Новооткривени документ из марта 1991. показује да су званичници САД-а, Велике Британије, Француске и Немачке разговарали о обећању датом Русији да се НАТО неће ширити на Пољску и шире. Његово објављивање у немачком часопису "Дер шигел" доказује да је Москва у праву, а да НАТО греши по том питању.
Записник са састанка од 6. марта 1991. у Бону између челника министарстава спољних послова САД-а, Велике Британије, Француске и Немачке садржи вишеструке референце на разговоре „2+4“ о уједињењу Немачке у којима је Запад „разјаснио“ Совјетском Савезу да се НАТО неће ширити преко источних граница Немачке.
„Јасно смо ставили до знања Совјетском Савезу у преговорима 2+4, као и у другим преговорима, да немамо намеру да искористимо повлачење совјетских трупа из источне Европе“, цитира се у документу помоћник америчког државног секретара за Европу и Канаду Рејмонд Сајц.
„НАТО не би требало да се шири на исток, ни званично ни незванично“, додао је Зајц.
Британски представник такође помиње постојање „општег споразума“ да је чланство у НАТО-у за земље источне Европе „неприхватљиво“.
„Јасно смо ставили до знања током преговора 2+4 да нећемо проширити НАТО даље од Елбе“, рекао је западнонемачки дипломата Јирген Хробог.
„Због тога не можемо понудити Пољској и другима чланство у НАТО-у.“
У записнику је касније појашњено да је мислио на реку Одру, границу између Источне Немачке и Пољске. Хробог је даље напоменуо да су се са овим ставом сложили и западнонемачки канцелар Хелмут Кол и министар спољних послова Ханс-Дитрих Геншер.
Документ је у Националном архиву Велике Британије пронашао Џошуа Шифринсон, професор политичких наука на Универзитету у Бостону у САД-у. Имао је ознаку „тајно“, али је у једном тренутку скинута ознака тајности.
Шифринсон је у на Твитеру објавио да је „почашћен“ радом са "Дер шигелом" на документу који показује да су „западне дипломате веровале да су се заиста обавезале да неће бити проширење НАТО-а“.
„Високи креатори политике поричу да је дато обећање о неширењу. Овај нови документ показује другачије“, навео је Шифринсон у накнадном твиту, напомињући да „изван“ Елбе или Одре по било ком стандарду, обухвата источноевропске земље на које је НАТО почео да се шири само осам година касније.
Током велике конференције за новинаре у децембру 2021. године, руски председник Владимир Путин рекао је да је Запад обећао Совјетском Савезу да се НАТО неће ширити „ни један центиметар” на исток, али да је „дрско преварио” Москву да би управо то урадио.
Одговарајући на ове коментаре, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг рекао је да алијанса „никада није обећала да се неће ширити“. У интервјуу за "Дер шпигел" касније, Столтенберг је поновио да „никада није било таквог обећања, никада није било таквог договора иза сцене, то једноставно није истина“.
НАТО је примио Пољску, Мађарску и Чешку у марту 1999, непосредно пре него што је почео напад на Југославију без дозволе Савета безбедности УН. Тиме је НАТО по први пут био директно на руској граници – енклави Калињинград. Следећи круг проширења 2004. године укључио је бивше совјетске републике Естонију, Летонију и Литванију, стављајући источну границу НАТО-а на само 135 километара од Санкт Петербурга.
У низу безбедносних предлога објављених у децембру, Русија је између осталог захтевала да се НАТО јавно одрекне експанзије на бивше совјетске републике - Украјину и Грузију, и да повуче америчке снаге на границе алијансе из 1997. године. САД и НАТО су то одбацили, тврдећи да је политика чланства „отворених врата“ алијансе основни принцип за њих.
Истиче се да је Русија била принуђена да покрене своју специјалну војну операцију у Украјини јер је неонацистички режим у тој земљи, који је одобравао Запад, кренуо да истреби све што је руско.
Москва третира пристанак на санкције као „следећи непријатељски корак молдавских лидера, који се у потпуности укључују у антируску кампању колективног Запада“, приметила је Марија Захарова
RSS
