Антиправославна и антињегошевска хистерија у Црној Гори не јењава ни ових дана. Митрополитова најава о градњи његошеве завјетне цркве на Ловћену изазвала је поново реакције појединаца који задојени богомржњом и братомржњом у свему виде, само њима познат, “великосрпски национализам којим се негира Црна Гора”. Митрополит Амфилохије је и овај пут, као и сваки претходни говорио о обнови првобитне Његошеве капелице из 1846. а не оне из 1925.г, која је обновљена послије аустриског разарања.
У наставку је интегрално Писмо митрополита Амфилохија Радовића председнику Владе Републике Црне Горе др Игору Лукићу упућено прије осам година.
АЕМ бр. 970 25. 6. 2012. г.
Влада Црне Горе
н/р др Игора Лукшића, предсједника
Подгорица
Поштовани г. Предсједниче,
Као што је познато, идуће, 2013. године, навршава се двјестагодишњица од рођења Митрополита Петра II Петровића Његоша. Припремано свестрано обиљежавање овог значајног датума, не само за великог тајновидца и пјесника Владику Рада, него и за свеукупну духовност, културу и биће Црне Горе, па и много шире од ње, неминовно, за свакога ко истински поштује Његоша, укључује и обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену. То са разлога што је црква Св. Петра била његова задужбина, подигнута по његовом упутству и за вријеме његовог живота (1846. г), на мјесту које је сам обиљежио и изричито завјештао да у њој буде сахрањен. Свима је познато његово аутентично завјештање, тј. аманет и потоња жеља: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловће- ну… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.” Његов секретар, очевидац (М. Медаковић), који је био са Владиком на Ловћену, лично свједочи да је Његош „ставио својом руком основни камен цркве на Ловћену, коју је он саградио и посветио Св. Петру… да он буде сахрањен у њој” (Види М.Г. Медаковић, П.П. Његош, Нови Сад 1882, стр. 4). Пред само упокојење Владика је рекао: „Копајте ме на Ловћену у нову цркву.” По свједочењу савременика, познатог Вука Врчевића: „Његош ју је дао обијелити (цркву) и сваке се године по његовој заповиједи Литургија служила у њој за душу неумрлих црногорских јунака.”
Такође је познато да је ова црквица Св. Петра Цетињског први пут срушена од Аустријанаца, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, послије освајања Ловћена (11. јануар 1916. г) ради подизања на њеном мјесту споменика (висине „од 16 до 32 метра”) Фрањи Јосифу „као генију побједе и славе”. Тим поводом је био расписан конкурс на коме је узело учешћа 17 умјетника са преко 100 изложбених објеката, приказаних на изложби у Херцег Новом, коју је, на царев дан (дан Фрање Јосифа, 18. августа), отворио „пресвијетли Вебер са пет чланова Комисије” (Комисија је одобрила пројекат сликара архитекте Марка Рашице из Дубровника). Окупаторска власт, међутим, видјевши своју пропаст, понудила је обнову цркве (1918). Митрополит Митрофан Бан, који је претходно био приморан да снесе Његошеве кости у Цетињски манастир, обавијестио је Окружног аустроугарског заповједника (1918) да је „Ловћенска капела посвећена по канонским прописима Св. Православне Цркве и као таква стоји под мојом управом и старањем”, и да се „сагласно црквеним канонима никакве обнове на црквама не могу учинити без споразума и благослова надлежног архијереја”. Да је црква остала у рушевном стању види се из акта Пароха дугодољског са Његуша Ђура Пејовића, бр. 9, од 22. октобра 1921. године, упућеног Цетињској Консисторији, који је био надлежан за цркву на Ловћену, у коме Комисија за процјену штете на Храму констатује, поред осталог, да ће се црква, уколико остане у таквом стању, „наредне зиме срушити у Копривну валугу”.
