„Правно обавезујући споразум“ – друго име за легализацију сецесије

Објављено: 20.02.2018.год.
фото: © РИА Новости / Илья Питалев


Пише Данијел Игрец,

Приштина, древни српски град, некадашња престоница краља Милутина, преплављена је ових дана америчким и албанским заставама. Заставама окупатора. Косовски Албанци обележили су десету годишњицу једностраног проглашења „независности“ Косова; годишњицу бруталног гажења међународног права и државног суверенитета Србије.

У тренуцима када бивша врхушка терористичке ОВК раме уз раме са својим западним покровитељима прославља рођење на злочинима и ентичком чишћењу Срба стваране „Републике Косово“ у домаћој и међународној јавности актуелизовано је питање окончања бриселског „дијалога“ између Београда и Приштине. У ту сврху Брисел, Берлин и Вашингтон већ месецима неуморно раде на томе да приморају Београд да што пре приведе крају процес „свеобухватне нормализације односа“ са тзв. Косовом, предвиђен преговарачким Поглављем 35 са ЕУ.

Крај тог пута према њиховој замисли треба да буде „крунисан“ закључивањем „правно обавезујућег споразума“ Србије са својом јужном покрајином. Да је он кључан у процесу европских интеграција Србије потврдио је и немачки шеф дипломатије, Зигмар Габријел, док је боравио у посети Приштини, истичући га као „централни услов“ за наставак европског пута наше државе; и то само као услов за наставак, а не пријем, јер до самог пријема, ако га икада буде и било, предвиђено je да Београд начини још мноштво по српске државне и националне интересе погубних уступака.

Сврха овог текста је да одговори на два кључна питања. Прво, какву форму и садржину би према плановима Запада заправо требао да поприми предстојећи „историјски споразум Косова и Србије„, како су га крстили водећи европски медији? И друго, какву позицију по питању даљих споразума са самопроглашеним властима у Приштини треба да заузме званични Београд?

На српску адресу последњих недеља већ су почели да стижу поједини сигнали из седишта ЕУ о томе у каквом облику би требао да се одрази будући „правно обавезујући споразум“ са Приштином. Тренутно су у оптицају два предлога. Први, изнет од стране председника Европског парламента Таjанија је да би он требао да поприми форму и садржину међународних споразума који постојe између ЕУ и Хонгконга, а други је већ више пута помињани модел „две Немачке“ који је у мислима највероватније имао и немачки шеф дипломатије када је из кабинета Рамуша Харадинаја позвао Србију да прихвати постојање „државе Косово„.

Погледајмо укратко шта подразумевају ова два модела?

Према Основном закону (који је део уставног поретка Народне Републике Кине) Хонгконг ужива висок степен унутрашње аутономије и ограничен међународно-правни капацитет, али се упркос томе и даље третира као неотуђиви део кинеске државне територије. Као „специјални административни регион“ Кине ова територија има на међународном нивоу право да самостално закључује међународне уговоре са државама и међународним организацијама на подручјима која нису директно везана на вршење државног суверенитета (попут економских, културних, спортских, научно-просветних и еколошких односа са иностранством).

Па чак и за те случајеве локалне аутономне власти морају да имају претходно одобрење централне владе у Пекингу, док се у самим споразумима које потписују поред назива Хонгконг увек и без изузетка у загради наводи одредница „Кина„. Тиме је Пекинг обезбедио да се приликом закључивања таквих споразума не доводи у питање територијални интегритет Кине и њена врховна (суверена) власт над подручјем Хонгконга.

Постојећи споразуми на релацији Брисел – Хонгконг имају неколико карактеристика. Они су закључени између ЕУ као међународне организације на једној и Хонгконга као саставног дела НР Кине (а не суверене државе!) на другој страни. Упркос томе они по својој форми и садржини одговарају обавезујућим међународним уговорима. Даље, ако се зна да се y тим споразумима Хонгконг од стране ЕУ препознаје као посебно и аутономно економско и царинско подручје у оквирима НР Кине и да они дефинишу билатерална питања у домену трговинских, царинских, културних, спортских, образовних односа и питања визне и имиграционе политике поставља се логично питање:

У ком својству би наступило тзв. Косово ако би се у његовим односима са Србијом применио постојећи модел споразума ЕУ-Хонгконг? Могућности су само две: или као аутономна регија Србије или као самостална држава. Подсетимо да за разлику од кинеског Основног закона Резолуција 1244 нигде изричито не помиње право привремених приштинских институција да у име Косова потписују правно обавезујуће међународне споразуме са државама или међународним организацијама. У одсуству изричите пермисивне клаузуле одредбе Резолуције потребно је тумачити „у корист суверенитета“ што значи да је у нашем случају држава Србија (односно у њено име УНМИК за територију КиМ) као носилац врховне власти једина овлашћена да закључује међународне споразуме.

