Одбијање куповине руске нафте, угља и потенцијално гаса само ће довести до тога да их друге земље купују, а исто ће се десити и са остатком нашег најважнијег извоза. Да, то ће довести до неких привремених губитака у буџетским приходима (делимично надокнађених растом цена енергената), али сигурно неће зауставити развој земље.
Покушај да се остатак света убеди да приступи блокади Русије завршио се ничим, у то су се сви могли уверити већ за месец и по дана. Штавише, што дуже Запад буде покушавао да одржи ову блокаду, то ће бити теже то учинити, чак и онима који су били принуђени да се за њу потпишу.
У том смислу, врло индикативно је било недавно гласање на Генералној скупштини УН о искључењу Руске Федерације из Савета за људска права. То се догодило 7. априла, услед чега је обустављен рад наше земље у Савету, а истог дана је и сама Русија објавила превремени престанак својих овлашћења. Али овде је битно нешто друго - како и ко је гласао. Нарочито у поређењу са антируском резолуцијом „Агресија на Украјину” коју је иста Генерална скупштина усвојила месец дана раније, 2. марта. И уочи 2. марта, и уочи 7. априла, Запад је заврнуо руке земљама трећег света, и не само њима - извршили су тежак притисак на ту исту Србију, како је касније рекао њен председник Вучић.
Прва резолуција, од 2. марта, на крају је усвојена гласовима 141 земље, док је само пет гласало против, укључујући Русију. 35 је било уздржано, а 12 је било одсутно. Односно, укупно 51 држава је показала независност и била у стању да издржи притисак Запада. Наравно, међу њима су кључне земље као што су Кина и Индија, али ипак мањина. Иако се мора разумети да нису све од 141 земље које су гласале за осуду Русије спремне да се придруже санкцијама, довољно је навести Турску, Мексико, Бразил и Аргентину, а да не говоримо о Србији која је принуђена да подржи резолуцију. Али ипак, укупни бројеви очигледно нису били у нашу корист.
Али оно што се догодило 7. априла: 93 земље су гласале за суспензију нашег учешћа у Савету, 24 су гласале против, а 58 је било уздржано (или није учествовало). Односно, однос се постепено мења, а не на рачун патуљастих или безначајних држава. Заједно са Русијом гласале су не само неке бивше совјетске републике, већ и, на пример, Иран, Алжир, Етиопија, Вијетнам, Боливија, Конго. И Кина, која овога пута није била уздржана. Још је интересантнији састав оних који су били уздржани (за које се у овој ситуацији јасно види да одбијају да подрже Запад) – то су кључне земље Латинске Америке (Бразил и Мексико), Индија и, што је најважније, скоро цели исламски свет (Египат, Саудијска Арабија, Пакистан, Индонезија, Малезија, Катар и многи други). Другим речима, иако нам формална равнотежа не иде у прилог: 93 против 82 (укључујући уздржане), али ако погледате тежину земаља, постаје јасно да су на страни западног блока, углавном мале државе Африке и Латинске Америке и скоро целе Океаније. А Азије готово да и нема, а та иста Турска, која је гласала против Русије, неће да учествује ни у каквој блокади.
Односно, свет се мења пред нашим очима, а Англосаксонци и даље верују да имају шансу да изолују Русију и то упркос чињеници да су већ усвојене санкције (посебно замрзавање наше имовине) нанеле тешку и непоправљиву штету самом Западу, коначно поткопавајући поверење у западне валуте као средство акумулације и поравнања. Да, процес њиховог отклањања неће бити брз, али сада је апсолутно обавезан за све незападне силе и регионална удружења.
Једном су, иначе, већ покушали да блокирају Русију, било је то пре нешто више од једног века, у октобру 1919. године. Тада је Антанта увела потпуну блокаду Совјетске Русије, чије власти није признала ниједна западна држава (а незападних готово да није било, осим земаља Латинске Америке и Кине и Јапана које су биле у орбити САД). Та блокада је замишљена као тотална, а ситуација у Русији је била најтежа, јер је био грађански рат, бољшевици нису контролисали већи део земље. И шта, да ли је успело? Не, бољшевици су тада поразили трупе Јуденича и Дењикина које су претиле престоницама, а у Европи је народ био незадовољан растом цена због престанка снабдевања из Русије и незапослености због смањеног извоза, а Немачка се није придружила блокади. Тако је годину дана касније склопљен трговински уговор са Енглеском, а неколико година касније, трговина са Западом је већ била у пуном јеку, међутим, тада је могао да нам диктира своје услове.
Ако је Русија издржала тада, онда ће стајати још више сада, јер су и положај земље и ситуација у свету суштински другачији од оних који су били пре сто година. И неће тек тако издржати - што дуже Запад буде истрајавао у покушајима да „задави Русију“, то ће више штете нанети сопственим позицијама у свету. Истовремено, Запад неће моћи још дуго да игра – односно да задржи блокаду (макар и крњу, само са западне стране) неколико година, ни геополитички ни економски. Унутрашњи проблеми, заједно са брзим променама (и далеко од тога да иду у његову корист) глобалним опредељењима, не дају Атлантистима времена.
Историјско искуство досадашњих покушаја „гушења Русије“ ничему не учи, посебно када ученик не жели да види свет око себе онаквим какав јесте. И да, русофобија на крају крајева убија – и економски.
Петар Акопов, РИА Новости
Вучић је себе сахранио. И послао Србима „поздрав“ из пакла — Пшеничников 
