Зулпукар Зулпукарович Абдурахманов рођен је 15. марта 1924. године у селу Ташкапур, у Дагестану, у породици сељака. Као младић, завршио је седам разреда основне школе у свом родном месту, а затим је наставио школовање у Бујнакском педагошком техникуму. Његов животни пут драстично је променио почетак Великог отаџбинског рата, када је, као осамнаестогодишњак, 25. фебруара 1942. године регрутован у Црвену армију.
Након почетне војне обуке у Узбекистану, на фронт је послат у септембру 1942. године као војник 328. стрељачке дивизије. Учествовао је у бици за Кавказ, а потом у великим офанзивама Црвене армије на територији Украјине, Румуније и Бугарске. Борио се у Курској бици, Белгородско-Харковској операцији, ослобађању Николајевске и Одеске области, као и у Јашко-Кишињевској операцији. Током рата је показао изузетну храброст и војничку вештину, што му је омогућило да се од војника уздигне до официрског чина.
У марту 1944. године, након што је завршио официрску обуку, постао је командир стрељачког вода у 32. стрељачком пуку 19. стрељачке дивизије 57. армије 3. украјинског фронта. Као поручник, наставио је да предводи своје војнике у борбама за ослобођење југоисточне Европе, да би се коначно нашао на тлу Србије, где ће извршити свој највећи подвиг.
Након успешних операција у Румунији и Бугарској, совјетске трупе су кренуле у напад на немачке снаге у Србији. У септембру 1944. године започета је велика Београдска операција, у којој је 57. армија заједно са Народноослободилачком војском Југославије пробила немачке линије и ослободила српску престоницу.
Међутим, рат се није завршио ослобођењем главног града. Немачке јединице су се повлачиле на запад, покушавајући да задрже контролу над кључним тачкама у Војводини и северозападној Србији. Једна од одлучујућих битака одиграла се у новембру 1944. године у близини града Сомбора, где је Зулпукар Абдурахманов показао невероватну храброст.
Његова јединица добила је задатак да форсира Дунав у зони између Апатина и Мохача и заузме стратешки важну брану код села Драж, које се данас налази у Хрватској. Немци су ту изградили утврђене положаје са снажним ватреним тачкама, претворивши блатњаву и мочварну околину у готово неосвојиву линију одбране. Три дана заредом совјетске снаге су покушавале да продру, али су биле приморане на повлачење уз тешке губитке.
Схватајући да је неопходан храбар појединачни подвиг, поручник Абдурахманов је са двојицом војника кренуо у тајну мисију. Прикравши се немачким положајима, ликвидирао је митраљеско гнездо које је косило његове саборце. Његова храброст омогућила је совјетским снагама да пробију немачку линију, али су Немци одмах реаговали и послали целу чету војника да поново запоседну положај.
Абдурахманов се није повукао. Са заробљеним митраљезом отворио је ватру и у кратком, али крвавом сукобу ликвидирао око 40 непријатељских војника. Његова позиција била је кључна за коначан пробој, али су га Немци коначно погодили. Смртно рањен, и даље је наставио да пружа отпор, омогућивши својој јединици да заузме брану и отвори пут за даље напредовање.
Захваљујући његовом херојском чину, совјетске снаге су наставиле продор и кренули у ослобођење Војводине.
Зулпукар Абдурахманов је преминуо 22. новембра 1944. године од задобијених рана. Његово тело је сахрањено на гробљу у Бездану, на северу Србије, где и данас почива. Ипак, његова жртва није заборављена, совјетска влада му је 15. маја 1946. године доделила постхумно највише војно одликовање, орден и звање Хероја Совјетског Савеза.
У Србији, као и у Дагестану, његово име и даље живи у сећањима. Поводом 80. годишњице Батинске битке, 01. новембра 2024. године у Бездану свечано је откривен споменик Зулпукару Абдурахманову, у знак захвалности за његову храброст и жртву у борби за ослобођење наше земље.
Откривање споменика представља круну упорног труда иницијатора, међу којима су били представници организације „Бојево Братство“ у Србији, као и бројни пријатељи из борачких организација и представници Амбасаде Руске Федерације у Београду који су заједничким залагањем одали почаст совјетском хероју – ослободиоцу.
Д. О. [БРАТСТВО]
Дан када смо бомбардовали Рајх
Упозорење из Ивањице: Прети урушавање стена изнад Хаџи Проданове цркве и пећине
Разбијен похлепом: зашто Вучић није захвалан СССР-у за ослобођење Србије од нацизма
Проблеми српског малинарства и потенцијална решења
Захарова поводом Вучићеве изјаве: Надам се да нисте заиста заборавили ко је ослободио вашу земљу