Дан победе у Аустрији: Беч ухваћен у романси с Русима

Објављено: 18.05.2021.год.

Сваке године испочетка: сећање на крај Другог светског рата производи нови политички смисао унутар Европске уније. Деведесетих је однос према Дану победе одређивао какав ће бити однос према Русима, а у овом веку важи обрнуто - однос према Русији одређује како ће се гледати на Дан победе. Актуелна ЕУ представа јесте да је једино легитимно присуство Русије у Европи оно на географској карти. Једна изложба у бечком Јеврејском музеју међутим намерно провоцира.


Иако нису само Руси ослобађали Европу од нацизма, читава парадигма о Дану победе (8. мај 1945.) последњих година је прошла кроз радикалну промену. Потребу за не само променом историје, већ и одговарајућом интерпретацијом данашњице као неке врсте погрешне, алтернативне реалности, у ЕУ су унели источни Европљани. У почетку парцијално и дијалошки, онда отворено и генерализовано, пише 
ОКО.

До тада су Немци и Аустријанци били савршено срећни да важе као сила од које је 1939-45 требало ослобађати Европу и свет. Криви, кажњени, идемо даље.

„Срећни" у овом случају значи да би их свака друга аргументација, рецимо тврдња да је у Трећем рајху „било и нечег доброг" (као што је политика запошљавања, изјавио је Јерг Хајдер 1991.) дошла много скупље, и интернационално и на домаћем плану.

Беч је уз то добио и обилно користио џокер који му је дала савезничка конференција на Јалти (на Криму, фебруара 1945), да је Аустрија „прва Хитлерова жртва", па је према томе земља 1938. окупирана, а 1945. ослобођена, а не обрнуто.

Али и Беч с олакшицама, и Берлин без њих, годинама су морали да се носе с последицама савезничког уласка у пролеће 1945. Како је време пролазило, тако је та материја доживљавала низ реинтерпретација.

Црвена армија улази у Беч
 
Рецимо: проблем нису били западни савезници, већ само Руси. Руси су улазили први и масовно гинули да би постигли политичку предност. Циљ њихових операција и није био сламање Хитлера, већ продор Русије у меки трбух Европе. Руси нису ослобађали већ окупирали. Варшавски пакт је био гори од Трећег рајха. Ко слави Дан победе слави perpetuum mobile руског империјализма.

Најрадикалније изданке тог аргументативног ланца не потписују Аустријанци и Немци, већ источни Европљани. Та линија завршава логичним закључком да Дан победе није био толико дан пораза Трећег рајха, колико дан пораза демократије. Ergo, ЕУ нема шта да слави Дан победе, осим под условом да из њега некако изгура Русе.

Ето невоље - Руси не дају да их се изгура из Дана победе!

...then we take Berlin

Не само то, већ их сада у таквој тврдоглавости подржава и мала јеврејска заједница у Аустрији, у чијем је музеју управо отворена изложба „Јевгениј Халдеј, фотограф ослобођења". Мисли се на ослобођење Беча 13. априла 1945. када су Руси ушли у град. Западни савезници су стигли две седмице касније, на готово.  

Вероватно најпознатија фотографија с краја Другог светског рата је она од 2. маја 1945, на којој два црвеноармејца подижу совјетску заставу на немачком Рајхстагу. То је слика коју сви знају, мотив који се утиснуо у колективну свест генерација Европљана.

 
Црвена застава на Рајхстагу, Берлин, 2. мај 1945.

Снимио ју је Јевгениј Халдеј, службени фотограф совјетске војске, руски Јеврејин рођен 1917 у Доњецку, тада Јусовки. По месту рођења, Халдеј би подједнако могао да важи и за украјинског Јевреја, али колико је познато, данашња Украјина га не тражи за свога, док се Руси и даље поносе што је њихов. Био је истина један период кад нису, негде педесетих година прошлог века, али у целини, Халдеј је у руској колективној меморији, посебно у медијским круговима, остао херој.

Бечки Јеврејски музеј показује Халдејеве фотографије које документују „Бечку операцију", улазак Руса у град 13. априла, као и неколико каснијих дана пре него што су наставили за Берлин. Јер, да би се ослободио Берлин као први главни град нацистичке Немачке, требало је претходно ослободити Беч као њен други главни град. Није реч о новинарској слободи у дељењу атрибута. Беч је сасвим службено у медијској пропаганди Трећег рајха носио титулу другог главног града.