Тако долазимо до једне парадоксалне ситуације да би у случају да тзв. Косово у правно обавезујућем споразуму наступи у позицији аутономне српске регије Србија заправо сама са собом потписала тaj споразум што би био потпуни правни и политички бесмисао. Из тога није тешко закључити да је суштински циљ Брисела да Приштина у будућем споразуму наступи као самостална држава, као ентитет одвојен од Србије. То је једини начин да се постигне крајња сврха тог споразума, а она се огледа у правно обавезујућем уређењу међусобних односа Београда и Приштине, за почетак на пољима међусобне економске (трговина, царине)и културне сарадње као и у домену питања миграционе политике (услови уласка и изласка са територије „државе Косово„). Оно чему тежи овакав сценарио је потпуна трансформација постојеће административне линије у међународно признату границу између две државе и прети да буде тумачен на штету Србије као доказ да је Београд признао легалност и валидност пасошa које издају самопроглашене институције у Приштини.

Такав споразум дао би могућност Приштини да у сред Београда отвара своја посебна представништва која би промовисала трговинске, привредне, туристичке и културне потенцијале „Републике Косово„, док би њихови службеници уживали дипломатске имунитете и привилегије. Такав споразум начинио би од КиМ посебан, од Србије независан и одвојен привредни и царински простор, на којем би се примењивали искључиво косовски „државни“ прописи. Ово би подразумевало и потпуну (привредну и политичку) интеграцију севера КиМ у административно-институционални оквир самопроглашене „државе Косово„, која би стекла потпуну аутономију у погледу одржавања економских односа са иностранством. На делу би био процес даљег развлашћивања Србије на КиМ и фрагментације њеног суверенитета, јер би део по део њених ингеренција као суверене државе прелазио у руке Приштине. Главна замка оваквих решења је да би њима Београд заобилазним путем пристао на ревизију Резолуције 1244; дозволио да тзв. Косово на све више поља делује самостално, нарочито у међународном оквиру што би допринело његовој убрзаној консолидацији као потпуно независне државе.

Други предлог, модел „две Немачке“ (познатији и као Ишингерова формула) заснива се на идеји да Србија и тзв. Косово своје узајамне односе уреде на начин сличан оном на који су то учиниле 3ападна и Источна немачка држава 1972. године. Оне су се тада обавезале да развијају добросуседске односе и да се уздржавају од примене силе, те да поштују историјску реалност (насталу после Другог светског рата), а као кључни сегмент споразума успостављена је обавеза обеју страна да неће ометати једна другу у чланству у међународним организацијама (могућност уласка у УН).

Последица тог споразума била је да су обе тадашње немачке државе добиле столицу у Уједињеним нацијама, да су „потврдиле неповредивост међусобних граница“ и обавезале се на „неограничено поштовање својих територијалних интегритета„. Ако би се тај модел применио на односе Београда и Приштине он би несумњиво отворио врата уласку тзв. Косова у УН, јер би подразумевао сагласност Србије да ће поштовати „територијални интегритет Републике Косово“ и да неће блокирати њен приступ (универзалним) међународним организацијама.

Договор „две Немачке“ био је заправо модел проистекао из потреба Западне и Источне Немачке и својствен тадашњој специфичној политичкој ситуацији на терену. Њиме су заправо обе стране добиле конкретну предност (улазак у УН), а његова решења трасирала су пут будућем уједињењу немачког народа. У случају сличног споразума између Београда и Приштине Србија њиме заправо ништа не би добила нити је намера Запада да се створе предуслови за уједињење Косова и Србије већ да се кроз прихватање споља и уз помоћ НАТО бомби наметнуте „реалности“ и улазак Приштине у УН заокружи процес изградње  албанске квазидржавности на КиМ.

