Растуће самопоуздање Кине истакнуто је у громогласном говору Си Ђинпинга на догађају поводом стогодишњице Комунистичке партије (КП), током којег је обећао да стране силе више неће угњетавати земљу. Ако је некоме био потребан путоказ одакле је Кина, где је сада и куда иде, то је могао да сазна на данашњој прослави 100. годишњице оснивања Комунистичке партије Кине, где је Си Ђинпинг имао пркосно обраћање.
Си је изјавио да „нико не би требало да потцењује одлуку, вољу и способност кинеског народа да брани свој национални суверенитет и територијални интегритет“ и „никада нећемо дозволити никоме да малтретира, тлачи или потчињава Кину“, додајући да ће свако ко покуша да то учини „крвавих глава ударати о велики челични зид који је исковало преко 1,4 милијарде Кинеза“. Такође је похвалио постигнуће „умерено просперитетног друштва“, осврћући се на брзи економски развој Кине.
Запад би можда желео да све ово одбаци као пропаганду, али кинеска путања говори сама за себе. Порука је била јасна, оно што је Комунистичка партија дала је кредибилно и суштинско.
На пример, 1949. године, када је странка први пут дошла на власт, годишњи расположиви доходак износио је само 49 јуана. До 2018. године порастао је на 28.000 јуана (4.030 америчких долара). Бројеви попут ових лепо се уклапају у ширу причу, да је КП трансформисала Кину из подељене, заостале и осиромашене нације у једну од водећих светских економских сила и драматично променила начин живота њеног народа.
Једна од кључних Ксијевих порука Западу била је да ће Кина следити изреку „ако се не поквари, не поправљајте“. Чврсто је дао тон да је развојни пут земље, назван „социјализам са кинеским карактеристикама“ био изузетно успешан. Веома је тешко оспорити ово.
То нам помаже да схватимо ширу тему у Ксијевој реторици, да Кина није спремна да освоји свет или прошири своју идеологију на све нације, како многи верују. Уместо тога, фокусира се на ширу идеју националног подмлађивања. КП оживљава и обнавља земљу из наслеђа невоља и понижења, као што се, на пример, види у хонгконшком закону о националној безбедности, и сада је суверена и способна да се брани, не потчињавајући се западним силама.
Као што је Кси приметио, „Кина се постепено смањивала на полуколонијално, полуфеудално друштво и претрпела је већа разарања него икада раније. Земља је претрпела снажно понижење, народ је био подвргнут великом болу, а кинеска цивилизација је уронила у мрак“. Истичући ово, он је јасно ставио до знања да Кина неће бити авантуристичка, већ да је земља која жели да се одржи и да неће толерисати страну агресију.
И наставио је: „Победа нове демократске револуције ставила је крај кинеској историји као полуколонијалном, полуфеудалном друштву, стању тоталног нејединства које је постојало у старој Кини и свим неправедним уговорима наметнутим нашој земљи од стране страних сила и свим привилегијама које су империјалистичке силе уживале у Кини. Створила је основне социјалне услове за остваривање националног подмлађивања“.
Приоритет је подржавање, одбрана и заштита суверенитета, те је послао снажну поруку о Тајвану, истичући своју „непоколебљиву посвећеност“ према њему, истовремено истичући да Кина има снаге, одлучности и способности да се супротстави растућем западном притиску, посебно из Сједињених Америчких Држава.
Наравно, континуирани успех Кине и новина њеног успона учинили су је толико опасном за статус кво којим је дуго доминирао Запад. Сан многих да ће Кина прећи у либерално, демократско друштво како је расла није се остварио, а то је изазвало бојазан да би Пекингов властити модел могао бити супериорнији.
У овом случају, Ксијеву поруку, која је неким посматрачима показала снагу и тријумф, други ће тумачити као претећу у контексту успона КП-а и новог светског поретка. То несумњиво поставља сцену за велику борбу за моћ 21. века и не бисмо смели да сумњамо да су САД одлучне да је блокирају по сваку цену. Али да ли ће успети? Само ће време показати.
RSS