Јеврејски музеј у Бечу
 
Подтекст у коме бечки Јеврејски музеј организује изложбу Халдеју је онај о припадности, не о идентитету.

Идентитет, то је твоје. Припадност, то значи ко те сматра својим, чије сећање те носи после смрти, ко ти брише прашину с имена и дела. За самог Халдеја, који је умро 1997. у Москви, његов идентитет није био споран. Он је био потпуно интегрисани Рус, Совјет и комуниста; фотограф ТАСС-а и Правде кад су обе институције биле део совјетске пропагандне машинерије. Јевреј је био само у тренуцима драстичног сусрета са последицама Холокауста, као на пример кад је пару у Будимпешти стргнуо жуте звезде са капута након што су му позирали; обични пролазници који су сишли на Ваци улицу да виде чија је.

Био је март 1945. и они те симболе више нису морали да носе, али им пре Халдеја то још нико није рекао.   

Јеврејски пар коме је након фотографисања Халдеј стргнуо жуте 

Данашња јеврејска заједница у Бечу, или у Аустрији, свеједно, пошто се у оба случаја ради о истом броју, броји укупно до 10.000 душа и прихвата Халдеја као свога. То би била порука места изложбе. Што се њих тиче, он је Рус, Јевреј и Бечлија који је камером забележио како се Хитлеров други главни град претвара у једину престоницу Друге аустријске републике.

Уводни текст у каталогу написала је директорка Музеја Данијела Шпера, која описује како је њен отац, тада момак од 18 година, јурио да дочека Русе као своје јунаке и ослободиоце и како је Арик Брауер, касније познати сликар, истрчао из склоништа у виноградима на падинама изнад града, да се прикључи Русима. Узели су га у кабаре-секцију.  

Црвеноармејци испред Хофбурга
 
„У мојој породици је 'Бечка операција' била и остала изузетно весео догађај", каже Шпера.

Али у седмој години санкција против Русије, у контексту најновијег дипломатског рата између ЕУ и Москве, у светлу непопустљивих антируских ресантимана, у аустријској рани из 1945. која је дубља од оне из Аншлуса 1938 - та изложба је провокација.

Како је Беч чекао Американце, а дочекао Русе    

Јединице совјетске Црвене армије су ушле у „Остмарк" 29. марта 1945, са 400.000 војника и 400 тенкова и каћуша. Границу су прешли из Мађарске, да би се онда Бечу приближавали из више смерова, не би ли код друге стране осујетили осећај оријентације и предвидљивости.

Са изложбе у Јеврејском музеју у Бечу
 
Да Руси долазе, Беч је знао, али није знао од куда и када. Битка за град је почела 6, а завршила 13. априла. У тих седам дана уличних борби погинуло је 18.000 црвеноармејаца и 19.000 припадника Вермахта, СС-а и Фолкштурма. Ови последњи, то су цивили, за војску неспособни из разних разлога, које је нацистички режим покупио у последњим месецима рата да иду од стана до стана и контролишу је ли се неко малодушно сакрио и изгубио веру у победу, или се радује приближавању Руса. Укратко, по свему обични суседи, само што куцају на врата да убију.

Црвеноармејци у Бечу, април 1945.
 
Са Совјетима је у Беч умарширао и Јевгениј Халдеј са својом „лајком". Његова партијска, армијска и новинарска обавеза није била да слика битке. Руски медији нису били заинтересовани да покажу крв, мртве и разнесене. Није их занимао експресионизам рата, већ импресионизам мира, како Руси, односно национално мешовити Совјети (да, међу њима Балтиши, Грузијци, Украјинци, Татари...) доносе мир Бечлијама. Насмејани људи на улицама, осећај олакшања, организовање првог снабдевања становништва у храни, идентификација хаоса који су иза себе оставили нацисти - то су били мотиви који су имали прођу у ТАСС-у. Уз то, чини се да ни сам Халдеј по карактеру није спадао у „псе рата" - мотивима распадања је претпостављао мотиве исцељења.

Његову серију фотографија о колективном самоубиству бечке породице на клупама у парку испред градске скупштине тадашњи руски медији никад нису објавили.

