Они су старији од Египћана и Сумера. Њихове жене су имале тетоважу у виду Џокеровог осмеха, а мушкарци су носили огромне браде. Овај народ је вековима прогоњен. Одбацује се чак и само његово постојање.
Две жене стоје једна наспрам друге у народној ношњи. Једна у руци држи црну оловку за очи којом покушава сама себи да нацрта нешто попут „Џокеровог осмеха“ из саге о Бетмену.
„Асја, овако уради...“, каже једна другој на руском и показује прстима како треба цртати од једног до другог образа. Друга је слуша. Црна оловка оставља угљени траг на образима и уснама.
„Ето, сад си права Аину!“, каже прва задовољно.
Аину, аутохтони житељи острва Хокаидо, у својој кући
Сергеј Козлов/TASSТе жене су дошле на јапанско острво Хокаидо где постоји неколико заједница представника древног народа Аину који је некада настањивао огромне територије на обалама Тихог океана, укључујући савремени Јапан, Сахалин, Курилска острва и југ Камчатке. Сада их према званичним подацима у Јапану има 25.000, а у Русији свега неколико десетина људи.
О народу Аину у Русији се не зна много. Живели су на Далеком истоку, стално су били гоњени и као етнос су у Русији ишчезли – још 1979. године су уклоњени са званичног списка етничких заједница. То је отприлике све што је познато.
Reuters
Па ипак, у Русији још увек живе представници народа Аину. Две жене на видео-снимку руског етнографа са Далеког истока заинтересовано посматрају кућице у заједници сународника каква не постоји у Русији и стидљиво разговарају на енглеском са представником свога народа на Хокаиду и кажу да знају шта иде прко чега кад се правилно облачи народна ношња, тј. не треба им то показивати.
Жене са осмехом, мушкарци са брадом
Жена из народа Аину.
Историјски музеј Мисурија„Џокеров осмех“ је тетоважа усана карактеристична за жене народа Аину. Од седме године су девојчицама засецани углови усана обредним ножем, и у засечено место је утрљаван угљен. Сваке године је додавано по неколико линија, а „осмех“ је довршавао младожења у свадбеном обреду. Само су жене имале тетоважу на лицу и рукама.
Сада се то више не ради. Уместо тетоваже жене нацртају „осмех“ оловком, и то само о великим празницима. Последња жена из народа Аину која је била тетовирана по свим „канонима“ умрла је 1998. године у Јапану.
Александар Герцен/Википедија
Мушкарци су се одликовали бујним брковима и брадом. Бркове су за време јела морали да придржавају специјалним штапићима. Још у старокинеском трактату написаном два века пре нове ере помиње се „космати“ народ. Руски истраживач Камчатке Степан Крашенињиков је у 18. веку дао народу Аину надимак „крзнени Курилци“ због косматих мушкараца.
Занимљиво је да су представници народа Аину у почетку више личили на Европљане него на Азијате. Према описима Крашенињикова и других руских истраживача личили су на руске сељаке тамније пути или на Цигане, али не на Јапанце, Кинезе или Монголе. Тај изглед је свакако везан за порекло овог народа, али нико не зна одакле они потичу.
Непозната раса
Сматра се да је народ Аину стар 15.000 година, тј. да је старији од Сумера и Египћана. Због тога појединци говоре да се не ради о једном народу, него о засебној „раси Аину“.
Вођа народа Аину.
Историјски музеј МисуријаПостоје две теорије порекла Аину. Прва је „северна варијанта“, по којој је овај народ дошао са северних територија где су се касније настанили Монголи и Кинези. Друга је да су њихови преци из Полинезије, с обзиром да житељи Океаније имају много заједничког са народом Аину, пре свега када је реч о одевању, ритуалима, религији и тетоважи.
Оно што се сигурно зна је да су Аину били први староседеоци јапанских острва, мада тај податак у Јапану није популаран и често се прикрива. Јапанци и Аину су одвајкада били у сукобу око територије. Староседеоци су губили битке једну за другом, што је и природно с обзиром да никада нису имали државу и армију. Зато су временом потискивани све даље на север, мада су још у средњем веку чинили половину становништва Јапана.
Старинска слика непознатог јапанског уметника где су приказани припадници народа Аину током риболова. Из колекције Санктпетербуршког музеја антропологије и етнографије „Петар Велики“.
А. Вартоломејев/Sputnik„Трагедија мог народа се може упоредити можда само са трагедијом Индијанаца, аутохтоних житеља Северне Америке“, каже Алексеј Накамура, најистакнутији представник заједнице народа Аину на Камчатки. Али није их само Јапан потискивао.
Избрисани из историје
У Руској империји им је било забрањено да се изјашњавају као припадници народа Аину, јер су Јапанци тврдили да све земље где живи овај народ припадају Јапану. А народ Аину је живео на острвима који припадају Јапану и Русији.
Брачни пар из народа Аину (жена има тетоважу на лицу).
