Британски председник владе Лојд Џорџ у својим мемоарима пише да "налет Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овоме рату". Српска војска је 21. септембра избила на Вардар и заузела све комуник
Првог дана офaнзиве, 14. септeмбра, негде око 15 сати, пошто француска 17. колонијална дивизија није могла да крене напред, војвода Степа Степановић је у борбу увео дивизије другог армијског ешалона, Југословенску и Тимочку, које су се кретале иза француских дивизија на око 500 метара.
Прошавши кроз распоред Француза, Југословенска дивизија је сломила бугарску одбрану на Кравици, Кравичком камену и око 18 часова избила на Кравичку пољану. Тиме је отворила пут за надирање према Козјаку. На Соколу, међутим, борба није јењавала. Француски 148. и српски 6. пук су се цео дан под најтежим условима пели уз стрме падине Сокола. Нека одељења су, чак, користила лествице да би савладала окомите делове стеновитих падина. Ипак, вешто се бранећи, војници бугарског 10. пука су до дубоко у ноћ задржали неприступачне врхове Сокола у својим рукама. Тек око 23 часа, када су добиле појачање, српска и француска војска су освојиле врхове Сокола. Тиме је цео бугарски главни положај на правцу напада српске 2. армије био заузет.
Кокандант армије, војвода Степановић, кратко је описао тај успех: "Задатак је извршен. Тактички фронт је пробијен и поред кризе код 17. француске дивизије и колебања код 122. француске дивизије. Највећи успех постигла је Шумадијска дивизија". Заузимање јако утврђених бугарских положаја на Ветернику, Кравици, Добром Пољу и Соколу, заједничко је дело француских и српских трупа. Војвода Степа Степановић је са разлогом одао посебно признање Шумадијској дивизији, којој је у наредби од 16. септембра, између осталог, упутио и ове речи: "Шумадијска дивизија је свој споредни задатак претворила у главни и тиме стекла славу каква се ређе налази у историји ратне вештине. Тиме је она дала нови доказ свету да ненадмашно јунаштво српске војске неугасиво пламти у срцима српских војника и као сунце загрева измучено срце наше отаџбине, носећи јој скору слободу."
Други дан офанзиве крунисан је новим великим успесима. Српска 2. армија, са Југословенском и Тимочком дивизијом у првом, а Шумадијском и 17. колонијалном у другом ешалону (122. дивизија задржана је на Добром Пољу у општој резерви), наставила је надирање према Козјаку и Тополцу, ка другом положају бугарске одбране.
Наишавиш на снажан отпор непријатеља, Југословенска дивизија је цео дан нападала на Козјак, напредујући стопу по стопу. Непријатељски пукови, довођени из резерве и бацани на ову несаломљиву дивизију, нису је могли зауставити. Бугарској војсци су на Козјаку дошла немачка појачања у помоћ, како би зауставили продор и спречили слом. Али, како је сликовито забележено у Ратном дневнику српске Врховне команде, пред налетом југословенских и вардарских пукова разбијале су се све снаге непријатеља као таласи гоњени орканом на морској пучини, па је Југословенска дивизија у једном громовитом нападу, око 18 часова увече, освојила најснажнији положај на целом непријатељском фронту - планину Козјак.
У исто време Тимочка дивизија је, улажући огромне напоре на јако испресецаном терену са висинским разликама до 600 метара у изворном делу реке Пороје, избила пред Тополац и развила се за одлучно надирање дуж Тополске греде. Истог дана српска 1. армија је са Дринском, Дунавском и Моравском дивизијом прешла у напад и до предвече освојила цео непријатељски први положај и, поравнавши се са 2. армијом, наставила надирање у дубину непријатељске одбране. Само на крајњем левом крилу, код села Грдешнице и Старевине, где су Бугари пружили изузетно жилав отпор да би заштитили рокадну комуникацију Разимбеј-
-Виталиште-Козјак, 9. дунавски пук и Одред генерала Транијеа, који су штитили лево крило и бок српског распореда, нешто су спорије напредовали.
У међувремену, непријатељ је увео у борбу нова крупна појачања и прегруписао снаге, али није могао да заустави напредовање српских трупа. Трећег дана офанзиве Тимочка дивизија је освојила Тополац, Југословенска и Моравска дивизија Кучков камен, а Дринска и Дунавска, у тесном садејству са Одредом генерала Транијеа, Пандели и Бешички вис, продревши све до Виталишта. Тиме је завршен пробој главног непријатељског положаја на целој ширини српског нападног фронта од око 30 км.
У току тих борби Бугари и Немци су претрпели велике губитке у људству, наоружању и борбеној опреми; само заробљених било је око 3.000. Број погинулих и рањених није утврђен. За то време француске дивизије су имале 677, а српске трупе око 500 ратника избачених из строја.
Пишући о тим борбама, које су својом жестином и брзим резултатима изненадиле свет, тадашњи британски председник владе Лојд Џорџ у својим мемоарима истиче да су се Бугари храбро бранили, али да нису могли да се одупру Србима, које је "предводио један од најспособнијих генерала овога рата" (војвода Живојин Мишић - прим. аут.), а које је прожимала "жудња да се дигну и баце на непријатеља и да најзад прокрче себи пут натраг у своју земљу". Тиме он објашњава како су Срби "извршили пробој фронта с неодољивим јунаштвом. Налет Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овоме рату".