Самоубице у Бечу, април 1945.
 
Ослободиоцима је било стало да Халдеј документује њихово поштовање домаће културе. Неке фотографије бележе како црвеноармејци постављају венце на гробове Бетовена и Штрауса.

Или, фотографија која показује руске војнике на крову градске скупштине/Ратхауса, док се изнад њих виори аустријска црвено-бело-црвена застава, забрањена под нацистима.

Совјетски војници на крову бечког Ратхауса, испод аустријске заставе
 
То је службена фотографија читаве Бечке операције. Оно што је у Берлину фотографија са крова Рајхстага, то је у Бечу фотографија са крова Ратхауса - главна, официјелна слика која сажима обе операције. Милост, казна, истина и пропаганда у истом даху.

Кад се те две службене фотографије упореде, јасно је колико су Руси били блажи према Аустрији. Аустријска национална застава у позадини говори: вратили смо вам слободу, вратићемо вам и државу. Совјетска застава на берлинском парламенту говори: узећемо вам Пруску, преодгојићемо вам Прусе.  

И топос доминације над побеђеним је блажи на аустријској фотографији. На њој се већ наслућују тачке будућег расплета: У Бечу се запоседа градска кућа, у Берлину државни парламент. Берлин у рушевинама се види, у Бечу кадрирање стаје тамо где почињу руине. 

После рата, конфронтиран са питањем намештености и режије на својим фотографијама, Халдеј се често одлучивао на иронију. Код фотографије снимљене негде у Бургенланду, између мађарске границе и Беча, види се одред црвеноармејаца како маршира преко заставе са „свастиком", док иза њих гори кућа. Да ли је он сам ту поставио заставу да слика изгледа ефектнија - руска чизма гази нацисимбол? „Апсолутно не", одговорио је Халдеј. „Застава је већ била ту. Ја сам само запалио кућу." 

Аустрија, април 1945.
 
Политичка агитација, симболичка апропријација, општа оскудација

Али, ако су маркери стварности пробрани на тим фотографијама, да ли оне ретуширају стварност? Не, осим што показују само један њен исечак. Очито је било оних који су као Курт Шпера или Арик Брауер трчали да се грле с Русима. Неки аријевци су се од очајања или страха убијали на клупи у градском парку, али таквих је случајева с аустријске стране било мало. Обе те реакције стоје на два пола трезвеног става већине да, након што су преживели рат, сад некако морају преживети и мир.  

Са изложбе у Јеврејском музеју у Бечу
 
Ни организатори изложбе у Јеврејском музеју немају проблем с тим да Халдејеву бечку архиву назову „и политичком агитацијом". Технички, она то јесте, самим тим што је објављивана у партијским гласилима, али је то не чини мање истинитом, нити на било који начин мења статус Бечке операције као „веселог догађаја" (Данијела Шпера).

Веселог не само за остатке бечких Јевреја. Све оно што су аустријски медији, јавност и историографија после рекли о Русима - крађе, силовања, депортације - односи се на каснији период, после априла 1945. Сам чин ослобођења је био чист и неупитан, изведен по стандардима робустног војног уџбеника.

Беч 1945: пљачка продавнице „Мајнла“ 
 
„Крађе" су у тренуцима ослобођења, пораза, дуге глади и опште патње ионако релативан појам. Халдејева камера је забележила ситуације када локално становништво упада у трговине и односи све што може. На слици са крађом из „Мајнла" нема ниједног руског војника, све су Аустријанци.

Каталог изложбе не прећуткује ни позадину берлинске фотографије. За њу је Халдеј испуцао читав филм, а да није приметио један детаљ, да војник који помаже да се подигне застава носи сатове на обе руке. На неким верзијама је тај детаљ ретуширан, на некима не.

У пропратним текстовима изложбе спомиње се и тема силовања, али се временски и контекстуално одваја од чина ослобођења.

Статистика о томе потиче из књиге „Домаћи поглед на совјетску окупацију у Аустрији 1945-1955 - искуства, перцепција и сећање", аустријске историчарке и универзитетске професорке Барбаре Штелзл-Маркс. Укупан број силовања она ставља на 240.000 за Беч и Доњу Аустрију, и још 30.000 за Бургенланд и Штајерску. Трагично за жртве, али у ширем контексту само доказује то да неки/многи људи у рату постају звери.

