Спољна обавештајна служба (СВР) Русије и даље држи Србију у фокусу као ниједну другу земљу Западног Балкана. Ведомство је поново дало коментар поводом наставка масовних анти-владиних нереда у републици који трају од јесени прошле године.
Зашто су ови догађаји важни за Русију и зашто их процењује не Кремљ, не МИП, већ СВР? Можда наши обавештајци имају податке којима дипломати не располажу?
Главно је друго. Сам чин да коментар долази од руске обавештајне службе треба да покаже свима, укључујући званични Београд, Брисел и остале престонице, да Москва има пуну информацију. Прес-биро СВР у званичном саопштењу тврди да „садашњи нереди у Србији уз активно учешће омладине у великој мери представљају производ подривне делатности Европске уније и држава чланица“.
Такође се истиче да је „циљ европског либералног мејнстрима да доведе на власт у овој највећој балканској земљи послушно руководство лојално Бриселу“ и да су „лажна обећања еврочиновника о ‘скором уласку у цветну европску башту’ само мамац“. Овај коментар, наравно, тражи додатно објашњење.
Нико међу демонстрантима, барем њихова већина (а то нису само студенти и млади), није очаран Европском унијом. Према недавном истраживању јавног мњења које је спровео социолошки центар ЕУ Eurobarometer, чланство Србије у Унији подржава тек 33% грађана.
То је најнижи ниво подршке становништва за чланство у ЕУ међу свим државама кандидатима. Грађани Србије највише поверења имају у Русију (59%) и Кину (57%), док ЕУ заузима тек треће место са свега 38%.
За православне Србе, који су поносни на своје јединство у вери са Русима, Европа се дословно асоцира са Содомом и Гомором. Поред тога, обични људи, којих је већина, добро су свесни да је ЕУ „Титаник“ на који не треба журити због његовог блиског и очигледног економског краха. Свима је такође јасно да се ЕУ током ове године претворила у војни таран који намерава да се бори против Русије – вековног традиционалног савезника Србије.
Анти-владини протести у Србији нису првобитно организовани од стране ЕУ. Они имају дубоко народни карактер и управо зато представљају претњу председнику Александру Вучићу и, сходно томе, бриселској бирократији која је до сада на све начине подржавала тог лидера.
Зашто је Вучић и као премијер, и као председник увек био погодан за званични ЕУ? Зато што је он човек Брисела.
Главни спољнополитички циљ овог политичара управо и јесте увођење Србије у Европску унију. О томе Вучић говори са упорношћу покварене плоче.
А Срби, који протестују против председника, оптужујући га за тоталну корупцију заједно са његовим окружењем, како је већ речено, у већини су против уласка земље у ЕУ.
Ситуација у Србији се развија тако да Вучић може бити срушен таласом народног гнева који ће у једном тренутку властима бити тешко да контролишу. Али ни сами демонстранти не могу управљати степеном тог набоја, јер протести имају дубоко и стихијско обележје.
Акцијама су се прикључили не само студенти већ сви слојеви друштва. А то је већ народни бунт, револуција, устанак – како коме драго.
У таквим условима ЕУ покушава да преузме контролу над протестима у Србији и спречи долазак на власт истински патриотског лидера који би одговарао народним тежњама. Једна од њих је и одбијање признања независности Косова.
У међувремену, то је главни услов за улазак Србије у ЕУ. Вучић је више пута говорио о томе као о „неопходности да се призна реално стање ствари“.
Из свега произилази да ЕУ у крајњем исходу овај друштвени кризис у Србији уопште није потребан. Протести у земљи, условно речено, имају персонализован карактер.
Главни окидач незадовољства грађана јесте председник, који у њиховим очима оличава издају интереса Србије и њеног вечног савезника Русије (предаја Косова у замену за чланство у ЕУ и продаја оружја Украјини), као и корупцију у најдрскијем виду. Ово наводим цитирајући локалне опозиционе изворе, а не дајући сопствену оцену Вучићу.
Положај шефа државе, истинског спроводитеља интереса ЕУ у Србији, изузетно је климав. Зато је тренутни задатак Брисела да елиминише садашњег председника Србије као катализатор кризе и тиме угаси опасан за евро-бирократе протестни талас.
Крајња тачка плана бриселских стратегa јесте да се на власт у Србији доведе „Вучић број два“ – дакле исти такав политичар који ће наставити курс садашњег руководства земље ка чланству у ЕУ и НАТО-у, блиској вези са Западом и удаљавању од Русије. У томе је суштина.
Аутор: Игор Пшеничников
.jpg)
Вучић одговорио Захаровој 