Обнову цркве на Ловћену и пренос на Ловћен Његошевих костију, покренуо је насљедник Митрофана Бана, Митрополит црногорски др Гаврило Дожић, на Архијерејском Сабору, 19. новембра 1920. Пошто се 1921. г поклапала са седамдесето- годишњицом Његошеве смрти, Сабор је донио одлуку да се те године оправи црква и пренесе у њу Његош, „уз учешће Цркве и државе”. У том циљу, 21. фебруара 1921. г основан је на Цетињу Одбор за обнову и пренос, под предсједништвом Митрополита др Гаврила, са члановима Војводом Божом Петровићем – Његошем, Милованом Цаковићем, великим жупаном Зетске области и др.; због помањкања материјалних средстава, јер Црна Гора и Митрополија нијесу могле да их обезбиједе, формиран је у Београду Главни одбор, под предсједништвом истог Митрополита, у који су ушли Јован Цвијић, предсједник САНУ, и многе друге личности ондашњег културног живота (1923). Те године је тадашњи Патријарх Димитрије упутио апел Краљу Александру, крвно везаном са Петровићима (његова мајка Зорка је ћерка Краља Николе, а сам Александар је рођен на Цетињу), који је обећао да ће лично обезбиједити средства потребна за цркву и пренос Његоша, његовог сродника и владарског претходника. Док су радови на обнови цркве и изградњи пута до врха Ловћена почели у јулу 1924, Митрополит Гаврило је обавијештен од београдског члана Одбора – Јелене Лазаревић да је Краљ одлучио да на Ловћену подигне споменик-маузолеј Његошу (и да га је већ наручио), према пројекту Ивана Мештровића, којега је скица објављена у „Новој Европи” те године. Затраживши аудијенцију код Краља, Митрополит га је обавијестио да Црква не може прихватити Мештровићеву капелу – маузолеј, не само што она као таква не одговара једном Православном Епископу, него што би то било и директно га- жење посљедње воље Петра II Петровића Његоша. Уз то, по ријечима Дожића, „пројекат Мештровића не би прихватили ни Црногорци, а посебно племе Његуши”. Краљ је прихватио овакву аргументацију и захтјев да се обнови црква-капела у свом првобитном облику, Мештровићу се извинио и уступио му, ради „братства и јединства” југословенских народа, изградњу Споменика Незнаном јунаку на Авали (рушењем средњовјековног града Жрнова). При томе је Краљ обећао да ће обезбиједити потребна средства за обнову цркве, како би се „одужио своме великом рођаку”.
По свједочанству инжињера Велише Поповића из Подгорице, извођача и руководиоца радова на обнови храма (1925), архитекта Перо Поповић, обрађивач пројекта при Министарству грађевине у Београду, „био је добио строг задатак да обновљена црква буде што је могуће идентична са порушеном црквом, како по обиму, тако и по изгледу” – што је и учињено. Инж. Поповић такође потврђује да је приликом преузимања дужности (од инж. Луцијана Стеле) на овом објекту примијетио да је основа (површина) предвиђена за олтар цркве била сувише мала, а „инж. Стела ми је рекао да ту површину није могао повећати јер му је наређено да обновљена црква мора бити на темељима срушене, те да нова буде у свему идентична са старом, како по облику, тако и по изгледу”, чега се он „строго придржавао”. Исти инжињер Велиша Поповић каже и то да је „читав камен од старе цркве прикупљен и утрошен за нову цркву” као да је и нови камен узет „из каменолома са мјеста званог ‘Златарица’ на Ивановим Коритима”. Поред уграђивања старог камена у храм, у њега је уграђена, у олтарској апсиди, и стара плоча – жртвеник, на коме је служена Литургија, како у старој, тако и у обновљеној цркви, што потврђује да је она заиста била храм, а не никако просто гробни споменик, како је то тврђено приликом новог рушења цркве (1972). Познато је такође да је у изради пројекта обновљеног храма Св. Петра Цетињског на Ловћену учествовао прво руски архитекта В. Викторович Лугомирски (1922), а потом нарочито архитекта Николај Краснов, један од најпознатијих руских архитеката тога времена. Тако је, по свједочењу познатог историчара Душана Вуксана, члана Главног одбора за обнову храма и пренос Његоша на Ловћен (у „Споменици Петра II Петровића Његоша” – 1926), „облик и величина капеле остао исти: нова капела подигнута је на темељима старе”, само што је „простор око капеле много проширен, подзидан и обзидан каменом веома лијепим од исте врсте ловћенског камена. Врата су од бронзе, преко њих је крст и иницијали Владике Рада (П.