Са изложбе у Јеврејском музеју у Бечу
 
За разлику од шареног спектра јавности, аустријска државна политика је увек водила рачуна о томе да нагласи моменат захвалности Русима за читав историјски пакет из тог раздобља - за ослобођење, за релативно умерену казну због нацистичких злочина (27 милиона Руса је погинуло у Другом светском рату, од тога око 18 милиона цивила), као и за то да су отишли из Аустрије 1955, за шта није постојала ни гаранција, ни аутоматика, а ако се погледа касније искуство Немачке и земаља Варшавског уговора, ни преседан.

Може се и даље у прошлост у потрази за цитатима, но довољно је споменути изјаву председника Ван дер Белена јуче, 15. маја, на годишњицу потписивања Државног уговора из 1955. са Русима (потписник Молотов), Американцима, Енглезима и Французима. „Пажљиво са фундаментима наше демократије", упозорио је Ван дер Белен. То је директна порука Москви да Аустрија не заборавља како у фундаментима аустријске модерне демократије лежи договор с Русима из 1955.

Црвеноармејци полажу цвеће на гроб Јохана Штрауса, 1945.
 
Теоретски, то је порука и осталим потписницима, кад би њих још уопште било брига за тај документ. Једини интерес с те стране се односи на питање хоће ли Аустрија и даље подржавати ЕУ санкције против Русије (хоће), и хоће ли се придружити позиву чешке владе да солидарно истера руске дипломате из земље (неће).

Трг хероја, онда и сада

Читава серија Халдејевих фотографија може се назвати симболичким егзорцизмом, истеривањем духова нацизма из градских архитектонских маркера, као што су Трг хероја/Хофбург, зграда парламента, Опера, Бургтеатар, ужи центар око Катедрале Светог Стефана.

Бечки Трг хероја (Heldenplatz) са инсталацијом на којој су слике преживелих логораша из Матхаузена 
 
Да архитектура у процесу пројекције врло лако преузима на себе људске грехове, добро показује случај „Хитлеровог балкона" на необарокном прочељу Новог Хофбурга.  

Са њега је Хитлер 15. марта 1938. држао говор пред пола милиона окупљених на Тргу хероја и дуж трасе којом се кретала свечана поворка. „Балкон" је уствари алтан, јер стоји на властитој конструкцији, али у каснијем медијском предању било је јасно да „Хитлеров балкон" звучи много динамичније него „Хитлеров алтан".

Хитлер држи говор на Хелденплацу, 15. марта 1938.
 
Скоро као на покретној траци црвеноармејци се сликају испред алтана на Хофбургу, између осталих и сам Халдеј. Слика за сликом, док се један архитектонски елеменат не опере од историјског зла и врати у етички неутралан урбани контекст града.

Хитлеров балкон данас
 
Успут, та руска пропагандна операција није успела. Хофбуршки алтан је сачувао стигму Хитлеровог балкона. Пре три године се у то крило Хофбурга, паралелно са библиотеком, етнографским музејом, збирком старих музичких инструмената, египатском збирком и хабсбуршком оружарном, уселио и Музеј новије историје. Тачно иза алтана. Музеј, службено „Кућа аустријске историје" ту је привремено. Концентрација националних институција је огромна, газе једна другој по прстима, неке су и наоружане.  

Три године је Музеј покушавао да отвори алтан за посетиоце и организује вођене туре по његових двеста квадрата. Пре три дана је Моника Зомер, директорка Музеја, са жаљењем изјавила да од тога нема ништа. Осим што је Музеј ту само подстанар, превагнуле су друге тежине, некад и буквално. Алтан наиме није статички сигуран ако преко њега почне да парадира на стотине посетилаца дневно. Прављен је за цара, не за туристе у бермудама.

Април 1945, Црвеноармејци испред „Хитлеровог балкона“; Јевгениј Халдеј други сдесна
 
Али и то је споредно. Превагнуо је страх пред симболичком снагом једног по свему невиног алтана, који никог није убио, никог срушио, и није имао где да побегне кад се Хитлер попео на њега 1938. да свечано објави Аншлус. 

Беч ухваћен у кревету с Москвом?

