фјодоровне
Државни музеј ЕрмитажПосле крунисања цар је седао на трон и крунисао своју жену најпре својом круном, затим јој стављајући на главу њену супружничку круну. Током ритуала његова жена је клечала на јастуку поред трона.
Public domain
Цар и царица су затим примали помазање и причест. Цар је причест примао издвојено, као што чине свештеници. Био је то једини пут када се цар, или било који православни мирјанин, могао причестити на тај начин. Затим је цар изговарао заклетву у којој се заклињао да ће чувати монархију и владати праведно.
Током обреда изговаране су бројне молитве и обављане симболичне радње као што је предаја царских регалија: круне, скиптара и орба, као и државне заставе. После крунисања следило је велико славље. У част новог цара привремено су смањивани порези и намети, помиловани затвореници и проглашен је тродневни народни празник.
Getty Images
Георгиј Манајев, Russia beyond
По трећи пут у двадесетом веку муслимани су починили страховите злочине над српским народом Подриња. Чинили су то у циљу остварења давнашње жеље да из овог подручја протерају српско становништво и тако српски народ Босне и Херцеговине заувек одвоје од Србије, његове земље матице. Предвођене потомцима злочинаца из Првог и Другог светског рата, муслиманске хорде извршиле су погром српског становништва. Подриње је било у пламену, а злочини су понегде надмашивали оне из времена турске окупације. Покушај Војске Републике Српске да 1993. године противударом заустави страдање српског народа није успео, јер је генерал Филип Морион спречио улазак Војске Републике Српске у Сребреницу. Међународна заједница је Сребреницу прогласила Заштићеном зоном, која је требало да буде демилитаризована, али то у пракси није учињено. Снаге 28. дивизије су наоружаване и тзв. Безбедносну зону користиле су као полазиште у нападима на српска села под контролом Војске Републике Српске. После тих крвавих похода, враћале су се под заштиту снага УНПРОФОР-а, које нису могле или нису хтеле да их у томе спречавају. Војска Републике Српске је била приморана да, у циљу заштите српског народа, предузме одлучну акцију и елиминише опасност која је претила и њој и српском народу. Планирана, је организована и реализована операцијa „Криваја '95“ у којој су минималне снаге поражене а далеко бројније снаге 28. дивизије напустиле су Сребреницу и кренуле у пробој ка Тузли. У том пробоју из окружења муслиманске снаге су претпеле велике губитке у сукобима са Војском Републике Српске, али и у међусобним сукобима.
Седамдесет година се обично сматра зрелом старошћу у којој би људи требали уживати у пензији, а НАТО савез, који је у Лондону прославио своју годишњицу, требало...
У Србији име генерала Черњајева заувек ће бити везано за српско-турски рат у коме је под његовом командом учествовало преко 5000 руских добровољаца. Међутим, Михаил Григорјевич...
Генерал Иван Бељајев (1875-1957) изгубио је током бољшевичке револуције све што је имао у отаџбини и зато се преселио у Латинску Америку где је остварио своје...
Главни град руске федеративне републике Чеченије, Грозни, нешто је као комбинација, рецимо, Ростова на Дону и Техерана. Величине Сарајева, а у појавном обличју Дубаиа.
Утицајних и значајних личности било је међу професорима чије биографије описује недавно објављена књига „Знаменити професори Ужица” аутора Слободана Радовића. У њој су животописи 29 просветара...
Кримско полуострво је у 18. веку одвојено од Османлијског царства и припојено Руској империји. Овде објашњавамо тај сложени процес у девет једноставних корака, наводи се у...