П.) и два орла.” Изградња цркве на Ловћену завршена је 10. септембра 1925. г. Митрополит црногорски др Гаврило Дожић је, уз саслужење 4 свештеника, обавио њено освећење 12. септембра, да би на Малу Госпођу, 21. септембра, земни остаци Владике Рада били пренијети и похрањени у нови умјетнички саркофаг у цркви, уз учешће Патријарха српског Димитрија и 16 архијереја СПЦ, Епископа чешког Горазда, Краља Александра са члановима Краљевске Владе, представницима Академија и свих државних, научних, културних и просветних установе тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и око 15000 људи сабраних на Цетињу из свих крајева Краљевине. По свједочењу истог Душана Вуксана, Митрополит др Гаврило је предао кључ од ковчега Краљу, а он му га је вратио ријечима: „Вама га предајем”, и тиме му предао и цркву. Кључ од цркве је од тада чуван у Цетињском манастиру (чува се и данас) и у њој је, све до њеног рушења (1972), обављана Служба, нарочито на дан Његошевог упокојења (31. октобра). Враћајући кључ Митрополиту, Краљ је дословно рекао: „Високопреосвећени, предајем Вам у аманет ову задужбину и кости славног Његоша, да их и даље чувате.”
Као што је познато, Његошеву задужбину на Ловћену је априла 1942. године италијански окупатор топовима гађао с Орлова крша и знатно је оштетио. Тадашњи Митрополит црногорско-приморски Свети Јоаникије Липовац се актом (бр. 454 од 14. априла 1942.) обратио Пирцију Биролију, гувернеру Црне Горе, у коме наводи „да је гроб Митрополита- пјесника Његоша велика светиња за наш народ”, тражећи да стручна комисија утврди штету и да „наредите да штета буде оправљена”.
Како се и зашто Влада СР Црне Горе (1952) поново обратила, преко свога предсједника Блажа Јовановића, Ивану Мештровићу, за остварење првобитне одлуке Краља Александра Карађорђевића о подизању споменика-маузолеја Његошу на Ловћену и уништење и најмањега трага Његошеве задужбине (1969-1974), одлуке која је постала стварност, и поред противљења свеукупне, не само црквене, него и најзначајнијег дијела научне, стручне и културне црногорске и југословенске јавности тога времена (у коју спадају и знаменити Мирослав Крлежа и Петар Лубарда, само њих да поменемо) – то спада у једно од најпроблематичнијих и најтрагичнијих поглавља новије црногорске духовне, културне и политичко- друштвене историје. Бесудност и проблематичност тога чина је утолико већа и ирационалнија што је Његошева ловћенска капела, односно храм Св. Петра Цетињског, у његовом обновљеном виду (из 1925. г) одмах послије рата унесена у грб Социјалистичке Републике Црне Горе, и што је Његошева капела била стављена под заштиту државе, као културно-историјски споменик, уписана у цетињски регистар заштићених непокретних споменика културе, рјешењем бр. 01-770/1 од 7. јула 1961. г од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Против рушења Његошеве задужбине тадашњи Митрополит Данило Дајковић је поднио тужбу. Судски процес је трајао од 1970. до 1982, када је он био приморан да повуче тужбу чувши ријечи Видоја Жарковића (члана Предсједништва СФРЈ): „да сви судови могу донијети одлуку у његову корист, црква се на Ловћену неће градити”. Тужбу је био поднио и законити насљедник династије Петровић, унук Краља Николе, на кога је и званично била пренијета у егзилу титула насљедника трона (1921), књаз Михаило Петровић, у своје име и у име породице и братства Петровића. Судска фарса по његовој тужби је одуговлачена до рушења цркве и завршетка маузолеја. Одбијена је као „неоснована” 1963, да би њему била саопштена тек 1975. године. У својој тужби књаз Михаило између осталог наводи: „да нема примјера у свијету да се Завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и не брани од сваког напада и уништења”, као и да покретањем и вођењем судског поступка жели „одбранити од рушења и уништења цркву Св. Петра и гроб Владике Рада на Ловћену”, тражећи да се „гроб Петра II Петровића Његоша, који се налази на капи Ловћена – Језерском врху, прогласи неповредивим, како својим грађевинским, тако и у природним дјеловима тла који му нужно припадају”.
Но, без обзира на Његошеву вољу и аманет, на разум, савјест, отпор најзначајнијих тадашњих посленика духа и културе, не само што је маузолеј подигнут, него је и Његошева задужбина срушена без остатка. Нијесу уважене ни одлуке једанаесточлане стручне комисије (1966) да се маузолеј подигне на Цетињу, као ни мишљења многих других људи од струке и науке, истог садржаја. Један од главних чланова Одбора за изградњу маузолеја, када је схватио да је то питање са највишег партијског и идеолошко-државног врха ријешено унапријед, да о њему нема дискусије, да је Одбор формиран „као техничко тијело за спровођење већ готових одлука” – иступио је из Одбора послије његове прве сједнице (1969). Сам Владимир Дедијер, члан Одбора и заговорник рушења цркве, добивши хонорар за свој Дневник, поклоњен њиме Централ- ном комитету Партије, по савјету Јосипа Броза („што не би дао тај хонорар за маузолеј?”), дао га је за маузолеј, „иако се”, како сам каже, „и мени не допада маузолеј, јер је у духу ове наше послијератне митоманије”. Откуда је, пак, дошло до те чудне симбиозе мештровићевског фараонско-римског паганског духа вајарства (надахнутог савременим му западним наци-фашистичким монументализмом) и стаљинистичко-брозовског соцреализма, тј. духа такве „митоманије”, јасно се види из говора Вељка Милатовића на отварању маузолеја, 28. јула 1974. године. Да бисмо се, по њему, вратили „аутентичности и изворности” Његоша, „дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије…” Иза рушења, дакле, православне цркве Св. Петра на Ловћену, као задужбине Његошеве и Његошевог дјела, скрива се, у ствари, дух и идеологија рушења самог „Горског вијенца” и свеукупног истински аутентичног дјела Његошевог, а не само свјесно гажење његове воље и тестамента. Овдје у потпуности важи оно што је записано тих трагичних година: „Ријетко је у доба мира толико силе примијењено против толике невиности.”
У контексту овог треба додати да је и Завод за заштиту споменика, приморан да поништи своју одлуку из 1961, о Капели као неповредивом историјском споменику, донио 28. фебруара 1969. одлуку, не о касније извршеном уништењу храма, него „о преносу Његошеве капеле на друго мјесто”. Чак је и СО Цетиње, главни носилац, по наредби свише, градње маузолеја и рушења цркве, 28. јануара 1985. г донијела одлуку да се капела сагради од, са Ловћена збаченог, камења, поред храма Преображења на Ивановим Коритима; но, пошто је Митрополија, са оправданих разлога, одбила да уђе у Комисију за градњу, коначно је одлучено (12. априла 1985.) „да се засад не гради”.
Све ово горе наведено, као и много шта друго, јасно потврђује да је питање Његошеве задужбине и завјештања на Ловћену остало отворено и да представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе од тоталитарног насљеђа претходне власти и зацјељења дубоке ловћенске ране, као и да је његово разрјешење битно ради истинског повратка праву и правди и будућности Црне Горе и њеног свеукупног народа.
Са горе наведених разлога, у својству законитог насљедника Митрополита Петра II Петровића Његоша, заштитника и чувара свих православних црногорских светиња, обраћамо се Влади Црне Горе са сљедећим захтјевом:
а) Захтијевамо обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца Петра II Петровића Његоша. Ако није могуће подићи је на истом мјесту (изгледа да је то атријум маузолеја) на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године, подићи је у непосредној близини, на простору између изласка из (чудовишног) тунела и атријума маузолеја (ту постоје два проширења, на стази према маузолеју, потпуно адекватна за величину изворне Његошеве задужбине, без касније [1925] дограђене ограде).
б) Стручни Одбор за обнову храма Св. Петра и испуњење Његошеве воље и завјештања, који ће основати Влада, обнављаће изворну цркву, каква је била прије аустријског рушења (1916), користећи при том искуство великог архитекте Николаја Краснова, као и сачувани материјал срушене цркве на Ивановим Коритима, олтарски жртвеник – плочу из прве цркве, сачувану (1925) у обновљеном храму, као и остале еле- менте из њене унутрашњости (похрањене, надамо се, и сачуване у Биљарди и Котларници зграде Цетињске општине).
в) Мештровићев маузолеј остаје на свом мјесту, као израз духа свога времена, и њему сагласног митоманског тумачења Његошеве личности и дјела, само са том битном разликом што ће земни остаци Владике Рада бити по шести пут ексхумирани (надамо се и посљедњи), ослобођени из маузолејског подрума (=утамничења) и враћени у његов храм. Једино тако ће бити враћено Његошу, његовој аутентичној личности и дјелу централно мјесто на Ловћену, сагласно његовом завјештању и његовој жеђи за слободом од свих физичких и метафизичких окова. Од тога, њиме замишљеног и саграђеног споменика заиста „већег и постојанијег споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег’ мале гомиле камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И када на овом свету нестане брегова и људи, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика (Љуба Ненадовић, О Црногорцима, 1881).”
г) Надамо се да ће Влада Црне Горе, свјесна своје државотворне одговорности и одговорности према Његошу, имати далековидости и спремности да зацијели дубоку и предубоку Ловћенску рану, ако не ради чега другога, а оно из бриге за братско помирење православног корпуса Црне Горе, за васпостављање права и правде у њој, а тиме из бриге за њену истинску будућност. Једно је од сунца јасније: Ко смогне да то учини, уписаће себе неизбрисивим словима у историју Црне Горе и људскости. Јер тим чином несумњиво ће бити скинуто проклетство Митрополита Петра II Петровића Његоша са Црне Горе и уопште са његовог потомства.
д) Обнова храма Св. Петра Цетињског на Ловћену и испуњење Завјета Његошевог представља неминовност васпостављања у Црној Гори истинске етичности и праведности „које држе земљу и градове”. Апсолутно је сигурно да ће се то догодити, прије или касније; зато је историјска прилика дата нашем покољењу да управо оно то учини, свога образа ради и будућности ради Његошевске Црне Горе. То ће бити и нај- боља провјера ријешености Црне Горе да се на правилан начин укључи у заједницу европских народа, у друштво права и правде Божје и људске, као и у Његоша достојно обиљежавање двјестагодишњице његовог рођења.
У то име, примите, поштовани г. Предсједниче, Ви и Ваша цијењена Влада, изразе нашег поштовања,
Тзв. косовска полиција привела је данас пре подне Душка Милановића из Лепосавића, власника предузећа ВИМ инфо у систему привремених приштинских институција, које је оснивач портала Косово онлајн.
Министар одбране Црне Горе Драган Краповић саопштио је да су две од три особе ухапшене на Косову и Метохији због натписа „Косово је Србија“ на таблицама њиховог возила припадници црногорске војске.
Директор Привредног друштва „Космос“ из Бањалуке Душан Вјештица је изјавио да има сазнања да ниједна од фабрика у БиХ са којима имају сарадњу не поседује технологију за производњу дронова, јер је њихова производња специфична.
У одговору на недавне оптужбе америчког амбасадора да Русија и Кина дестабилизују Србију организовањем протеста, амбасада Руске Федерације у Београду поручила је да Србија није сама
Његова Светост Патријарх Московски и све Русије Кирил упутио је посланицу Његовој Светости Патријарху Српском Порфирију у вези са богохулном акцијом косовских Албанаца на рушевинама античке Улпијане.