Вера Јурова је вицепредседница Европске комисије, Чехиња, иначе из странке премијера Бабиша. У расподели ресора, међу седам потпредседника Комисије Јурова носи портфолио европских вредности и транспарентности.

У моменту кадa су Руси славили Дан победе као ваљда још једино њихов празник, Јурова је од „Москви пријатељских држава унутар ЕУ" затражила да се солидаришу са Чешком (Политико, 3. маја), то јест да протерају све руске дипломате.

Које су то „Москви пријатељске ЕУ државе", кад су све прогласиле санкције Русији? Једина реална подела која постоји је на оне који отворено мрзе Русе и оне који их не воле посебно, али избегавају да их провоцирају.

У ову другу групу спадају Аустрија, Италија, Мађарска хировито, Грчка уколико је то све занима, Немачка кад јој одговара; у ону прву углавном сви остали.

Од „Москви пријатељских држава" Јурова је тражила да напусте „романтичне представе" о Русији, јер је сасвим јасно да „Путинова Русија није нормалан међународни партнер". Неправедно је да они који, као она, добро познају Русију, „важе за русофобе".

Са изложбе у Јеврејском музеју у Бечу
 
Аустрија, земља „романтичних представа" о Русији? У историјском искуству Беча с Русима нема трунке романсе, осим кад се ради о уметницима руске романтике, које обожавају.

Халдеј, пропагандиста? Ево примера једног личног коментара чистог, некомпромитованог западног новинарства (Ди Пресе, 10. мај 2021) у коме се објашњава захтев Прага за протеривањем руских дипломата из читаве ЕУ: „Види се како безобзирно Русија иде против мале, њој пријатељски наклоњене Чешке, земље која се усудила да Москви покаже жуту карту".

Грубо реконструисан, догађај на кога се горња реченица односи изгледа овако: Чешка је, као „Русији пријатељска земља" изнајмила армијско складиште у Врбетицама приватном бугарском трговцу оружја. „Жута карта" се односи на чињеницу да је Бугарин у магацину држао робу намењену украјинским снагама у Донбасу и исламистичким групама у Сирији, у оба случаја руским непријатељима. „Безобзирност" је у томе да је група руских оперативаца у децембру 2014. допутовала преко бечког Швехата и дигла складиште у ваздух.

Трагедија је у томе да погинуло двоје људи. Хипотетички, да британски командоси сутра дигну у ваздух складиште оружја у Словачкој, у коме неки хрватски дилер чува робу намењену сепаратистима у Шкотској, како би се то звало? Експлозивна дипломатија или филмски сценарио?

Изложба у Јеврејском музеју провокација? Изложбу једино актуелни оквир распојасаних антируских хистереза, које читаву ЕУ покушавају да злоупотребе као песницу против Москве, чини „провокативном". Иначе, реч је напросто о изложби о несигурном прелазу између рата и мира, чији се прозори понекад отворе на милост у срцима људи.

Весна Кнежевић, ОКО

Кључне речи:

(0)

Остале вести из рубрике

Колумне

Наталија Бјелајац, славом овенчана

Чачак - На скромној свечаности поводом 60 лета од пробоја Солунског фронта, 1978, појавила се без...

Најбољи совјетски војсковођа у Другом светском рату
Најбољи совјетски војсковођа у Другом светском рату

Четвороструки Херој Совјетског Савеза, маршал Георгиј Жуков је био архитекта ключних победа Црвене Армије над нацистима...

2021-06-19 08:08:30

Мешање Русије у Амерички грађански рат: Како су Руси спасили Америку
Мешање Русије у Амерички грађански рат: Како су Руси спасили Америку

Док су европске силе стале на страну Југа у Америчком грађанском рату, руски цар Александар II је 1863. године послао две ескадриле руске морнарице у Сан Франциско и Њујорк, у знак подршке територијалном интегритету САД и како би спречио Енглеску и Француску да интервенишу на страни Конфедерације. Русија је тако променила однос снага не само унутар Сједињених Држава већ и широм света. У контексту данашњих америчко-руских односа и уочи сусрета Бајдена и Путина, оно што се десило пре 150 година делује нестварно.