Национални музеј НемачкеУ одређеном периоду је људе било срамота да се изјасне као представници овог народа, а било је и опасно. Многи су се асимиловали, почели су да говоре руски и примили су православље. Касније су комунисти третирали припаднике овог народа као Јапанце јер су због мешања са источњачким народима добили више азијатских црта. „Тако је испало да смо ми у Русији Јапанци, а у Јапану смо Руси“, каже Алексеј Накамура, човек са руским именом и јапанским презименом.
Жене из народа Аину.
Историјски музеј МисуријаУ народу Аину је исконски постојало само име. Презимена су им давали Руси и Јапанци, а затим су припадници овог народа сами почели узимати словенска презимена. Многи су то учинили за време Стаљинових репресија, јер им Народни комесаријат за унутрашње послове другачије није давао совјетско држављанство, а свака веза са Јапанцима третирана је као шпијунажа, подривање државних интереса и сарадња са милитаристичким Јапаном, што је подразумевало затворску казну.
Дете из народа Аину.
Историјски музеј Мисурија„После Другог светског рата нигде није било пожељно помињање народа Аину. Постојала је тајна наредба државног органа за цензуру која се тако и звала: ’О забрани помињања народности Аину у СССР-у’“, каже доктор историје Александар Костанов. Када је Јапан 1946. капитулирао поставило се питање репатријације јапанског становништва са руских територија. „Припадници народа Аину као бивши држављани империје нису ни разматрани, јер се сматрало да су они држављани Јапана“, каже Костанов. Тако су се скоро сви представници овог народа нашли на Хокаиду.
Данашње стање
Уметник из народа Аину.
Историјски музеј МисуријаУ попису становништва Русије 2010. године само 109 особа се изјаснило да припада националности Аину, али на инсистирање власти Камчатског краја ни они нису евидентирани са том националном припадношћу. Пет година касније је регистрована невладина организација Аину, али ју је суд укинуо. Не зна се зашто. Према томе, у Русији званично нема представника овог народа.
„То значи да ми немамо право на риболов и лов као други мали народи. Ако испловимо у море на бродићу ми смо ловокрадице и плаћамо огромну казну“, прича Накамура.
Представник народа Аину припрема лососа на Првом фестивалу лососа.
Getty ImagesНа Хокаиду постоји корпорација „Утари“. То су културно-образовни центри народа Аину. Има укупно 55 одељења. У Русији представници Аину немају ништа слично. Сви уџбеници су на енглеском или јапанском, сви су донети из иностранства. „Покушали смо са њима да сарађујемо, али смо одустали. Увек се поставља питање Курилских острва, увек траже од нас да се изјаснимо и да се наша национална припадност исполитизује“, каже Алексеј.
Човек из народа Аину испод таванице на којој се суши риба.
Getty ImagesОни, међутим, не желе да буду исполитизовани. Као што не желе много да причају о свом идентитету. Према статистичком извештају „Јапанске дијаспоре у иностранству“, Русија има 2.134 становника јапанске националности, а неки од њих вуку порекло из народа Аину. Међутим, и они се изјашњавају као Јапанци јер им то омогућава одлазак у Јапан без визе. Оних којима је битно да буду признати као народ остало је тако мало, да их помињу само етнографи. Накамура је, на пример, рекао да је ово вероватно последњи интервју који даје, јер „ми никоме не требамо“.
Аину, космати народ са Хокаида, северни Јапан.
Историјски музеј Мисурија
Апстракт: Република Хрватска је од самог почетка кризе на подручју СФР Југославије показивала претензије за проширењем граница до Дрине и тиме оживљавање Независнe Државe Хрватскe. Да би то остварила нова власт је успоставила партнерске односе са многим антијугословенским круговима на Западу, бројном хрватском усташком емиграцијом и муслиманима у Босни и Херцеговини проглашавајући га „хрватским цећем“. Због тога је Хрватска пружила помоћ муслиманима у проглашењу независности БиХ истовремено пружајући помоћ у формирању и обуци паравојних јединица на својој територији уз илегално снабдевање наоружањем преко своје територије.Током већег дела оружних сукоба Хрватска војска вршила је агресију на територију БиХ усмерену против српског народа. И поред неколико потписаннх споразума између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића о сарадњи и пријатељству те организовања садејстава обе стране против Војске РС кренуло се и даље. Сукоби између Хрватског вијећа обране и Армије Републике БиХ нису престајали све док муслиманска страна није дошла у неповољан положај у односу на Србе који су држали под контролом већи део територије Босне и Херцеговине. Влада Републике Босне и Херцеговине схватила је да сње не може одржати сама па је затражила хрватску војну интервенцију. Да би обезбедила прекретницу у развоју опште ситуације на ширем простору, под утицајем и подршком тзв. међународне заједнице у Сплиту је потписана „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице”. У складу са споразумима офанзиве Хрватске војске у БиХ одвијале су се уз садејство Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО снага посебно бомбардовања Српске што је потпуно променило равнотежу снага у рату на простору БиХ доводећи до убрзања мировних преговора који су резултирали Дејтонским мировним споразумом. Све операције здружених снага против Војске Републике Српске Крајине и Републике Српске планиране су, оранизоване и реализаване у сарадњи Хрватске са администрацијом и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава са по начелима операције FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“
Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији УЛОГА НАТО (САД) У ОПЕРАЦИЈАМА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ ПРОТИВ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ...