Ако сада сумирамо досадашње закључке видећемо да оба поменута предлога Београду доносе нове обавезе у виду даљих уступака самопроглашеним властима док се заузврат оне не обавезују ни на шта. Тако у најављеном споразуму вероватно неће бити ни речи о фамозној Заједници српских општина на којој је актуелна власт градила своје „бриселске победе“ и демонстрирала успешност „бриселског дијалога„. Oба предлога у себи садрже замку „тихог признања“ тзв. Косова од стране Србије. Пристанак Србије да се њени будући односи са јужном покрајином регулишу према горњим моделима значио би да Београд тзв. Косову признаје пуну међународну уговорну способност (ius contrahendi).

Циљ бриселских званичника је да натерају нашу државу да Приштини призна статус суверене државе. Они желе да читав спектар билатералних питања између Србије и њене јужне покрајине (од економских, монетарних, царинских, саобраћајних и културних па све до дипломатских  односа и питања државне имовине и војске тзв. Косова) убудуће буде обухваћен и регулисан једним споразумом који ће имати правно обавезујући ефекат и који ће се третирати као међудржавни уговор. Tиме би Београд прихватио као правно релевантне Устав и законе „Косова“ и пристао на коначно и неопозиво признање сепаратистичке творевине. То да се оно највероватније не би изразило у форми изричитог признања је заправо беспредметно и ирелевантно јер ће се сама сагласност Србије на улазак тзв. Косова у УН сматрати имплицитним обликом формалног признања тзв. Косова као државе са пуним међународноправним субјективитетом.

Своју завршницу отимања КиМ наши западни „пријатељи и партнери“ назвали су „закључивање правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине„. Сценарио је већ написан, улоге у њему су већ подељене, само се чека да он буде и званично достављен Србији на потписивање и то у маниру „узми или остави„.

У међувремену у Србији се полако приводи крају „унутрашњи дијалог“ о КиМ и државни врх се спрема да изађе у јавност са предлогом решења за јужну покрајину. Тим поводом често чујемо како нам државни званичници поручују да је дошло време да донесемо „историјске и судбоносне одлуке„. Слажем се, и јесте дошло време за историјске одлуке. Али историјске у погледу прекида са политиком посустајања под притисцима и политиком подилажења захтевима Брисела и Вашингтона. Време је за историјске одлуке које ће нас после година лутања и заблуда вратити на пут обнове државности и самосталности Србије. А тог пута нема без политике очувања Косова и Метохије.

Државно руководство мора да буде свесно свих клопки у које може упасти Србија уколико прихвати правно обавезујуће споразуме диктиране од стране највећих савезника Приштине. Њима у интересу није изналажење компромисног и обострано прихватљивог договора већ једнострано наметање „решења„; решења које је у томе да Србија призна „независно Косово“ као коначну и свршену ствар. Једном кад се то деси наша држава више неће моћи да полаже легитимно право на тај део своје територије, а тиме из руку Русије, Кине, Индије, Шпаније и многих других земаља избија аргументе са којима оне данас доследно бране српскy државну целовитост на КиМ.

Управо приморавањем Србије да се кроз правно обавезујући споразум заувек одрекне својих државних и историјских темеља Запад покушава да заобиђе и неутралише отпор оних земаља које не желе да признају тзв. Косово као независну државу. Свесне великих геополитичких промена у свету које не иду наруку њиховим интересима кључне западне силе журе како би што пре довршиле посао око КиМ. Са обзиром на рапидан упад њихове глобалне моћи ЕУ и НАТО пакт немају ни времена ни ресурса за убеђивање преосталих 88 чланица УН да признају Приштину па траже најзгоднију пречицу до тог циља; а та пречица је управо притисак на Србију да сама погази свој територијални интегритет и дигне руке од Космета. Запад добро зна да ни Руси, ни Кинези, ни Шпанци неће и не могу бити већи Срби од Срба; ако се Београд одрекне свог суверенитета зашто би га Москва, Пекинг и Мадрид и даље бранили?

