15. мај 2021, 06:26 / Култура

Пет књига Михаила Булгакова које обавезно треба прочитати

фото: © Russia beyond (Photo: Press photo; Public domain)

Булгаков је један од најзагонетнијих и најкомичнијих руских писаца. Имао је буран и тежак живот, и доста непријатности са цензуром и совјетским системом. Све се то одразило у његовим сјајним делима од којих су поједина објављена тек после његове смрти, пише Russia beyond.

1. „Бела гарда” ("Белая гвардия")

Сергеј Снешкин/„Нон-стоп продакшн“, 2012.

Први Булгаковљев роман је прича о граду Кијеву који је некада био део Руске империје, а сада се после бољшевичке револуције у Русији нашао у вртлогу Грађанског рата. Радња се одвија 1918. године. Бољшевици још нису заузели град и у њему се стекло мноштво царских официра и племића. То је прича о породици Турбин захваћеној бурним политичким догађајима. Њихова кућа је последње уточиште некадашњег живота које је рат уништио. Њима још увек долазе гости и пију чај али се свет променио и људи сада различито реагују на нове околности: једни постају издајници, други бегунци, док ће се поједини радије борити на живот и смрт.

Ово је полубиографски роман. Чланови породице Михаила Булгакова су послужили за прототипе ликова у делу, а кућа у којој живе Турбини очигледно личи на Булгаковљеву кућу у Кијеву.

„Бела гарда“ је објављена 1925, а исте године је Булгаков написао и драму по овом роману. „Дани Турбиних“ – тако се зове његова драма која је данас једна од најчешће постављаних на сцене у позориштима Русије и изван ње. У драми фигурирају и антибољшевички официри, али је сам Стаљин волео овај комад и неколико пута га је гледао у позоришту.

2. „Белешке младог лекара” („Записки юного врача“)

Алекс Хардкасл/Big Talk Productions, 2012.

Млади лекар долази да ради у забачено село. Још је неискусан али је принуђен да извршава врло сложене задатке: ампутације, трахеотомију и порођаје у којима је потребно окренути дете у мајчиној утроби. Књига је постала још популарнија откако је 2013. године екранизована у серији са Данијелом Радклифом у главној улози.

Ради се заправо о зборнику полуаутобиграфских прича јер је и сам Булгаков годинама радио као лекар. По завршетку медицинског факултета на Кијевском универзитету он је био војни лекар у Првом светском рату, а затим је упућен у мало село Смоленског краја.

У циклус „Белешке младог лекара“ није ушла његова популарна прича „Морфијум“, али се она често третира као део овог циклуса. Млади лекар проналази дневник свог друга који је постао зависник од морфијума. И ово је полуаутобиографски мотив из Булгаковљевог живота. Он је и сам једно време био зависник од морфијума.

3. „Псеће срце” („Собачье сердце“)

Владимир Бортко/„Ленфильм“,1988.

У сам освит нове совјетске државе, генијални московски хирург, професор Преображенски (за кога је као прототип, наводно, послужио Булгаковљев ујак), врши научни експеримент. Ухватио је пса луталицу и пресадио у њега део људског мозга и тестисе. Услед тога пас убрзо после тога поприма људски лик, али постаје пијаница и протува, мада се одлично уклапа у ново совјетско друштво. Булгаков се подсмева чињеници да су недовољно образовани људи некадашњег „нижег сталежа“ сада одједном постали владајућа класа.

Роман је написан 1925. године. Рукопис су конфисковали органи државне безбедности. Током 1960-их је књига распрострањена у круговима совјетске интелигенције у виду самосталних издања и изазвала је врло бурну реакцију. „Псеће срце“ се у званичној штампи појавило тек после перестројке 1987. године.

Ова прича је невероватно популарна у Русији, нарочито захваљујући сјајној екранизацији на великом екрану, и постала је „вирусна“ јер су многи цитати из ње постали афоризми (на пример, „расуло није у клозетима него у главама“).

4. „Позоришни роман“ (односно „Белешке покојника“) („Театральный роман“ („Записки покойника“))

Олег Бабицки, Јуриј Гољдин/„Центр телевизионного искусства“, 2002.

Московски писац и драматург позива читаоца да завири иза завесе московског позоришног и књижевног живота током 1930-их. Булгаков се обратио многим установама са предлогом да објаве ово дело или га поставе на сцену, али цензура ништа од тога није одобрила.

И ово је Булгаковљево полуаутобиографско дело. Током 1920-их он се преселио у Москву и после извесног времена почео да ради као драматург и позоришни редитељ. Неколико његових драма су доживеле огроман успех у московским позориштима, али је, са друге стране, многе од њих совјетска цензура забранила. Званична критика је оптуживала Булгакова за антисовјетске ставове због чега је он патио. Немајући могућност да слободно ради, често је западао у финансијске проблеме.

У „Позоришном роману“ писац се подсмева ексцентричним ауторима и редитељима и многобројним чиновницима који су интегрисани у позоришни процес. Булгаков мало преувеличава оно што је сам доживео, али да би избегао опасност он пише да су сви догађаји измишљени.

5. „Мајстор и Маргарита“ („Мастер и Маргарита“)

Владимир Бортко/„Ленфильм“, „Централ Партнершип“, 2005.

Два совјетска писца се шетају кроз центар Москве и наилазе на непознатог човека, највероватније странца. Испоставило се да је њихов интелигентни сабеседник сам ђаво. По његовом доласку у Москви су почеле да се дешавају невероватно чудне и загонетне ствари. Он се понаша тако као да хоће да поучи људе и скрене им пажњу на морал и истину.

Мајстор пише роман о Исусу из Назарета и Понтију Пилату. Главе његовог романа су укомпоноване у радњу као метароман. У новој антирелигиозној совјетској држави Мајсторово дело се критикује и забрањује се његово објављивање, а сам аутор постаје због тога душевни болесник и завршава у психијатријској болници. Вољена Маргарита жели да га спасе и због тога склапа уговор са ђаволом...

Ово је несумњиво најпознатији роман Михаила Булгакова и књига са „највише ђаволских појава“ у целој руској књижевности. Аутор је радио на роману од краја 1920-их све до смрти 1940. године. Роман се појавио у совјетском издању тек 1966. са многим изменама које је унела цензура. Како истичу стручњаци, ово дело садржи мноштво биографских мотива и реминисценција. Необично је да је Булгаковљева жена Јелена сарађивала са КГБ-ом (она се на то могла одлучити како би спасла мужа од затвора). Знајући за то, он је у књизи приказао склапање уговора са ђаволом, оправдавајући тај потез узвишеном мисијом – спасавањем вољене особе.

Russia beyond

Поделите вест на друштвеним мрежама:

https://vostok.rs/index.php?option=n&idnovost=131455

Пратите ВОСТОК на: