Случај Арцаха и одбрана Републике Српске (1)

Објављено: 02.12.2020.год.
фото: © REUTERS / Stringer

Драгоцена искуства и поуке из најновијег рата на Закавказају нам са аспекта геостратегије пружају мноштво корисних информација за припрему одбране Републике Српске

 

Пише Др Небојша Вуковић је сарадник Института за међународну политику и привреду.

Ставови изнети у тексту представљају личне ставове аутора, а не институције у којој је запослен. 

Извор Нови Стандард

Недавно се окончао рат (по мишљењу руског војног експерта Константина Сивкова, тек оружани конфликт)[1] у Закваказју, који је трајао 44 дана. Формално посматрано, зараћене стране су били Република Азербејџан (иницијатор рата) и међународно непризната јерменска држава Арцах (Нагорно-Карабах) на територији Азербејџана, са којом је тесно садејствовала Република Јерменија.

Суштински, био је то сукоб између оружаних снага Јермена у обе државе (свеукупно око три милиона становника, како у самој Јерменији, тако и у Арцаху) и оружане силе више него троструко бројнијих Азербејџанаца (око десет милиона житеља) из којих је у политичком, дипломатском, пропагандном и војно-техничком смислу, као и у људским ресурсима (саветници, инструктори, специјалисти различитих профила), стајала Република Турска (преко 80 милиона становника). Циљ рата био је потпуно азербејџанско заузимање Арцаха и стратешког тампона око њега (седам срезова).


Како је почетком новембра запазио коментатор израелског Бегин-Садат Центра за стратегијске студије (BESA) Лев Стесин, „на стратешком нивоу, Јерменија je у конфликту са Турском, a не са Азербејџаном“.[2] На ово запажање могло би се још додати, зарад прецизности, да је у овом рату „главни извођач радова“ била Турска, а „подизвођач“ Азербејџан за којег су током не предугог трајања сукоба били резервисани крв, сузе и зној (на крају, наравно, и славље). Природно, када је тако манифестан асиметричан однос супротстављених снага, уз присуство низа објективних и субјективних фактора који су ишли у прилог јачој страни, једини исход могао је да буде јерменски пораз (могло би се слободно рећи – капитулација) и азербејџански (турски) тријумф који ће за пет година, по свему судећи, бити сасвим комплетиран.

Рат се завршио уз руско посредовање, споразумом о примирју, по којем ће у делу Арцаха који није војнички пао под Азербејџан бити распоређен контингент руских миротвораца, док ће све остало око Арцаха бити под азербејџанском чизмом, укључујући и срезове које Баку није успео да освоји током рата. Аранжман траје пет година, а продужава се аутоматски ако ниједна страна не изађе из њега.

Када је у мају 1994. године, након вишегодишњег рата између два народа, закључено примирје између Јерменије (Арцаха) и Азербејџана, ситуација је била сасвим другачија – не само да је највећи део Арцаха остао у јерменским рукама, већ је и седам срезова, који су већински били насељени Азербејџанцима, а који окружују ту древну јерменску земљу, остало под јерменском управом. Ти срезови представљали су својеврстан одбрамбени тампон који је Арцаху, у војном погледу, давао не само тактичку, већ и оперативну дубину, и омогућавао организовање јаче и ешалониране одбране.

Реч је о феномену који би се најадекватније могао описати синтагмом Јована Цвијића – „антиетнографска нужност“. У питању је заузимање етнографски туђе области зарад очувања властитих виталних интереса, односно зарад животних потреба сопствене нације. Без тих срезова, Арцах је тешко брањив јер се он не наслања непосредно на Јерменију, већ је спојен са њом само једном саобраћајницом, тзв. Лачинским коридором који такође пролази преко територије једног од тих седам срезова. Након најновијег рата, све јерменске војне тековине из 1990-их година су поништене, пошто уговором о прекиду ратних дејстава Јермени морају оне срезове које нису војнички изгубили да препусте својим љутим непријатељима. Сада, након овог рата, Лачински коридор ће такође бити под контролом руских миротвораца.

Сценарио за Републику Српску

Свеукупно посматрано, у Србији и Републици Српској овај рат у медијској сфери није изазвао пажњу коју иначе завређује. Штета, требало би. Јер оно што се збивало на Закавакзју, и посебно катастрофа која је задесила јерменски народ, са којим српски народ може да пронађе више заједничких тачака за упоређивање, саосећање и идентификацију, може да се понови, додуше у другачијој форми, констелацији и контексту, и на Балкану, односно српском народу или прецизније Републици Српској.

На такав могући сценарио је почетком октобра указао (и фактички га призвао) извесни Емир Суљагић, тренутно директор Меморијалног центра Сребреница. Суљагић је лепо приметио да су одмрзавање сукоба у Нагорно-Карабаху и његов ток од велике важности данас за регион бивше Југославије.
[3] На крају свог кратког огледа, он наводи како је Нагорно-Карабах био рани модел за „успоставу међународно непризнатих ентитета (…)“, док „сада може послужити као модел уклањања таквих ентитета из хисторије“.[4]

Крај Суљагићеве реченице је формално-логички посматрано бесмислен, јер не може Нагорно-Карабах бити модел уклањања нити самог себе, нити себи сличних појава, већ то може бити само оно што се тада у октобру реално и збивало, а то је рат. То је у ствари онај процес/инструмент којег Суљагић и већина његових сународника прижељкују, али још увек немају „петљу“, попут некадашњег генерала Армије БиХ Сефера Халиловића, да то отворено и кажу.


Фото: Танјуг/Зоран Жестић

 

Грађани Бањалуке за тробојком током обележавања Дана Републике Српске, 09. јануар 2017. (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)

 

 

 

 

Сада, када је исход рата познат, и на радост босанско-херцеговачких муслимана сасвим у корист Турске и њеног штићеника Азербејџана, може да се са врло великом сигурношћу претпостави да се у појединим главама наших комшија са друге стране Дрине већ уобличавају призори турских беспилотних летелица како доминирају босанским небом, док доле, на земљи, храбре газије исправљају (пардон, поништавају) једну велику, како недавно рече Бакир Изетбеговић, неправду – Дејтонски мировни споразум[5] – фактички, саму Републику Српску.

Пошто, међутим, о питању рата и мира на овим просторима не одлучују само Срби и босанско-херцеговачки муслимани, као што о скорашњем рату (његовом отпочињању, току, исходу и последицама) на Закавказју нису одлучивали само Јермени и Азербејџанци, ваљало би бацити светло на понашање већих актера током најновијег јерменско-азерског рата, које ови мањи народи перципирају (погрешно или не, тек ће се показати) као покровитеље и кључне помагаче у реализацији/заштити виталних националних интереса.

Поред Азербејџана, ретко где је у исламском свету Турска тако омиљена земља као код босанско-херцеговачких муслимана (као, уосталом, и код оних које живе у Полимљу и Рашкој области). С друге стране, и у Србији (Републици Српској) је немали број људи који се куну у „мајку Русију“ и призивају њену заштиту и помоћ. Ваљало би стога сагледати/анализирати како су се понашале ове две државе током судбоносна 44 дана.

Самоуверена Турска

Какав год став имали према лику и делу Реџепа Тајипа Ердогана, не може се оспорити да је под његовим, скоро дводеценијским вођством, Турска израсла у истинску регионалну силу, способну да пројектује своју моћ у ближе и даље окружење, комбинујући политичке, економске, пропагандно-психолошке и војне инструменте моћи. Турска је већ почетком 1990-их година почела да увлачи споменути Азербејџан у своју сферу утицаја преко трговине, инвестиција, медија, школовања и усавршавања азербејџанског официрског кадра.

Ипак, сви ти поступци били су ограничених размера и домета будући да је Турска тада још увек била чврсто укотвљена у НАТО-у, под америчким надзором, релативно нејаке привреде и скромних финансијских могућности. У међувремену, највише током Ердоганове владавине, свеукупна турска моћ се вишеструко увећала (економија, технологија, финансије, масовна култура и забава, војна индустрија), што је омогућило њеном владару да се осионо понаша на међународној сцени, демонстрира силу према мањим и слабијим државама (на пример према Кипру или Грчкој), док са већим, посебно европским земљама, води непрекидан вербални рат, користећи често вокабулар који није ни дипломатски, нити пристојан.


Фото: Clemens Bilan/EPA

 

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган током завршне конференције за медије на самиту Г20 у Хамбургу, 08. јул 2017. (Фото: Clemens Bilan/EPA)

 

 

 

Поред тога, Ердоган се представља, како то добро примећује француски геополитиколог Александар дел Вал, као „заштитник/лидер сунитског света“ када су му конкуренти ирански шиитски револуционарни исламизам и саудијски вахабизам, али и као национални вођа који „свуда брани турску и туркоманску браћу тамо где су они у опасности“.[6] Тако Ердоган већ дуже време „брани“ вишеструко бројнију „азербејџанску браћу“ од Јермена, и то чини, мора се признати, врло успешно. Још у априлу 2016. године, током краткотрајног оружаног сукоба (четири дана) између оружаних снага Арцаха и Азербејџана, Турска је недвосмислено стала на страну Азербејџана, који је и тада први започео сукоб.[7] Ипак, реална, опипљива и победоносна подршка стигла је током овог рата (септембар-новембар).

Иако овај рат, према мишљењу познатог италијанског војног аналитичара Ђанандреје Гајанија, има све одлике међунационалног конфликта са територијалним, етничким и верским (муслимани против хришћана) мотивима, он може да се тумачи и као део ширег турског офанзивног маневра, односно тај рат се може читати, сматра Гајани, као „последња (за сада) турска ратна иницијатива, након окупације различитих делова северне Сирије, војне интервенције у Либији, и војних провокација учињених на штету Грчке и Кипра у источном Медитерану“.
[8] (Намерно цитирамо ставове Дел Вала и Гајанија будући да се ради о западним аналитичарим који нису русофоби; штавише, показују благу наклоност ка Русији.)

Свеукупно, што симболички, што у значајнијем обиму, турска војска је присутна у 13 земаља (Кипар, Сирија, Либија, Ирак, Азербејџан, Сомалија, Катар, Авганистан, Албанија, Либан, БиХ, КиМ-Србија, Судан).
[9] Но, вратимо се Кавказу. Турски геостратегијски циљ је у овом рату остварен само делимично. Азербејџан јесте повратио највећи део територија које је изгубио почетком 1990-их година (остатку се може надати након пет година), али између Турске и азербејџанске покрајине Нахчиван и главнине територије Азербејџана и даље нема директне копнене везе, јер се између њих налази уклињена територија саме Јерменије, понегде ширине свега тридесетак километара, односно тзв. Мегрински рејон. Још док је рат био у пуном јеку, руски стручњак за Кавказ Александар Крилов констатовао је да данас Анкара у Арцаху без сумње решава властите задатке, али да тај правац за њу има секундарни значај, односно да је за њу главна ствар заузимање Мегрија. То је, сматра Крилов, „вероватно главни циљ Турске у региону“.[10]

Идентично упозорење сународницима упутио је, отприлике у исто време, и председник парламента Јерменије Арарат Мирзојан који је устврдио да уступање Арцаха значи уступање Мегрија, а потом и предају самог Јеревана. Циљ рата је претварање Јерменије у јадан реквизит (в бедную бутафорию), можда њено брисање са политичке карте и потпуно истребљење.
[11] На јерменску жалост, један део ове турско-азерске агенде је већ реализован. У сваком случају, Турска би преко територије Азербејџана могла много лакше да пројектује свој утицај даље, преко Каспијског мора на Средњу Азију.
Наравно, Турска није велесила, и њена моћ такође има знатних „шупљина“. Технолошки, она још увек значајно заостаје за главним центрима иновација и производње софистикованих система електронике, комуникација, као и када је реч о класичној машиноградњи. Тако се испоставило да „славна“ турска беспилотна летелица „бајрактар“, у ствари, и није баш турска, с обзиром да барем десетак важних компоненти (на пример мотор и камера) нису домаће производње, већ су увезени са Запада.

 AFP Photo

 

Турски дрон „бајрактар TB2“ у војној ваздухопловној бази Гецтикале близу Фамагусте на Северном Кипру (Фото: AFP Photo)

 

 

 

Такође, финансијска ситуација није сјајна – доста инвеститора напушта ову земљу, а турска лира је у паду, па је турски кредитни рејтинг означен са Б2, што је на нивоу Египта, Руанде и Јамајке.[12] С друге стране, посебно када је реч о војној индустрији, Турска с времена на време направи значајан корак напред. Крајем октобра ове године обзнањено је конструисање првог турског беспосадног пловила Улак (Ulaq), са врло напредним технологијама које ће имати радијус од 400 км и брзину од 65 чворова на сат.[13]

Може ли и колико дуго Турска да одржава своје империјалне амбиције, остаје да се види. Чак и после Ердогана, када једног дана оде са власти, не треба очекивати да ће Турска тек тако одступити од своје политике неоосманизма, упозорава Дарко Танасковић.
[14] Ипак, једна друга сила се још увек нада да ће некако спласнути турске геостратегијске аспирације, да ће Турска у међувремену банкротирати, да је са Турском могуће начинити трајнији компромис, и да се од Турске може створити поуздан, ако не савезник, онда макар партнер, мада су у данашњем свету обе ове речи – савезник и партнер – у знатној мери обесмишљене и испражњене од садржаја. Знају то добро у Јерменији.

Неодлучна Русија

Из протеклих догађаја, ако је ишта несумњиво, јесте чињеница да је Турска савезник Азербејџана и да је Азербејџан напао Арцах, односно Јермене (дакле, започео рат). Пратећи интензивно рат на Кавказу, међутим, никако нисам могао да одгонетнем шта данашња Русија дође Јерменији, односно јерменском народу?

За почетак, треба да се пође од просте и несумњиве чињенице. Јерменија није најавила излазак из ОДКБ-а, није ни званично покренула процедуру напуштања, а камоли изашла из „руског НАТО-а“ чији је члан од зачетка тог одбрамбеног савеза. Није изашла ни из режима обједињеног ПВО-а (Руска Федерација и Јерменија). Дакле, делује на први поглед, ипак савезник. Чак и након тзв. обојене револуције у Јерменији 2018. године. Ипак, током овог последњег кавкаског рата, Русија се држала уздржано, за разлику од Турске чији су, како сами руски медији преносе, тројица генерала и двеста војних саветника
[15] (не заборавимо дронове) донели победу Азербејџану.

Када једна држава неће да помогне другој, такво поступање може да „оправда“ са стотину разлога. Руски председник Владимир Путин определио се за не баш оригиналан изговор – међународно право. Како је рекао у једном интервјуу, сажето препричано, заштита ОДКБ-а односи се само на територије држава-чланица, Јерменија није била нападнута, а Арцах није Јерменија, чак ни Јерменија није признала Арцах. Дакле, по међународном праву, та територија је Азербејџан – из чега произилази да он има право на ту област.
[16] Напомена како чак ни Јерменија није признала Арцах није ни умесна, ни фер. Како каже латинска пословица – што је допуштено Јупитеру, није допуштено волу (Quod licet Iovinon licet bovi).

Јерменија је у прошлости пажљиво избегавала пружање повода Азербејџану за рат (casus belli), дакле да призна Арцах или да га припоји себи. Да је то учинила, осим што би пружила сјајан легитимитет азербејџанском нападу, притисак тзв. међународне заједнице на малу и сиромашну кавкаску државу био би неподношљив. Тај „луксуз“ давања признања могу себи да приуште веће и јаче државе (као што је Турска својевремено признала Северни Кипар). А иначе, Русија се држи међународног права као „пијан плота“. Осим када својеручно посеје и узгаја туце непризнатих државица на пост-совјетском простору (Придњестровље у Молдавији, Донбас и Луганск у Украјини, Абхазија и Јужна Осетија у Грузији… беше некад и Аџарија), а неке, богами, и призна. И осим када део друге државе (Крим) припоји себи без њене сагласности (Украјине).

Путиново објашњење са међународним правом примљено је у српској јавности „здраво за готово“. Ипак, да ли оно реално објашњава мотиве руског понашања? Да је којим случајем Азербејџан, попут Грузије или Украјине, током последњих деценија од стицања независности, формулисао као свој политичко-безбедносни приоритет учлањење у НАТО, бранила би Русија оберучке Арцах (упркос међународном праву), исто онако одлучно како је то чинила у случају Абхазије или Јужне Осетије, зато што је још 1994. године Алијанса установила правило да нема учлањења у њу без решених територијалних спорова и питања.