Власт мора да буде свесна да ово није тренутак да као држава срљамо у некакве „трајне историјске компромисе“ са Албанцима јер би они сада значили наш коначан пораз. Нама тренутна геополитичка ситуација у свету одговара јер можемо да одуговлачимо са преговорима све док се не створе (још) повољнији геополитички услови у којима ћемо моћи да наметнемо решења у нашем државном и националном интересу, решења која ће водити у деконструкцију косовске „државности„.

Да је она могућа говоре многи примери. Чињеница је да тзв. Косово ни пуних десет година након противправне сецесије није успело да изгради унутрашње „државне“ структуре нити је своју „државност“ успело да учврсти на међународном нивоу. Ова „најмлађа европска држава“ суочава се са једном од највиших стопа незапослености у свету (чак 42%), наталитет Албанаца убрзано пада, а томе доприносе и масовне миграције млађег становништва у земље Западне Европе.

„Независно Косово“ је политички пројекат који несумњиво пропада. То показују Русија и Кина редовним и принципијелним заступањем српских интереса пред СБ УН. То су показали Суринам, Уганда, Сао Томе и Принципе, Оман, Нигерија, Гвинеја Бисао када су повукли своје одлуке о признању Приштине. То су показале и све оне државе које и дан данас не признају „независно“ Косово. То је показао и Египат када је најавио преиспитивање своје претходне одлуке о признању. То је наговестио и Штрахе који је у сред Београда поручио да је „Косово део Србије„, а „Србија део решења косовског питања„. То потврђују данас и пријатељи српског народа у Чешкој где се у центру Прага одржавају масовне демонстрације против независног Косова и покреће петиција да и ова европска земља повуче признање Приштине. То је показао и Бурунди који је баш на дан прославе косовске парадржавности повукао своју одлуку о признању Приштине.

Тога су свесни и сами Шиптари. Неки међу њима, разочарани неефикасношћу „самосталног Косова“ данас у Приштини чак пале заставе „своје државе„. Време је да тога у потпуности постанемо свесни и ми. Свесни да њихова стагнација отвара врата повратку наше државе на КиМ.

Апелујем на државни врх да се не упушта у нове непромишљене одлуке по питању КиМ и да одбије сваки предложени споразум од стране ЕУ који у својој суштини подразумева формално одрицање од суверенитета и легализацију лажне косовске државе. Сада је време за стратешко и државотворно деловање, за проактивну спољну политику са којом ћемо сачувати Резолуцију 1244, ојачати постојећа пријатељства и стећи нова међународна савезништва. То ће створити услове да већ у наредних 10, 20 или 30 година будуће генерације Срба испуне заветне речи својих предака и својим потомцима оставе Газиместан на којем ће се вијорити застава слободе. Српска застава.

Данијел Игрец,
Видовдан


Кључне речи:

(0)

Остале вести из рубрике

Колумне

Европски хомосексуалци сломили Србију

Извор: Синиша Љепојевић, Независне новине Савремена Србија, као и цијели српски народ, имају много непријатеља, али издржавају....

Шта је с вама браћо Французи?
Шта је с вама браћо Французи?

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

2022-09-17 16:31:02

Договор команде НАТО са хрватским и муслиманским лидерима у Сплиту око извођења нападне операције на Републику Српску Крајину у Републику Српску
Договор команде НАТО са хрватским и муслиманским лидерима у Сплиту око извођења нападне операције на Републику Српску Крајину у Републику Српску