2021-06-15 13:21:43

Херојска 37. Моторизована бригада
Херојска 37. Моторизована бригада

Никоме није успело да укроти злогласну Дреницу, а то је 1999. године учинила 37. Моторизована бригада...

2021-06-12 09:26:07

Црне руже маршала Тита за Рускињу која је отпевала „Ноћ над Београдом“
Црне руже маршала Тита за Рускињу која је отпевала „Ноћ над Београдом“

Током лета и јесени 1941. у Совјетском Савезу се – у знак подршке устаницима у Југославији, али и како би се охрабрили сопствени људи да нису остали сами на свету у борби с нацистичким злом – снимају два филма чија је радња смештена у Србију: „Сто за једнога“ и „Ноћ над Београдом“. Овај други ће непосредно након рата добити и наставак, и то у Београду, али не на филмском платну.

2021-06-12 07:58:26

Генерал Ратко Младић
Генерал Ратко Младић

„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој српској кнежевини...“ - прича Ратко. Рођен за време Другог светског...

2021-06-08 12:41:15

Из Ратног дневника команданта Треће армије: Погибија храбре Слађане Станковић
Из Ратног дневника команданта Треће армије: Погибија храбре Слађане Станковић

5. јун 1999. У зони одговорности 549. моторизоване бригаде  авијација  је дејствовала  у времену од 17.05 до...

2021-06-05 08:26:51

Како се показала совјетска војска у девет ратова ван својих граница
Како се показала совјетска војска у девет ратова ван својих граница

СССР је деценијама бранио пријатељскe режимe шаљући војнике по целој Азији и Африци. Последњим ратом ван...

2021-05-30 07:13:36

Седам ратова, 60 добијених битака и ниједан пораз: Најбољи војсковођа у руској историји
Седам ратова, 60 добијених битака и ниједан пораз: Најбољи војсковођа у руској историји

Звезда Наполеона Бонапарте можда се никад не би уздигла да је Александар Суворов још мало поживео. „Храбром...

2021-05-22 09:20:59

„Напад на ћирилицу долази изнутра, из српске политичке и културне сфере“
„Напад на ћирилицу долази изнутра, из српске политичке и културне сфере“

Једно од најболнијих места колонизације српске културе у социјалистичкој Југославији и проевропској Србији тиче се статуса српског језика и писма.

2021-05-19 06:45:07

Дан победе у Аустрији: Беч ухваћен у романси с Русима
Дан победе у Аустрији: Беч ухваћен у романси с Русима

Сваке године испочетка: сећање на крај Другог светског рата производи нови политички смисао унутар Европске уније. Деведесетих је однос према Дану победе одређивао какав ће бити однос према Русима, а у овом веку важи обрнуто - однос према Русији одређује како ће се гледати на Дан победе. Актуелна ЕУ представа јесте да је једино легитимно присуство Русије у Европи оно на географској карти. Једна изложба у бечком Јеврејском музеју међутим намерно провоцира.

2021-05-18 14:37:26

Човеку мора срце да се следи
Човеку мора срце да се следи

„Кад је објављен рат Србији 1914. била је мобилизација српске војске. Као и 1912. све је...

2021-05-16 09:46:17

Пет кључних победа Црвене армије у Другом светском рату
Пет кључних победа Црвене армије у Другом светском рату

Стаљинградска битка је била преломни тренутак у конфронтацији СССР-а и Трећег рајха. После ње је многима...

2021-05-10 06:44:54

Операција „Велики валцер“: Како су немачки војници марширали Москвом у Другом светском рату
Операција „Велики валцер“: Како су немачки војници марширали Москвом у Другом светском рату

Нацисти су сањали о томе како ће да марширају Москвом, и тај сан им се на...

2021-05-09 19:26:27

Како су становници Совјетског Савеза дочекали победу у Другом светском рату
Како су становници Совјетског Савеза дочекали победу у Другом светском рату

Већина совјетских грађана добро је знала да би пораз у рату значио смрт. Зато је толико дуго ишчекивана и сањана победа доживљавана као спасење и нови живот.

2021-05-09 06:50:24

Фаина Савенкова: Заборављене судбине
Фаина Савенкова: Заборављене судбине

Листајући старе породичне албуме, загледам се у лица на пожутелим од времена фотографијама. Људи сасвим обични,...