Примарна мотивација руских интервенција у Грузији или Украјини (и креирања непризнатих ентитета) било је спречавање учлањења тих држава у НАТО. Азербејџан је по том питању свакако био мудрији. Мада, Азербејџан је учинио једну другу, врло интересантну ствар – током рата, он је фактички претпочинио своју оружану силу једној другој армији (турској), која је, гле чуда, још увек део НАТО.

Фото: AFP/Arif Akdogan/Anadolu Agency

 

Турски министар одбране Хулуси Акар (у црном) са припадницима оружаних снага Турске током заједничке војне вежбе са Азербејџаном, Перекешкул, 13. август 2020. (Фото: AFP/Arif Akdogan/Anadolu Agency)

 

 

 

Дакле, то што је Путин навео сигурно није разлог руске апстиненције. Осим тога, територија Јерменије је током овог четрдесетчетвородневног рата више пута нападана (бомбардовање Вардениса, обарање јерменског СУ-25 над њеном територијом, уништавање ракетног постројења у срезу Гехаркуник, обарање азербејџанских дронова над Јереваном),[17]али на све то Москва је, како добро примећује јерменски коментатор Давид Степањан, затварала очи, док се Јерменија није ни обраћала ОДКБ-у, схватајући фиктивну суштину тог савеза, већ директно Русији.[18] Поред тога, у јулу ове године, када су на граници између Јерменије (дакле, не Арцаха) и Азербејџана (опет на његову иницијативу) избили озбиљни оружани окршаји (више мртвих са обе стране), Јерменија је затражила посебно заседање у оквиру ОДКБ-а, које, међутим, никада није одржано.[19]

Пошто је аргумент са међународним правом и компетенцијама ОДКБ-а плитак, руска „дворска“ аналитика и њени домаћи преписивачи дохватили су се друге тезе – не би се Јерменима догодила катастрофа само да су у Јерменији биле на власти проруске странке, и да Јерменија није окренула леђа Кремљу. Зато, да би се оспорио овај аргумент, вратимо се само за тренутак у април 2016. године, када је између Арцаха и Азербејџана избио краткотрајан, али изузетно жесток четвородневни оружани сукоб.

Тада је у Јерменији на месту председника био Серж Саргсјан, а премијер Овик Абрамјан, обојица из Републиканске странке Јерменије. Реч је о странци повезаној са јерменским олигарсима, који су опет са своје стране били, а вероватно и остали, у добрим односима са руским бизнисменима. Рекло би се – проруска власт. Међутим, и тада, 2016. године, руска реакција на изузетно јак азербејџански напад била је врло уздржана, и Русија је једино имала функцију посредника. Нешто доцније „зли језици“ у Русији сугерисали су како је Кремљ још онда прижељкивао да уведе своје миротворце у Арцах, управо тамо где су азербејџанске трупе напале – на северу, у рејону Мартакерта, и на југу, у рејону Хорадиза.
[20]

Одржавање „баланса”

Наиме, по овом тумачењу, у Кремљу је постајао сценарио – кратак, али жесток сукоб у коме Азербејџан брзо напредује, док Јерменија тражи помоћ од ОДКБ-а/Русије, и убрзо после тога миротворци се распоређују у Карабаху, а Русија стиче полуге управљања и над Јерменијом, и над Азербејџаном. Међутим, 2016. године се нису стекли основни услови за тако нешто – Азербејџан тада није направио никакав већи напредак (дронови нису коришћени у великој мери и јерменски отпор је био тврд), а Саргсјан (наслућујући можда руску тактику) није затражио помоћ Москве, већ је одмах по потписивању примирја отишао на заседање Европског парламента у Берлин, где је наводно изјавио да Јерменија од сада нема политичког покровитеља, што је био сигнал Западу за могућност зближавања.
[21] Тиме је, према неким тумачењима, себи потписао политички крај, односно лишио себе руске подршке.