Апстракт: Република Хрватска је од самог почетка кризе на подручју СФР Југославије показивала претензије за проширењем граница до Дрине и тиме оживљавање Независнe Државe Хрватскe. Да би то остварила нова власт је успоставила партнерске односе са многим антијугословенским круговима на Западу, бројном хрватском усташком емиграцијом и муслиманима у Босни и Херцеговини проглашавајући га „хрватским цећем“. Због тога је Хрватска пружила помоћ муслиманима у проглашењу независности БиХ истовремено пружајући помоћ у формирању и обуци паравојних јединица на својој територији уз илегално снабдевање наоружањем преко своје територије.Током већег дела оружних сукоба Хрватска војска вршила је агресију на територију БиХ усмерену против српског народа. И поред неколико потписаннх споразума између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића о сарадњи и пријатељству те организовања садејстава обе стране против Војске РС кренуло се и даље. Сукоби између Хрватског вијећа обране и Армије Републике БиХ нису престајали све док муслиманска страна није дошла у неповољан положај у односу на Србе који су држали под контролом већи део територије Босне и Херцеговине. Влада Републике Босне и Херцеговине схватила је да сње не може одржати сама па је затражила хрватску војну интервенцију. Да би обезбедила прекретницу у развоју опште ситуације на ширем простору, под утицајем и подршком тзв. међународне заједнице у Сплиту је потписана „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице”. У складу са споразумима офанзиве Хрватске војске у БиХ одвијале су се уз садејство Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО снага посебно бомбардовања Српске што је потпуно променило равнотежу снага у рату на простору БиХ доводећи до убрзања мировних преговора који су резултирали Дејтонским мировним споразумом. Све операције здружених снага против Војске Републике Српске Крајине и Републике Српске планиране су, оранизоване и реализаване у сарадњи Хрватске са администрацијом и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава са по начелима операције FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“

2022-08-07 09:35:17

Договор команде НАТО са хрватским и муслиманским лидерима у Сплиту око извођења нападне операције на Републику Српску Крајину у Републику Српску - 2. део
Договор команде НАТО са хрватским и муслиманским лидерима у Сплиту око извођења нападне операције на Републику Српску Крајину у Републику Српску - 2. део

Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији УЛОГА НАТО (САД) У ОПЕРАЦИЈАМА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ ПРОТИВ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ...

2022-08-07 09:30:24

РТ: Од Косова до Тајвана, опробани и поуздани рецепт Вашинготна за хаос поново диже своју ружну главу
РТ: Од Косова до Тајвана, опробани и поуздани рецепт Вашинготна за хаос поново диже своју ружну главу

Најновији сукоби прате добро излизани план, од Приштине до Тајпеја и шире

2022-08-06 19:26:14

Фаина Савенкова: Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан
Фаина Савенкова: Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан

  Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан. Када је почео рат пре осам...

2022-07-04 13:08:31

Српски свет - последњи Кремљ руског света
Српски свет - последњи Кремљ руског света

Говор Ранка Гојковића на Каљазинским читањима

2022-06-14 08:39:41

Игор Калабухов: Русија - земља побједа
Игор Калабухов: Русија - земља побједа

Ауторски текст Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за „Глас Српске“

2022-06-11 19:17:52

Боцан-Харченко: О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине
Боцан-Харченко: О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине

Реаговање амбасадора Русије у Србији на ауторски текст амбасадора Велике Британије, канаде, Норвешке и Пољске објављен у „Политици” 3. јуна

2022-06-10 09:02:10

Фаина Савенкова: Истина ће сигурно победити
Фаина Савенкова: Истина ће сигурно победити

Пола детињства сам провела у рату. И сада већ три године покушавам да допрем до одраслих...

2022-06-01 10:27:40

Кобни 11. мај 1999. на Кошарама: Из књиге Небојша Павковић-Бошко Антић „Кошаре и Паштрик српски Термопили“
Кобни 11. мај 1999. на Кошарама: Из књиге Небојша Павковић-Бошко Антић „Кошаре и Паштрик српски Термопили“

Борбена дејства наших снага настављена су и 11. маја 1999. године у раним јутарњим часовима на...

2022-05-11 15:41:52

Ревизија историје: Модни тренд или пут ка новом конфликту?
Ревизија историје: Модни тренд или пут ка новом конфликту?

Новије време, које се обично рачуна од 1900 године, сакупило је у себи огромну количину различитих...

2022-05-11 11:06:42

Калабухов: Бесмртни Дан побједе још једном нас подсјећа да ће велико зло бити безусловно побијеђено
Калабухов: Бесмртни Дан побједе још једном нас подсјећа да ће велико зло бити безусловно побијеђено

Колумна Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за Глас Српске

2022-05-08 08:39:52

Дани(ј)ел Симић: Како се калио Азовстаљ
Дани(ј)ел Симић: Како се калио Азовстаљ

На једном од улаза у највећу луку Азовског мора, још из даљине, на узвишеном положају и преко таласастог асфалта, видим споменик. Људска фигура која држи нешто у уздигнутој руци. Прво мислим да је неки памјатник Великог отаџбинског рата 1941-1945. Као она жена с мачем над Стаљинградом. Примичући се мијењам претпоставку у кип свеца са крстом. На крају се сви у колима смијемо. То је светитељ – гвожђа. Ливац држи своју куку, рукохватом окренуту небу.