2021-05-07 18:42:45

Колико пута су Руси заузели Берлин
Колико пута су Руси заузели Берлин

Руси су три пута заузимали Берлин у различитим историјским тренуцима. Али никада нису пролили толико крви...

2021-05-02 08:01:22

Последње упориште Трећег рајха: како је Црвена армија на јуриш заузела Рајхстаг
Последње упориште Трећег рајха: како је Црвена армија на јуриш заузела Рајхстаг

Када је Црвена армија заузела сам епицентар града она је могла по својој жељи да продужи своју операцију у било ком правцу, снажно компромитујући његов систем одбране (расецање на парцијалне делове и опкољавање). Након што је у стратешком, чисто војном смислу, заузела део града у коме се налазило здање Рајхстага - Битка за Берлин је била запечаћена. Прочитајте у наставку текста како је то изгледало.

2021-05-01 07:59:55

Међународна заједница изазивач кризе на територији СФР Југославије
Међународна заједница изазивач кризе на територији СФР Југославије

Увек су на Балкану кризе и међуетничке сукобе изазивале силе које су се међусобно бориле за утицај у овом делу Европе. У југословенску кризу су биле укључене неке државе чланице Уједињених нација (Сједињене Америчке Државе, земље Европске уније, Иран и Турска). Посебно су се истицале Сједињене Америчке Државе, Немачка, чланице Европске заједнице (данас Европска унија) и Ватикан. У Босни и Херцеговини, својим утицајем, посебно су се истицале Иран и Турска.

2021-05-01 05:50:06

Међународна заједница изазивач кризе на територији СФР Југославије, 2 део
Међународна заједница изазивач кризе на територији СФР Југославије, 2 део

КРИТИЧНИ ОДНОС ПРЕМА АНГАЖОВАЊУ ТЗВ. МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ НА СТРАНИ МУСЛИМАНСКО-ХРВАТСКЕ КОАЛИЦИЈЕ Међутим, поред негативаног и некоректног односа према...

2021-05-01 04:46:29

Портрет правог стаљинисте: Како Стаљинов праунук Јаков Џугашвили брани свог прадеду
Портрет правог стаљинисте: Како Стаљинов праунук Јаков Џугашвили брани свог прадеду

По занимању сликар, Стаљинов праунук Јаков Јевгенијевич Џугашвили себе сматра стаљинистом, а живот је посветио доказујући да је историјски суд о његовом прадеди заснован на лажима. У разговору који смо водили у Москви, наш саговорник је представио неке од својих разлога за апсолутну подршку Стаљину, мимо несвакидашње породичне привржености

2021-04-30 11:28:20

Ослобођени Берлин кроз објектив совјетских фотографа
Ослобођени Берлин кроз објектив совјетских фотографа

После недељу дана жестоких борби на градским улицама, када је свака кућа била утврђење, совјетске трупе...

2021-04-25 08:28:26

Како су Немци искористили најбољи совјетски тенк
Како су Немци искористили најбољи совјетски тенк

Чувени Т-34 није служио Трећем рајху само као тенк. Немци су од њега правили и тегљаче и самоходна противваздухопловна оруђа, а користили су његове делове и као наоружање у оклопним тенковима.

2021-04-11 13:52:08

Александар Саичић: Србин који је убио најбољег самураја јапанског императора
Александар Саичић: Србин који је убио најбољег самураја јапанског императора

Легенде о великим јапанским самурајима су добро познате широм света. Али ово је прича о ратнику са Балкана који је у двобоју пред битку посекао јапанског самураја. Звао се Александар Лексо Саичић. Био је тада само потпоручник црногорске добровољачке дивизије, али умеће руковања сабљом га је прославило широм Русије и Јапана.

2021-04-10 09:24:57

Шта Руси морају да схвате о Србима / са Емиром Кустурицом, уочи шестог априла
Шта Руси морају да схвате о Србима / са Емиром Кустурицом, уочи шестог априла

БЕЗ РАЗУМЕВАЊА НЕМА БУДУЋНОСТИ Интервју који је Емир Кустурица дао часопису „Међународни живот“, гласилу Министарства спољних...

2021-04-07 09:54:25

rt - kolumne
baner rakija desno kolumne
baner apartman desno / kolumne
baner obzor desno - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:
Фото дана Крим

Крим