Још рјеђе о стрипу можемо прочитати, чути или видјети нешто и у осталим „мејнстрим“ медијима, па Фронтал.РС овим текстом жели поново показати спремност да испрати и представи јавности неке релаксирајуће теме попут стрипа…
У Италији је прије три године угашен култни и на нашим просторима веома популарни стрип серијал „Мистер Но“, па је то био одличан повод да се каже нешто више о истоименом стрип јунаку насталом под окриљем чувене италијанске издавачке куће специјализоване за стрипове „Серђо Бонели Едиторе“
Текс, Загор…Мистер Но
Да ли постоји неко ко у дјетињству или можда касније није прочитао бар једну епизоду легендарног „Загора“, непоколебљивог борца за правду и мир у већ помало митском Дарквуду? Наравно, правда је увијек побјеђивала, а мир између бијелаца и црвенокожаца био је могућ, али само у његовим авантурама.
Одрастајући полако смо превазилазили помало стереотипне ликове и суперхероје, попут Капетана Микија, Блека, Команданта Марка, Кита Телера и почињали да читамо интелектуалније и креативније ликове, настале почетком и средином осамдесетих.
Ријеч је о истразивачу натприродних појава, шмекеру и заводнику Дилану Догу и Мартију Мистерији, детективу немогућег, професору који је увијек проналазио алтернативна рјешења за појаве у свијету историје и науке.
Неки ликови, попут Текса Вилера и Загора, у Италији су стекли култни статус и постигли рекордне тираже. Али некако стиче се утисак да је у плејади тих јунака Мистер Но неправедно запостављен.
Мистер Но никада није био број 1, није био ни изблиза популаран међу ширим масама као рецимо Загор, али ипак, ако смо га вољели, онда смо га баш вољели.
Зашто смо га вољели?
Никад није био први, а ипак смо му толико одани, зашто? Па зато што је једноставно најреалнији. Знао је он да запуца као Прљави Хари, да удари као Жан-Клод, да освоји дјевојку као Ричард Гир, али исто тако знао је да добије батине, да испадне глуп, смијешан, да се напије, да држи боцу испод кревета као највећи алкохоличар.
Волио је и џез музику, и баш некако због тих његових људских карактеристика смо га и вољели, а још кад додамо да је имао име, презиме, успомене, дјетињство, младост, ратно искуство… све оно са чим просјечан и обичан човјек може да се идентификује.
Ко је он у ствари…?
Он је бивши амерички војник, рођен као Џером Дрејк Јуниор, у Њујорку, тачније у Бруклину, негдје око 1922., али се неколико година касније са својим оцем, професором књижевности, преселио на Менхетн, близу Харлема.
Растао је без мајке о којој не знамо баш ништа. Отац му 1936. одлази у Шпанију, да се заједно са интернационалним бригадама бори против Франковог режима, а бригу о младом Џерију препушта својој сестри Марти.
Прича о Мистер Ноовом дјетињству објављена је у специјализованом издању „Макси“ бр. 2 „Било једном у Њујорку“. Прича говори о његовом одрастању на улици, без оца, међу џез музичарима, уличним боксерима, ситним разбојницима, али посебно о пријатељству са италијанским гангстером Френкијем Нигром, човјеком криминалног педигреа, али ипак доброг срца, који му је био нека врста другог оца у тренутку кад није имао правог.
Овај „Макси“ је у неким интернет анкетама проглашен за стрип године у Италији, тако да би требало да представља обавезно штиво за сваког истинског љубитеља девете умјетности.
Џеријев отац 1938. враћа се из Шпаније, али оптужен је за убиство најбољег пријатеља и својеврсног синовог узора Логана Синклера. Он то убиство није починио, али наш јунак цијело вријеме убијеђен је у очеву кривицу, све док права истина није откривена изласком Џерома Дрејка сениора из затвора 20 година касније.
Џери иде у „авијатичаре“и постаје „Мистер Но“
Џери се 1940. прикључио „Летећим тигровима“ у кампу за обуку у близини Сан Франциска, и ту упознао Бата Барлингтона свог првог учитеља летења, који их је ангажовао као добровољце у Кини против јапанских освајача.
Јапанци га заробљавају, а поручник Саико мучећи Џерија даје му надимак Мистер Но, јер овај на свако његово питање одговара са не. И тај надимак обиљежиће цијелу његову „каријеру“, јер најбоље осликава његов карактер.
Спреман је да каже не свакоме, па чак и највећим, најмоћнијим криминалцима и ауторитетима, али истовремено је спреман да ризикује сопствени живот због пријатеља или жене до које му је стало.
Херој у рату…
Џери учествује у многобројним копненим и ваздушним биткама у Другом свјетском рату, бори се на пацифицким острвима, бива заробљен у јапанском логору у Бурми, бори се на Гуадалканалу, у Европи, учествује у ослобађању Рима и у Арденима, гдје га рањавају Нијемци и одакле се коначно враћа кући.
Прво се дакле бори као пилот, али га због „неспоразума“ с претпостављенима прекомандују у пјешадију.