Две године касније, многим посматрачима биће изненађујућа индолентност Москве када су Саргасјана незадовољна јавност и опозиција приморали на оставку. Међутим, паралелно са тим догађајима, појавила су се сведочанства у којима се недвосмислено наводи да су „побуњеници“ око Никола Пашињана имали контакт са руским званичницима и службеницима амбасаде РФ, и да је суштински, захваљујући изостанку било какве подршке из Москве Саргсјану, преврат извршен глатко и без насиља.
[22]

Из перспективе савезничких односа Русије и Јерменије, увек је био проблематичан и вишегодишњи (деценијски) трансфер убојитог руског наоружања у Азербејџан, који је, поред Турске, кључни јерменски непријатељ. Јерменска страна је ту трговину с времена на време спочитавала Москви јер, мора се признати, ствар делује врло чудно – имаш стратешког савезника чијем крвном непријатељу „немилице“ продајеш властито наоружање. Било би то као када би САД, мимо Израела, снабдевале Хамас или Хезболах својим најсавременијим системима за, рецимо, противавионску или противтенковску борбу. У руској аналитици и званичном ставу Кремља, продаја оружја Азербејџану се образлаже ставом да се тако одржава баланс у региону (а какав је „баланс“ у питању, видело се током овог последњег рата).

Када су се 2016. године у јерменској јавности узбуркали духови због те продаје, тадашњи потпредседник руске владе, код Срба врло омиљени Дмитриј Рогозин, одговорио је недипломатским речником, поручивши како је (код Јермена) у питању, хајде да будемо пристојни у преводу, „вербална дијареја“ (словесный понос), како ће Русија наставити да продаје оружје Азербејџану, како они (Азербејџанци) то оружје плаћају, и наравно, како се том продајом одржава баланс.
[23]

Фото: kremlin.ru

 

Председник Азербејџана Илхам Алијев и председник Русије Владимир Путин током заједничке конференције за медије након састанка у Сочију, 01. септембар 2018. (Фото: kremlin.ru)

 

 

 

Ако неко у српској јавности мисли да та трговина заиста није проблематична, замислимо следећу ситуацију – Србија је у ОДКБ-у, има на својој територији руску војну базу, и стицајем околности још постоји РСК, као непризнат ентитет којег Хрватска хоће да поврати милом или силом. И Русија испоручује тој истој Хрватској, рецимо, сто тенкова, шездесет хеликоптера, више десетина самоходних хаубица, вишецевних бацача ракета, комплекс С-300… (ово је само део оружја испоручен Азербејџану). Да ли то изгледа као савезничко понашање? Дакле, и овај „аргумент“ – да би Русија била ангажованија у последњем рату да је у Јеревану била проруска власт – пада у воду.

Русија је могла значајно да помогне Јерменији а да уопште не улази у рат са Азербејџаном (Турском). Како? Прво незгодно питање за Кремљ гласи: Да ли је руско руководство знало да Азербејџан припрема општи напад 27. септембра? Ако није, мада је тешко у то поверовати, онда је у питању још један велики „кикс“ руских обавештајних структура. Ако јесте – ако је Москва знала шта се спрема и када се спрема, зашто информација није прослеђена у Јереван, односно Степанакерт? У анализи руских војних стручњака, поред низа замерки јерменској страни, али и похвала борбеном моралу, посебно се истиче запажање да је преломни период овог рата заправо његов почетак, односно првих три-четири дана. Још давно је запажено „да савремени услови вођења рата све више показују тенденцију тражења одсудних решења у почетној фази“.
[24]

НАСТАВАК

Извор 
Нови Стандард

 


Кључне речи:

(0)

Остале вести из рубрике

Анализе

Међудржавни односи Русије и Србије

Председник Србије Александар Вучић састаће се данас у Сочију са председником Владимиром Путином. Преглед међудржавних односа Руске Федерације и Републике Србије

Бивши командант Северне флоте: „Курск“ страдао због судара са НАТО подморницом
Бивши командант Северне флоте: „Курск“ страдао због судара са НАТО подморницом

Бивши командант Северне флоте адмирал Вјачеслав Попов описао је за РИА Новости ситуацију у којој је страдала нуклеарна подморница...

2021-11-22 09:26:19

РТ: Француска и Немачка одбациле руски план за мир у Донбасу, откривају дипломатске депеше
РТ: Француска и Немачка одбациле руски план за мир у Донбасу, откривају дипломатске депеше

Предлог Москве да Украјина прекине крваве борбе на истоку земље тако што ће сести за сто...

2021-11-18 10:39:50

РТ: Америчка војска прикрила свој ратни злочин у Сирији – „Њујорк тајмс“
РТ: Америчка војска прикрила свој ратни злочин у Сирији – „Њујорк тајмс“

Америчка војска покушала је да прикрије смртоносни напад на сиријске цивиле у којем је убијено чак...

