Рођен 1898. године у племићкој породици у Пензенској губернији, Алексeј Дураков је од ране младости био усмерен ка војничком позиву. Завршио је кадетски корпус и морнаричку академију, али Октобарска револуција променила је његов живот. Био је припадник Беле гарде, али након њиховог пораза, 1920. године је стигао у Краљевину СХС, где је пронашао нови дом.
Док је већина руских емиграната у Југославији живела повучено, носталгично гледајући ка изгубљеној домовини, Дураков је прихватио нову средину. Завршио је филозофију на Београдском универзитету и радио као професор у гимназији у Врању.
Дураков није био само борац, већ и врстан песник. Поезију је почео да пише у изгнанству, а његови стихови одишу снажним осећањем изгубљене отаџбине, али и дубоком повезаношћу са новим домом.
Његови радови су објављивани у зборницима руских песника у Паризу, Прагу и Вијборгу, а био је активан у књижевним круговима као члан књижевних фракција и група „Перекрёсток“, „Гамаюн“_ и „Литературная среда“. У Југославији је активно сарађивао са српским књижевним круговима и заједно са песником И. Н. Голеништчевим-Кутузовим и Е. Л. Таубером, учествовао у изради „Антологије нове југословенске лирике”(1933). Захваљујући њему, многи српски песници су добили своје место и простор у руским књижевним круговима и периодици тог времена.
У његовој поезији осећа се снажан утицај класичне руске лирике, али и дубока интроспекција. Песме су му често биле меланхоличне, пуне слика изгубљене домовине, али је у њима било и наде, посебно у стиховима посвећеним новом животу у Србији.
Године 1941, када је Југославија распарчана а Србија окупирана од немачке нацистичке солдатеске и њихових савезника, Алексeј Дураков није остао по страни. Са супругом Љубови Михајловном Лешчук придружио се партизанском покрету. Писао је антифашистичке летке, помагао у организацији отпора, а када је било потребно, узимао оружје у руке.
Његова храброст није остала незапажена, али ни некажњена. Хапсиле су га различите окупационе власти, прво бугарски фашисти, потом Недићев квислиншки режим, а затим и Немци, који су га 1943. године депортовали на принудни рад у Нирнберг.
После неколико месеци мучног рада, успео је да се врати у Београд, одакле су га пријатељи пребацили на територију под контролом Народноослободилачке војске Југославије у Војводини. Тамо се придружио Посавској партизанској бригади, у којој је био и његов пријатељ, капетан Голенишчев-Кутузов.
Последње странице свог живота Алексeј Дураков исписао је крвљу. Тог 12. августа 1944. године, у борбама код села Прогар, западно од Београда, погинуо је у жестоком окршају с немачким снагама. Није био обичан војник, био је руски племић, песник, човек од пера, али је живот дао као прави ратник, ослобађајући српску земљу као своју.
Саборци су га сахранили на обали Саве, на месту где је пао. Посмртно је 1965. године одликован у Совјетском Савезу Орденом Отаџбинског рата II степена.
Иако током живота није био широко познат песник, његова поезија је након рата скупљена у једну збирку, који је приредила његова супруга уз помоћ пријатеља. Коначно, 2005. године у Москви је објављена његова књига песама „Један од сунчевих зрака“, чиме је његово стваралаштво сачувано од заборава.
Међутим, Дураковљева највећа песма није написана из пера, он ју је исписао својим животом. Остао је пример човека који је уместо да се повуче у удобност књижевности, изабрао борбу. Рус по рођењу, али Србин по својој жртви, Алексeј Дураков заувек остаје као један од симбола братства наших народа.
Душан Опачић
[БРАТСТВО]
Дан када смо бомбардовали Рајх
Упозорење из Ивањице: Прети урушавање стена изнад Хаџи Проданове цркве и пећине
Разбијен похлепом: зашто Вучић није захвалан СССР-у за ослобођење Србије од нацизма
Проблеми српског малинарства и потенцијална решења
Захарова поводом Вучићеве изјаве: Надам се да нисте заиста заборавили ко је ослободио вашу земљу
Разбијен похлепом: зашто Вучић није захвалан СССР-у за ослобођење Србије од нацизма 
Нови стари Шутановац 
Ходајући бунт