…неприлагођен у миру
Послије рата доста лута, не остаје му се у Њујорку, па се нада да ће пронаћи мало слободе на америчким путевима.
Ради многе послове, али не успијева дуго да се задржи ни на једном, јер ратном ветерану попут њега није нимало лако живјети у незахвалној средини која му није рекла ни хвала за све патње и жртве које је поднио у рату.
Никако се не уклапа у постратно америчко друштво, па одлази у Бразил, тачније Манаус и Амазонију.
Тамо на полицијској аукцији купује свој чувени пајпер и упознаје Кругера, бившег њемачког војника који му убрзо послије мањег међусобног неспоразума и сукоба постаје најбољи пријатељ.
Ко су му остали пријатељи…
Џери је у неку руку лијен човјек који воли да сједи и игра покер, испија качаку у бару Паула Адолфа.
Ту се често зна и потући, обично са татиним синовиниа и разноразним пргавцима који не знају да поднесу пораз.
Поред Кругера и Паола Адолфа, најбољи другови су му Фил Малиган, Алан Чемберс (обојица пријатељи из рата), Макс Калвер, власник бара у Њујорку, Харви Фенер…
Мистер Но воли често да излази са женама, а најзначајнија од многобројних у његовом зивоту је Патриша Роуландс, археолог из Њујорка.
…а ко непријатељи
Највећи непријатељ му је Јапанац Кензо Ишикава, вођа моћне јапанске криминалне организације „Легије неживих“.
Вођен жељом за осветом према Џерију (зато што га је овај у рату спријечио да изврши харакири), Ишикава гази редом, све што има везе с Мистер Ноом.
Поред њега, највећи непријатељ му је бескрупулозни агент ЦИА Хајдн.
Нашао је уточиште у Амазонији јер је згрожен ратним страхотама, жели мир, али тамо ће га наћи само привремено.
Ради као пилот и туристички водич и спреман је да туристе својим авионом одведе у било који крај Амазоније, Бразила, па и цијеле Латинске Америке.
Али често се иза маске отмених и финих туриста, научника који желе да истражују Амазонију крију окорјели криминалци, тако да је очигледно да га ни овдје нису мимоишле невоље због којих је, на крају крајева и отишао из Америке.
Зачеци Мистер Ноа
Серијал о Мистер Ноу настао је у вријеме велике популарности биоскопа и шпагети вестерна, у вријеме када су Текс и Загор већ увелико имали култни статус и били афирмисани код читалачке публике.
Самим тим, нови јунак, који се налазио тотално ван те вестерн приче, у почетку је представљао ризичан подухват за издавача.
Не надајући се великом успјеху, аутори су га замислили као дио мини серије од пет наставака, али неочекивано достижу тираж од 200000 примјерака, и настављају са одличним причама и тиражом дуго година послије.
„Очеви“ Мистер Ноа
Мистер Но је креиран средином седамдесетих у Италији (тачније 1975) у радионици сценаристе Серђа Бонелија (ака Гвидо Нолита) и цртача Галиена Ферија, иначе твораца Загора.
Међу многобројним ауторима који су учествовали на изради серијала најзначајнији су цртачи Роберто Дисо, Галиено Фери, покојни Франко Бињоти (познат по раду у Загоровом стафу), браћа Ди Вито, Марко Бјанкини, Бустики&Паесани, Грамаћиони итд., а од сценариста то су Гвидо Нолита, Луиђи Мињако, Маурицио Коломбо, Микеле Масиеро, Алберто Онгаро, Марко Дел Фрео…
Галиено Фери нацртао је само прву епизоду, али је дуго времена цртао насловнице за серијал, да би га на том послу касније замијенио Дисо, уз изузетак неколико насловница које је нацртао Бињоти.
Поменути Франко Бињоти нацртао је велики број квалитетних епизода, и дуго времена међу фановима постојала је дебата ко је бољи, он или Дисо. Вријеме је показало да је дефинитивно прво име „цртачког стафа“ Роберто Дисо, човјек који је највише заслужан за коначни изглед Мистер Ноа.
Од сценариста највише је „дао“ Гвидо Нолита (Серђо Бонели) који се повукао 1993. и оставио задатак Луиђију Мињаку, да уз помоћ Микелеа Масиера, Маурициа Коломба и других настави рад на серијалу. Нолита се вратио поново у тим 12 година касније да би написао завршну сагу серијала.
Творац Дилана Дога писао је и Мистер Ноа
Када су сценаристи у питању, два имена треба посебно издвојити.
То су Тициано Склави (отац Дилана Дога), и Алфредо Кастели (творац Мартија Мистерије).Они су у једном периоду партиципирали у Мистер Ноовом тиму и урадили низ квалитетних прича.
Занимљиво је да је 1993. у виду специјала објављена заједничка епизода Мистер Ноа и Мартија Мистерије „ Скајнетово бјекство“.
Заслуге Мистер Ноа
Мистер Но као атипичан лик, као први „нон-вестерн“ у едицији „Бонели“, прокрчио је пут Дилану Догу, Мартију Мистерији, Нејтену Неверу и осталим стрип јунацима других жанрова насталим под окриљем овог издавача много година касније. То је заслуга коју му нико не може оспорити.