2022-04-30 09:24:56

РТ: „Први тотални геноцид у Другом светском рату“: Како је масакр у Гудовцу постао корак у терор
РТ: „Први тотални геноцид у Другом светском рату“: Како је масакр у Гудовцу постао корак у терор

Такозвана Независна Држава Хрватска била је стара мање од три недеље када је извршила прво масовно...

2022-04-29 11:06:27

Чапљина флип: Да се не заборави
Чапљина флип: Да се не заборави

Операција извлачења војника ЈНА из Чапљине 1992. године

2022-04-23 10:55:05

Дани(ј)ел Симић: Са обале Азовског мора
Дани(ј)ел Симић: Са обале Азовског мора

Други пут у Маријупољу, али први пут видим море. Плитко и неслано. Зато га неки зову језером. Видио сам и мртве. Пуно мртвих људи. Леш Азовца у Гагаринској улици у изгледа као воштана лутка. Нико га не склања већ мјесец дана. Два цивила у непосредној му близини сахранили у лијевак од авиобомбе. Њега нико неће. С великим закашњењем схватам да нијесам на сету постапокалиптичног филма, већ да се сценографија у њима прави копирајући снимке какве управо хватам.

2022-04-22 16:12:11

Дани(ј)ел Симић: У пољу, у Мариупољу
Дани(ј)ел Симић: У пољу, у Мариупољу

Највећи град на обали Азовског мора. Пола милиона становника. Опет сам напољу. И на терену. И у иностранству. На улазу у Маријупољ бијах прије више од мјесец дана, али ни један пасош ми не би помогао тада да уђем, пише оснивач портала Фронтал.срб

2022-04-16 16:10:08

Русофобија убија: До чега ће довести блокада Русије
Русофобија убија: До чега ће довести блокада Русије

Англосаксонци и даље верују да имају шансу да изолују Русију

2022-04-16 09:06:36

Дан када смо бомбардовали Рајх
Дан када смо бомбардовали Рајх

Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

2022-04-06 06:42:26

Дани(ј)ел Симић: Положаји на правцу Волноваха - Доњецк - Москва - Београд - Бања Лука
Дани(ј)ел Симић: Положаји на правцу Волноваха - Доњецк - Москва - Београд - Бања Лука

У рату прво страдају путеви. Не само што их разрују камиони, тенкови и други тешкаши. Па се онда не поправљају. Рат пресјече главне правце. Оне куд је човјек научио да иде. Људска жеља и потреба кваса, надолази као вода испред бране, па бира прву проходну уџерицу да настави околним путем, тамо гдје га је линија фронта исјекла.

2022-03-31 16:47:46

Владимир Кршљанин: Нулта толеранција према фашизму
Владимир Кршљанин: Нулта толеранција према фашизму

Текст Владимира Кршљанина за Политику

2022-03-23 13:35:51

Тамна сенка Хага: Какав је траг у историји оставило суђење Милошевићу?
Тамна сенка Хага: Какав је траг у историји оставило суђење Милошевићу?

Пре тачно 20 година, 12. фебруара 2002. године, у Хашком трибуналу је почело суђење бившем председнику...

2022-02-12 15:59:51

О преговорима у Рамбујеу са борбених положаја - из Ратног дневника команданта Треће армије
О преговорима у Рамбујеу са борбених положаја - из Ратног дневника команданта Треће армије

Ових дана новинари и политичари коментаришу преговоре у Рамбујеу сваки са својих политичких позиција. Исход преговора им је сада познат. Како је те преговоре у време њиховог догађања видео командант Треће армије, генерал-пуковник Небојша Павковић, који је са својим борцима био на борбеним положајима на који су непрекидно били на удару шишпарских терористичких снага, видећемо из његовог Ратног дневника. Припремио контраадмирал у пензији Бошко Антић

2022-02-09 18:38:08

rt - kolumne
baner rakija desno kolumne
baner apartman desno / kolumne
baner obzor desno - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:
Фото дана Доњецк

Доњецк