Пошто је данас Сергеј Лавров у свом ситупању на састанку са страним амбасадорима у Москви упоредио нацистичку репресију над Русима у Украјини са оном над Србима на Косову и Метохији, детаљно је руску позицију о актуелној ескалацији на Косову и Метохији изнела званични представник Министарства спољних послова Русије Марија Захарова у одговору на питање медија, који преносимо у целини:
Директор ЦИА, током посете БиХ, упозорио је председника РС да ће се суочити са „озбиљним последицама уколико настави с досадашњом политиком“, али му је, наводно, истовремено понудио „извесне гаранције Америке уколико спусти тензије и ублажи опасну популистичку реторику о сецесији и изласку Српске из БиХ“
Портпарол Министарства спољних послова Русије реаговала је данас на ауторски текст Емануела Макрона објављен у „Политици“ и подсетила колико је пута до сада Русија, у поређењу са Француском, пружила помоћ Србији и њеном народу и у политичком и у економском смислу
Полиција је привела двојицу од четворице украјинских држављана који су данас око 15.30 сати у Лепетанима напали и претукли радника ЈП „Морско добро“ - редара на трајектном пристаништу М.Г. (60) из Никшића.
На објекту у Лепосавићу где је до петка радио Привремени орган општине Лепосавић, Институт за српску културу, Саобраћајна школа и гдје се налазе и канцеларије многобројних организација данас су постављена два папира на којима је написано Министарство за заједнице и повратак и Министарство пољопривреде шумарства и руралног развоја такозваног Косова.
„Па за ВДВ!“ – епископ будимљанско-никшићки Методије подигао је чашицу ракије за елитни род руске војске. Сусрет се десио у подворју СПЦ у Москви – у цркви Светог Петра и Павла и био је посвећен 25. годишњици тих страшних и трагичних догађаја НАТО агресије на СРЈ.
Јуче је у сали Скупштине општине Ивањица одржана јавна презентација нацрта плана детаљне регулације површинског копа кречњака „Рашчићи“, као и извештаја о стратешкој процени утицаја овог плана на животну средину.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је писмо снажне и и безрезервне подршке Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине г. Онуфрију поводом усвајања Закона о заштити уставног поретка у сфери деловања верских организација од стране Врховне раде у Кијеву.
Белорусија је земља која безрезервно подржава Србију у њеној борби за очување територијалног интегритета и суверенитета. И та прича није од јуче, та њена драгоцена подршка траје три деценије. Док се наша држава упорно и “дисциплиновано” придружује санкцијама тој земљи у складу са “европском политиком”, на пријатељство одговара јаловим изговором да нешто “мора” тако, таман толико да један изговор понизи апсолутну вољу већине сопственог народа.
Све што долази са запада путем медијских платформи било које врсте може да буде део смишљене акције како би се нанели одређени ударци Србији али и руководству наше земље као и Републике Српске а сами тим и народу у целини.
“Права интеграција у Европску унију подразумева да се у чланство прима неко кога уважавате као достојанственог партнера, а не неко ко ће ћутати и неће имати никакву улогу у блоку”, прецизирао је амбасадор РФ у Србији
Данас је руско МИП објавило писмени Коментар свог званичног представника Марије Захарове у вези са усвајањем резолуције Генералне скупштине УН о Међународном дану сећања на „геноцид“ у Сребреници. Српско-руско братство преноси коментар у целини:
Патријарх московски и целе Русије Кирил прокоментарисао је забрану уласка патријарха српског Порфирија на Косово и Метохију изјавивши да је у питању „непријатељски чин“.
Украјинска војска се суочава са значајним потешкоћама у обуздавању руске офанзиве, док Кијевски партнери покушавају да украјинској војсци обезбеде довољно оружја. Француска радиостаница Еurope 1 је саопштила да европски политичари појачали су притисак на украјинске власти да пристану на преговоре са Русијом. У исто време Владимир Зеленски настоји да пронађе нове платформе за мировни процес.