2022-08-07 09:30:24
Најновији сукоби прате добро излизани план, од Приштине до Тајпеја и шире
2022-08-06 19:26:14
Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан. Када је почео рат пре осам...
2022-07-04 13:08:31
Говор Ранка Гојковића на Каљазинским читањима
2022-06-14 08:39:41
Реч Живадина Јовановића поводом 23 године Кумановског споразума и Реуолуције 1244
2022-06-13 08:07:06
Ауторски текст Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за „Глас Српске“
2022-06-11 19:17:52
Реаговање амбасадора Русије у Србији на ауторски текст амбасадора Велике Британије, канаде, Норвешке и Пољске објављен у „Политици” 3. јуна
2022-06-10 09:02:10
Пола детињства сам провела у рату. И сада већ три године покушавам да допрем до одраслих...
2022-06-01 10:27:40
Борбена дејства наших снага настављена су и 11. маја 1999. године у раним јутарњим часовима на...
2022-05-11 15:41:52
Новије време, које се обично рачуна од 1900 године, сакупило је у себи огромну количину различитих...
2022-05-11 11:06:42
Колумна Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за Глас Српске
2022-05-08 08:39:52
На једном од улаза у највећу луку Азовског мора, још из даљине, на узвишеном положају и преко таласастог асфалта, видим споменик. Људска фигура која држи нешто у уздигнутој руци. Прво мислим да је неки памјатник Великог отаџбинског рата 1941-1945. Као она жена с мачем над Стаљинградом. Примичући се мијењам претпоставку у кип свеца са крстом. На крају се сви у колима смијемо. То је светитељ – гвожђа. Ливац држи своју куку, рукохватом окренуту небу.
2022-04-30 09:24:56
Такозвана Независна Држава Хрватска била је стара мање од три недеље када је извршила прво масовно...
2022-04-29 11:06:27
Операција извлачења војника ЈНА из Чапљине 1992. године
2022-04-23 10:55:05
Други пут у Маријупољу, али први пут видим море. Плитко и неслано. Зато га неки зову језером. Видио сам и мртве. Пуно мртвих људи. Леш Азовца у Гагаринској улици у изгледа као воштана лутка. Нико га не склања већ мјесец дана. Два цивила у непосредној му близини сахранили у лијевак од авиобомбе. Њега нико неће. С великим закашњењем схватам да нијесам на сету постапокалиптичног филма, већ да се сценографија у њима прави копирајући снимке какве управо хватам.
2022-04-22 16:12:11
Највећи град на обали Азовског мора. Пола милиона становника. Опет сам напољу. И на терену. И у иностранству. На улазу у Маријупољ бијах прије више од мјесец дана, али ни један пасош ми не би помогао тада да уђем, пише оснивач портала Фронтал.срб
2022-04-16 16:10:08
Англосаксонци и даље верују да имају шансу да изолују Русију
2022-04-16 09:06:36
Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства
2022-04-06 06:42:26
У рату прво страдају путеви. Не само што их разрују камиони, тенкови и други тешкаши. Па се онда не поправљају. Рат пресјече главне правце. Оне куд је човјек научио да иде. Људска жеља и потреба кваса, надолази као вода испред бране, па бира прву проходну уџерицу да настави околним путем, тамо гдје га је линија фронта исјекла.
2022-03-31 16:47:46
Текст Владимира Кршљанина за Политику
2022-03-23 13:35:51
Пре тачно 20 година, 12. фебруара 2002. године, у Хашком трибуналу је почело суђење бившем председнику...
2022-02-12 15:59:51
Ових дана новинари и политичари коментаришу преговоре у Рамбујеу сваки са својих политичких позиција. Исход преговора им је сада познат. Како је те преговоре у време њиховог догађања видео командант Треће армије, генерал-пуковник Небојша Павковић, који је са својим борцима био на борбеним положајима на који су непрекидно били на удару шишпарских терористичких снага, видећемо из његовог Ратног дневника. Припремио контраадмирал у пензији Бошко Антић
2022-02-09 18:38:08
За само један дан, хрватски нацистички савезници убили су више од 2.300 српских цивила у три села и једном руднику, а да нису испалили ни метак
2022-02-08 13:29:46
На измаку прве ратне године, децембра 1914, објављен је у листу „Пијемонт” некролог палом мајору Велимиру...
2022-01-23 11:46:46
RSS