Треба рећи да је за популаризацију овог стрипа у бившој Југославији веома заслужан новосадски „Дневник“, који је кроз едицију „Лунов магнус стрип“ објавио већину култних епизода Мистер Ноа (нажалост, у прилично слабој штампи).
Одлазак најхаризматичнијег стрип јунака
И поред тога што је серијал имао огроман потенцијал „ Бонели“ је одлучио да га угаси, највише због засићења читалачке публике, а и због неиновативности нових сценариста, који једноставно нису били у стању да одрже квалитет прича из времена Нолите (па и Склавија и Кастелија).
Иако се радња најбољих епизода дешавала негдје другдје, они су Мистер Ноа држали често прикованог за Амазонију. А наш Џери је пилот, по природи авантуриста, и држати га стално на једном мјесту свакако је нешто што им се морало осветити.
А можда они и нису толико криви за гашење серијала. И сам Г. Нолита, као творац лика, изјавио је да је посљедњом сагом рекао све што је имао о Мистер Ноу и Ама-зонији.
Завршна прича почиње отприлике почетком седамдесетих и говори нам о разочарењу нашег јунака. Повратком у Манаус са једног од својих дугих путовања, схватио је да се град промијенио и да то више није оно исто мјесто на које се склонио, да би пронашао мир и склад са природом и нашао склониште од „american way of life”.
Остаје нам нада да је серијал привремено угашен ради прикупљања нових идеја, окупљања новог тима цртача и сценариста који би харизматичног пилота и његов пајперр вратили на мјесто које им је некада припадало.
Надамо се да ипак није збогом, Мистер Но. Зато ћемо само рећи, до виђења.
Маринко Петровић, Фронтал
Модерни српски витезови, они који, поред прекопотребног јунаштва, у себи носе и исказују и другу племениту одлику витеза - чојство. То су, такви су, сви одреда, припадници 63. падобранске бригаде, те елитне јединице српске војске, која је ове године прославила 80 година од оснивања.
У Донском региону одржан је први гастро фестивал „Од Дона до Саве“, који је постао не само кулинарски, већ и културни догађај. Фестивал има за циљ да кроз националну кухињу упозна становнике региона са вековном историјом братства донских козака и српског народа.
Трибина посвећена 116. годишњици рођења команданта Ваздушно-десантних снага Русије, генерала армије и хероја Совјетског Савеза Василија Филиповича Маргелова, одржана је синоћ у препуној великој сали „Фјодор Шаљапин“ Руског дома у Београду.
Патријарх московски и целе Русије Кирил честитао је 70. рођендан чувеном српском редитељу Емиру Кустурици и одликовао га Орденом Светог Серафима Саровског 1. степена.
Светотројични храм Подворја Руске православне цркве изграђен је тачно пре 100 година у Београду, а министар без портфеља Ненад Поповић поручио је тим поводом да тај јубилеј није само значајан у историји православног храма и духовности, већ представља и сећање на историјску сарадњу и међусобну подршку српског и руског народа у тешким временима.
Тужну, претужну поруку добих данас од поглавара Белоруске Православне Цркве Московске Патријаршије, Високопреосвећеног Митрополита Минског Господина...
Компанија НИС наставља да шири круг партнера међу образовним институцијама у Србији успостављањем сарадње са правним факултетима Универзитета у Београду и у Новом Саду. Меморандуме о сарадњи потписали су Вадим Смирнов, заменик генералног директора НИС-а, и декани ових факултета, проф. др Зоран Мирковић и проф. др Татјана Бугарски.
Свечано отварање циклуса културно-образовних приредби „Русија – Србија: заједничко културно наслеђе“, посвећене 80. годишњици ослобођења главног града Србије од нацистичке окупације, одржано је на Великој сцени Народног позоришта у Београду, где је одржана премијера документарног филма „И биће музика. Алексеј Бутаков” Јелене Зелинскаје и Дениса Чувајева. Филм је посвећен изузетном руском пијанисти, композитору из таласа беле емиграције, учеснику српског покрета отпора и затворенику нацистичког концентрационог логора.
Козаци су још у феудално време, много пре општеприхваћених „стубова демократије“ – Француске, Енглеске или САД – били пример праве демократије. На Дону је (руски - Войсковой круг*) Војни савет као највиши орган самоуправе одлучивао о свим важним стварима – избору козачког атамана, склапању споразума са московским царем и да ли ће бити рата, тј. да ли ће Козаци учествовати у ратним походима.
На Тверском државном универзитету одржан је дискусиони панел Омладине БРИКС. На овој манифестацији учествовали су студенти и дипломци високих школа, али и позвани стручњаци из многих држава.
Током рата на Кавказу горштаци су говорили: «Тврђава је камен бачен у поље. Киша и ветар ће га однети. «Станица» је биље које ће дубоким корењем ући у земљу и ту остати». Градићи, салаши, станице, зимовишта (куће за зиму), јурте и тврђаве за Козаке и људе на Дону и Русији имају посебан смисао. Тајне првих насеља открива Борис Алмазов*, аутор књиге «Изградња козачких кућа».
.jpg)
RSS
