ИЗ ПИТОМАЧКОГ ДНЕВНИКА

 

 

 

 НА ЈЕДРА

 

Освануо је ведар и сунчан дан. Ветар лагано дува кроз конопе и јарболе с крстовима на “Јадрану”. Стојимо постројени на палуби с једне и друге стране предњег јарбола. Осам је часова! Подиже се поморска застава, која се кроз шуму конопа залепрша на сошњаку.

 

              “На једра!” - зачу се глас главног бродарског са палубе.

 Брзо скидамо ципеле и чарапе, слажемо их поред јарбола. У року пет секунди предњаци крећу уз припоне а остали за њима, провлачимо се кроз кош и стижемо на своја места према распореду за разапињање и убирање једара. Ја сам на доњем(дебленом) крсту, на левој страни - број Б2. Изнад мене још више налазе се они на горњем(слеменом) и средњем крсту(кошном). По команди размићемо се, верући се босим ногама по конопу, телом припијени уз крстове, рукама дрешимо крсна једра на јарболу високом нешто преко 37 метара. Кроз конопе и ветар чује се глас са командног моста:

 “Не сме се, другови питомци, гледати у ноге, већ у руке, јер је важније да се рукама ухвати за коноп, кад се добро ухвати за коноп не може се никада пасти, па макар ноге лебдиле у ваздуху”.

             
Кроз три-четири минута разапели смо једра и спустили се на палубу. Опет смо постројени поред јарбола.

             
“Које смо конопе одрешили”, зачу се глас бродарског показујући у друга до мене.

             
“Друже старији водниче, одрешили смо трбушне и помоћне убраље и са извлакачима шкота спустили...”, одговори спремно Ђорђе Милановски.

             
Сваки коноп на овом броду има своју намену, место и назив. Сви су уредно сложени, подвезани, обешени...Сложени су у венац, у плочу, у осмицу, намотани на бубањ. Неки су сложени у дугачке војеве или у змију. Морамо да пазимо на настави и научимо назив сваког конопа и чему служи, јер за време једрења или олује, погрешно затегнут или попуштен коноп, може довести брод и посаду у опасност. Да се разапне само једно једро, а њих је 12, треба повући или попустити десетак разних конопа истовремено. Потребно је научити руковати овим конопима, али и бити способан да касније учиш друге, и по дању и по ноћи, у луци и у пловидби, па и онда кад те из сна пробуде.

 

 

КРОЗ КВАРНЕР

 

 

 Већ више од једног часа пловимо кроз Кварнер. Дува јака бура. Море је побеснело, изнад њега је слој морске прашине - распршене водене капи. “Јадран” се љуља, ваља, посрће... Ветар звижди кроз конопе, јарболе и крстове. Хладно је, сви смо мокри. Сваког тренутак очекује се команда: “На једра”, а онда треба бос по смрзнутим припонама на јарболе. Пала је ноћ, све је као у паклу. Стојим на кормилу и јсдва држим точак, а кад треба променити курс помаже ми Кучо, који стоји на левом боку. Прамчани део преливају валови. Први пут сам у оваквој олуји. Одмах по испловљењу из Пуле одјекнуо је глас команданта:

 

 “Припреми брод за тешко море!”

Сви су на својим местима. Они који нису на служби склонили су се. Ништа није стабилно под ногама, палуба као да се креће. Мало ко је вечерао. Морска болест се види на сваком лицу. Командант брода стоји на командном мосту, блед и погледа упртог у море. Види се да и њему смета море, али свако то подноси на другачији начин. Командант је смирен, па је одмах лакше. У тешким ситуацијама сви погледи су упрти у њега. Док га посматрам, улажући максималан напор да држим точак у рукама, размишљам о томе како сам замишљао команданта једног оваквог брода у оваквој ситуацији читајући књиге о славним поморцима и гусарима. Знам да наш командант никада не би напустио свој брод, па ма шта му се десило.

Брод је за сваког поморца друга, често и прва, кућа па је љубав према броду и осећај припадности посади једног брода изражена. Неписани закон о понашању помораца је да се брод напушта само онда када нема другог излаза и то у последњем тренутку. Већ је постало легендарно да командант последњи напушта свој брод или чак тоне са њим.

 

На побеснелпм мору „Јадран“ се љуља, ваља.  посрће...

 

 

 

 

Следећи дан, кад се време донекле смирило, сви питомци једногласно причају о команданту брода и његовој смирености. Уз причу о храбрости команданта, много је шала на рачун оних који су ноћас били “избачени” из строја, а сви су то на свој начин осетили.Право поморачко крштење.

 

 

ДОВИЂЕЊА, ВИДИМО СЕ ОПЕТ!