2021-11-14 07:55:25

РТ: САД упозоравају ЕУ да би Русија могла да изврши инвазију на Украјину - извештаји
РТ: САД упозоравају ЕУ да би Русија могла да изврши инвазију на Украјину - извештаји

Амерички званичници упозорили су своје европске колеге да Москва можда планира инвазију на Украјину, а Вашингтон...

2021-11-12 10:57:56

Јовановић: Наши државници морају да траже пуно спровођење Резолуције 1244 - обавезе према Србији нису спроведене
Јовановић: Наши државници морају да траже пуно спровођење Резолуције 1244 - обавезе према Србији нису спроведене

\"Забринут сам што представници Србије не траже да се спроведе одредба о праву за повратак 250 000 Срба. Што не траже повратак 1999 војника српске војске на Косово и Метохију. А то није мало, јер на целом КиМ сада има око 3-4 хиљаде припадника Кфора\"

2021-11-11 09:01:35

Јовановић: Запад принуђен да одступи од једностраних потеза
Јовановић: Запад принуђен да одступи од једностраних потеза

Бивши министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је да је последња седница Савета безедбности УН о БиХ врло значајна јер су западне силе биле принуђене да одступе од једностраних потеза, а првенствено од наметнутих одлука високог представника.

2021-11-04 10:15:56

РТ: Авганистански војници и обавештајци које су обучавале САД придружују се терористима да би се „одупрли“ талибанима – извештај
РТ: Авганистански војници и обавештајци које су обучавале САД придружују се терористима да би се „одупрли“ талибанима – извештај

Талибани су дуго оптуживали Вашингтон да финансира ИСИС, а сада су индиректно у праву, јер се...

2021-11-01 09:25:56

Ставридис: Путин паметан тактичар са великим апетитом за ризиком
Ставридис: Путин паметан тактичар са великим апетитом за ризиком

Руски лидер се појављује као паметан тактичар у позадини покушаја НАТО-а да се фокусира на Кину,...

2021-10-31 11:18:30

РТ: Бајден навео да се „Америка вратила“. Док се мир на Балкану руши, да ли то значи још америчких несрећних авантура?
РТ: Бајден навео да се „Америка вратила“. Док се мир на Балкану руши, да ли то значи још америчких несрећних авантура?

Пише Џулијан Фишер за РТ Уз упозорења да би нове тензије између Београда и Приштине могле да...

2021-10-29 10:00:33

Украјина крије ултрадесничара од највернијег савезника – САД
Украјина крије ултрадесничара од највернијег савезника – САД

Вашингтон тражи да Кијев барем казни америчког ултрадесничара. Кју клукс клан се преселио у Кијев, хоће ли амерички нациста бити враћен у домовину?

2021-10-28 16:38:47

РТ: „Легитимизација операције сецесије“: Kако Пентагон намерава да ојача способности приштинских снага
РТ: „Легитимизација операције сецесије“: Kако Пентагон намерава да ојача способности приштинских снага

Пентагон је саопштио да су министарства одбране Сједињених Држава и самопроглашеног Косова одржала билатералне консултације на којима су разговарали о приоритетима за безбедносну сарадњу и спровођењу плана за приштинске безбедносне снаге. Истовремено, Москва сматра озбиљним проблемом кораке ка стварању „војске Косова“ које подржавају Вашингтон и његови партнери. Према речима Василија Небензје, сталног представника Руске Федерације при УН, „треба поставити чврсту баријеру против таквих идеја“. Он сматра и да изостанак реакције западних држава, препуштајући се деловању Приштине, доводи до отвореног сукоба Приштине и Београда. Међутим, према мишљењу стручњака, САД и друге западне земље неће се мешати у незаконите кораке Приштине. Истовремено, према прогнози политиколога, српске власти вероватно неће подлећи таквом притиску.

2021-10-25 10:08:07

Караџић: Били смо поучени искуствима из вековне борбе за слободу, нарочито Устанком из 1875-1876. године када смо, и поред успеха, остали без ичега и добили Аустроугарску као протектора
Караџић: Били смо поучени искуствима из вековне борбе за слободу, нарочито Устанком из 1875-1876. године када смо, и поред успеха, остали без ичега и добили Аустроугарску као протектора

У Народној скупштини Републике Српске од првог дана успостављена је једнакост и слобода, однегован културан и господствен однос према себи и према другима, а достојанствен наступ и аргументи постали слика народа који представља и за чије добро делује, рекао је у ексклузивној изјави за Срну први предсједник Републике Српске Радован Караџић.

