Операција извлачења војника ЈНА из Чапљине 1992. године
Приредио Владан Стојковић, ветеран 63. Падобранске бригаде
Почетком априла 92. на степеништу у бази гдје смо били смјештени, зауставља ме наш капетан Џо Мудоња. Видим по његовом погледу да је нешто значајно. Сами смо на степеништу. Прилази и тихо изговара: "Иде се у Чапљину".
Погледасмо се у очи и свако на своју страну. Улазим у собу, гледам остатак екипе. Разговарамо ппогледима. Сви знамо за предстојећи задатак и да идемо сви.
Преговори око опкољене касарне трају већ неко вријеме. Наравно безуспјешно. Непријатељу треба, из политичких, пропагандних и других разлога, заузета касарна и заробљени војници ЈНА.
Свјесна тога, а имајући на располагању одред падобранаца планира акцију упоредо са назови преговорима.
Припреме су темељне. Наша команда је у отвореном разговору, јер је непријатељ прислушкивао везе, пренијела команданту опкољених и кључ за шифре помоћу којих се одвијала комуникација са касарном и то пред очима непријатља. У сред бијела дана, а да непријатељ није имао појма да се нешто спрема. Јутро. Постројени смо и чекамо превоз до стајанке. Падобранци не ходају. Возимо се или летимо. План је направљен. Распоред је направљен. Задатке смо добили.
На задатку. Крајина 1992. Фото: С. Савићевић
Тајност је толика да нико од радозналаца нема појма шта се дешава. Нико не помиње одредиште ни било шта по чему би се могло наслутити шта се дешава. Нико се не приближава строју. Што је сигурно сигурно је. Ко зна шта се овим лудим падобранцима мота по глави.
Спремни смо. Сви су одлучни и смирени. Задатак је једноставан, ући у касарну, покупити војску сравнити са земљом све што буде сметало и назад кући. Џо нам држи говоранцију. Наравно, типчно падобранска зајебанција која не улази у уџбенике историје.
На стајанки, грмљавина мотора. Ваздух је врео и усковитлан преко границе разума. Укрцавамо се и крећемо. Мој задатак је да штитим извлачење, а мој пратилац Лале товари хеликоптер војском. Мишко (митраљез М-84) спреман, муниције довољно.
Док прилазимо зони десанта, посматрам терен испод себе, крш, камењар, шикара. Ако ми онеспособе хеликоптер па будем морао пјешке назад, ни бог им неће помоћи.
Припрема задатка је била темељна. Из далека распознајемо терен иако због ниског лета још не видимо циљ. Оружје на готовс. Још мало и ту смо.
Прелећемо Неретву. Видим и наше и непријатељске положаје али нема времена за разгледање. Видим касарну и своје мјесто на које треба да слетимо. Погледам увис и видим авион. Орао се обрушава за последњом испаљеном гранатом. Дише јој за врат.
Слећемо. Искачем напоље, а и испред мене МРУД. Сјајно, само ми треба неки нервозер са наше стране. Прескачем мину и трчим према огради. Видио сам добро мјесто за положај. Примјетио сам троцјевац десно од мене. У трку сигналишем Грмију да сједне за команде. Схватио је, мијења смјер и сједа за топ. Одлично, уз мало среће видјећемо како маца преде.
На положају сам, Лале је избацио степенице и утрпава војску у хеликоптер. Испред мене је шикара која се повија под ударцима вјетра које стварају хеликоптери. Осматрам испред себе и повремено бацам поглед иза себе да видим како се утовар одвија и саборце са десне и лијеве стране.
У једном тренутку, опазим детонацију у ваздуху. Неки клипан се усудио да испали зољу или нешто слично из веће удаљности. Знајући из припреме задатка, распоред непријатељских снага, отварам ватру нишанећи на ''пикет'', односно оријентир испред себе са прорачуном да рафали падну на одређено одстојање. Отварам ватру. У реденику је муниција са тешким зрном помијешана са панцирно запаљивом муницијом. Шикара испред мене која се иначе повијала на вјетру сад је помахнитала. Панцирна муниција ломи камен , запљиво пуњење гори бијелим усијањем. Док мијењам реденик, бацам поглед на ову двојицу иза мене. Спремни за паљбу, прст на окидачу али непријатељ се не појваљује. Обојица су прилично разочарана, видим им на лицима.