 

 

Данас се завршава последњи дан нашег питомачког укрцања На ”Јадрану”. За три године школовања провели смо скоро четири месеца на њему у више наврата. Никада боље нисмо очистили брод као јутрос. Нико данас није забушавао. Једна група четкама пере палубу, друга је брише, трећа слаже конопе, четврта до усијања брише све што је од месинга, тако да се на уређајима може огледати. Нико данас не забушава.

 

 

Рубни поздрав приликом упловљавања у матичну луку после вишедневног крстарења

 

 

 

Постројени на палуби - с једне стране питомци, с друге стране посада - слушамо поздравне речи команданта брода и захвалницу нашег класног сатрешине. Погледи полако лутају по деловима брода, свако гледа оно што је на њега оставило најлепши утисак. Време је лепо, маестрал тихо дува кроз снаст брода. Гледам предњи јарбол и крст на коме сам много пута разапињао и убирао једро, припоне по којима сам се пео свако јутро.

 

 У колони по један напуштамо брод преко сиза, уз звуке бродске сирене у знак поздрава. Поздрављамо заставу и брод. Свако од нас има морнарску врећу са својом опремом, а у глави мноштво различитих успомена за овог брода. Интересантно, размишљам само о ономе што је било лепо.

             
Полако се удаљавамо ка нашим зградама. “Јадран” остаје иза нас, још лепши и изазовнији.

             
Довиђења, видимо се опет! То као да каже он нама, али и сваки од нас њему.

 

 

 

           

 

ПОВОЉАН ВЕТАР У ЈЕДРА СЛАВЉЕНИКУ

 

            На овом броду, на његовој палуби, његовим јарболима и једрима многи су стекли обецеду тешког и истовремено драгог, плавог и немирног мора. Пловити и успешно савладати тај елеменат посебно се доживљава на овом једрењаку и дуго година након укрцања на њему у сећању су високи, витки, јарболи, његеве замрзнуте припоне и натегнута једра.

 

 

 

Теглење “Јадрана” чамцима на весла

 

 

 

На 18 крстарења ван Јадранског мора брод је посетио: Оран, Тунис (4), Малту (8), Пиреј (7), Гибралтар (5), Лисабон (3), Казабланку, Малагу, Палма де Мајорку, Порто Гранде, Мадеиру (2), Кадикс, Ајачио, Вилфранш, Ираклион, Бејрут (3), Мармарис, Истамбул (2), Констанцу (2), Варну, Солун (2),   Напуљ, Александрију (3), Порт Саид (2), Суец, Триполи (Либан), Триполис (Либија), Самос, Сулину, Бургас, Кавалу, Атос, Патрас, Хамилтон (Бермуди), Њујорк, Бостон, Вера Круз и Порто Делгаду (Азори), Шербур, Ротердам, Хамбург, Кил, Гдињу, Стокхолм, Копенхаген, Осло, Портсмут (2), Латакију, Родос, Бенгази, Порт Судан, Крф (3), Тулон и Ливорно. На тим путовањима брод је препловио близу 80.000 миља, а по Јадранском мору око 410.000 миља.

 

Љуљање и ваљање на таласима мора у бури или по југу, пун каблић после тога и тешко дизање сидра давно су пали у заборав, а остало је оно најлепше стечено за четири месеца пловидбе на њему - љубав за брод која се  стекне на овом једрењаку. Ту се доживи сва она романтика и оствари машта из детињства и осети сва суровост мора када “побесни”. “Његов лепи изглед”, записа један од питомаца који је на њему постајао поморац, “многобројни успеси бацали су у засенак ону другу страну, нераздвојно везану за живот морнара, живот често груб и мукотрпан по оној старој морнарској ‘морнарски хлеб има седам кора’. Они што су га познавали са стране никад нису видели и ту страну брода. Кроз њега су гледали далеки свет, велике градове… Пред очима су им били бучни дочеци у тим светским лукама, банкети на чистој палуби ‘Јадрана’, доживљаји људи који плове њим. И зато се увек наметало питање оних на њему и оних са стране ‘а где ли ће ове године”.

Нове генерације плове на овом поносном старцу, а у очима старих помораца који га поздрављају скинуте капе и салвама из старих топова изазива дивљење и сузу у оку. Он их подсећа на младост, на дане када су у невремену говорили “ко ме гурну на море” и када су једва чекали да поново заплове када су на копну - као и сви морнари света.

Пажња која се посвећује овом броду указује да ће овај лепи брод, са својим белим једрима и витким јарболима, још дуго година пловити Јадраном и другим морима, да ће пристајату у многе луке и одушевљавати присутне на обали, а многим генерацијама поморских официра и подофицира био је и остао тешка, али најдража, њихова учионица које ће се сећати читавог живота.

Повољан ветар у једра слављенику! Нека још дуго година  плови морима и океанима! Његови питомци, ма у којој држави живели и ма којој држави овај брод припадао, никада га неће заборавити!

 

                                                                       Бошко АНТИЋ