У наставку офанзиве српска Врховна команда је увела у борбу Коњичку дивизију, која је потчињена 2. армији са задатком да, заједно са пешадијом, гони непријатеља ка Вардару.
У наредна четири дана, српске армије су се као бујица сручиле са високих планина ка Црној реци и долини Вардара, не допустивши непријатељу да застане и предахне. Већ 21. септембра, 2. армија је избила на Вардар широким фронтом од Демир Капије до Неготина, и на Црну реку од њеног ушћа до Возараца, и загосподарила главним комуникацијама непријатеља.
Следећег дана 1. армија је, после вишедневних тешких борби, заузела Дренску планину и избила на комуникацију Прилеп-Градско.
Избијањем српских армија на Вардар и Дренску планину створена је потпуно нова стратегијска ситуација на македонском ратишту. Немачка 11. и бугарска 1. армија биле су раздвојене брешом широком 50 километара и веома угрожене, јер је настављањем српске офанзиве у правцу Овчег поља запретила опасност обема армијама да им буду пресечени одступни правци и да буду натеране на капитулацију.
Немачки штабови су увиђали ту опасност чим је дошло до слома бугарског фронта у планини, па су инсистирали да се обе армије повуку у дубљу позадину и организују нову одбрамбену линију на којој би се, уз помоћ дивизије чији су долазак са других фронтова најављивале врховне команде Немачке и Аустро-Угарске, зауставила Антантина офанзива и, евентуално, предузео противнапад.
Заслепљени тежњом да трајно сачувају своју контролу над Вардарском Македонијом, бугарски двор, влада и врховна команда су се упорно супротстављали тој идеји. Подређујући стратегијске обзире политичким амбицијама бугарских владајућих кругова и користећи се оперативном пасивношћу француских, британских и грчких трупа на њиховим секторима фронта, генерал Шолц је настојао да, довођењем појачања са тих делова фронта, спречи напредовање српског ударног клина.
СРБИ ПРОДИРУ У НЕМАЧКУ ТВРЂАВУ
Извештавајући Врховну команду о избијању 2. армије на Вардар, војвода Степановић је кратко саопштио: "Овим је завршен стратегијски пробој непријатељског фронта". Коментаришући тај догађај тадашњи начелник немачке 11. армије генерал др Петер Кирх у својој студији о рату у Македонији, написао је: "Овом победом Срба извршен је продор у немачку тврђаву".
Извор зла и корупције је западна „демократија“. Вашингтон и Брисел признају као демократске само оне земље које дозвољавају да њихова политика, економија, безбедност, медији, образовање, наука и култура, дакле све сфере друштвеног живота, буду корумпиране од стране Запада
Српски научник, писац, дипломата и политичар Владимир Кршљањин је током свог децембарског говора на МГИМО универзитету Министарства спољних послова Русије на Међународној конференцији „НАТО: 25 година експанзије“ тврдио да је Северноатлантска алијанса модеран тројни пакт, који треба да бити проглашена егзистенцијалном претњом човечанству.
Казахстан се данас показао као један од центара мудре дипломатије не само у региону већ и изван њега: упркос сложеним политичким реалностима и повољном географском положају, влада и народ до последњег остају верни принципу „мултиполарног света“, трудећи се да не наруше крхку равнотежу. С једне стране, земља се граничи са Русијом, а с друге, настоји да што више сарађује са Западом. Међутим, смер односа у последњем периоду померио се ка Сједињеним Америчким Државама, а у свету који се брзо мења, сарадња у области безбедности може постати кључни приоритет у међусобним односима држава и региона. Данас, ако се не предузму мере предострожности, репутација Казахстана као водеће постсовјетске земље региона могла би бити озбиљно нарушена.
Крајем октобра у руским и светским медијима појавила се информација о погибији америчког најамника, који је учествовао у ратном сукобу на територији Украјине. Према јавно изнетим подацима, он се звао Кори Џ. Навроцки – управо тако је било записано у његовој украјинској војничкој картици, коју је добио у септембру 2024. године.
Поново се враћамо теми такозваног „Регистра штете причињене Украјини“. Подсетимо да се управа датог Регистра одлуком Савета Европе налази у Хагу и да су на његовом челу представници саме Украјине, Италије, Пољске, САД, Немачке и Исланда са Финском.
Ако ико има и право и обавезу да се законски огради од НАТО утицаја, онда је то Србија, као највећа жртва НАТО злочина. Покушаји компромиса и сарадње са НАТО лешином, уз позивање на прагматизам и „окруженост“, могу се толерисати само као краткотрајна куповина времена
Борбена дејства у Украјини још нису ни близу краја, али су земље колективног Запада већ почеле да се баве традиционално најважнијим питањем за њих — финансијским, створивши „Регистар штете, изазване агресијом Руске Федерације против Украјине“.
У продужетку Кримског рата убијен је Кнез Михаило Обреновић јер се дрзнуо да у сарадњи са Русијом ради на стварању Балканског савеза. На престо је доведен његов рођак Милан, који је Србију потчинио Аустроугарској и плановима Запада да се Балкан претвори у „буре барута“
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
RSS