Коначно, Лале даје сигнал, готово је. Утрчавам у хеликоптер и дижем степенице. Спремам се за паљбу међутим, на метар од земље хеликоптер се поново спушта. Посада је примјетила двојицу заосталих. Лале излеће напоље по њих. Ја их без пренемагања убацујем у хеликоптер. Лале се хвата за оквир врата и хеликоптер полеће и то нагло. Лале виси у ваздуху. Ухватио сам га руком али ми треба времена да се заокренем на сједишту и да га убацим унутра. Успио сам али сам изгубио драгоцјене секунде. Већ смо изнад непријатељских положаја. Видим испод себе ликове у црном како трче около потпуно распамећени. Бацам поглед назад. Орао у обрушавању. Овај пут граната дише њему у реп. Сјајно одрађен посао.
Увелико смо на нашој територији. Гледам по хеликоптеру. Лале је ''малчице'' љут на посаду због блесавог укрцавања. Мислим да неће препоручити ову команију за путовања ваздухом. Гледам војнке које смо укрцали, поваљани су по хеликоптеру емотивно прилично исцрпљени. Послије толико времена у окружењу, спас је буквално пао са неба. Хеликоптери су брзо дошли, а брзо ће и отићи. Трчали су да се укрцају и спасу а онда су морали да чекају бесконачних осам минута да одемо. Језиво искуство.
Примјећујем да нисмо на истом курсу као у доласку. Идемо према Билећи да искрцамо војску. Док хеликоптер слеће, још из ваздуха видим момка из војне полиције са два војника. Жури да дочека ''госте''. Нема појма ко или шта долази ненајвљен. За сваки случај одјевен је по ПС-у.
На његово запрепаштење и ужас, из хеликоптера испадам ја, сподоба у панциру испод ког је цивилна мајица. На глави ми је подврнута војничка поткапа. Момак баш и није најсигурнији шта се дешава. Поготову кад сам избацио степенице и војска почела да излази. Довикујем му да зовне љекара и упадам у хеликоптер. Сједам на праг, ноге се клате у ваздуху и успијевам да припалим цигарету.
У повратку, хеликоптер је у ниском лету и успјели смо да испрепадамо пристојан број жена које су напасале стоку.
Слећемо, одмах нам је јасно да смо сви ту. Без огреботине.
Вечерас славимо, а сутра је нови дан.
Приредио Владан Стојковић, ветеран 63. Падобранске бригаде
На једном од улаза у највећу луку Азовског мора, још из даљине, на узвишеном положају и преко таласастог асфалта, видим споменик. Људска фигура која држи нешто у уздигнутој руци. Прво мислим да је неки памјатник Великог отаџбинског рата 1941-1945. Као она жена с мачем над Стаљинградом. Примичући се мијењам претпоставку у кип свеца са крстом. На крају се сви у колима смијемо. То је светитељ – гвожђа. Ливац држи своју куку, рукохватом окренуту небу.
Други пут у Маријупољу, али први пут видим море. Плитко и неслано. Зато га неки зову језером. Видио сам и мртве. Пуно мртвих људи. Леш Азовца у Гагаринској улици у изгледа као воштана лутка. Нико га не склања већ мјесец дана. Два цивила у непосредној му близини сахранили у лијевак од авиобомбе. Њега нико неће. С великим закашњењем схватам да нијесам на сету постапокалиптичног филма, већ да се сценографија у њима прави копирајући снимке какве управо хватам.
Највећи град на обали Азовског мора. Пола милиона становника. Опет сам напољу. И на терену. И у иностранству. На улазу у Маријупољ бијах прије више од мјесец дана, али ни један пасош ми не би помогао тада да уђем, пише оснивач портала Фронтал.срб
У рату прво страдају путеви. Не само што их разрују камиони, тенкови и други тешкаши. Па се онда не поправљају. Рат пресјече главне правце. Оне куд је човјек научио да иде. Људска жеља и потреба кваса, надолази као вода испред бране, па бира прву проходну уџерицу да настави околним путем, тамо гдје га је линија фронта исјекла.
Ових дана новинари и политичари коментаришу преговоре у Рамбујеу сваки са својих политичких позиција. Исход преговора им је сада познат. Како је те преговоре у време њиховог догађања видео командант Треће армије, генерал-пуковник Небојша Павковић, који је са својим борцима био на борбеним положајима на који су непрекидно били на удару шишпарских терористичких снага, видећемо из његовог Ратног дневника.
Припремио контраадмирал у пензији Бошко Антић
Соња Бисерко је гостујући на телевизији Н1 окривила Србију и Републику Српску за регрутацију паравојних формација у Босни и Херцеговини – „Зелених беретки“. Хоће ли појавом „Зелених беретки“ у Бужиму следити овакав сценариј?
„Они који су га оверили и гарантовали непрекидно га мењају на начин који споразумом није предвиђен. Самопроглашена тела за примену споразума издигла су се у тела за “промену” и одржавају потенцијално жариште сукоба и страдања активним због својих империјалистичких интереса.“
Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
.jpg)
RSS