2021-10-24 09:01:10

РТ: Крај капитализма, трансродна деца, НАТО, Други светски рат, цензура и још много тога: О чему је Путин говорио на „Валдају“
РТ: Крај капитализма, трансродна деца, НАТО, Други светски рат, цензура и још много тога: О чему је Путин говорио на „Валдају“

„Сутра би могле да се појаве ракете код Харкова. Шта ћемо по том питању? Не постављамо ми своје пројектиле тамо, они нама гурају своје под нос.“

2021-10-22 10:03:51

Какав је психолошки профил направила ЦИА за Караџића, Милошевића и Младића
Какав је психолошки профил направила ЦИА за Караџића, Милошевића и Младића

Амерички обавјештајци слали су извјештаје о српским лидерима , процјењујући какве су њихове личности, шта могу бити њихове слабости, како им приступити.

2021-10-21 09:15:35

Поуздани „Спутњик“ у борби против COVID-19
Поуздани „Спутњик“ у борби против COVID-19

Након што је Русија прва у свету регистровала вакцину "Спутњик V", њу су искритиковали на међународној...

2021-10-20 13:47:42

Бошко Антић: Ово су иницијатори догађаја на Косову и Метохији
Бошко Антић: Ово су иницијатори догађаја на Косову и Метохији

По ко зна који пут Шиптари су упали на северни део наше јужне покрајине, наоружани до...

2021-10-16 13:25:14

РТ: ЕУ империја: Брисел држао Босну на повоцу деценијама, а сада је постала ново бојно поље против „руског утицаја“
РТ: ЕУ империја: Брисел држао Босну на повоцу деценијама, а сада је постала ново бојно поље против „руског утицаја“

Пише за РТ Глен Дизен, професор на Универзитету Југоисточне Норвешке и уредник часописа „Russia in Global Affairs journal“

2021-10-15 14:41:39

Медведев: САД-у није потребно ништа од Украјине, осим сукоба са Русијом
Медведев: САД-у није потребно ништа од Украјине, осим сукоба са Русијом

\"Садашње власти Украјине апсолутно зависне, а земља је под директном страном контролом\"

2021-10-11 07:23:33

„Милошевић – против НАТО злочина, за нови свет“: Међународна конференција
„Милошевић – против НАТО злочина, за нови свет“: Међународна конференција

Под овим насловом данас је одржана Међународна интернет конференција поводом 80 година од рођења и 15...

2021-10-01 09:15:34

„Рат у Авганистану за нас постао стратешки неуспех“
„Рат у Авганистану за нас постао стратешки неуспех“

Америчка војска претрпела је стратешки неуспех у Авганистану иако је испунила део постављених задатака, изјавио је...

2021-10-01 06:00:39

„Могућност војног сценарија није искључена, јер видимо непрестане нападе на српско становништво“: Председник Балканског клуба МГИМО Министарства спољних послова Русије
„Могућност војног сценарија није искључена, јер видимо непрестане нападе на српско становништво“: Председник Балканског клуба МГИМО Министарства спољних послова Русије

На барикадама Срби скандирају "Косово је Србија", без граница и препрека на путевима. Сукоб је ескалирао...

2021-09-28 09:13:05

„Руска газета“: Руски стручњак разбио западне митове о босанском рату
„Руска газета“: Руски стручњак разбио западне митове о босанском рату

Босански рат 1992-1995 постао је еклатантан случај фалсификовања историје и приписивања кривице за међунационалне сукобе на један народ - Србе

2021-09-16 14:06:28

Сарајево и Сребреница: Трагичне странице у новијој историји Срба
Сарајево и Сребреница: Трагичне странице у новијој историји Срба

Када се помене грађански рат у Босни и Херцеговини (БиХ) 1992-1995, када су се у бившој...

2021-09-15 07:32:05

RT novi pocetna analize
baner rakija desno analiza
baner apartman desno / analiye
baner obzor desno - analiza

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: